Suština čitave istorije, ne samo nauke, već i ideja generalno je, kako je govorio Poper, u promeni nivoa neznanja
Piše: Milan M. Ćirković
Legenda češke i svetske književnosti Karel Čapek, svoju verovatno najuspešniju knjigu Rat ljudi i daždevnjaka napisao je 1936. godine, u doba uspona totalitarizma u Evropi, ali njena satira pogađa i mnoge druge, manje očigledne mete. Inspirisan jednom pomalo komičnom naučnom greškom Johana Jakoba Šojcera, švajcarskog prirodnjaka iz 18. veka, koji je fosile džinovskog daždevnjaka pronađene u Eningenu, na jezeru Konstanc, protumačio kao ostatke prepotopskog čoveka. Čapek koristi pseudodokumentarnu tehniku da izgradi kompleksan zaplet zasnovan na otkriću inteligentne vrste vodozemaca u tropskim morima i najraznovrsnijih ljudskih reakcija na pojavu ovog ultimativnog Drugog. Na nišanu Čapekove briljantne satire je i nauka, a naročito elementi populizma u njoj često prisutni; tako već u ranim fazama drame nailazimo i na sledeći fascinantni odlomak [1]:
Zapisnik razgovora sa Andriasom Scheuchzerijem imao je punih šesnaest strana, te je objavljen u The National Science. Na kraju zapisnika rezimirala je stručna komisija rezultate svoga opita ovako:
- Andrias Šeuzeri, daždevnjak koji se čuva u londonskom Zoološkom vrtu, ume da govori, mada pomalo kreketavo; raspolaže otprilike sa četiri stotine reči; govori samo ono što je čuo ili čitao; o samostalnom mišljenju se kod njega, naravno, ne može govoriti. Njegov jezik je dosta pokretan; glasne žice u datim okolnostima nismo mogli bliže da ispitamo.
- Taj isti daždevnjak ume da čita, ali samo večernje listove. Interesuju ga iste stvari kao i prosečnog Engleza i reaguje na njih na isti način, tj. u pravcu ustaljenih, opštih pogleda. Njegov duševni život, ukoliko se može o njemu govoriti, sastoji se upravo iz predstava i mišljenja uobičajenih u ovo vreme.
- Njegovu inteligenciju ne treba nikako precenjivati, jer ni u tom pogledu ne prevazilazi inteligenciju prosečnog čoveka naših dana.
Uprkos ovom umerenom mišljenju stručnjaka, daždevnjak koji govori postao je senzacija londonskog Zoološkog vrta.
(Zapaziti, između ostalog, neskriveno razočarenje stručnjaka što daždevnjačka inteligencija nije veća od ljudske, mada ne samo što se postavlja opravdano pitanje kako bi je u tom slučaju utvrdili, već to razočarenje ima i jednu vrstu morbidnosti, pa i mazohizma u kontekstu crnohumornog toka, a naročito epiloga romana.) Na ovom i na mnogim drugim mestima, Čapek ističe da, nasuprot „uzvišenoj“ pozitivističkoj (pa i marksističkoj) viziji nauke kao plemenite potrage za Istinom, koja ide od dobrog ka sve boljem saznanju i razumevanju, stvarna situacija je daleko složenija i često ima karakteristike paradoksa, slučajnog hoda, nelinearnosti, vrtenja ukrug, snalaženja, pa i borbe za opstanak. Ništa nije bolji povod za razbijanje tih drevnih – ali nažalost i danas veoma aktuelnih! – pozitivističkih predrasuda i dogmi o nauci od samog pojma inteligencije.
Znamo li mi tačno šta je inteligencija danas išta više nego u Čapekovo doba? Odgovor je gotovo nesporno negativan, uprkos ogromnoj masi empirijskog materijala i impresivnom naporu koji su psiholozi (a u novije vreme i drugi kognitivni naučnici, kao i primenjeni matematičari i računarski eksperti) od doba Alfreda Binea ulagali u istraživanje ovog pitanja. Od trenutka kada su testovi inteligencije postali široko korišćeni u masovnim organizacijama kao što su škole, vojske i korporacije, sakupljene su u bukvalnom smislu reči desetine tona empirijskih nalaza – koji nažalost ne samo što nisu bili praćeni ozbiljnijim teorijskim uvidom u problem inteligencije, već su doveli i do tragikomične situacije da danas metrike inteligencije kao što je čuveni (ili zloglasni) IQ često definišu na eksplicitno cirkularan način kao merilo sposobnosti rešavanja problema…kakvi se postavljaju na testovima inteligencije! Ovaj smešni začarani krug podseća na tvrdnje zakletih gradualista u geonaukama koji su sve do 1980-tih branili gledište da izumiranje dinosaura ne zahteva nikakvo posebno objašnjenje: izumrli su zato što su bili slabo prilagodjeni na svoju sredinu. A kako znamo da su bili slabo prilagođenii? Ništa jednostavnije: da su bili dobro prilagođeni, svakako ne bi izumrli…!?
Dakle, naučnici ne znaju zaista šta je inteligencija. Na kraju krajeva, da znaju – bili bi u stanju da je naprave, kao što kaže poznato geslo Ričarda Fajnmena: Ne razumemo neku stvar sve dok nismo u stanju da je napravimo. A kao što je poznato, svi pokušaji postizanja veštačke inteligencije od Tjuringa do danas su se izjalovili, i nasuprot preterano optimističnim predviđanjima iz 1950-tih i 60-tih godina, danas veoma mali broj istraživača smatra da će se to desiti za njihovog radnog veka i života. Beskonačne debate o životinjskoj inteligenciji samo doprinose daljoj konfuziji – periodi ekstremnog entuzijazma (u kojima se verovalo, kako reče svojevremeno jedan eminentni bihejviorista, da se uz dovoljno napora i crvi mogu naučiti da govore engleski) smenjuju se sa periodima ekstremnog skepticizma (kada se negira postojanje čak i ljudske inteligencije). Sve to skupa nekom objektivnom posmatraču sa strane može više izgledati kao ritual ili moda ili avangardni teatar nego kao “nauka”, onakva kakva se pogrešno i nakaradno predstavlja u većini udžbenika i gotovo svim medijima. No razlozi za to su perfektno jasni: radi se o suviše teškom problemu, za koji pre svega naš teorijski aparat i konceptualna oruđa koja nužno proističu iz teorijskog aparata nisu još uvek adekvatna.
Ali, zavapiće populistička svest naučno nepismene palanke, kako to onda naučnici govore o inteligenciji, a ne znaju sasvim tačno šta je to? Zar ne znači to onda da je nauka “na staklenim nogama” i da uprkos tehničkom žargonu i ponekad impresivnoj retorici naučni iskazi ne vrede mnogo? Zar nismo u školi učili – to jest, ukoliko smo od štrajkova i “štrajkova upozorenja” uopšte imali neku stvarnu školu – da su naučni iskazi čvrsti kao “urezani u kamen”? Zar nije nauka uporište Istine, nepromenljive i nezavisne od posmatrača, godišnjeg doba, apetita i raspoloženja, itd.? Za starije čitaoce: zar nismo tolike decenije gradili nešto što se u pokojnoj SFR Jugoslaviji nazivalo baš “naučni socijalizam”?
Jedna od najvećih ironija istorije ideja jeste da ove budalaste zablude i zabune dobrim delom proističu iz nasleđa vrlo kompleksnih filozofskih pokreta druge polovine 19. i prve polovine 20. veka, koji su sve samo ne popularni i široko dostupni. Sa jedne strane reč je o (izvornom, onoliko koliko se o tome nakon svih naslaga i zloupotreba može govoriti) marksizmu, sa druge o pozitivizmu, naročito obliku poznatom kao logički pozitivizam. Oba pokreta su na svoj specifični način veličala – i to do nivoa neukusnog idolopoklonstva – nešto što su nazivali naukom, ali što nije sa realnom naučnom praksom, a pogotovo sa poukama iz istorije nauke, nužno imalo puno veze. I mada su obe ove filozofske škole – ili sekte – bile izložene opravdanoj kritici u poslednje tri četvrti veka sa najrazličitijih pozicija, od kojih su neke bile eksplicitno zasnovane na epistemologiji, njihovo nasleđe je, nažalost, itekako živo i danas, i igra veliku ulogu u nerazumevanju ciljeva, metoda i uloge nauke, naročito kada se dogme prelome kroz krivo ogledalo na brzinu sklepanih udžbenika, loših nastavnika i neukih medija. Indirektno, ovi doktrinarni sistemi su velikim delom odgovorni i za zastrašujuće nizak status koji nauka i naučno mišljenje uživaju u društvu danas, na početku trećeg milenijuma. I to je veliki globalni problem.
Dovoljno je razmisliti o načinu na koji se u nastavi nauke uvode bitni koncepti – kroz definicije. Ta vrsta nasilne formalizacije koju ćete sresti u praktično svim naukama, kako prirodnim, tako i društvenim i primenjenim, jedno je od najmalignijih i najtvrdokornijih nasleđa logičkog pozitivizma. Da to ne funkcioniše u praksi u oblastima koje su predmet žive istraživačke aktivnosti svedoče, na primer, beskonačne debate koje se vode, čak i pod tako visokim pokroviteljstvom kao što je ono Nase, oko definicije pojma života. Nasuprot pozitivistima, formalizacija nekog korpusa znanja, neke naučne grane, dolazi na kraju, kada se istraživački sadržaj iscrpi i kada postoji detaljni teorijski okvir za objašnjenje fenomena iz te oblasti. Ona ne može doći na početku, kad još nema teorije, zato što teorija, kako su ubedljivo demonstrirali Tomas Kun i Imre Lakatoš, stvara sopstvene koncepte. Danas svako može da razume strukturu Sunčevog sistema, a da se nigde ne pomene pojam epicikla; to je posledica pobede Kopernikanske revolucije nad starom, Aristotelovom i Ptolomejevom teorijom, gde su epicikli bili ključni pojam, bez kojeg je objašnjenje bilo čega u astronomiji bilo nezamislivo. I to se odnosi na sve oblasti nauke (sem, iz razumljivih razloga, matematike). I takvih primera ima u gotovo svim oblastima nauke. U međuvremenu, dok se ne razvije odgovarajući teorijski okvir, definicije su samo privremena pomagala koja vrlo često nepotpuno i nedovoljno jasno zahvataju istinsku složenost fenomena. Ono što je mnogo dragocenije od bilo kakve definicije jeste intuitivni uvid u sam fenomen; kao i svaki drugi pojavni oblik intuicije, i on se često nedovoljno dobro može pretočiti u reči i rečenice ljudskog jezika.
Naučnici ne znaju, dakle, uvek o čemu govore. Ali, za razliku od političara, oni su toga itekako svesni i spremni da to priznaju. I tu leži zapravo najveća snaga i najznačajnija karakteristika nauke koja je odista izdiže iznad većine ljuskih delatnosti: naučno lutanje je priznato kao lutanje. Ono se ne naziva pompeznim i besmislenim imenima koje služe za skretanje pažnje i ispiranje mozga, poput “otvaranja pregovora o mogućem statusu” ili “taktičkog skraćenja linija fronta” ili “prekomponovanja portfolia investitora u cilju smanjenja sistemskog rizika”. Mali umovi naučno nepismene palanke mogu biti zbunjeni ili čak likovati, potajno ili – kao kod nas – sasvim javno, kada naučnici priznaju da nešto ne znaju. Ali upravo u tom priznanju leži najveća snaga i dostojanstvo nauke. Jednom je na smrt bio osuđen onaj koji je isticao kako “zna da ništa ne zna”; mada je to bilo pre nego što se nauka u savremenom smislu reči pojavila, ipak se ona neizbežno kreće sve vreme na putanji zadatoj tom skromnom rečenicom.
Ista poenta se može sagledati i na drugi način. Svako malo pseudonaučnici (poput nadrilekara ili osporivača globalnog zagrevanja) na jednoj, a antinaučnici (ponajviše kreacionisti i drugi verski fundamentalisti) na drugoj strani horski zapište kako eto, nauka nema odgovor na ovo ili ono pitanje. I ta kakofonija je gotovo uvek ista, bez obzira da li su u pitanju metafizička (“Ima li svaka pojava uzrok?”), etička (“Zašto različite kulture imaju toliko sličnih normi i tabua?”), mađioničarska (“Kako objasniti paljenje Sv. Ognja u Jerusalimu, ukazanja u Međugorju i slična navodna čuda?”), trans-naučna (“Kako je najbolje suočiti se sa globalnim zagrevanjem?”), ili naprosto besmislena pitanja (“Kako da budemo sigurni da je ovaj ili onaj aksiom zaista istinit?”). U tom šumu i buci čiji je intenzitet obrnuto srazmeran naučnoj pismenosti – a često i onoj osnovnoj pismenosti – potpuno se gubi iz vida da je suština čitave istorije, ne samo nauke, već i ideja generalno, kao što je govorio ser Karl Poper, promena u nivou neznanja. Niko ne spori da su nekada veoma davno ljudi verovali da u drvetu, reci, oblacima ili planini žive duhovi koji su odgovorni za svojstva tih objekata iz ljudskog iskustvenog okruženja. Da je to pogrešno objašnjenje danas priznaju čak i najekstremniji kreacionisti, astrolozi, nadrilekari, bioenergetski iscelitelji, pa verovatno i svi profesori srpskih univerziteta (privatnih ili državnih, razlika je sve manja). Kada je 2004. godine izvesna opskurna ministarka iz DSS-a izbacivala darvinističku teoriju evolucije iz školskog kurikuluma, ona nije predlagala da se umesto nje uvede, recimo, šamanističko učenje o biljkama i životinjama, već je istupala sa pozicija pravoslavnog fundamentalizma. Već samim tim, ona je – čak i iz najdubljeg mraka kreacionističke antinauke – implicitno priznala da u istoriji ideja ima napretka i da nikada ne mogu sve doktrine o bilo čemu biti podjednako vredne kao objašnjenja. Naprotiv, kroz vreme, na ovaj ili onaj način, struktura našeg neznanja se menja, odnosno evoluira (što bi Englezi rekli: pun intended!).
Vakuum u modernoj kvantnoj teoriji polja ima kompleksnu strukturu, iako naivno iskustvo kaže da je u pitanju prazan prostor – ima li šta prostije od toga? Slično, neznanje je u savremenoj epistemologiji i metodologiji nauke krajnje kompleksan koncept, bez obzira što se popularno i pomodno mnjenje tome može podsmevati kao nečem trivijalnom i bezsadržajnom. Neznanje naučnika suštinski je, i kvalitativno i kvantitativno različito od neznanja funkcionalno nepismenih koji čitaju novine, “ali samo večernje listove”, a i jedno i drugo je različito od agresivnog neznanja pseudonaučnika i verbalnog terorizma antinaučnika. Da parafraziram geslo antičkog Apolona, pokrovitelja razuma, upoznajte svoje neznanje – možete se začuditi koliko raznih korisnih uvida vas čeka na tom putu.
[1] Karel Čapek, Rat ljudi i daždevnjaka (BIGZ, Beograd, 1975), str. 65