Pojam kontinent se koristi od 16. veka i nastao je od izraza terra continens, neprekidna zemlja, ali je tek Vegener sa idejom o Pangei objasnio kako su kontinenti nastali
Tekst: S. Bubnjević
Na Zemlji je pre više od 245 miliona godina postojao samo jedan veliki kontinet – Pangea. Zbog pomeranja tektonskih ploča u Zemljinoj kori, Pangea je počela da puca i da se deli na više stenovitih blokova od kojih su nastali današnji kontinenti.
Posmatranjem bilo koje mape sveta, može se uočiti kako se kontinenti uklapaju jedni u druge, kao, na primer, Južna Amerika u Afriku. To je posledica toga što su svi kontinenti potekli od jednog superkontinenta.
Do ove ideje je, upravo posmatranjem mape sveta, 1912. godine prvi došao nemački meteorolog Alfred Vegener (1880–1930), koji je naziv Pangea smislio spajajući grčke reči „sva“ i „zemlja“, dok je samo pomeranje kontinenata nazvao „kontinentalni drift“.
Nakon što je Vegener objavio teoriju kontinentalnog drifta, mada je u njoj izneo veliki broj dokaza, vrlo malo geologa ju je prihvatilo i Vegener je godinama bio napadan kao šarlatan.
Inače, Alfred Vegener (na slici) je bio proslavljen kao polarni istraživač. Tokom nekoliko decenija, učestvovao je u četiri ekspedicije na Grenlandu, ali je tragično nastradao u četrvtoj ekspediciji. Tek mnogo godina kasnije, savremena geologija će sasvim potvrditi njegovu teoriju kontinentalnog drifta.
Ni sama ideja o postojanju kontinenata nije oduvek bila opšteprihvaćena. Svet je u antičko doba bio mnogo manje istražen i nije ni postojala jasna predstava o tome da na planeti ima ikakvih posebnih kontinenata.
Rani grčki geografi, koji su živeli na obe obale Egejskog mora, razlikovali su tri kopna – Evropu, Aziju i Afriku. No, te su nazive zapravo koristili samo za uske priobalne delove kopna oko Sredozemnog mora.
Međutim, ma kako živeli na tom skučenom prostoru, neki filozofi bavili su se pitanjem kontinenata i njihovog nastanka. U trećem veku pre nove ere, slavni geometar Erastoten (276–195 p.n.e), koji je upravljao Aleksandrijskom bibliotekom i bio prvi koji je izmerio obim Zemlje, zabeležio je da pojedini geografi smatraju da su poznata kopna samo ostrva okružena morima i rekama.
Znatno kasnije, u srednjem veku su bile popularne takozvane T i O mape, koje su prikazivale svet sačinjen od tri kopna – velike Evrope na severu i male Afrike i Azije na jugu. Između njih se nalazilo Sredozemno more, a Afriku i Aziju nije delio Suecki kanal, već reka Nil.
Tokom 16. veka, posle velikih pomorskih otkrića, prava veličina Evrope i slika sveta je postala jasnija. Otkrivaju se nova kopna čija veličina daleko prevazilazi razmere do tada poznatih ostrva, pa čak i celog Starog kontinenta.
I tek u tom periodu počinje da se upotrebljava pojam kontinent. On nastaje od izraza terra continens, što na latinskom znači neprekidna zemlja, a njime se naziva veliko kopno koje nije ostrvo ili poluostrvo.
U 20. veku se razvija geologija, nauka koja objašnjava kako se u jako sporim procesima, tokom miliona godina, oblikuju kontinenti. Nakon što Vegener iznosi teoriju kontinentalnog drifta, pitanje njihovog nastanka postaje predmet mnogih debata.
Jedan od Vegenerovih sledbenika, južnoafrički geolog Aleksandar de Tua, 1937. godine odlazi korak dalje od početne ideje o cepanju Pangee i kretanju kontinenata.
On, naime, zaključuje da se Pangea zapravo prvo pocepala na dva superkontinenta – Lauraziju na severu i Gondvanu na jugu. To se dogodilo pre 245 miliona godina, u dobu koje se naziva Trijas.
Nakon što se Pangea pocepala, blokovi su se polako udaljavali, da bi se potom dalje delili. Današnji kontinenti su nastali kad su se pre oko 190 miliona godina Laurazija i Gondvana podelile na još sitnije blokove.