Anticipacije

Budućnost rituala

Kako naučnici i pronalazači zamišljaju zelene, odnosno ekološke sahrane?

Tekst: Marija Vidić

Na prvi pogled jednostavno rešenje za globalni problem nestašice prostora za sahranjivanje je „popularizacija“ kremacije. Tako bi se  i izbegle kasnije komplikacije koje su već sada uobičajene u svetu: preseljenje grobalja i premeštanje tela u velike zajedničke grobnice.

Međutim, velika mana kremacije je što je neekološka, zahteva veliku količinu energije – prema podacima britanskog centra za prirodnu smrt, za kremaciju je u proseku potrebno 35 kilovat-časova struje. U toku postupka u atmosferu se otpušta značajna količina toksičnih materija, uključujući i 400 kilograma ugljen-dioksida.

Ništa „zelenije“ nije ni tradicionalno sahranjivanje u kovčezima – groblja su prepuna raznoraznih opasnih hemikalija, uključujući i sredstava za balsamovanje, a neretko se dešava da se zagade i obližnje vode.

Kako da sahrana postane „ekološka“?

Već oko 300.000 godina čovek sahranjuje svoje bližnje. Jedna od najstarijih otkrivenih grobnica je u pećini Atapuerka u Španiji, u kojoj su u iskopanoj jami pronađeni ostaci tridesetak ljudi. I za neandertalca je sahranjivanje bilo uobičajeni način opraštanja od bližnjih, a poslednjih oko 40.000 godina ljudi se sahranjuju uz različite obrede.

Ni reciklaža grobnih mesta uopšte nije nova ideja – koristi se vekovima. Danas se čak ponegde grobna mesta zakupljuju samo na dve-tri decenije, a nakon toga prepuštaju novim korisnicima. Međutim, ljudi su sentimentalno vezani za mesta na kojima njihovi dragi počivaju, pa bismo u budućnosti želeli da se poštedimo premeštanja ostataka predaka. Jednako odbojno zvuči i ideja da se voda u jednom bazenu u Velikoj Britaniji dogreva toplotom iz obližnjeg krematorijuma, na čijoj se realizaciji, i pored negodovanja dela građana, uveliko radi.

Danas postoji čitav pokret koji zagovara „vraćanje prirodi“ nakon smrti. To se postiže izborom „zelene“ lokacije za sahranu, zatim materijala za kovčeg sa kratkim periodom razgradnje, a ne treba upotrebljavati ni sredstva za balsamovanje pokojnika.

Uporedo sa tim, naučnici i pronalazači trude se da pronađu novi opšteprihvatljiv model sahranjivanja koji se neće kositi s običajima niti vređati osećanja ožalošćenih. Teško je i pretpostaviti o čemu sve oni moraju da vode računa: pomenimo samo kao primer da se u poslednjih nekoliko decenija drastično povećao procenat ljudi koji umiru sa vlastitim zubima prepunim plombi, a zbog masovne upotrebe konzervansa u ishrani, ljudsko telo raspada se znatno duže nego pre nekoliko decenija.

Jedno od jezivih rešenja o kojima se godinama govori je takozvana alkalna hidroliza, kojom bi se umesto spaljivanja koristio tretman hemikalijama tako da se leš pretvori u tečnost.

Mnogo konstruktivniji predlog, ukoliko ne pokušavamo da vizualizujemo proces, jeste da se telo zamrzne tečnim azotom, a onda snažnim vibracijama pretvori u prah. Taj prah bi se zatim u vakuumskoj komori grejao pod pritiskom, a na kraju bi se iz njega otklonili tragovi metala, posebno žive. Ostaci bi se sahranjivali u male sanduke od kukuruznog skroba u vrlo plitke grobnice. Posle godinu dana više ne bi bilo ničega…

Kako koračamo u budućnost, menjaće se ne samo mesto i način sahranjivanja već i sve ono što okružuje smrt. Na internetu već postoje brojni servisi za planiranje sahrana namenjeni i ljudima kojima je neko upravo umro, i onima koji žele da, osim života, i smrt godinama unapred isplaniraju do tančina – u kakvom sanduku će biti sahranjeni, s kakvim cvećem, uz kakvu muziku, govor, obred, zvanice…

No, verovatno najviše iznenađuje činjenica da poslove kao što su balsamovanje, umetnost restauracije i slično tome, sve više obavljaju žene. U Sjedinjenim Američkim Državama danas žene uzrasta 18 do 24 godina čine 60 odsto studenata koji uče zanat u mrtvačnicama. One čak nisu ni naslednice porodičnog biznisa, već su se u tom poslu sasvim spontano našle. To znači da će za nekoliko godina industriju sahranjivanja, koja je samo u Americi vredna 11 milijardi dolara, voditi pripadnice lepšeg pola.

ANTICIPACIJE

Budućnost stiže. Ko će joj otvoriti vrata? Da li sa njom, sa novim naučnim i tehnološkim otrkićima, dolazi i novi kvalitet života? Hoće li budućnost biti baš onakva kakvu očekujemo? O predviđanjima, procenama i najavama budućnosti.

Istražite tekstove iz rubrike ANTICIPACIJE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs