Amerikana

Čiji su moji podaci?

Podatke možete lako da dobijete, ali ih je teško razumeti i u tome je čitav problem, poručuje Noam Čomski, profesor lingvistike na MIT-ju, sa seminara „Upotreba podataka 2013“

Tekst: Marija Nikolić

Ilustracija: Aleksandar Savić

Od dopisnice Elementarijuma iz Bostona, SAD

Teško breme koje kraj godine nosi sa sobom je svakako i posledica tzv. rekapitulacije svih stvari koje ste uradili, ili niste uradili u toku proteklog perioda. Koliko je događaja koji su obeležili vaših poslednjih 365 dana? Koliko ste novih ljudi upoznali? Koji je broj mesta koje ste posetili u prvoj polovini godine, a koliko u toku letnjeg raspusta? Da li bi nam bio zanimljiv i koristan podatak da u opštoj godišnjoj rekapitulaciji osvestimo i to koliko smo litara vode utrošili ili još bolje koliko desetina kila šećera pojeli?

Nema dileme da je kraj godine period koji je najviše opterećen informacijama. Brojni podaci koji teže da se spakuju u neku fioku iz koje se po potrebi mogu vaditi određenim redosledom, slažu se ne samo u našim glavama već sve više i u našim personalnim računarima. Međutim, zbog prirode tehnoloških stvari, ti podaci se ipak malo više skladište u prostoru popularnog naziva „Oblak“ na virtualnoj lokaciji zvanoj internet.

VELIKI PODACI: DOBRI, LOŠI ILI ZLI

Odlazeća 2013, a još više dolazeća 2014, godine su velikih podataka. Nikada do sada nije bilo više različitih smislenih i besmislenih informacija na jednom konkretnom simulacijskom mestu. Te činjenice smo, nažalost, postali svesni tek onda kada se zbog iste pojavio neki problem. Zloupotreba informacija koje dobrovoljno i svesno ostavljamo na svima dostupno mesto, tera nas da sve još jednom dobro promislimo.

Potencijal koji imaju projekti koji podrazumevaju upotrebu velikih podataka, kao što su naučna istraživanja koja mogu doprineti izlečenju teških bolesti ili unapređenju života stanovnika u gradovima, neobično je veliki. Međutim, takav potencijal vrlo lako može pasti u senku zloupotrebe istih od strane vlasti ili korporacija koje veruju da ih upotrebljavaju u dobre svrhe.

Ovo je jedan od zaključaka debate na kojoj su učestvovali profesor lingvistike i poznati filozof Noam Čomski i Barton Gelman, nekadašnji istaknuti urednik „Vašington posta“, dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade i jedan od novinara zaslužnih za objavljivanje Snoudenovih kontroverznih podataka iz Nacionalne bezbednosne agencije. Debata je bila deo seminara Upotreba podataka 2013, koji je nedavno održan na Masačusetskom tehnološkom institutu pod okriljem MIT SENSEable City laboratorije sa ciljem da se istraže rizici i koristi od projekata koji uključuju velike podatke.

Upotreba velikih podataka u projektima, kao što je, na primer, unapređenje gradskog saobraćaja, može umnogome olakšati svakodnevni život građana. Ne postoji nijedan razlog da vam se ne dopada aplikacija koja vas obaveštava o lokaciji slobodnog parking mesta ili ona koja vam omogućuje da na ulici locirate osobu sa kojom možete da podelite vožnju taksijem u određenom pravcu. Postoji nebrojeno mnogo načina sakupljanja podataka o saobraćaju u konstruktivne svrhe među kojima je veliki broj podataka o pojedinačnim kretnjama građana. Jedan od načina sakupljanja takvih podataka je i tehnologija prepoznavanja lica. Međutim, informacije o saobraćaju utiču na opštu transparentnost samih građana, kako kod vlasti tako i kod komercijalnih preduzeća. I to je ono što nam se obično ne dopada.

„Možemo biti sigurni da će svaki sistem moći, bilo da su to vlasti neke države ili Gugl ili bilo ko drugi, koristiti najbolju postojeću tehnologiju kako bi kontrolisali, zadržali i maksimizirali svoju moć“, poručuje poznati mislilac Čomski, „trudeći se da to rade u tajnosti.“ Potom je citirao političkog naučnika Semjuela Hantingtona: „Moć opstaje samo dok je u mraku, čim izađe na svetlo dana, ona počinje da iščezava.“

Sa druge strane, Barton Gelman je istakao važnu stvar koja lako isklizne u debatama ove vrste, a to je da mi gotovo uvek mislimo kako institucije nužno zloupotrebljavaju podatke građana. Istražujući dokumenta koja je dobio od Snoudena, Gelman je u mnogim delovima pronašao jasne dokaze koji ga uveravaju da bezbednosne institucije uspešno štite građane upravo na osnovu podataka koje dobijaju od njih samih. Dakle, opšte rasprostranjeno je verovanje da određene zloupotrebe postoje, ali ih građani retko zaista razumeju.

Princip oko koga su se oba sagovornika složila je da osećaj ugroženosti koji imamo dolazi upravo iz činjenice da vlasti ne žele da mi znamo o stvarima za koje oni misle da bi trebalo da rade zbog nas, bojeći se da se mi nećemo složiti sa njima te da će tako izgubiti našu podršku. „Jer lakše je pobediti u igri u kojoj drugi igrač uopšte ne zna da igra postoji“, rekao je Gelman.  

GDE SMO TU MI?

Nije teško okriviti institucije kao što su Gugl ili američka vlada da sakupljaju i koriste podatke o građanima – u bilo koje svrhe, opšteg dobra ili ne – međutim, postoji još jedan akter, a to smo upravo: mi.

„Mi smo aktivni saučesnici u tom procesu. Mi im omogućavamo da rade to što rade“, rekao je Čomski, ističući da se proces nadgledanja vršio i u dalekoj prošlosti, ali da je danas „povratni udarac“ izvesniji nego ikada (posebno u SAD), te da ljudi i te kako mogu da urade nešto kako bi se zaštitili. „Ukoliko ne uradimo onoliko koliko zaista možemo da uradimo po pitanju opšte kontrole, nadgledanja i dominacije, budući da za to imamo priliku, onda smo samo puki saučesnici“, ponovio je Čomski.

Mi smo ti koji razvijamo i pravimo tehnologiju koja će se kasnije koristiti u funkciji kontrole i terora nas samih. Mi smo korisnici, ali i kreatori. Čomski ističe da ne moramo da čekamo Vikiliks da objavi tajne skripte koje će nas fascinirati, budući da su takve informacije već prisutne u medijima, ali da ih mi iz nekog razloga ne prepoznajemo. 

„Slobode koje imamo nisu dar sa neba“, podseća uvek budni aktivista,“one su rezulatat sveopšte borbe. Potrebno je da angažujemo znanje, da se organizujemo u masovne pokrete, i jedino tako možemo doći do legislative kakvu želimo i do rasklapanja postojećih institucija.“ Bez obzira na to što ta pobeda neće doći odmah sutra, bitno je da se proces započne na duži rok.

Zainteresovani profesori i studenti sa Masačusetskog tehnološkog instituta pozivaju pojedince, kompanije i vlade da udruženo rade na transparentnijem i fleksibilnijem „dogovoru o podacima“, koji će doprineti tome da veliki podaci postanu dobri podaci.

Ovaj i druge panele sa seminara Upotreba podataka 2013 možete u celosti pogledati ovde.

UPOTREBA VELIKIH PODATAKA

U okviru Laboratorije za računarske nauke i veštačku inteligenciju (CSAIL) pri Masačusetskom tehnološkom institutu postoji inicijativa Big Data, koja u saradnji sa gradom Bostonom okuplja studente različitih programa u cilju razvijanja inovativne upotrebe prognostičkih algoritmova i vizualizacija sistema prevoza u Bostonu. Ideja zvanične bostonske saobraćajne politike je da na ovaj način unapredi sve vidove prevoza koristeći podatke u realnom vremenu. Cilj analiziranja tih podataka jesu bolji modeli planiranja putanja prevoza. Urbanisti žele da pruže građanima više mogućnosti za dolaženje do određenog cilja koristeći sve oblike prevoza (hodanje, vožnju bicikli, korišćenje privatnog i javnog prevoza), ali i efikasnije upravljanje vozilima u samom gradu.

Istražite više o tehničkom problemu skladištenja velikih podataka

Istražite nove ideje, direktno iz centra američke obrazovne imperije, u rubrici AMERIKANA

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs