Intervju

Mentalno zdravlje u ogledalu pandemije

„Kao što postoji epidemija, odnosno fizička zaraza koja se širi od ljudskog bića do ljudskog bića, isto tako postoji i zaraza koja se širi od ljudskog uma do ljudskog uma“, kaže dr Damir Huremović,  urednik knjige „Psihijatrija pandemije“ i direktor psihijatrije prestižne njujorške bolnice North Shore University Hospital, u ekskluzivnom intervjuu za najnoviji broj časopisa Elementi

Razgovarao: Ivan Umeljić

Damir Huremović rođen je u Sarajevu, gde je odrastao i završio medicinu. Mentalnim zdravljem se, kako kaže, „zarazio u sarajevskoj školi psihijatrije profesora Dušana Kecmanovića, Slobodana Loge i Ismeta Cerića“. Na Univerzitetu „Džons Hopkins“ (Johns Hopkins) u Baltimoru (SAD) završio je magistarske studije iz oblasti javnog zdravstva, a potom i specijalizacije iz oblasti psihijatrije u Sarajevu i Njujorku, u koji se ponajviše zaputio kako bi stekao znanje i zvanje (supspecijalizaciju) iz domena konsultativne psihijatrije.

Od tada je njegova profesionalna karijera vezana za Njujork, gde je najpre rukovodio konsultativnom psihijatrijskom službom Univerzitetskog medicinskog centra Nasou (Nassau University Medical Center) na Long Ajlendu. Tu je osnovao i vodio program supspecijalizacije iz oblasti konsultativne i lijazonske psihijatrije i do 2016. godine obavljao funkciju zamenika direktora psihijatrije, kada prelazi na mesto direktora psihijatrije Univerzitetske bolnice Nort Šor (North Shore University Hospital) i profesora psihijatrije na medicinskom fakultetu Zucker School of Medicine at Hofstra/Northwell.

U maju 2019, šest meseci pre nego što se svetom pronela vest kako se u kineskom gradu Vuhanu pojavila nova misteriozna bolest, renomirani izdavač Springer Nature objavio je njegovu knjigu „Psihijatrija pandemije“. Kako sam kaže, odlučio je da se više pozabavi ovom temom kada je shvatio da ne postoji nikakvo uputstvo za organizaciju mentalnog zdravlja u slučaju izbijanja pandemije širih razmera. Huremović ističe kako čak ni Svetska zdravstvena organizacija, koja je još 2018. godine objavila takozvani opšti plan (blueprint) za postupanje u slučaju izbijanja pandemije dotad nepoznate „bolesti h“ – a koronavirus je u tom trenutku bio samo jedan od „kandidata“ – u izradu ovog dokumenta nije uključila nikoga ko se bavi mentalnim zdravljem. „Psihijatrija pandemije“ trebalo je, i to je bila njegova osnovna ideja i cilj, da nadomesti ovaj nedostatak i pomogne psihijatrima, psiholozima i socijalnim radnicima da se ravnopravno uključe u medicinske timove za pripremu planova i organizovanje epidemiološkog odgovora.

Iako bi i sve dosad pobrojano predstavljalo više nego dovoljan povod za intervju sa doktorom Huremovićem, to ipak nije sve.

„Kao i svakom pravom Sarajliji, i u najboljoj tradiciji Nadrealista“, kaže, „dogodila mi se nadrealna situacija da se nedugo po objavljivanju knjige o pandemiji zajedno sa svojim timom nađem u najvećem svetskom žarištu pandemije Kovida-19.“

Kako se u svemu tome snašao i da li je pri ruci imao odgovarajuću literaturu – prosudite sami.

 

Elementi: U maju 2019. kada je objavljena vaša knjiga Psychiatry of Pandemics: A Mental Health Response to Infection Outbreak niko nije mogao da nasluti da će Kovid-19 ubrzo paralisati čitav svet. Kako ste došli na ideju da se bavite ovom temom?

Damir Huremović: Moj prvi susret sa ovom temom dovodim u vezu sa jednim putovanjem iz mladosti. Naime, kao klinac sam leta provodio kod tetke koja je bila lekar u Novom Sadu. Jednom smo se tako vozili po Sremu i negde između Iriga i Rume pokazala mi je jedan po mnogo čemu neobičan i jedinstven spomenik. Posvećen je kugi, a ne nekoj znamenitoj ličnosti ili događaju. U prvi mah nije mi bilo jasno zbog čega je podignut spomenik tako jezivoj bolesti, dok nisam saznao da se kuga upravo tu, na tom mestu, zaustavila i da se nije širila dalje – i da joj je spomenik posvećen jer je tu stala. Zapravo, tu su stanovnici Rume čuvali stražu i formirali sanitarni kordon, epidemiološku meru o kojoj se govori i u našoj knjizi, pa je, zahvaljujući toj intervenciji, zaustavljeno širenje kuge. Ali, mi o tim stvarima danas vrlo malo govorimo. U prošlosti je bilo bezbroj epidemija poput te iz 18. veka, kojoj je ovaj spomenik posvećen, i mi o njima malo znamo. Znamo neuporedivo manje nego o ratovima koji su vođeni u našoj bližoj ili daljoj prošlosti. Naša istorija prepuna je svih tih događaja: bila je bitka na Marici, bitka kod Krbavskog polja, na Kosovu, kod Banjaluke, a mi zapravo ništa ne znamo o tome da su u to doba, odnosno verovatno kad sve saberemo, epidemije i zarazne bolesti odnele više života ukupno nego sve vojske, uključujući tu, nažalost, i tragediju našeg vremena. Iz nekog razloga, te epidemije su ostale zaboravljene. Sve narodne pesme u kojima se pominje i opisuje kuga izbledele su iz našeg sećanja. Mi ne znamo za njih, naša psiha je ta koja nas jednostavno tera da sve te neprijatne stvari, koje su, što bi se reklo, bogom dane, prihvatimo, preguramo i onda idemo dalje, kao da se ništa nije desilo. To je jedan od lajtmotiva koji je doveo do nastanka ove knjige. Imali smo poslednju pandemiju pre sto godina i epidemiolozi i infektolozi su se malo pozabavili time, a ljudi koji bi trebalo da se bave istraživanjem ljudske psihe ništa nisu uradili. Oni su jednostavno na to zaboravili. I mene sada pitaju kako si se setio toga, kako ti je to palo na pamet? Mislim da je pravo pitanje: kako se toga nije setio niko drugi? To je toliko konstantna tema kroz ljudsku istoriju, možda ne toliko česta u poslednjih stotinak godina, ali je u svakom slučaju vrlo bitna tema. Kako to da se, sa naučnog stanovišta, niko nije pozabavio time, ni sa stanovišta psihologije ni sa stanovišta psihijatrije?

 

Na samom početku ističete kako ovakva knjiga kasni čitavih sto godina, a rad na rukopisu opisali ste kao dugo putovanje. O kakvom putovanju je reč?

Hteo sam da pružim jedan presek, istorijski kontekst, kako bi čitalac mogao kasnije da se pozove na neka konkretna ljudska iskustva iz prošlosti. Pošao sam od onoga što znamo o pandemijama, a znamo da ih je bilo. Zaputio sam se u prošlost kako bih video kakve su bile i šta su ljudi zapisivali o njima. Onda sam shvatio da se i u svetim knjigama često pominju te pošasti i da se tamo kaže kako će one opustošiti određene krajeve, itd. Od svitanja ljudske kulture i civilizacije mi imamo suživot sa epidemijama, sa tim žarištima i bolestima.

To smo ugradili u naše religije, u naše svete knjige. Jedna od prvih epidemija koja se pojavljuje u kolevci demokratije, u Atini, u 5. veku pre nove ere, ne samo da utiče na stanje u gradu nego direktno utiče i na istorijski razvoj, menja ishod rata i donosi pobedu Sparti. A onda opet u Rimu, u prvim vekovima nove ere, epidemija je doprinela širenju hrišćanstva. Pa onda čuvena kuga, ona prava, koja se pojavila u Konstantinopolju i koja je u velikoj meri uticala na tadašnje političke prilike i sprečila Vizantiju da povrati Rim. A potom je nastupila Crna smrt, velika pandemija kuge u 14. veku, koja dovodi do fundamentalne transformacije ljudske civilizacije i ljudskog društva. Ona je, nažalost, u tih nekih 40-50 godina, koliko je trajala u prvom talasu, jednostavno zbrisala trećinu evropskog stanovništva, sa lica zemlje, što je dovelo do značajnih promena. Kao posledicu smo imali i razvoj anatomije kao nauke, i fiziologije i medicine, razvoj umetnosti, tehnologije, poljoprivrede. Celokupno doba renesanse i prosvetiteljstva temelji se zapravo na kostima ljudi koji su, nažalost, ostavili svoje živote u toj Crnoj smrti. To su bila transformativna iskustva za čitavu ljudsku kulturu, i to je ono što ćemo osetiti i mi danas na našoj koži, jer stvari nikada više neće biti iste posle pandemije koronavirusa. Doduše, ne možda u toj meri, jer, ako stvari posmatramo iz istorijske perspektive, ovo je jedna „pandemijica“, kako ja volim reći. Ali definitivno će se štošta promeniti i to će nas naterati da neke stvari radimo drugačije, možda i bolje. To je bilo putovanje u prošlost, i ako kreneš unazad i unazad, do prvih religijskih tekstova, možeš da vidiš u knjizi Otkrovenja ili nekim drugim tekstovima da nas pandemija i infekcije čekaju i na samom kraju civilizacije. Ona će nas ispratiti sa lica zemlje i u trenutku smaka sveta. Ona je na našem početku i na našem kraju, i svuda između početka i kraja. Nisam očekivao da će me sve to toliko fascinirati. Mislio sam da će biti dovoljno da na početku knjige navedem taksativno nekoliko najvažnijih istorijskih epizoda. Međutim, kako sam krenuo da čitam više o epidemijama iz prošlosti, pokušavao sam da smestim sebe u taj kontekst i da zamislim kako je, recimo, izgledalo živeti u Konstantinopolju gde su u tornjeve zidina zatvarali sve te mrtve ljude, i taj nesnosni zadah koji se širio unaokolo kada se sve to prenatrpa. Ili, recimo, kako je izgledalo biti taj kužni doktor u 14. ili 16. veku u Veneciji. To je bilo toliko strašno iskustvo koje mi nismo mogli da tolerišemo i morali smo jednostavno da ga izgnamo iz naše svesti i da ga smestimo negde u podsvest. Mi se s tim iskustvom nosimo, ali se njime ne bavimo previše.

 

Kome je knjiga namenjena?

Knjiga je prvenstveno namenjena psihijatrima, ljudima koji se bave duševnim zdravljem. Konkretno, namera mi je bila da napišem korisnu knjigu, koja bi, kako to Amerikanci kažu, bila crash course za ljude koji se neće nužno baviti time. Dakle, ne samo za psihijatre, nego i za psihologe i socijalne radnike, jer sam razmišljao da, ukoliko dođe do nekakvog pandemijskog rascepa po širim geografskim područjima, da će se jednostavno javiti potreba za organizacijom mentalnog zdravlja, a u to bi bili uključeni i psihijatri, i psiholozi, i socijalni radnici. Cilj mi je bio da im knjiga omogući da se osposobe da budu ravnopravni članovi tima koji će se baviti organizacijom epidemiološkog odgovora. Dakle, da pročitaju knjigu i da onda, ako ih neko pozove u tim, imaju barem nekakvo osnovno razumevanje toga šta je, recimo, basic reproductive number (Rₒ). To sada svi znaju, a do pre pet meseci retko ko da je imao pojma o tome. Dakle, kada sednu za isti sto sa infektolozima i epidemiolozima, da mogu da kažu, na primer, ako koristite te i te lekove, možete očekivati takve i takve nuspojave i sl. Ili, da mogu na osnovu broja zaraženih da predvide koliko se traumatskih iskustava može očekivati… Jednostavno da, na neki način, budu pripremljeni da budu deo tima koji će osmisliti odgovor ili napraviti nekakav plan.

 

Da li postoje bilo kakvi protokoli ili uputstva koji su mogli da vam posluže kao polazište?

Nažalost, ni Svetska zdravstvena organizacija (SZO) u svom timu nema psihijatra. Oni imaju takozvani opšti plan, blueprint koji se bavi tom nepoznatom bolešću x, a to je upravo ovo što nam se dogodilo. SZO je imao nekoliko „kandidata“ za pandemiju, a koronavirus je jedan od njih. Napravljen je generički plan za odgovor na globalnom nivou, koji se ne odnosi ni na jednog konkretnog uzročnika. Važno je reći da u izradi tog plana nije učestvovao niko ko se profesionalno bavi mentalnim zdravljem. Verovatno je isti slučaj i kada se krene naniže, ka državnim i lokalnim planovima itd. Da postoji nešto o tome, verovatno ne bih ni pisao ovu knjigu. Međutim, ništa nisam uspeo da pronađem, osim jednog plana za američku saveznu državu Kolorado, gde se ponekad pojavljuju jedna endemska vrsta tifusa i nekakva hemoragična groznica. Oni su pripremili zgodan priručnik koji je meni poslužio kao neki osnovni materijal da počnem da se bavim temama poput karantina, izolacije i sl. Osim toga, ne postoji ništa slično.

 

Možete li reći nešto više o odjeku koji je knjiga imala među kolegama, kao i o tome da li je korišćena tokom aktuelne pandemije?

U početku nije bilo nikakvog odziva (smeh). Knjigu su preuzimali samo razni univerziteti za potrebe svojih biblioteka. I onda sam, mislim, u februaru dobio prvi poziv, negde iz Kanade, od jedne TV stanice, ali to je bilo samo onako, nekoliko novinarskih pitanja. Međutim, onda su me kontaktirali iz Kine i rekli da oni zapravo žele da prevedu knjigu na kineski jezik. Pa su me kontaktirali iz Turske i Brazila, tamo je knjiga prilično popularna. Naravno, posebno ovde u Njujorku. Ja sam vrlo aktivan u Američkom udruženju konsultativnih psihijatara, tako da su i oni preuzeli sva ta iskustva o kojima smo pisali.

 

U knjizi koristite dve metafore koje govore o tome kako mentalno zdravlje tokom pandemije može da se predstavi kao odraz u ogledalu epidemioloških procesa.

Da, to je jedna zanimljiva stvar. Kada pandemija počne, postoji najpre taj vremenski uvod. Mi znamo da se ona negde pojavila, i znamo da se ona negde dešava i da dolazi ka nama, kao sporokrećući cunami. I mi sad znamo da ona dolazi. Da možda dolazi, a možda i ne dolazi. Imamo vremena da se spremimo, ali mi se možda nećemo spremiti onoliko koliko bismo mogli, a onda jednostavno počinjemo da brinemo šta će se desiti. Pitamo se koliko je to ozbiljno, koliko je to opasno, i u kojoj meri će nas zahvatiti. Koliko će poremetiti neke naše rutine i slično? I onda kreće anksioznost, odnosno panika. Dakle, imamo posla sa, da tako kažemo, jednom pratećom epidemijom, koja se pojavljuje kao u ogledalu. Kao što postoji epidemija, odnosno fizička zaraza koja se širi od ljudskog bića do ljudskog bića, isto tako postoji i zaraza koja se širi od ljudskog uma do ljudskog uma. Time se niko ne bavi, a onda, odjednom, neko iz našeg okruženja postane zabrinut. I onda kaže: pa, jesi li ti čuo to i to. U tom trenutku započinje period inkubacije, kad se sve to roji u našim mislima, da bi potom izašlo na površinu kao otvorena anksioznost koja nas tera da promenimo svoje ponašanje – što, na kraju krajeva, i ne mora da bude tako loše. Ali to jeste nešto što se, kao što rekoh, širi sa uma na um, kao što se i uzročnik zaraze širi sa tela na telo. To je nešto čime se retko ko bavi. Da se razumemo, psihološkom zarazom kao fenomenom psiholozi se bave poslednjih vek i po, možda i duže. Ali ne bave se tom psihološkom zarazom koja je nakalemljena na fizičku zarazu, ne istražuju da li se one odvijaju po istom obrascu, ili da li psihološka zaraza ima neku svoju epidemiologiju. Postoji možda nekoliko radova koji ukazuju na to da ona ponekad nastupa malo ranije, a nekad malo kasnije, i da isto tako postoji i taj drugi talas, koji sad najavljuju.

 

Dakle, možemo očekivati i drugi talas psihološke pandemije?

Tako je. Mi znamo da će biti drugog talasa. Kada fizička zaraza počne da jenjava, ljudi se najpre opuste, a onda počnu ponovo da se oko toga malo brinu. Međutim, ni o tome nema nekih značajnijih istraživanja. Postoji ograničen broj radova koji se bave ljudima u izolaciji, ali neko obimnije istraživanje ovakvih pojava ne postoji. Mada, u nedavnoj prošlosti imali smo nekoliko dobrih prilika da to istražimo, SARS iz 2003, pa grip iz 2009, itd. Da smo hteli i umeli, mogli smo možda da naučimo nešto iz svega toga, ali, eto, nismo. Nadam se da ćemo sada naučiti malo više.

„Knjiga Psihijatrija pandemije je prvenstveno namenjena psihijatrima, ljudima koji se bave duševnim zdravljem. Konkretno, namera mi je bila da napišem korisnu knjigu, koja bi, kako to Amerikanci kažu, bila crash course za ljude koji se neće nužno baviti time. Dakle, ne samo za psihijatre, nego i za psihologe i socijalne radnike, jer sam razmišljao da, ukoliko dođe do nekakvog pandemijskog rascepa po širim geografskim područjima, da će se jednostavno javiti potreba za organizacijom mentalnog zdravlja, a u to bi bili uključeni i psihijatri, i psiholozi, i socijalni radnici“

Druga metafora je citat iz Kvake 22, Džosefa Helera, „ludilo je zarazno“, ali vi na to dodajete: „Naravno, znamo da nije, iako naši primarni instinkti očigledno nisu ubeđeni u to.“ Spominjete i zombije, odnosno, kako vi to kažete, zombifikaciju. U knjizi na jednom mestu stoji: „Ako zombifikacija odvaja dušu od tela, onda pandemija razdvaja jedno društvo od njegovog uređenja, poretka i blagostanja.“

To je poprilično komplikovana tema. Ali jedan od razloga, zbog kojih smo moj kolega Kan i ja odlučili da posegnemo za tom metaforom, jeste činjenica da u svakom zombi filmu u poslednjih ne znam koliko godina, zombi stanje ima osobine zaraze i prenosi se infektivno. Izvorno, zombiji nisu ljudi koji nastaju zarazom i prenose zarazu, ali, eto, postali su sinonim za to. I upravo je to suština našeg straha od zaraze koji vuče korene iz nekog trenutka u prošlosti kojem smo svedočili, kada su se naši preci zaražavali gubom, koja fizički potpuno promeni čoveka. Postoji, dakle, strah da će nas infekcija odroditi od onoga što jesmo, kao ljudi, da će nas na neki način dehumanizovati i pretvoriti u nešto što likom i oblikom možda jeste ljudsko – ali po svojoj suštini nije ljudsko. Plašimo se da će nam ukrasti našu suštinu. I odatle taj naš golemi strah i strah društva da će nam zaraza oduzeti ono što nas čini društvom i da će nas pretvoriti u nešto što nismo i ne želimo biti. Bićemo možda jedan drugome vuk, ali nećemo biti ljudi. To je taj strah od kojeg panično bežimo. E sad, u nekim regularnim okolnostima, kad nam je dobro, mi kažemo, znaš šta, izašao je novi film, hajde da se malo opustimo i isprepadamo, pa ćemo tih sat ili sat i po vremena dobro da se naplašimo, a onda ćemo izaći na jedno pićence i više neće biti problema. Međutim, nama se upravo dešava takav jedan zombi film, iz kojeg ne možemo da se isključimo. Ipak, sreća je što Kovid-19 nije tako koban, ako stvari sagledamo u širem istorijskom kontekstu. Taman je dovoljno zlokoban da nas nasmrt uplaši, ali ne dovodi do transformacija na ljudskom telu, kao što to čine ebola ili velike boginje, pa da ljudi mogu da vide i da znaju da si ti to preživeo, preležao i da više nisi onaj što si bio, nego da si sad neka sena, ostatak onoga što si bio, da si samo ljuštura nakon što te poharala – postoji taj izraz poharati – kuga.

 

Prisila Vald u svojoj knjizi Contagious ovako opisuje model po kojem se odvija emotivna reakcija na pojavu nove zarazne bolesti: „Bilo je to nešto novo i misteriozno, pojavilo se u prenaseljenom gradu Trećeg sveta, i sada se podmuklo – i kako izgleda, nezaustavljivo – uputilo ka „civilizovanom svetu“. Zbog čega nove zarazne bolesti snažnije zaposedaju našu imaginaciju i potpiruju naše strahove od onih „prozaičnijih“ bolesti?

Zbog toga što one prete. Pre svega, vrlo su nagle i nepredvidive. Mislim da je za zapadnu kulturu, a posebno za SAD, ovo bio jedan stravičan šamar. Jer, prvi put, mi niti imamo lek, niti imamo vakcinu. Ljudi koji su priključeni na respiratore umiru, umire njih 80 %, i ako spasimo jednog od pet, mi to smatramo uspehom. To je neopisivo poniženje za ovu civilizaciju. I niko ne želi da se suočava s tim. Dakle, sa tog stanovišta, reč je o nečem vrlo zastrašujućem za ljude kojima se to događa: može da ih ubije i mogu da zaraze svoje najmilije. To je veliki izvor anksioznosti. Povrh svega, kao što smo rekli, može da nas pohara i ukrade nam našu ljudskost do te mere da postajemo nešto sasvim drugo. Dakle, to je taj jedan razlog zašto se ljudi toliko plaše. Ljudi se takođe plaše i duševnih bolesti, tako da čitava funkcija tih azila za takozvane duševne bolesnike, a koji postoje kroz vekove, jeste da drže lude odvojene od nas normalnih, da se mi ne bismo nekako zarazili. Dakle, postoji taj instinktivni strah da će se to ludilo preneti na nas i na taj način. Plašimo se kao da je reč o nekakvoj zaraznoj bolesti koja može preći na nas. Za mnoga ostala oboljenja možete reći da imate bar neku kontrolu nad njima, pa kažete, nema faktora rizika, ili pridržavaću se saveta ili hraniću se zdravo, ili ne znam šta već.

 

Danijela Ofri u svom članku objavljenom u časopisu NEJM, a vi se na njega osvrćete i u svojoj knjizi, govori o neizvesnosti koja je vladala dok se iščekivala vakcina za H1N1. Međutim, kada se konačno pojavila, mnogi su počeli da se premišljaju da li treba da se vakcinišu. Stiče se utisak da se nešto slično događa i danas. Kako biste objasnili ovaj paradoks?

Reč je o zakonu ponude i potražnje. Evo, već današnji naslov iz novina kaže da imamo dovoljno testova, ali da sada nemamo dovoljno ljudi da ih testiramo (smeh). Imao sam jednom davno izlaganje na ovu temu gde sam rekao da je možda najbolji način da privolite ljude da se vakcinišu ako im kažete: „Evo imamo vakcinu, ali bojimo se da je nemamo dovoljno, i zato će samo prvih dvesta moći da se vakciniše“ (smeh). Opet je reč o ljudskoj prirodi. Vrlo je teško oceniti stvari koje su nevidljive i koje se ne mogu doživeti. Ljudi koji nisu imali te bolesti, kažu, pa zašto je nama to potrebno, ja se osećam sasvim dobro. Vrlo je teško te stvari kognitivno pojmiti. Ima jedan stari vic o Muji, koji ide i prska prskalicom pored puta nešto, i ide i prska, a onda dolazi policajac i pita ga: „Mujo, šta to radiš?“ „Prskam“, odgovara Mujo. „Pa, šta prskaš?“, upita policajac. „Prskam protiv krokodila“, kaže Mujo. Kaže policajac: „Pa, bolan, Mujo, nema ti ovde krokodila“. Kaže Mujo: „A naravno da nema kad ja prskam“ (smeh). Dakle, o tome je reč. Mnogi jednostavno ne veruju da, kada prestaneš da prskaš, krokodili će se stvarno pojaviti. Ljudi sada imaju tu privilegiju da budu skeptični spram svega toga, a tu je i čitav taj fenomen socijalnih medija. Oni koji se protive vakcinaciji kažu da je ovo sve globalna zavera, 5G i Bil Gejts koji će napraviti vakcinu u kojoj će biti mikročipovi, i nateraće nas da je primimo kako bi nas pratili. Jer, mi smo verovatno toliko važni. To je taj neki, kako bih rekao, narcistički pristup svemu, možda kao reakcija na mogućnost vlastitog nestanka u razbuktaloj epidemiji. To je jednostavno u ljudskoj prirodi. Istražujući tokom rada na knjizi, a to na kraju nisam uvrstio u konačnu verziju, pronašao sam podatak da negde oko 40 % ljudi, barem u SAD, veruje da će se smak sveta dogoditi za vreme njihovih života. Veruju da su oni jedna toliko važna generacija da će se to dogoditi baš njima. A njih dva-tri odsto sprema se kao da će se to stvarno desiti. Isto tako, pre nekih mesec dana pojavilo se istraživanje gde se kaže da preko dva odsto američke populacije veruje da su oni već preležali Kovid-19, ubeđeni su u to. Nekih sedam miliona ljudi ubeđeno je da su oni sve to već preživeli! Jednostavno, postoji ta psihološka varijanta prave bolesti o kojoj mi znamo jako malo. Zašto ljudi to misle? Zašto odbijaju vakcinu? Zašto žele vakcinu? Mi smatramo da su ljudi racionalna bića, i oni to jesu, sve dok nas naš limbički sistem ne preuzme pod svoje. Onda baš i nismo toliko racionalni.

 

Svetska zdravstvena organizacija je u više navrata ukazivala na to da prilikom razmatranja primene zdravstvenih mera za suzbijanja pandemije u obzir treba uzeti i kulturne i religijske aspekte, i da se to naročito pokazalo u ranijim stadijumima pandemije ebole. U knjizi navodite kako je u Zapadnoj Africi rašireno verovanje da je ebola božja kazna za tolerisanje preljube i homoseksualnosti u velikoj meri doprinelo širenju zaraze. Kada je reč o pandemiji Kovida-19, primetna su velika odstupanja u primeni i načinu komuniciranja mera u mnogim državama.

Kulturni aspekt je izuzetno važan. To ste mogli da vidite na primeru epidemije ebole u Zapadnoj Africi. Osnovno što treba imati na umu kada dolaze ljudi spolja, jeste da dolazi do sukoba između svetskozdravstvenog i zapadnjačkoglobalnog narativa, s jedne strane, i lokalnog narativa koji je prisutan na tim prostorima. Zapravo, mislim da bi za svaku kulturu bilo dobro da se u ovom trenutku zagleda u svoju vlastitu prošlost i da vidi sa kakvim su se epidemijama i nedaćama suočavali njihovi preci i na koji način su oni to integrisali u svoj kulturni narativ i kako su preživljavali. Mislim da je to jedna od polaznih osnova, da kažu sebi: o, pa naši stari su to znali da izguraju bez većih problema, što je nešto što mi ovde u SAD, recimo, nemamo, tu tradiciju od pre 300 ili 400 godina, osim pandemije Španske groznice. Ali mislim da je to jako bitan element onda kada ljudi sa Zapada dođu u neku drugu kulturu, jer, opet, ljudi nisu racionalna bića. Moramo, recimo, uzeti u obzir to da kad neko umre, da je ljudima jako važno da postoje određeni rituali koji su propisani za određenu kulturu – kako se od tih ljudi oprašta. Ako se to ne ispoštuje na jedan određeni način, onda dolazi do strašnih trauma i, na kraju krajeva, ljudi se toga neće pridržavati. Ljudi koji se bave time moraju to u potpunosti razumeti i prihvatiti. Dobra stvar koju su ovde uradili na samom početku jeste to što su stupili u kontakt sa svim verskim organizacijama i sa svima su postigli neki dogovor, barem u Njujorku i okolini. Dogovorili su se oko toga, u slučaju kad neko umre, da se svi ti rituali mogu modifikovati tako da se ispoštuje neka osnovna praksa i pokojnik, a da se, s druge strane, zadovolje i svi javno-zdravstveni standardi, tako da je i vuk sit i ovce na broju. Mislim da je to u Njujorku odlično rešeno iako je masa drugih stvari rešena katastrofalno. To je deo naše civilizacije, deo onoga što smo mi, deo naše kulture. Bez obzira na to što, koliko god zvučalo politički nepodobno, kod ljudi postoje određene predrasude ili stereotipi, ne znači odmah da je to nešto loše. Neko je, dakle, negde imao nekakvo iskustvo, pa je to generalizovano, preneseno i tako dalje, i ne mora da znači da je to automatski nešto loše. Evo jednog konkretnog primera. Kada je krenula epidemija iz Vuhana i kada se raširila po Kini, i kada je pretilo da će se preneti na ostatak sveta, ono što je tada trebalo uraditi, a što sam ja mislio da će biti učinjeno – sada je lako posle bitke biti general – trebalo je zatvoriti granice Kine, da ljudi ne izlaze. Trebalo je smanjiti, ako ne i ukinuti letove bar na neke dve-tri sedmice, jer mi smo sada izgubili tri meseca. Trebalo je da se to odmah zaustavi na licu mesta. Pošto to nije učinjeno, onda su ljudi, a među njima ima mnogo i onih koji su neuki i neobrazovani, bili primorani da se pobrinu za sebe. Ovde ima mnogo Kineza, posebno u Kvinsu. I sada neko, nazovimo ga Džo, koji živi ovde niz ulicu, ne zna mnogo toga. On samo zna da ljudi u Vuhanu imaju kose oči, da putuju tamo-vamo, i da njemu niko ništa ne govori, i da se on sada mora sam pobrinuti za sebe. Tako on počne da izbegava Kineze. A pošto on ne zna ko je, zapravo, tu Kinez, on počne da zazire od svih ljudi iz istočne Azije. To je vrlo primitivan način poimanja stvari, ali, kao i sve ostalo, ima nekog korena i neku validaciju u ljudskoj istoriji. Vrlo je teško nositi se s tim stvarima. Jer ako napadneš Džoa i kažeš, pa kako te bre nije sramota ili nešto tome slično, ti njega antagonizuješ i on sutra jednostavno neće hteti da vakciniše svoju decu. Znači, reč je o nečemu s čim treba postupati malo taktičnije. To je nešto što ovde sada pokušavaju, jer ovo je stvarno jedna multikulturna zemlja u kojoj postoje određena trenja i trvenja. Ali, eto, nije se u tom smislu desilo ništa značajno u Njujorku, ljudi ništa nisu palili, ali nisu baš ni pohitali u kineske restorane. Deo tog opreza, tog oklevanja, i dalje je tu. I dalje postoji.

 

U knjizi ste značajan prostor posvetili lazaretima – bolnicama za izolaciju zaraženih pacijenata. Ovakve bolnice, koje su poslednjih meseci oformljene širom sveta, imaju veoma dugu i zanimljivu istoriju.

Ta praksa je vrlo, vrlo stara i nešto je što, opet, vuče korene iz religijskih tekstova i tradicija, brige za zaražene i obolele, posebno gubavce. Jer oni su bili diskriminisani, pa su im se posvetili ljudi koji su tražili poziv u tom nekom duhovnom smislu. Najbolje što možeš da uradiš jeste da služiš nekoga ko je toliko prezren, da se brineš o takvim ljudima. To bi bio najviši izazov sa tog nekog duhovnog stanovišta. I to se prenosilo kroz istoriju, nezavisno od karantina. Te bolnice, lazareti, postoje jako dugo. Bavile su se obolelima od teških bolesti, tuberkuloze, kuge itd. Lazareti su postojali širom sveta. Ovde kod nas u Njujorku, pored ostrvceta na kome se nalazi čuveni Kip slobode, nalazi se Elis Ajlend. Malo je poznato da su svi imigranti koji su dolazili tu bili procesuirani i da se tu takođe nalazila jedna takva bolnica. Te bolnice za ljude koji su oboleli od dizenterije postojale su širom sveta kroz čitavu našu istoriju. I onda su nastavile da postoje kao neka vrsta sanatorijuma za ljude obolele od tuberkuloze. Kao što se dosad pokazalo i kao što će se najverovatnije pokazati na kraju, to je možda bio najbolji način da se pristupi trenutnoj pandemiji. Dakle, da se naprave ili odeljenja ili bolnice koje će se baviti isključivo ovim pacijentima, da se takvi pacijenti ne bi dovodili u opštu bolnicu, jer se pokazalo u velikom broju slučajeva da kada pacijent jednom uđe tu, zaraza se širi brzinom požara. Najtragičnije je što su se takve stvari dešavale u staračkim domovima, gde su odlazili bolesni ljudi koji bi onda zarazili sve korisnike. I to je ono što se dešavalo, posebno u Italiji, a u velikom broju slučajeva i ovde u Njujorku. Dakle, veliki broj smrtnih slučajeva odnosi se na ljude koje su bili u staračkim domovima – koji su već bili bolesni, a onda je došao neko ko je zaražen, i to ih je sve pokosilo.

FOTO: Zapečaćeni ventilatori čekaju na upotrebu / Damir Huremović, lična arhiva

„Zvali su me da radim sa respiratornim terapeutima. To su ljudi koji po ceo dan rade jednu stvar. Kada pacijent više ne može da diše, a to se dešavalo vrlo brzo i vrlo neočekivano u velikom broju slučajeva, oni moraju da ih intubiraju, da preuzmu funkciju disanja za njih i da ih priključe na aparat. I onda kada ne mogu više da se održavaju vitalne funkcije onih koji su na aparatima, oni pokušavaju da im pomognu. Kada to ne uspe, oni treba jednostavno da prihvate da pacijent umire. I tu su bile zaista velike traumatične priče tih mojih kolega. Jednostavno, ono što je njih najviše pogodilo jeste činjenica da šta god da preduzmu, pacijent na kraju umire. Kažu, ‘ja ovo radim godinama’, otprilike tako počinje neka tipična priča, ‘i desi se da mi umre jedan pacijent u toku dana, ali ovde umire pet, šest, sedam, osam pacijenata zaredom. I ti trčiš od jednog do drugog, i trudiš se, i znaš da će skoro svaki od njih umreti’“

Bolnica u kojoj radite nalazi se u epicentru zaraze u SAD. Možete li da kažete nešto o samoj bolnici, kao i o merama koje su preduzete nakon izbijanja pandemije?

Ruku na srce, mi nismo u samom epicentru. Epicentar je nekih pet kilometara zapadno od nas, na području grada Njujorka, u Kvinsu. Mi se nalazimo odmah izvan granica grada Njujorka, na Long Ajlendu, a bolnica se zove North Shore University Hospital. To je jedna relativno prestižna bolnica, koja spada među pet najboljih u gradu, a njeni konkurenti su NYU, Columbia-Cornell, Mount Sinai, itd. To je to neko društvo. U mojoj bolnici je oko 800 kreveta. Ja vodim psihijatrijsku službu, ali bez ležećih pacijenata. To je uglavnom konsultativna i prijemna ambulanta. Mi smo deo velikog sistema koji se zove Northwell Health, koji u svom sastavu ima 23 bolnice, a koji je, kako ja to volim da kažem, nešto poput Amazona za zdravstvo. Mi smo poslednjih godina zatvorili veliki broj manjih psihijatrijskih odeljenja u bolnicama i koncentrisali smo se na dve velike, isključivo psihijatrijske bolnice, jer je tako bilo lakše, jeftinije i jednostavnije sa organizacionog stanovišta, pa pacijente šaljemo tamo gde imamo slobodan krevet, čak i ako je to nekad dosta udaljeno od njihove kuće. Za vreme ove pandemije naš veliki organizacioni kapacitet nas je dobro poslužio. Jednu bolnicu smo, recimo, u potpunosti zatvorili, ispraznili i pretvorili smo je de facto u ambulantno-hirurški centar da bismo tu mogli da vršimo sve operacije. Dakle, uspeli smo da žrtvujemo jednu od ukupno 23 bolnice i da čitavu hirurgiju preselimo tamo, da ljudi ne pate, jer je jedna od velikih posledica svega ovoga to što je zanemareno sve, uključujući i hronične bolesti, novonastale zdravstvene tegobe i tako dalje. Kada je reč o bolnici u kojoj ja radim, na početku pandemije bilo je popunjeno gotovo svih 800 kreveta. Mi smo tada otpustili preko 300 pacijenata da bismo napravili prostor za Kovid pacijente, a istovremeno je napravljen plan za proširivanje kapaciteta kako se novi pacijenti budu pojavljivali. Moram da priznam da sam bio veoma impresioniran kako je sve bilo dobro organizovano. Znali smo dve stvari: da moramo povećati broj kreveta, ali isto tako da moramo povećati i broj kreveta u intenzivnoj nezi. I onda će sve prostorije, kao što je interventna radiologija, biti pretvorene u intenzivnu negu. Razne druge postoperativne jedinice gde borave ljudi nakon operacije, i gde postoji određen raspored kreveta i medicinskog osoblja, odsad će biti intenzivna nega. Znači, mi smo višestruko povećali broj kreveta u tu svrhu, a onda smo povećavali ukupan broj kreveta tako što smo naš amfiteatar pretvorili u jednu ogromnu salu u koju su dolazili pacijenti. Imali smo i poljsku bolnicu koju smo kupili pre 14 godina i nju smo sada raspakovali i postavili. Imamo i jedan starački dom koji smo ispraznili, i tako se to rešilo. Postojao je plan i mogli smo da primimo 30 % više pacijenata nego što smo na kraju primili. U okviru bolnice imamo i jedan istraživački institut, zove se Fajnstin, koji je poznat u svetu. Plan je bio da se i u Fajnstin unesu kreveti u hodnike i prolaze, ako dođe do toga da budemo prebukirani. Sve je bilo vrlo organizovano tako da nam se ne desi ono što se dogodilo u Italiji. Moje kolege, pre svega one koje rade na intenzivnoj nezi i na odeljenju za hitne slučajeve, neprekidno su bile na telefonskoj vezi sa Italijanima. Rekli smo, govorite nam šta se dešava, šta radite, kako se snalazite, gde ste zakazali, kada, kako… Bili smo u stalnom kontaktu sa njima kako bismo učili iz njihovog iskustva i što bolje se pripremili. U jednom trenutku imali smo preko 700 Kovid pacijenata i više od 200 pacijenata na respiratorima. Dosad smo otpustili njih više od 2000. Ceo Northwell sistem otpustio je preko 10.000 hospitalizovanih pacijenata. A sa respiratora smo ih skinuli negde oko 150, a možda ni toliko. Ko završi na respiratoru, to je prognostički vrlo loša stvar. Radili smo, naravno, dosta tih protokola. Osim onog nesretnog antimalarijskog leka hidroksihlorohina, kojeg nam je Tramp predložio, koristili smo mnoge druge lekove, recimo remdesivir, a trenutno radimo sa plazmom oporavljenih. Jedino nismo koristili kloroks, kao što je rekao predsednik (smeh). Odlučili smo da ga ipak ne koristimo (smeh). Baš sam ponosan na to kako su kolege sve to rešavale. Trenutno imamo manje od 200 Kovid pacijenata, sve što smo napravili sada smo razmontirali, vraćamo se u normalu. Čekamo da nam država odobri da počnemo da radimo redovne operacije, a naše pacijente treba sada da uverimo da je u bolnici sve kako treba. Još su prisutni veliki strah i anksioznost. Nekoliko članova našeg tima je bilo bolesno, ali većinom su bili zdravi. Svi smo radili nalaz na antitela i ljudi su uglavnom razočarani saznanjem da nisu pozitivni. Pošto je svako bio bolestan u nekom trenutku, svi su pomislili: aha, to je ta korona! Međutim, bilo je mnogo manje zaraženih nego što smo očekivali. Da rezimiram, ako nas niste viđali često na televiziji, to znači da smo dobro obavili posao, i da kod nas nije bilo ljudi koji umiru u hodnicima. Toga kod nas nije bilo. Sve je odrađeno na jedan izuzetan način, tako da sam ponosan što sam bio deo tog tima.

FOTO: Vatrogasci i policajci formiraju špalir za zdravstvene radnike u Njujorku / Damir Huremović, lična arhiva

 

U svojoj knjizi, koja je objavljena samo nekoliko meseci pre izbijanja pandemije, kažete da je teret koji u ovakvim okolnostima nose pružaoci zdravstvenih usluga zapostavljena tema koja tek treba da dobije zasluženu pažnju. Nažalost, nakon samo nekoliko meseci, ova tema privukla je ogroman publicitet kako su iz čitavog sveta počeli da pristižu dramatični izveštaji o lošem mentalnom zdravlju medicinskih radnika koji se bore protiv Kovida-19. Možete li da kažete nešto više o vašem iskustvu u pogledu pružanja podrške kolegama? Kako je izgledao rad sa grupama lekara sa različitih bolničkih odeljenja? U jednom izveštaju spominjete da ste čak pokušali da radite i sa takozvanim Balint grupama.

To sa Balint grupama je bila propast, nije me sramota da priznam, a evo i zašto. Balint grupe je osmislio engleski psihijatar kako bi svoje kolege ne-psihijatre obrazovao da u svom radu sa pacijentima budu manje isfrustrirani, da budu bolji doktori, i da budu zadovoljniji svojim poslom. Svako ima nekog „teškog“ pacijenta, pa kaže, ne znam više šta ću mu… Onda, u toku razgovora, kolege daju sugestije i predloge kako da se taj odnos sa pacijentom popravi i poboljša. Otprilike, to je taj neki mehanizam. Sam Balint, iako je bio psihoanalitičar, nije hteo da se kroz ovaj oblik rada previše bavi psihoanalizom, odnosno psihodinamskim procesima, pa je smatrao da ako kod tih doktora dođe do nekog saznanja i uvida, to je onda dobro, a ako ne dođe, nikom ništa. Imao sam nekog iskustva sa Balint grupama iz Sarajeva i pomislio sam da bi to možda mogao da bude neki način da se približim svojim kolegama u najtežim trenucima pandemije. Jer, ako im kažem: „Ja sam ovde zbog vašeg duševnog zdravlja“, oni meni mogu da kažu: „Znaš šta, pusti ti to, ne treba mi psihijatar, a ako mi bude potreban, zvaću te“. Dakle, hteo sam da to učinim nekako manje intruzivnim, jer kad se pojavi psihijatar koji hoće da razgovara, onda to nije dobar znak. Balint grupe obično započinju jednostavnim pitanjem: „Ko ima neki slučaj o kojem želi da razgovara?“ To olakšava stvari lekarima, jer ne moraju odmah na početku da se bave sobom i svojim osećanjima. Možda je to u našem slučaju poslužilo svojoj svrsi. Međutim, ne možeš imati Balint grupu kad ti na tvoje pitanje: „Dobro, ko ima neki slučaj o kojem želi da priča?“, kolega već u drugoj rečenici ispriča kako pacijent umire i kako više neće moći njime da se bavi. Ali bilo je nekih drugih oblika grupnog rada. Viđali smo se preko Zoom-a i razgovarali smo. Radio sam sa socijalnim radnicima, anesteziolozima, sa ljudima iz hitne službe, sa internistima… I to je bilo jedinstveno iskustvo, jer ja stvarno ne znam ništa o vođenju grupa preko Zoom-a. A eto, na neki način, to smo mi uspeli da preživimo, da to nekako privedemo kraju. Ja se i dan-danas sastajem uglavnom sa socijalnim radnicima i oni jako vole te naše grupe. I rekli su mi da nećemo da prestajemo dok se ne budemo svi sreli u jednoj prostoriji uživo – i to će biti naš poslednji sastanak. Međutim, zvali su me da radim sa respiratornim terapeutima, to su ljudi koji rade sa anesteziolozima pri intubiranju i održavanju osnovnih vitalnih funkcija. Oni su hteli samo da se vidimo uživo, ja sam rekao, dobro, nema problema, mi ćemo se svi zamaskirati, doći ćemo kod vas. Došli smo kod njih, seli smo, razgovarali smo. Imali smo nekoliko tih grupa, mislim da ćemo imati još jednu-dve. To je stvarno bilo potresno iskustvo. To su ljudi koji po ceo dan rade jednu stvar. Kada pacijent više ne može da diše, a to se dešavalo vrlo brzo i vrlo neočekivano u velikom broju slučajeva, oni moraju da ih intubiraju, da preuzmu funkciju disanja za njih i da ih priključe na aparat. I onda kada ne mogu više da se održavaju vitalne funkcije onih koji su na aparatima, oni pokušavaju da im pomognu. Kada to ne uspe, oni treba jednostavno da prihvate da pacijent umire. I tu su bile zaista velike traumatične priče tih mojih kolega. Jednostavno, ono što je njih najviše pogodilo jeste činjenica da šta god da preduzmu, pacijent na kraju umire. Kažu: „Ja ovo radim godinama“, otprilike tako počinje neka tipična priča, „i desi se da mi umre jedan pacijent u toku dana, ali ovde umire pet, šest, sedam, osam pacijenata zaredom. I ti trčiš od jednog do drugog, i trudiš se, i znaš da će skoro svaki od njih umreti.“ Dakle, taj osećaj demoralisanosti i beznađa je neprekidno prisutan, uprkos čitavom tom njihovom trudu. Tu je, naravno, i strah za vlastitu bezbednost, ti aerosoli koji mogu nekako da ih zaraze. Uvek se u takvim situacijama među preminulima nađe i neko ko ih podseća na nekoga koga znaju ili na člana njihove porodice, i onda je to pogotovo veoma tužno iskustvo. To ih je baš jako pogodilo. Taj neprekidni niz ljudi koji samo umiru, umiru, umiru… ljudi kojima ti pokušavaš pomoći, ali od kojih velika većina ne preživi. To je bilo jako potresno. Treba reći da oni imaju tu neku svoju kognitivnu grešku, jer vide samo najteže slučajeve, i iz njihove perspektive ovo je jedno smrtonosno oboljenje. I ti moraš da im kažeš da od tolikog broja ljudi samo mali procenat dospe u bolnicu, a da će samo mali deo tog procenta dospeti u intenzivnu negu, pokušavajući da im stvari postaviš u drugačiju perspektivu. Možeš i da im kažeš da ova devojka koja sedi do mene, koja je moja specijalizantkinja, da je ona preležala Kovid-19 i da – kao što mogu da vide – ona ovde s nama vodi ovu grupu. To znači da se ne možete rukovoditi samo onim što vidite, već morate da uzmete u obzir i sve ono što se dešava oko vas. To je bilo jedno veoma, veoma teško iskustvo. Činjenica da sam radio na knjizi o psihijatrijskim aspektima pandemije uopšte me nije pripremilo za ovo. Ovo kroz šta mi sad prolazimo, to nigde nije opisano. Ne samo zbog intenziteta te bolesti koja, kao što vidimo, u svom najtežem obliku jeste vrlo traumatizujuća, nego jednostavno što ovoliku izolaciju, fizičku i socijalnu distancu, mi nikad nismo probali na ovoliko velikom uzorku i na ovoliko dugo vremena. Ne znam kakve će sve ovo posledice imati. Spomenuo bih još jednu stvar. Kada pacijent dođe u bolnicu, tu prestaje bilo kakav kontakt sa najbližim članovima porodice – taj pacijent je sada sam. Ili će izaći živ iz bolnice ili će tu skončati. To je traumatično iskustvo i za članove porodice, a posebno za te lekarske timove koji se stavljaju u kožu pacijenta i porodice i kažu: „Bože, kakav je ovo način da se skonča, da nema nikoga tu pored vas.“ Onda su oni preuzimali to na sebe, držali su ajpede pred tim pacijentima, koji više nisu bili svesni niti su znali za sebe, samo da bi njihova porodica mogla da ih vidi, da mogu nešto da kažu. Oni su bili svedoci svih tih poslednjih reči, poslednjih udisaja i izdisaja pacijenata. To je bilo vrlo, vrlo mučno. Oni će te posledice verovatno osećati malo duže i mi ćemo se pozabaviti time, pokušaćemo da napravimo neki program. Pokušaćemo da sprovedemo neko malo istraživanje da bismo videli kako možemo da im budemo od pomoći.

FOTO: Amfiteatar pretvoren u salu za prijem pacijenata / Damir Huremović, lična arhiva

„Povećavali smo ukupan broj kreveta tako što smo naš amfiteatar pretvorili u jednu ogromnu salu u koju su dolazili pacijenti. Imali smo i poljsku bolnicu koju smo kupili pre 14 godina i nju smo sada raspakovali i postavili. Imamo i jedan starački dom koji smo ispraznili, i tako se to rešilo. Postojao je plan i mogli smo da primimo 30 % više pacijenata nego što smo na kraju primili. U okviru bolnice imamo i jedan istraživački institut, zove se Fajnstin, koji je poznat u svetu. Plan je bio da se i u Fajnstin unesu kreveti u hodnike i prolaze, ako dođe do toga da budemo prebukirani. Sve je bilo vrlo organizovano tako da nam se ne desi ono što se dogodilo u Italiji“

Kako se u novonastalim okolnostima odvijao vaš rad sa pacijentima? Možete li da ga uporedite sa radom u regularnim okolnostima?

Te dve stvari su neuporedive zbog toga što sam pacijente u svojoj vlastitoj bolnici prvi put gledao preko ekrana. To mi je bilo nezamislivo. Razgovarao sam i uživo sa Kovid pacijentima, ali problem je bio u tome što uživo možeš da razgovaraš sa jednim ili dva pacijenta. Međutim, ako treba da posetiš 10-15 pacijenata, tebi onda treba 10-15 kompleta zaštitne opreme i svaki put se izlažeš riziku. Onda smo ipak odlučili da to radimo na drugi način, putem ekrana. To je jedno neobično, nadrealno iskustvo. Na jednom odeljenju dobili su Amazon Echo i samo su preko toga mogli da pristupe pacijentu. Bilo je jako čudno. Pitali smo se da li treba uključiti taj ekran bez saglasnosti pacijenta ili ne. Opet, s druge strane, ako je pacijent u delirijumu i više ne zna za sebe, ne možeš očekivati da on to pritisne. Imao sam anksioznu pacijentkinju koja se toliko isprepadala da nije mogla da otključa telefon, jer ajfon se zaključa na pet dana i ne možeš nikako da ga otključaš. To su sve neke stvari koje nismo mogli da predvidimo. Ili, žena koja je zaboravila svoj broj telefona i ne može da ga se seti… Naprosto, nismo bili spremni na te stvari, ali smo se u hodu prilagođavali. Imao sam, recimo, jednog pacijenta kojeg je sreća poslužila da negde krajem marta dobije novo srce. On se zatekao u bolnici, i kada se probudio posle operacije, video je da je okružen sa 700 ljudi zaraženih Kovidom-19 (smeh). Odmah je rekao: „Zovite mi psihijatra!“ (smeh). I sad, odlučio sam da je u njegovom interesu da ne dolazim u njegovu sobu. Videli smo se preko ekrana, ne zato što je on rizik za mene, nego zbog toga što sam ja rizik za njega. I baš smo se lepo ispričali i odlučili šta ćemo da radimo. Kad, ono, posle pet dana i on je pozitivan, neko ga je tu zarazio. Ali preživeo je, hvala Bogu, i otišao je, otpušten je iz bolnice. To su stvarno neverovatne priče. Možete da zamislite kako to izgleda kada se pred pacijentom pojaviš uživo, u onom odelu i sa onakvom maskom. To je baš ilustrativan primer dehumanizacije koju stvara ta zarazna bolest. A prokleta, takva kakva je, bolest će svoju kvotu dehumanizacije odraditi. Bilo tako što ćemo se razboleti i što će ona učiniti da izgledamo drugačije, bilo tako što će nas naterati da se u toj meri maskiramo da sam ja na kraju izgledao kao teletabis. Kada na sebi imam jednu ili dve maske i vizir, i onda stanem pred pacijenta, on verovatno pomisli u sebi: „Sad ja tebi doktore treba da pričam kako sam se prepao, a vidi kako si se ti prepao!“ (smeh). Sve to je bilo – i još uvek jeste – jedno nadrealno iskustvo. Danas kad se budem vratio u bolnicu, svi ćemo morati da imamo maske, vizire, rukavice i sve ostalo, kao da smo pod opsadom.

FOTO: Na radnom mestu / Damir Huremović, lična arhiva

 

Mere izolacije koje su uvedene širom sveta išle su naruku porodičnim nasilnicima, a ovim povodom oglasili su se čak i najviši zvaničnici širom sveta. Neki su čak porast slučajeva porodičnog nasilja okarakterisali kao „pandemiju unutar pandemije“. Možete li da kažete nešto više o ovome?

To se dogodilo jer smo zanemarili sve. Bili smo prisiljeni da zanemarimo sve, svoje telesno zdravlje i svoje duševno zdravlje, i zbog toga smo veliki teret prebacili na naše porodice. Mi smo morali, tako su rekli ovde u Njujorku, da „pritisnemo“ pauzu. Naime, na nivou savezne države Njujork proglašene su dve velike inicijative za suzbijanje Kovida-19 – New York State on PAUSE, a kasnije i UN-PAUSE. I sada moramo da ukinemo tu pauzu. Sve stvari smo stavili na led. Nažalost, postoje porodice koje su disfunkcionalne. Ako ste vi sada osudili ljude da budu u istom prostoru, a inače biste morali da ih izbavljate odatle i da ih stavljate pod zaštitu, onda ste ih izložili nekim nemilim situacijama i zlostavljanju. Jednostavno, u takvoj situaciji niko neće sesti u auto i doći u tu kuću, kao socijalni radnik, da vidi šta se dešava. Ljudi su frustrirani jer su osuđeni na to da budu u svojim kućama. Oni skloni nasilju, pošto nemaju na kome da se iskale, niti mogu da odu na utakmicu i da ispsuju protivnički tim, verovatno će se iskaljivati na članovima svoje porodice. Ja ne znam, opet ta famozna reč epidemiologija, ne znam koliko je to epidemiološki tačno, rizik definitivno postoji. Moraćemo da uradimo epidemiološku studiju da bismo videli koliko je to sve uzelo maha. Dok se sve ovo nije desilo, niko nije rekao, na primer, hajde da vidimo kako bismo mi mogli mentalno zdravlje da uključimo u pripremu za neku pandemiju ili kako bismo psihologiju mogli da integrišemo u epidemiologiju. Jer moja, kako bih rekao, revolucionarna postavka jeste da je epidemiologija barem 50 odsto psihologija. Na kraju krajeva, nije bitno kako se ponaša virus. Virus ima ograničen broj svojih nukleotida i mi znamo šta se tu dešava. Bitno je kako se ponaša čovek. Zašto je čovek seo u avion i otišao negde, zašto se to desilo u Milanu – zašto u Lombardiji, a ne u Provansi ili negde drugde. Mi apsolutno nemamo pojma o tome. Moramo izučavati kako se ljudi ponašaju u takvim situacijama. Kada pandemija nastupi, onda su svi psihijatri i svi odmah počinju da bruje o tome kako je ugroženo mentalno zdravlje i kako će deca podnositi da budu u kući, kako ovi, a kako oni – hajde ti, psihijatre, nama nešto reci, hajde uradi nešto. I opet, sada kad je došlo vreme da se ukidaju mere, opet se niko više neće baviti time. Niko sada neće reći, hajde da vidimo šta će se desiti ako ne ukinemo mere, hoće li ljudi poludeti, hoće li imati traume, i kako će se to dugoročno odraziti na njihovo mentalno zdravlje. Svi pričaju samo o ekonomiji i o nekim drugim stvarima, a niko ne spominje mentalno zdravlje. Mentalno zdravlje je izgleda bitno samo u trenutku kad se pandemija dešava, onda se svi bave time. Čim to prođe, sve pada u zaborav. I to je normalno, ali nije normalno da se i psihijatri isto ponašaju.

 

Napravili ste odličan uvod u moje poslednje pitanje. Pored čitalačke i naučne pismenosti, postoji i zdravstvena pismenost, koja građanima omogućava da na adekvatan način usvoje i primene informacije koje se odnose na zdravlje, kao i da svoje ponašanje mogu da prilagode shodno situaciji. U nedavno objavljenom članku u časopisu The Lancet govori se o tome da se tokom pandemije pokazalo kako je upravo zdravstvena pismenost, uz pripremljenost zdravstvenog sistema, od ključnog značaja za rešavanje kompleksnih problema iz realnog života. Međutim, kada je reč o Evropi, rezultati jednog istraživanja iz 2015. godine govore da gotovo polovina stanovništva ima problem sa zdravstvenom pismenošću. Drugim rečima, nešto manje od polovine Evropljana nije dovoljno kompetentno da brine o svom zdravlju i zdravlju drugih. Ako se vratimo na vašu početnu metaforu, da se mentalno zdravlje tokom pandemije može predstaviti kao odraz u ogledalu epidemioloških procesa, postavio bih vam pitanje – da li bi nešto moglo da se uradi u pogledu zdravstvene pismenosti o mentalnom zdravlju?

Opismenjavanje naroda je plemenita misija. Pritom, ne mislim samo na zdravstveno opismenjavanje, već i na tehničko opismenjavanje ili bilo koji drugi vid obrazovanja građana. Mislim da je to najpre zadatak celokupnog obrazovnog sistema u svakoj zemlji, a onda i specijalizovanih časopisa koji popularizuju nauku. To jeste vaša misija i mislim da je jako lepo što se neko time bavi. Mi se sada nalazimo u jednom suprotnom procesu i to je ono što mene brine. Nekada smo imali ljude koji su bili narodni prosvetitelji, kao što je to bio Vasa Pelagić, koji su se bavili prosvećivanjem i obrazovanjem ljudi. Hteli su da ih učine boljim. Hteli su da im pomognu da se više brinu o sebi i svojim porodicama. I to je misija čija tradicija seže mnogo, mnogo godina unazad. Ono sa čime sa sada i vi i ja suočavamo jesu narodni „pomračitelji“, koji aktivno na društvenim mrežama unesrećuju ljude zarad neke svoje patologije i potrebe za dokazivanjem. Niko neće da kaže, znaš šta, ja to ne znam i neću zbog toga davati nikakav komentar. Ljudi, naprosto, uvek imaju komentar za sve, a teško je baviti se stvarima koje ne razumeš. Odatle dolazi ta potreba da se pronađe neki okvir za objašnjenje svega toga što se dešava, makar taj okvir bila i teorija zavere. Njima u korist ide činjenica da mi živimo u vremenu sveopšteg sumraka autoriteta. Pre 60 godina u nekim zemljama imali ste takvo uređenje gde to jednostavno nije prolazilo. Sa slobodom govora i slobodom mišljenja, što je nesumnjivo jedno veliko ljudsko dostignuće, imate situaciju da svaka budala može da iznese svoje mišljenje. I ne samo što može da iznese mišljenje, nego može i da se kandiduje na izborima. I ne samo da može da se kandiduje, već može i da pobedi. Može takođe i da nametne svoje stavove, a to je nešto što dolazi sa slobodom. Dakle, sloboda i prosvećenost nisu baš uvek na istoj talasnoj dužini. Rekao bih čak i da je daleko lakše bilo biti prosvetitelj u jednom neslobodnom društvu nego što je to sada slučaj, u slobodnom društvu. Dakle, želim da kažem, i time ću da zaključim, mislim da je pred vama težak zadatak, i da su izazovi sa kojima se suočavate veći od izazova sa kojima su se borili vaši prethodnici pre 20 ili 30 godina.

 

_________

Ivan Umeljić je urednik časopisa Elementi.

_________

Intervju je izvorno objavljen u 21. broju časopisa Elementi

 

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs