Kako je okean sa površine Marsa završio u međuplanetarnom prostoru?
Tekst: Ivana Horvat
Voda na Marsu više nije nikakva novost. Međutim, međunarodni tim astronoma otkrio je da je na Marsu, pre oko 3,5 milijarde godina, postojao prastari okean koji je sadržao više vode nego Zemljin Arktički okean. Smatra se da je pokrivao površinu veću od one koju Atlantski okean pokriva na Zemlji i da je sadržao 6,5 puta više vode od polarnih kapa, trenutno najvećih rezervoara vode na ovoj planeti.
Naučnici su posmatrali crvenu planetu teleskopima sa Zemlje tokom perioda od šest godina. Najnovije procene temelje se na detaljnim opservacijama dve neznatno različite forme vode u Marsovoj atmosferi. Jedna forma vode nam je svima poznata i sastoji se od dva vodonikova i jednog kiseonikovog atoma, a druga forma je teška voda u kojoj je jedan vodonikov atom zamenjen težim elementom, deuterijumom.
Voda u tečnom stanju ne može da postoji na površini Marsa zbog niskog atmosferskog pritiska, koji je oko 100 puta manji od Zemljinog. S obzirom da je deuterijumska voda teža od obične, ona teže isparava u međuplanetarni prostor. Ovo znači da što je veći gubitak vode sa planete, veći je odnos između teške vode i obične. Utvrđivanjem koliko se udeo teške vode povećao tokom vremena moguće je proceniti količinu vode na Marsu u prošlosti. U slučaju Zemlje, na svaki molekul teške vode dođe 3200 molekula obične vode.
“Naša studija pruža čvrstu procenu količine vode na Marsu u prošlosti, mereći koliko vode je izgubio”, rekao je Geronimo Vilanueva, naučnik iz Nasinog Godard centra i vodeći naučnik ovog istraživanja. Pored odbeglog okeana i polarnih kapa, veliki rezervoar vode na Marsu se nalazi ispod njegove površine u vidu permafrosta, koji se proteže od polova do 60 stepeni geografske širine.
Ova ogromna količina vode je najverovatnije bila skoncentrisana na severnoj hemisferi planete, u predelu koji je od ranije bio kandidat za okean. Površina okeana je zauzimala skoro polovinu severne hemisfere, a u pojedinim delovima okean je dostizao dubinu od čak 1,6 kilometara. Poređenja radi, Atlantski okean pokriva oko 17% površine naše planete, dok je prastari Marsov okean pokrivao čak 19% njegove površine.
Iako su merenja koja na licu mesta mogu da izvrše misije koje smo slali na Mars mnogo detaljnija, ove pokretne laboratorije ipak ne mogu da vrše merenja celokupne marsovske atmosfere. Na veliko iznenađenje, ovo se najbolje postiže sa znatne udaljenosti i to uz pomoć infracrvenih spektrografa na velikim teleskopima lociranim na Zemlji.
“Još jednom sam oduševljen koliko su moćna daljinska posmatranja drugih planeta uz pomoć astronomskih teleskopa: pronašli smo drevni okean koji je bio udaljen više od 100 miliona kilometara od nas!”, izjavio je Uli Keufl, naučnik iz Južne evropske opservatorije, koji je bio zadužen za izgradnju instrumenta korišćenog u ovoj studiji.
Prema rečima Mihaela Muma iz Nasinog Godard centra, jednog od naučnika uključenog u ovo istraživanje, novi rezultati ukazuju da je crvena planeta najverovatnije bila pokrivena vodom duži vremenski period. Ovaj podatak sugeriše da je Mars bio zgodno mesto za život duže vremena nego što se prethodno mislilo.
Da li je ovo vreme bilo dovoljno da se razvije makar primitivni oblik života na Marsu? Nemački centar za svemirske letove je pre nekoliko godina otkrio da bi pojedini lišajevi sa Zemlje mogli da prežive u simuliranim uslovima na Marsu. Simulacije su u obzir uzimale temperaturu, atmsoferski pritisak, minerale i osvetljenost – podatke koje su prikupile sonde sa površine Marsa.
Dodatno, dokazi ukazuju na to da je planeta nekada davno imala čak i bolje uslove za život od današnjih. Međutim, i dalje su nepoznati bilo kakvi tragovi makar primitivnog oblika života na susednoj planeti. Pojedini stručnjaci su po ovom pitanju veoma optimistični i smatraju da nas od ovog otkrića dele decenije, a u najboljem slučaju godine.