Kultura nauke

Hidrocentrala pod gradom

Godine 1900. puštena je u rad prva hidroelektrana u Srbiji na reci Đetinji, samo četiri godine nakon izgradnje hidroelektrane na Nijagari

Tekst: Marina Tasić

Godine 1899. godine prihvaćen je plan izgradnje prve hidroelektrane u Srbiji na reci Đetinji. Sredinom 1900. godine Užičani su u čudu šetali ulicama grada koje su po prvi put bile osvetljene sijalicama uz pomoć električne energije. Neki su bili zbunjeni onim što vide, dok su oni uplašeni ostali u svojim domovima i pitali se kako sve to funkcioniše. Veliki uspeh desio se ovom gradu. Tada najsavremenija i najnovija tehnologija u proizvodnji naizmenične struje po Teslinim principima primenjena je baš u Užicu, po prvi put u Srbiji. Izgrađena hidroelektrana puštena je u rad 2. avgusta 1900.godine, tj. četiri godine nakon izgradnje hidroelektrane na Nijagari.

Užice je tada bila varoš sa oko hiljadu kuća i oko šest hiljada stanovnika. Užički kraj je bio razvijen stočarstvom i imao osnovne sirovine za izradu proizvoda kao što su vuna i koža. Šansu u tome videli su preduzetnici koji su preselili tekstilnu fabriku iz Beograda u Užice, angažovali jeftinu seosku radnu snagu i iskoristili pogonsku snagu reke Đetinje.

Ipak, nakon nekoliko godina fabrika je prestala sa radom. Godine 1897. grupa preduzimljivih ljudi osniva akcionarsko društvo pod nazivom ,,Prva užička akcionarska tkačka radionica“. Zadatak ovog društva bio je podizanje velike tkačke radionce u Užicu i razvijanje tkačke delatnosti. Akcionarsko društvo sa predsednikom Mališom Atanackovićem i najuticajnijim članovima Aleksom Popovićem i Jovanom Golubovićem istaklo je veliki značaj izgradnje fabrike, mogućnost zapošljavanja, kao i smanjenje uvoza inostrane tekstilne robe.

Prema rečima Radivoja Papića, muzejskog savetnika Narodnog muzeja u Užicu, dvoje političkih protivnika (poslanik Napredne stranke Aleksa Popović i radikal Mališa Atanacković) pronašli su zajednički jezik i ujedinili se u viziji koja se odnosila na razvoj grada i šire regije.

Za dilemu akcionara oko izbora pogonske energije za tkačku radionicu saznao je profesor Velike škole iz Beograda Đorđe Stanojević. On je kao izaslanik Ministra prosvete boravio u Užicu povodom maturskih ispita u realnoj gimnaziji. Profesor je rado ponudio svoju pomoć i istakao da je najbolje rešenje električni pogon mašina tako što bi se iskoristila vodena snaga reke Đetinje kao pouzdan, dobar i jeftin izvor energije.

Njegov plan je prihvaćen i doneta je konačna odluka o izgradnji prve hidroelektrane u martu 1899. godine. Stanojević sa velikom pažnjom pristupa ovom projektu i tokom njegove realizacije se konsultuje sa Nikolom Teslom. Profesor Stanojević je bio afirmisani stručnjak, pobornik elektrifikacije i primene Teslinih otkrića u Srbiji.

Takođe, bio je jedan od glavnih organizatora jedinog Teslinog boravka u Beogradu. Posebno je najzaslužniji za konačno opredeljenje i uvođenje električnog osvetljenja u Beograd. Uzimanjući to u obzir, Đorđe Stanojević je imao potpuno poverenje akcionara i on odlazi na put u Beč gde sklapa dogovor o nabavci hidroelekričnog postrojenja sa fimom ,,Simens – Halske“.

Inženjer Aćim Stevović izrađuje građevinski projekat hidroelektrane koji sadrži tri objekta: branu visine 5,7 m, jaz dužine 775,9 m i zgradu centrale. Ispod stare tvrđave, na desnoj obali Đetinje 3. maja 1899. godine obeležen je početak izgradnje hidroelektrane. Kralj Aleksandar I Obrenović, koji je tim povodom došao u Užice, položio je kamen temeljac koji je postavio uz pomoć mesinganog čekića specijalno napravljenim za tu priliku u Beogradu.

Mesingani čekić danas se čuva u Narodnom muzeju Užice. Objekat se gradio bez bilo kakve mehanizacije, a materijal za izgradnju se dopremao iz Kragujevca. Turbine, generatori i druga oprema dopremljena je vozom do Kragujevca . Dalji transport od Kragujevca bio je moguć samo lošim putevima, jer železnice dalje nije bilo. Kao prevozno sredstvo jedini izbor je bila upotreba volovske zaprege koja je uspela da prenese samo sitnije delove mašina i opreme. Delovi mašina tešekih oko 3 tone do Užica je prevezlo dvanaest specijalno ojačanih volovskih kola sa punim drvenim točkovima.

Ova rabadžijska kola ojačali su stručnjaci iz Vojnog zavoda iz Kragujevca. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno. Bio je to pravi podvig. Zgrada hidroelektrane je delimično izgrađena u usečnenoj steni, a kanal za dovod vode do brane nalazi se iza same zgrade odakle se kroz dve gvozdene cevi dovodi do turbina. U zgradi su semešteni genratori trofazne naizmenične struje od 50 Hz, snage 32,5 kilovata svaki i napona od 2000 volti, zatim elektrorazvodno postrojenje, tabla sa kontrolnim elementima i reglulatorima, a do nje nalaze se i poluge za regulisanje dotoka vode u turbine.

Rukovodilac je tako mogao sa istog mesta pratiti potrošnju struje u varoši i prema tome regulisati brzinu obrtaja trubina. Na komandnom ormaru , u zgradi hidroelektrane, naziv nemačkog proizvođača ispisan je ćiriličnim slovima.

Nakon puštanja u rad hidrocentrale, u Užicu je postavljena električna mreža ukupne dužine 6,7 km uz korišćenje hrastovih i borovih stubova. Montažu opreme u hidroelektrani, pogonsko održavnje, izgradnju električne mreže i obuku obavio je prilikom montaže stručnjak iz firme ,,Simens“ Karl Ginter.

On je obučavao novom zanatu deset domaćih radnika. To su bili prvi monteri električari u Srbiji. Tkačka radionica je višak električne energije prodavala opštini , ustanovama, zanatlijama, građanstvu. Potpuna elektrifikacija Užica izvršena je krajem 1900.godine tako što su opština i Akcionarsko društvo zaključili ugovor o snadbevanju.

Godine 1903. zgrada je proširena i u nju je smeštena još jedna trubina čijom ugradnjom je utrostručen kapacitet hidroelektrane. Zbog povećane potrebe Užica za električnom energijom izgrađena je i nova hidoelektrana u Turici kod Užica, koja je puštena u rad 1929. godine. Nakon drugog svetskog rata Tkačka radionica je prešla u državnu svojinu.

Zgrada hidroelektrane i njena neposredna okolina proglašena je za kulturno dobro od velikog značaja 1977. godine. Objekat je poslednji put rekonstruisan 2000. godine, a kasnije je ispred zgrade hidrocentrale postavljena bista Nikole Tesle. Hidroelektrana ,,Pod gradom“ danas je u vlasništvu Elektroprivrede Srbije, u funkciji je ali ne proizvodi struju. Pušta se vrlo retko u pogon. Sa snagom od 364 kW raspoložive snage mogla bi da se uključi u elektroenergetski sistem i zadovolji potrebe ulične rasvete užeg centra grada.

Početak njene kompletne obnove planiran je ove godine, s tim što bi se održala njena autentičnost. Međutim, ono što treba istaći jeste to da je ovaj značajan objekat skoro bio izložen provali, jer mesecima nema čuvarsku službu.

Hidroelektrana na Đetinji predstavlja objekat od istorijskog, muzejskog i turističkog značaja za Užice i Srbiju. Dokaz je ogromne hrabrosti ljudi koji su u to davno vreme, u tako maloj sredini svojom odlučnošću i upornošću uspeli da primene tada najsavremeniju svetsku tehnologiju.

 

KULTURA NAUKE

Svakodnevica od pre 1000, 400 ili 100 godina nije bila ista kao danas. Kako i zašto se promenila? Koliko je tome doprinela nauka? Koliko su kreativne ideje, upornost i hrabrost istraživača promenili svet?

Istražite tekstove iz rubrike KULTURA NAUKE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs