(ВИДЕО) Новембар 2012. Савршене копије људских бића, Дани будућности: Роботика, Београд Архива: ЦПН посредством Vimeo.

(ВИДЕО) Октобар 2012. Интервју са професором Овеном Холандом, Дани будућности: Роботика, Београд Архива: ЦПН посредством Vimeo.

Аутор: Радослав Ћебић, ЦПН

Током манифестације „Дани будућности: Роботика“ више од 150.000 људи обишло је Велику изложбу робота у Галерији Робне куће „Београд“, у Кнез Михаиловој улици 5, коју су организовали Центар за промоцију науке и Електротехнички факултет. Изложба, која је трајала од 24. септембра до 15. октобра, привукла је изузетно велику пажњу домаће јавности и грађана.  

Највећу пажњу, како медија тако и посетилаца, изазвао је робот АСИМО, чије је наступе у Задужбини „Илије М. Коларца“ видело више од 10.000 узбуђених гледалаца, углавном школске деце. Поред овог робота, у Београду је гостовао и европски робот ECCE, као и 25 других робота који су били изложени пред београдском публиком у Галерији Робне куће „Београд“.

Уз роботе, у Београду су током „Дана будућности“ боравили и други угледни гости као што су професор Хироши Ишигуро из Јапана, професор Овен Холанд из Велике Британије и професор Ролф Фајфер из Швајцарске. 

У оквиру манифестације организовано је 50 популарних предавања, око 45 филмских пројекција и три трибине на којима су учествовали познати роботичари, научници, промотери науке, али и јавне личности. Поред тога, ЦПН је поводом манифестације објавио култно дело Карела Чапека Р.У.Р, као и каталог посвећен роботима.

Изложба, али и разноврстан пратећи програм, привукла је изузетно велику пажњу домаће јавности. О манифестацији је обjављено више од 250 чланака, радио и телевизијских прилога, роботичари су били гости најгледанијих емисија у домаћем етру, а роботима су се писале репортаже, прилози, па чак и колумне.

„Најузбудљивија фраза која се може чути међу научницима није ‘Еурека’, него ‘Ово је забавно!’“

Исак Асимов

„Узмите случај робота Роби“, рекла је др Сузан Келвин, „кад год нас неко назове творцима демона, увек се сетим њега. Роби је био робот који није умео да говори. Производили су га и продавали 1996. То су били дани пре екстремне специјализације робота.“

Породица Вестон је 1996. године одлучила да као дадиљу за њихову ћерку Глорију купи робота Робија. Те године за роботима је владала права помама. Имати робота значило је престиж, али та еуфорија није дуго трајала.  Дакле, како се роботика развијала, у јавности  се ширила антиробот идеја: сумња у развој технологије (под налетом верског фанатизма и угрожених радничких синдиката). 

Тако је и сама госпођа Вестон,  плашећи се мишљења околне, постала сумњичава у свог кућног помоћника Робија, који је већ две године проводио време са њеном сада осмогодишњом ћерком. Пошто је Глорија била више заинтересована за играње са Робијем него са другом децом, њена забринута мајка је почела да брине о томе да ли ће јој се дете „нормално“ развијати не учећи одговарајуће социјалне вештине.

Две године након куповине Робија, господин Вестон, на убеђивање своје супруге, одлучује да врати Робија у фабрику. Због губитка свог најбољег пријатеља Глорија постаје тужна и повучена, што је натерално њене родитеље да нешто предузму. Породица Вестон одлучује да лето проведе у Њујорку…

Готово све научнопопуларне приче које су објављене пре ове кратке приче Исака Асимова, а где су роботи у главним улогама, за теме су имали нешто што се називало Франкенштајнов комплекс: страх да ће се робот нужно окренути против свог Створитеља. Асимов је врло доследно сматрао да ће се ово уверење о Франкенштајновом комплексу временом изгубити, те је у већини својих дела покушао да да примере робота који заправо служе човечанству.

Кратка прича Роби је прво објављена 1940. године у часопису „Супер научне приче“ под називом Чудни другар, а потом са још неколико кратких прича бива уврштена у збирку Ја, робот, 1950, и тако постаје једна од најзначајнијих прича у историји научне фантастике, али не само због револуционарно топлог и хуманистичког Асимовљевог приповедања о машинама, већ пре свега због предлога разрешења питања етике и роботике путем Три закона роботике.

Први закон: Робот не сме да повреди човека или да својом неактивношћу дозволи да човек буде повређен.

Други закон: Робот мора да извршава наређења која му дају људи, осим када су таква наређења у сукобу са Првим законом.

Трећи закон: Робот мора да штити своју егзистенцију све док таква заштита није у сукобу с Првим и Другим законом.

Временом, како су његови закони постали примењиви у свету научне фантастике, али и проблематизовани у реалности, Асимов је додао и Нулти закон, који каже: Робот не сме да угрози човечанство, или да својом неактивношћу дозволи да човечанство буде угрожено.

Сетимо се сада приче о војним роботима (стр. 26) или роботу аутомобилу (стр. 32). Да ли машина треба да оспе паљбу на објекат који је препознат као мета иако је он у исто време можда некоме и уточиште? Да ли робот возач по сваку цену треба да заобиђе пешака на пешачком прелазу ако то подразумева ударање других возила или угрожавање сопствених путника?

То су питања која воде ка пољу етике машина, чији је циљ да истима пружи могућност да донесу одлуке на одговарајући начин. Другим речима, да буду у стању да раздвоје добро од лошег. Ово се може постићи само учинковитом сарадњом инжењера, етичара, правника и креатора политика, како би се роботи из реалности боље обучили и опремили за доношење моралних одлука, него што је то био Халов случај. 

Уколико таква сарадња изостане, бићемо осуђени на ону другу варијанту решења која подразумева забрану аутономних војних робота, што ће узроковати и забрану употребе свих аутомобила и летелица које немају пуну пажњу човека у сваком тренутку.

КЊИГА О РОБОТИМА

У свету данас има више од 4.500.000 робота. Тај број расте онако како аутомати од човека преузимају све више тешких, непријатних или опасних послова. Да ли ће у будућности свака кућа имати свог робота? О овoм и другим питањима сазнајте у каталогу “Роботи” који је ЦПН издао поводом “Данa будућности”. Текстове су приредили Марија Николић, Марија Видић и Слободан Бубњевић, а публикацију је дизајнирао Јован Микоњић. Књига о роботима се може купити на Великој изложби робота, у Галерији Робне куће “Београд”, у Кнез Михаиловој 5, по цени од само 150 динара.

Истражите више о Роботима.

(ВИДЕО) Септембар 2012. „Дани будућности: Роботика“ од 24. септембра до 15. октобра у Галерији Робне куће „Београд“, Кнез Михаилова 5. , Београд Архива: ЦПН посредством Vimeo.

Текст: Т. Ковач

Наjчувениjи робот на свету, хуманоид АСИМО, долази у Београд 24. септембра како би свечано отворио научнопопуларну манифестациjу „Дани будућности: Роботика“, коjу организуjе Центар за промоциjу науке у сарадњи са Електротехничким факултетом Универзитета у Београду. Долазак АСИМО робота већ изазива велико интересовање, како међу наjмлађима тако и у стручноj jавности.

Ко jе АСИМО? Какве су његове могућности, а коjе су му мане? Зашто изазива толико узбуђење где год се поjави? Уочи његовог првог наступа у Београду, откривамо неколико занимљивости о АСИМО роботу.

Како jе АСИМО добио име?

Често се помисли да jе назван по чувеном америчком научнику Исаку Асимову, али то jе случаjност. АСИМО jе енглески акроним за Напредни Корак у Иновативноj Мобилности (Advanced Step in Innovative MObility) .

 Ко jе направио АСИМО робота?

АСИМО jе направљен у компаниjи Хонда као део дугорочног истраживачког програма развоjа хуманоидних робота.

Зашто jе направљен АСИМО?

АСИМО jе замишљен као робот коjи може да помаже људима у свакодневном животу. Висина од 130 cm, на коjоj су његове очи у нивоу очиjу одрасле особе коjа седи, чини га идеалним за помоћ по кући и при асистирању људима везаним за кревет или колица.

Како се АСИМО развиjао?

1969 – проф. Миомир Вукобратовић обjавио jе рад о тачки нула момента, теориjском моделу кретања хуманоида, захваљуjући коjоj су роботи проходали.

1986 – започиње рад на развоjу хуманоидних робота у Хонди.

1996 – конструисан jе први саморегулишући двоножни хуманоидни робот назван P2.

1997 – направљен jе први потпуно независтан хуманоидни робот коjи хода. P3 jе био висок 160 cm, и тежак 130 cm.

31. октобар 2000 – стиже АСИМО коjи и данас остаjе наjнапредниjи робот створен досад.

2005 – представљен jе Нови АСИМО, коjи доноси значаjан напредак у мобилности робота. Прве кораке у Европи направио jе у септембру 2007.

ASIMO РОБОТ У СРБИЈИ

У оквру тродневне посете Србији, популарни ASIMO робот ће наступити пред публиком 25. и 26. септембра у Задужбини „Илије М. Коларца“. Термини наступа АСИМО робота у Задужбини „Илије М. Коларца“: 24.09. од 18.00; 25. и 26.09 – 11.00. 12.30, 14.00, 15.30, 17.00, 18.30.

Коjе су основне одлике АСИМО робота?

Лаган jе и компактан, има способност да комуницира и ради у хармониjи са људима, приjатног jе дизаjна, може да прима и додаjе предмете, одликуjе га и напредна технологиjа при ходу и трчању.

Да ли АСИМО препознаjе људе и обjекте?

АСИМО користи посебну технологиjу како би препознао људе у своjоj близини. Може самостално да мапира околину користећи камере коjе му служе као очи и на таj начин региструjе препреке. Способан jе да препозна људе коjи му долазе у сусрет и заустави се док му они не ослободе пролаз.

Колико jе АСИМО интелигентан?

АСИМО има низ когнитивних способности, као што су способност да препозна људе, предмете, покрете и реагуjе сходно ситуациjи. Може да разуме броjне команде и да одговараjући одговор. Међутим, стварање интелигентног понашања хуманоида jош jе далеко. Модел за интелигенциjу – мозак – прво се мора боље разумети пре него што се слични принципи обраде могу применити. Тренутно се очекуjе да ће то траjати 10-15 година.

КАРТЕ ЗА НАСТУП ASIMO РОБОТА У ПРОДАЈИ

Цена карте за наступ ASIMO робота је симболична и износи само 200 динара. Школе, образовне, научне и друге организације могу добити карте за групне посете са 50 одсто попуста, дакле по цени од свега 100 динара. Групне карте се могу наручити на телефон 011.24.00.260 или подићи у просторијама Центра за промоцију науке, Макензијева 24, Београд. Карте су у продаји на Билетарници у Задужбини „Илије М. Коларца“ и Галерији Робне куће „Београд“.

Како АСИМО хода?

АСИМО хода на основу „контроле предвиђања кретања“, тj. предвиђаjући следећи потез и пребацуjући тежиште сходно томе. Веома jе стабилан, чак и када се изненада покрене. Комбинуjе меморисане обрасце за старт, брзину, успоравање, заустављање, окретање, како би се кретао без проблема.

Да ли може да користи степенице?

Да, АСИМО jе jедини хуманоид на свету коjи може да иде уз и низ степенице. Лако може да прелази степенице различитих величина.

Како АСИМО трчи?

Као човек, АСИМО робот док трчи, не додируjе увек тло са обе ноге. То jе постигнуто путем проактивне контроле његовог држања коjе му омогућава да трчи брзином од 6 km/h. Трчање у кружници (5 km/h) захтева да се робот уравнотежи насупрот центрифугалноj сили, коjа делуjе на њега док трчи укруг. То jе постигнуто померањем тежишта робота од њега ка центру круга.

Да ли АСИМО може да падне?

АСИМО може да одржава равнотежу док хода и на неравним површинама, али и када буде гурнут у одређеноj мери. Ако падне, пошто jе лаган и компактан, не би било посебних последица. Инжењери тренутно раде на технологиjи коjа би АСИМО роботу у случаjу пада омогућила да самостално устане.

Како АСИМО добиjа енергиjу?

Опремљен jе са 51,8 литиjум-jонском батериjом, коjа може да ради око 40 минута у континуитету.

Чему служи АСИМО?

АСИМО служи као платформа за развоj напредног интелигентног система, коjи се примењуjе не само на роботику већ и на разне друге проjекте у Хонди. Многа од тих важних истраживања одвиjаjу се у Немачкоj у Истраживачком институту компаније. АСИМО jе партнер у многим едукативним проjектима широм Европе чиjи jе циљ мотивисање ученика и студената да се определе за пут науке и инжењерства.

Шта ће АСИМО постати у будућности?

Основни концепт jе да се постигне више мобилности коjа ће омогућити роботима да помажу људима и живе са њима у хармониjи. Иако jош ниjе спреман за овакве намене, развоj АСИМО робота води у позитивном правцу.

Да ли jе АСИМО „он“, „она“ или „оно“?

АСИМО jе хуманоидни робот, али ипак робот. Jедноставно му се обратите са „АСИМО“. 

ДАНИ БУДУЋНОСТИ: РОБОТИКА

АСИМО ће означити почетак научнопопуларне манифестациjе „Дани будућности: Роботика“ (24.09-15.10), на коjоj ће Центар за промоциjу науке и Електротехнички факултет Универзитета у Београду, у сарадњи са броjним партнерима, у Галериjи Робне куће „Београд“ представити више од 20 робота из целог света.

Истражите више: www.danibuducnosti.rs

Текст: Марија Видић

Половином 20. века када почиње интензивнији развоj роботике, jедна од наjвећих недоумица и кочница у развоjу ове гране технологиjе био jе начин на коjи робот може да хода.

Наиме, сви покушаjи да се направи робот налик човеку коjи има и способност да корача, доживљавали су неуспех jер робот ниjе успевао да одржи равнотежу.

Решење за оваj проблем дао jе jедан од пионира светске роботике, академик Миомир Вукобратовић, коjи jе осмислио теориjски модел кретања хуманоида. Његово решење и данас користе ходаjући хуманоидни роботи, укључуjући и наjпознатиjег од њих – Asima.

Наиме, док робот хода, на одређене тачке његовог стопала делуjу различити интензитети силе реакциjе подлоге. При таквом кретању накупи се грешка па робот постепено губи равнотежу и мора да падне. Како би се оваj проблем решио, потребно jе да се његов систем тако регулише да стално израчунава силе и врши поправке грешака. „Поправка“ се врши повратном спрегом коjа неутралише силе реакциjе подлоге. Код човека, а и код робота, на стопалу постоjи тачка где jе моменат свих сила нула. Чим вредност момента постане већа од нуле, то се регулише повратном спрегом и тако одржавамо робота у равнотежи.

Вукобратовић и његов тим, оснивачи некада врло славне Београдске школе роботике, математички су описали услове под коjима ће двоножни ход бити стабилан. Затим су обављене рачунарске симулациjе коjима jе проверено понашање робота и доказано да тачка нула момента заиста дозвољава стабилан ход. Нешто касниjе настали су и први роботи коjи су захваљуjући томе научили да ходаjу.

Роботика jе у Србиjи у том тренутку, краjем шездесетих година, била тек у зачетку. Прве покушаjе прављења робота покренуо професор Раjко Томовић 1963. године, градећи такозвану београдску руку, а Вукобратовић се касниjе посветио изградњи егзоскелета коjи би омогућио ход параплегичарима тако што jе надокнађивао 50 одсто силе потребне за покретање тела.

Вукобратовић jе рођен је у Зрењанину 1931. године. Био је инжењер машинства, доктор техничких наука Машинског факултета у Београду и Института за машинство Академиjе наука СССР. Сматра се за jедног од пионира роботике чиjи се радови масовно цитираjу, а био jе радо виђен гост на наjвећим роботичарским скуповима у свету. Децениjама jе радио на Институту „Михаило Пупин“, био jе професор Машинског факултета у Београду и научни саветник Института техничких наука САНУ.

Пише: Марија Николић 

Толико пута се у историји човечанства показало да је човек, колико год да је у стању нешто да унапреди, једнако у стању нешто и да уништи. Колико смо досад могли да утврдимо, нема бољих од нас. Можда смо и једини. Веома је застрашујћа помисао да смо можда истовремено врхунско достигнуће васионе, али и њен најгори кошмар. Пошто смо тако необично немарни у чувању других ствари, биле оне живе или не, немамо појма о томе колико је живих створења могло заувек да изумре, или ће им се то убрзо десити, због те наше немарности. Има ту једна квака које су људи све више свесни, а то је да уништавајући околину око нас, уништавамо себе саме. А можда ће нам у томе помоћи наш најфантастичнији изум: робот.

РОБОТИ

Појам робот се схвата на два начина: као хуманоид и као аутомат.  

Појам хуманоид датира од пре нешто више од две и по хиљаде година, од Пандоре и Илијаде. И још раније, египатске, вавилонске, па чак и сумерске легенде од пре пет хиљада година су на глини уписивале слике постојања таквог бића – човеколиког бога. Једна варијација на ту тему је идеја Голема, која се везује за прашки гето из 16. века. Знате она воштана фигура која, када јој се удахне живот, постане корисна, али деструктивна. Голем је био значајан предак Мери Шелијевог Франкенштајна: модерног Прометеја (1818).  И од тада, од саме идеје хуманоидног предмета, он се чешће везује за уништење, него за напредак.

Сада је већ довољно очигледна чињеница да се реч „робот“ први пут појавила у књижевности, а не у техници. Пореклом је из словенских језика где „работа“ значи рад, а „работник“ радник. Карл Чапек у својој драми Р.У.Р: Розумови универзални роботи, из далеке 1920, уводи реч „робот“ и  приказује de facto једну легенду: рабин Јудел користи човеколику фигуру, Голема, подређује је својој власти и користи његове личне снаге. Након тога, надолази поплава речи „робот“ у књижевној литератури званој фантастика. Исак Асимов уводи реч „роботика“ 1939. и први озбиљније узима у обзир страх од њеног развоја. Асимов представља три основна закона роботике нашироко позната као Асимовљеви закони роботике.

АСИМОВЉЕВИ ЗАКОНИ РОБОТИКЕ

Непознаница, низвесност, непредвидивост познати су као изузетни покретачи тог негативног осећања код људи које се јавља у неколико форми: страх, паника, ужас. И када та врста осећања доминира човеком, он скоро увек доноси негативне одлуке. Развој технологија, а посебно испитивања вештачке интелигенције, наводе на помисао: уколико је вероватноћа да се човек негативно понаша тако велика, колика ће бити та вероватноћа код испрограмиране хуманоидне машине?!

Да би се та вероватноћа смањила, потребно је да се за то створе услови. Код људи, закон је творевина која треба да гарантује одређено понашање. Отуда је Исак Асимов покушао да  очува човекову надмоћ над роботима и истовремено онемогући употребу робота у зле сврхе.  У чувеној научнофантастичној новели Ја, робот, из 1942, дефинисао је три закона роботике:

Први закон: Робот не сме да повреди човека или да својом неактивношћу дозволи да човек буде повређен.

Други закон: Робот мора да извршава наређења која му дају људи, осим када су таква наређења у сукобу са Првим законом.

Трећи закон: Робот мора да штити своју егзистенцију све док таква заштита није у сукобу с Првим и Другим законом.

Временом, како су његови закони постали примењиви у свету научне фантастике, али и проблематизовани у реалности, Асимов је додао и нулти закон, који каже: Робот не сме да угрози човечанство, или да својом неактивношћу дозволи да човечанство буде угрожено.

Овим законима, робот је изашао из области књижевности и стављен је на трећу позицију када је реч о његовој заштити, што би требало да гарантује да се робота не треба бојати ни у реалности. Такође, много је примера у фантастици где су роботи прегорели у ситуацијама у којима су морали да бирају између једног од тих закона.

Свака даља расправа о валидности ових закона, њиховим проблемима и осталим полемикама на ту тему, нужно ће нас одвести у срж ствари, а то је: питање етике. Најчешће питање када је о роботима реч јесте питање – ко стоји иза њих? Ко доноси одлуку о томе на који начин ће се ове софистициране машине употребљавати и у које сврхе? Све су то питања која ћемо пре чути на некој научнофантастичној конвенцији, него у лабораторији у којој се заправо креирају роботи. Погледајмо каква је тренутна ситуација на том плану.

АУТОМАТИ

Аутомати, друга форма робота, у букавлном значењу су „самопомерајуће ствари“, које су дуго фасцинирале људе. Рани модели су били зависни од полуге, точкова, или хидраулике. Примарна сврха аутомата је била забава пре него неки користан рад. Иако су многи патерни били коришћени, одувек је највише одушевљавао онај аутомат који је личио на човека. Током двадесетог века, неколико новијих технологија је померило аутомате у сферу рада.  А каква је данас перцепција робота и да ли се разликује од стварности, сазнали бисмо уколико бисмо спровели анекту међу случајним пролазницима. Вероватно бисмо добили следећу слику ствари: једна група мало старијих пролазника би перцепирала роботе као она два примерка из Ратова звезда, који спашавају принцезе по свемиру. Друга, мало млађа група, на помисао о роботу помислила би на Терминатора, док би најмлађи видели робота као Асимо.

Међутим, уколико бисмо данас све праве роботе поређали у једну колону, видели бисмо да се 90 % њих налази у фабрикама и да служе за производњу. Индустријски роботи су машине које просто неке ствари праве боље од нас. Број робота у свету расте онако како расте цена људског рада. Како је један менаџер из Џенерал моторса шаљиво рекао, када цена људског рада постане за један долар скупља по сату, хиљаду нових робота постаје економично. Роботи, дакле, производе материјалну вредност и стварају профит. Такође, користимо их када су послови које треба обавити изузетно монотони, односно нездрави за човека.

Реалност, дакле, показује да људи праве машине којима усавршавају свој рад. Једина бојазан је да би могли да нам заузму потенцијално радно место. Али ни за то не би требало претерано бринути. Довољно је да се ослонимо на људско мајсторство креације и нова поља људског рада ће убрзо бити откривена. То је свакако забавнија тема за размишљање од оне апокалиптичне и универзално забрињавајуће: о уништењу човечанства.