Разговарао: Ђорђе Петровић

„Свет коме недостаје неки важан допринос изгледа сасвим обично. То је дефиниција статуса кво. Не знам одакле ми је то дошло тога дана, али ме је носило кроз све ове године непримећености, године у којима је скоро свака порука коју сам примила, имплицитна или експлицитна, сугерисала исто: Кати, овај посао није за тебе“, пише у својој аутобиографији Преломно откриће: Мој живот у науци др Каталин Карико.

Ова инспиративна књига, чија је ауторка добитница Нобелове награде за медицину 2023. године, недавно је објављена и на српском језику, у издању Службеног гласника. На промоцији на овогодишњем Међународном сајму књига у Београду, на позив издавача, др Карико је лично дошла да представи издање. У дугом и непосредном разговору, ова ведра и шармантна биохемичарка поделила је са београдском публиком делове свог живота – који је био све само не једноставан и лак.

Рођена у послератној Мађарској, одрастала је у скромним, понекад веома тешким условима. Рано откривена фасцинација природом усмерила ју је према науци, да би почетком осамдесетих на Универзитету у Сегедину докторирала биохемију. Вођена снажном жељом да продуби своја истраживања, 1985. године са мужем и ћерком емигрирала је у Сједињене Државе, поневши са собом све што је имала – велику научну амбицију и 1200 долара зашивених у плишаног меду. Међутим, тамо су је дочекали нови изазови: лабораторије без прозора, хроничан недоста так финансија, оспоравање и подсмех колега, претње отказом, па чак и депортацијом. Ипак, није губила веру у свој рад и наставила је да истражује терапијски потенцијал информационе РНК (иРНК) – молекула који преноси упутства ДНК и омогућава ћелији да производи протеине.

Упорно, готово пркосно истраживање, које су многи годинама сматрали неперспективним, довело је др Карико до открића које ће јој донети статус Нобеловог лауреата – а човечанству нову еру медицине.

Управо то упорно, готово пркосно истраживање, које су многи годинама сматрали неперспективним, довело је др Карико до открића које ће јој донети статус Нобеловог лауреата – а човечанству нову еру медицине. Заједно са америчким имунологом Друом Вајсманом, с којим је поделила ову престижну награду, показала је да модификација једног градивног блока РНК спречава нежељену и снажну имунску реакцију која је дотад онемогућавала терапијску употребу иРНК. Ово откриће отворило је пут развоју сигурних и ефикасних иРНК вакцина – технологије која је помогла у сузбијању ковида-19 и која данас обећава револуцију у лечењу широког спектра обољења, од инфективних и ретких болести до различитих облика рака.

Објављивање њене аутобиографије на српском језику и први долазак у Београд били су одличан повод да са др Карико, под ребрастим сводом Хале 1 Београдског сајма, разговарамо о њеном вијугавом и мукотрпном путу до врха научног Олимпа.

Ваше велико откриће, које је овенчано Нобеловом наградом, допринело је не само напретку науке, него и спасавању милиона људских живота. Како гледате на овај огроман научни успех који сте остварили?

Не доживљавам то као нешто што сам постигла сама. Ја сам била само део тог великог научног подухвата. У њему је учествовало много људи, тако да смо тај успех остварили сви ми заједно. Мој рад се заправо ослања на деценије истраживања бројних научника, од којих неки чак нису више ни међу живима.

На нама научницима је да учимо из онога што су други урадили и да то подигнемо на виши ниво, у складу са сопственим могућностима. Увек сам се надала да ће неко једног дана такође наставити мој рад и развити га даље, као што сам и ја градила на достигнућима других. Зато све ово видим као резултат рада хиљада научника. Наука је колективни подухват – она је тимски спорт!

Наравно, могу да разумем младог истраживача који би се можда занео осећајем да је нешто постигао сам. Али ја имам 70 година и знам колико су нашем истраживању допринели бројни људи пре мене, а по том принципу функционише читава наука. Зато сам сав новац који сам добила уз Нобелову награду изделила на много мањих делова и доделила изузетним студентима и наставницима.

Међу добитницима су, рецимо, 91-годишњи професор књижевности који је радио у нашој институцији, један студент медицине и професор физике. Важно је враћати заједници. Зато је оригинална медаља коју сам добила од Нобеловог комитета сада у музеју, а ја са собом носим њену реплику.

То је стварно великодушно са ваше стране. Међутим, поред новчаног дела, Нобелова награда носи огроман престиж и сан је многих научника. Треба ли истраживач уопште да тежи Нобеловој награди као циљу?

Младим колегама увек саветујем да треба да постављају циљеве само у вези са стварима које зависе од њих. Награде не зависе од вас – зависе од комисија, од Института Каролинска или других организација које гласају. То је нешто што не можете да контролишете.

Ваш циљ треба да буде да боље разумете науку, а не да напредујете у каријери. Напредак у науци производ је радозналости и преданог рада. У 19. веку научници су желели да разумеју природу (енгл. nature). Данас само желе да објаве рад у часопису Природа (енгл. Nature).

Када се данас осврнете уназад, с обзиром на то да је ваше откриће отворило врата једној потпуно новој ери медицине – да ли је било неког преломног тренутка који је заиста променио ток вашег истраживања? Постоје ли уопште такви „преломни тренуци“ у науци?

Већ почетком деведесетих година 20. века, научници су користили информационе РНК (иРНК) у експерименталним вакцинама које су се давале животињама. До средине деведесетих појавили су се и први радови о њеној употреби у борби против рака. Многи истраживачи су кренули тим путем, али нажалост нису добили довољно средстава и зато нису наставили рад у том смеру. Међутим, у следећој деценији почињу да се формирају компаније – као што су CureVac и BioNTech – које желе да развију РНК вакцине против рака. Данас на томе раде многи научни тимови широм света. Дакле, то је процес који је сазревао, а не нешто што се догодило у једном тренутку.

У науци се ретко када догоди моменат у којем кажете: „Ево, то је то!“ Углавном спроводите неки експеримент, добијете резултат који вас изненади, па га поновите – и онда добијете нешто другачије. Затим помислите да сте можда негде погрешили. Другим речима, као научници, ми се увек трудимо да будемо скептични према сопственим налазима. Зато не могу да кажем да је постојао један кључни тренутак који је водио открићу. На крају крајева, ми и нисмо „открили“ информациону РНК. Она већ постоји у природи, у нашем телу.

Услед тешких материјалних околности и немогућности да остварите своју научну амбицију, са породицом сте напустили Мађарску. Међутим, у Сједињеним Државама такође су вас, током готово читаве каријере, пратиле бројне препреке, оспоравања и изазови. Како сте успели да задржите веру у себе и у свој рад у тим тешким моментима?

Морате веровати у своје истраживање. Ја сам веровала јер сам видела константан напредак у њему. Почела сам са различитим формулацијама, испробавала нове липиде, мењала иРНК, оптимизовала је и, на крају, успела да добијем 10.000 пута више протеина из ње. Међутим, многи су били скептични према мојим резултатима. Говорили су ми да то чиме се бавим није медицина, да је бескорисно. Али ја сам видела напредак. Кад ме питају како сам ипак успела да наставим даље, једноставно им кажем: не одустајте!

Наравно, било је тренутака када ништа није функционисало – на пример, две године сам покушавала да кристалишем неки протеин и никако није ишло. У таквим тренуцима морате да донесете одлуку. Ја сам видела известан напредак у свом раду и зато сам наставила. Можда је то била чиста упорност, али управо та вера у видљиве резултате мог рада помогла ми је да не одустанем.

Ваше партнерство са Друом Вајсманом, са којим сте поделили Нобелову награду за медицину пре две године, постало је једна од великих прича савремене науке. Како се заправо развила сарадња између вас двоје и зашто сте тако добро функционисали заједно?

На првом месту, били смо у сличној ситуацији. И њему је, иако је Американац, било тешко да добије финансије. Тако да је био принуђен да, као уосталом и ја, засуче рукаве и сам спроводи своје експерименте. Ја сам стављала гелове, култивисала бактерије, изоловала плазмиде (плазмиди су мали, кружни фрагменти ДНК који се користе за пренос генетичког материјала у ћелије, прим. аут.). То је стара лабораторијска рутина. Почињала сам рано ујутру, планирала који задатак ће ми тог дана одузети највише времена, култивисала ћелије и радила на свему што је било потребно. И он је радио све то.

Ваш циљ треба да буде да боље разумете науку, а не да напредујете у каријери. Напредак у науци производ је радозналости и преданог рада.

Између осталог, експериментисао је са дендритичним ћелијама – врстом људских ћелија које представљају антигене и покрећу имунски одговор. Када сам га упознала 1997. године, нисам знала да ове ћелије постоје, а оне су нам касније помогле да схватимо да иРНК може изазвати упалу, односно инфламаторни одговор. Када се користе ћелије које нису људске, то се не би приметило. До тада сам већ десет година радила са иРНК и чак је убризгавала животињама, али нисам приметила нежељене ефекте. Чак и кад су касније експерименти спроведени над мајмунима, њихов имунски одговор на иРНК био је сличан оном код мишева, али не и код људи.

За добру сарадњу морате да верујете једно другом и да развијете однос поверења. Дру је имао другачије знање – имунолошко, док сам ја била стручњак за РНК. Подучавали смо једно друго и заједничким снагама долазили до нових идеја. На пример, када смо открили да модификација иРНК смањује њену способност да изазове имунски одговор, он је, као лекар, рекао: „Морамо узети узорке од пацијената са лупусом, можда људи имају аутоимуне болести јер иРНК није модификована.“ Другим речима, он је доносио идеје из медицинске праксе, а ја из биохемије. Тако смо се допуњавали и заједно развијали нова решења.

Кроз каријеру сте радили и у академији и у индустрији. Како видите разлике између та два света – посебно у погледу мотивације и начина на који се вреднује научни рад?

У академији сам врло брзо видела проблем: приликом објављивања радова често се води борба око тога ко ће бити први или последњи аутор, то су два значајна места, док остала места носе мање признања – односно ко ће добити веће заслуге. Када сам прешла у индустрију, то је било освежавајуће искуство. Тамо то није било важно. Сви морају да раде заједно, јер морамо да направимо производ. Ако га не направимо, можемо да затворимо лабораторију и одемо кући. То је био много бољи циљ од скупљања референци и објављивања радова, што је данас главни начин мерења успеха у науци.

Данас циљ једног научника, као што сам већ поменула, често није разумевање природе, него сакупљање што више поена за избор у следеће звање. На пример, интервјуишем студента са Харварда и питам га о гвожђесумпорним кластерима (комплекси метала и сумпора кључни у многим биолошким процесима, прим. аут.), а он ми каже да никада није чуо за њих. Гледам његов рад и видим да је на крају ставио референцу на рад о њима. Кажем му: „То је био наслов рада чији си коаутор – зар те није макар занимало шта је тај молекул?“ Рекла сам му да не желим да радим са њим. Он је, дакле, навео ту референцу да би доказао нешто некоме споља, а да га уопште није занимало шта је оно на шта се позива у раду. То примећујем као велики проблем код младих научника, нарочито данас у ери свеприсутних друштвених мрежа. Имам утисак да се труде да импресионирају друге, уместо да покушају да пронађу свој аутентични пут.

Није тако само у научној заједници, него и у другим сферама. Мој муж је радио у фабрици у три смене. Када се неко са докторатом уда за радника, као што сам ја учинила, многи одмах мисле да ту нешто није у реду – нико не каже да је то дивно. Али многи од тих људи су већ разведени, а ми смо заједно 45 година. Не само зато што је он диван и духовит, већ зато што мислимо једно на друго, а не на то како изгледамо другима. Људи честo живе да би удовољили туђим очекивањима, да би се уклопили у њихове представе – да лепо изгледају на фотографији, под палмом, да оставе утисак – уместо да мисле о томе шта је оно што их заиста чини срећнима.

Истраживачи се данас ипак суочавају са великим притиском: морају да остварују „мерљиве резултате“, брзо их објављују у радовима и обезбеђују себи грантове. Због тога многи бирају сигурније пројекте и теже се опредељују за ризичнија, али потенцијално револуционарна истраживања. И ви сами сте, пре дванаест година, скоро изгубили посао јер ваше истраживање, према мишљењу надређених, није доносило довољно финансија институцији. Шта би, према вашем мишљењу, требало да се промени у академском систему да би истински иновативна истраживања добила већу подршку?

Мислим да морамо да престанемо да меримо научнике искључиво бројем радова и бројем цитата – тј. чистим бројкама. Такође, не би требало да се толико вреднује где је рад објављен – да ли у престижним часописима као што су Nature и Science или негде другде. Ја сам добила Нобелову награду а да ниједан мој рад није изашао у неком од ова два часописа.

Сада имамо и проблем научне хиперпродукције, „штанцовања“ лажних радова, са недовољно провереним или измишљеним подацима. Често ми се деси да већ на другој страни рукописа уочим колико је мањкав – видим типографске грешке, застареле податке, очигледно површно писање, и одмах знам да не треба да наставим са читањем. Међутим, младим истраживачима је заиста тешко да препознају шта је оно што вреди читати у тој шуми радова.

Некада се научни рад објављивао да би се са колегама поделило ново откриће. Данас се објављује да би се добио новац, оформио већи научни тим, који онда постаје машина за објављивање радова. Понекад се, нажалост, објављује и оно што још није спремно за објављивање. Истовремено, вођа пројекта жели напредовање – звање, сталну позицију, професуру – и истраживање постаје само средство за каријеру, а не циљ сам по себи.

Не знам како у потпуности поправити тај систем, али сигурна сам да се не треба ослањати на пуке бројке. У Мађарској сам видела људе са три стотине, четири стотине радова – а да нико не зна ко су они. Ја немам ни сто радова, нити ћу их икад имати. Али трудила сам се да сваки од њих урадим пажљиво и да резултати буду поновљиви. Ако ме питате било шта у вези са њима, чак и најситније детаље, знам одговор – јер је цео процес прошао кроз моје руке.

Ваша аутобиографија право је ремек-дело научне комуникације. Она не приказује само научне резултате које сте постигли и изазове са којима сте се сусретали, већ и свакодневни живот истраживача. Зашто је, према вашем мишљењу, важно да истраживачи комуницирају са јавношћу о свом раду?

Наука је, укратко, знање које се стиче посматрањем, постављањем хипотеза и експериментисањем, којим проверавамо да ли су те хипотезе тачне. Тако напредујемо у сазнању и тако функционише наука. Али научници обично не објашњавају широј јавности довољно шта је заправо оно што раде и зашто то уопште раде. Ако, рецимо, проучавамо понашање винске мушице, људи ће рећи: „Кога то занима?“ А ми морамо да им објаснимо да не радимо то да бисмо учинили воћну мушицу срећнијом, већ зато што је она модел-организам у биологији. Захваљујући таквим истраживањима откривени су, на пример, рецептори за које се касније испоставило да их има и човек и да су кључни за разумевање људског имунског система, што је омогућило развој нових терапија.

У супротном, људи стичу утисак да смо елитисти, да не маримо за њих и да развијамо лекове које они на крају не могу да приуште. Јасно им је да грантови којима финансирамо истраживања долазе из њихових пореских давања, и зато, ако им не објаснимо шта радимо – како, на пример, функционишу вакцине, које су углавном бесплатне – настаје празнина коју ће попунити неко други. А тај други ће им можда продавати „детокс“ препарате и зарађивати на њиховом страху. Другим речима, остављамо простор псеудонауци да се размахне.

Мислим да морамо да престанемо да меримо научнике искључиво бројем радова и бројем цитата – тј. чистим бројкама. Такође, не би требало да се толико вреднује где је рад објављен – да ли у престижним часописима као што су Nature и Science или негде другде. Ја сам добила Нобелову награду а да ниједан мој рад није изашао у неком од ова два часописа.

Додатни проблем је што алгоритми друштвених мрежа фаворизују садржаје који буде страх, јер се такви текстови више читају. Ако напишете наслов „Броколи је здрав“, готово нико неће кликнути. Али ако напишете да је броколи опасан по ваше здравље, многи ће пожелети да прочитају текст и задржаће се дуже на страници – што значи више реклама и више прихода. Важно је да се заради, па макар садржај био потпуно неистинит.

Новинари ми често кажу да људе наука не занима. А чак и када их занима, у популарној култури наилазе на негативне ликове попут др Франкенштајна – злонамерне и неодговорне генијалце који чине застрашујуће ствари. У стварности, научници су углавном обични људи који раде изузетно напорно и не баве се науком да би се обогатили. Сећам се једног лета кад сам схватила да није прошао ниједан дан – укључујући празнике и викенде – а да макар на сат времена нисам свратила у лабораторију. И док смо ми у лабораторијама заузети својим послом, ван њих и даље доминирају овакве представе о науци.

Зато верујем да морамо више времена посветити комуникацији о науци и приказивању стварног живота истраживача. А овај разговор је, надам се, макар мали корак у том смеру.

Текст је оригинално објављен у 43. броју часописа Елементи.

Аутор интервјуа је научни новинар Центра за промоцију науке. Дипломирао је новинарство на Факултету политичких наука и филозофију на Филозофском факултету у Београду. Пише о широком спектру тема: од историје и филозофије науке до заштите животне средине, популарне културе и уметности. Интервјуисао је бројне реномиране истраживаче из земље и света. У тиму ЦПН-а је од 2018. године.

За Данијелу Вучићевић, в.д. дирек­тора Центра за промоцију науке, Европска ноћ истраживача је много више од пројекта: нераскидиво је повезана са њеним личним и професио­налним развојем. У организацију манифе­стације се први пут укључила као студент­киња Биолошког факултета и научна кому­никаторка ЦПН-а 2015. године. Иако је од тада прошло много времена и даље се јасно сећа ентузијазма и радости које је осетила:

„Непосредан контакт с људима, њи­хова радозналост и узбуђење пред на­учним експериментима оставили су сна­жан утисак на мене.

Европска ноћ истраживача за мене представља фасцинантан простор сусрета науке и публике — догађај који показује да наука може бити жива, забавна и дос­тупна свима.“

Након основних студија, Данијела је уписала мастер студије из области генетичког инжењеринга и биотехнологије на Институту за молекуларну генетику и ге­нетички инжењеринг Универзитета у Бео­граду. Мастер је одбранила 2016.

Током година, мењале су се и њене улоге у ЦПН-у, а са њима и Данијелина перспектива на Европску ноћ истраживача:

„Као координаторка, схватила сам коли­ко је комплексна организациона и ме­ђусекторска сарадња потребна да би један овако велики догађај функционисао на локалном и националном нивоу. Тада сам почела да гледам Европску ноћ истраживача као инструмент јавне политике – као прилику да се изгради системска веза између научне заједнице и друштва.

Данас, из угла директорке, гледам на Европску ноћ истраживача као на стратешку манифестацију која рефлектује нашу институционалну мисију, али и простор у ко­јем развијамо нове формате комуника­ције, градимо поверење у науку и осна­жујемо грађане да се активно укључе у научне процесе.“

У сржи ове манифестације је научна ко­муникација, сложено и променљиво поље које захтева флексибилност, интердисципли­нарну сарадњу и континуирано преиспити­вање метода, мотива и публике, каже Данијела:

„Управо зато верујем да увек постоји простор за боље деловање – и у органи­зацији, и у приступу, и у личном развоју. Та свест о потреби за учењем ме и данас покреће. У том смислу, мој професионал­ни пут и развој саме Европске ноћи истра­живача су испреплетани. Она је расла са мном – и ја са њом.“

Центар за промоцију науке се актив­но укључио у организацију и реализацију Европске ноћи истраживача 2012. године, на позив тадашњег координатора за Срби­ју – Факултета техничких наука Универзите­та у Новом Саду. Од тада до данас ЦПН постаје редован партнер, да би у периоду 2020–2023. стекао улогу коор­динатора кроз пројекте ReFocuS 3.0 (про­грам: Хоризонт 2020) и ReFocuS Art (програм: Хоризонт Европа).

„Као национална институција за промо­цију науке, препознали смо Европску ноћ истраживача као прилику да дугорочно развијамо јавну свест о значају истражива­ња, подигнемо научну писменост и оснажимо дијалог између научника и гра­ђана.

У том духу, ЦПН је кроз године пре­узео вишеслојну улогу – од организатора и домаћина централних догађаја до стра­тешког партнера који подржава развој ло­калних капацитета путем грантова и са­радњи са универзитетима, институтима и невладиним сектором кроз мрежу науч­них клубова“, каже Данијела.

Током свих ових година, ЦПН се на Европској ноћи истраживача представљао иновативним форматима – мултимедијал­ним изложбама, научним шетњама, ви­део-серијалима, експертским панел-диску­сијама и програмима који на најразличитије начине повезују науку са културом, образовањем, друштвеним изазовима и променама. Циљ је био и остао исти, каже Данијела, „да трансформишемо начин на који грађани перципирају науку“.

„Теме пројекта из године у годину пратиле су свет који се мења и науку која је паметна, трансформишућа, антиципирају­ћа, костваралачка и која одговара на ис­тинске потребе друштва. Чврсто верујем да је Европска ноћ истраживача постала много више од догађаја – она је плат­форма кроз коју стварамо трајну повеза­ност између научне заједнице и друштва. Посматрам ову иницијативу као кључну тачку синергије између националне науч­не стратегије и европских интеграција у области научне комуникације – и поносна сам што ЦПН у томе има водећу улогу, али и простора да унапреди свој анга­жман.“

Европска ноћ истраживача окупља огроман број партнера из науке и акаде­мије из земље и света, омогућавајући проток и размену идеја и искустава на међународном плану. Ова манифеста­ција је уједно и прилика да се истраживачи и научници повежу са најширом заједницом и приближе им свој научни ентузијазам, ка­же Данијела.

Уз то, она је велики покретач и инспира­ција свим генерацијама, без обзира на то да ли су у науци или не.

„Европска ноћ истраживача ме сваке године подсети зашто радимо то што ради­мо — јер када видите дете које први пут кроз микроскоп гледа ћелију, средњош­колца који поставља озбиљна питања о ве­штачкој интелигенцији, или родитеље који изно­ва откривају свет науке заједно са сво­јом децом, тада знате да сте на пра­вом путу.“

Захваљујући Центру за промоцију на­уке и развоју мреже научних клубова, Европска ноћ истраживача се од 2016. године организује у чак 20 градова ши­ром Србије. На тај начин је наука децен­трализована, постала је доступна свима, а не само житељима великих градова. Науч­ни клубови у градовима широм Србије пру­жају веома значајну локалну перспекти­ву, јер пружају аутентичне садржаје, каже Данијела:

„Током обилазака научних клубова у самој Ноћи истраживача, тим Центра за промоцију науке и ја имали смо прилику да видимо колико ентузијазма, посвећености и креативности постоји у мањим средина­ма — и колико то може да промени локал­ну динамику у правцу знања, сарадње и иновација.“

Када је реч о будућности Европске ноћ истраживача, Данијела је сигурна да ће се она све више развијати као платформа за активно укључивање грађана у научне процесе и да ће наставити да буде мост између науке и најшире јавности.

„Верујем да ће Ноћ истраживача и у будућности остати снажан симбол отворе­не, инклузивне и доступне науке.

Из перспективе Центра за промоцију науке, видим ову иницијативу као простор за даље иновације — било кроз нове фор­мате (дигиталне, хибридне, уметничке), било кроз дубљу интеграцију са образов­ним системом и локалним заједницама. Улога младих у свему томе биће пре­судна, и зато желимо да их у још већој мери укључимо не само као посетиоце, већ и као активне учеснике и ствараоце програма.

Лично, надам се да ћемо сви заједно — научне институције, медији, образовни систем, доносиоци одлука — наставити да развијамо ову манифестацију као јавно добро. Јер Ноћ истраживача није само до­гађај, она је вредносна порука: да на­ука припада свима, и да свет који делимо можемо градити само ако га разумемо.“

Дарије Јаношевић, виши саветник за маркетиншке послове у Центру за промоцију науке, дугогодишњи је учесник, организатор, руководилац пројекта и, пре свега, велики заљубљеник у Европску ноћ истраживача. У Центар за промоцију науке долази након седам година проведених у смедеревском Регионалном центру за професионални развој запослених у образовању. Посао у Регионалном центру је, каже, био разнолик: од израде и администрације веб-сајтова, преко техничке координације рада и административно-финансијских послова, до организације образовних догађаја и промоције активности. Најинспиративнији део радних обавеза у Регионалном центру била је координација рада Научног клуба Смедерево, каже Дарије.

„Како су године пролазиле, простор за креативност и реализацију сопствених идеја постајао је све већи. Покретање мреже научних клубова, на иницијативу Центра за промоцију науке 2016. године, отворило је ново поглавље – Смедерево је постало једно од 12 места у Србији где је наука добила неформално и отворено окружење за све радознале. Клуб је убрзо постао препознатљиво место окупљања наставника, ученика и свих који желе да истражују.

Септембар 2017. обележила је Европска ноћ истраживача – симболично, то је била моја последња активност у Регионалном центру Смедерево пре преласка у Центар за промоцију науке.“

Током ових осам година колико је у ЦПН-у, Дарије је био у организацији великог броја манифестација, попут Маја месеца математике, Сајма технике и техничких достигнућа, Сајма књига, art&science фестивала и Европске ноћи истраживача. У последњих неколико година, акценат у послу је стављен на јачање сарадње са мрежом научних клубова и научноистраживачким организацијама широм Србије.

Један задатак, међутим, посебно истиче: „Посебно сам поносан на улогу координатора Европске ноћи истраживача 2023. године, када сам, уз велику подршку колега из ЦПН-а и сарадника из Делегације ЕУ и ЕУ инфо центра, у Музеју науке и технике реализовао догађај који је оставио снажан утисак на посетиоце и Европску ноћ истраживача у Србији генерално.

Ново поглавље овог пројекта отворено је 2024. године, а верујем да ће 2025. донети још иновативнији и богатији програм – и још један корак ближе циљу да науку приближимо свима, на инспиративан и незабораван начин.“

Када је реч о организацији Европске ноћи истраживача, Дарије је ветеран – учествује пуних осам година, кроз различите улоге: од координатора локалних програма у Научном клубу у Смедереву, до руководиоца пројекта ReFocuS FLOW у последње две године.

Срећан је и што се Европска ноћ истраживача организује у његовом родном Смедереву осам година. Почеци, сећа се, нису били лаки: „Моја прва Европска ноћ истраживача реализована је у Научном клубу у Смедереву. Осмислити такав програм без претходног искуства није било једноставно, али захваљујући кругу сјајних људи око мене – неколико наставника основних и средњих школа, двојици доктора наука, мојих школских другова, као и помоћи Центра за промоцију науке у виду фантастичног Научног камиона – грађани Смедерева су први пут доживели Ноћ истраживача.“

У ЦПН-у је наставио да ради на пројектима Европске ноћи истраживача као сарадник, учећи од искуснијих колега. Руководилац пројекта ReFoCuS ART постао је 2023, када је, заједно са мрежом научних клубова, организовао Европску ноћ истраживача. Била је – незаборавна:

„Ширина теме, могућност креативног споја науке и уметности, као и укључивање институција Европске уније, што није био случај у ранијим издањима, донели су снажан одјек у јавности.

Те године отворили смо ново поглавље у реализацији Европске ноћи истраживача, које се, на моју радост, наставило и у новом двогодишњем пројекту ReFoCuS FLOW. Прошлогодишње издање, својом масовношћу и разноврсношћу програма широм Србије, надмашило је сва досадашња. Искрено верујем да ћемо тај тренд наставити и ове године.“

Овог септембра, у оквиру пројекта ReFoCuS FLOW, посетиоци у Београду, Нишу, Крагујевцу, Пироту, Лесковцу, Рановцу, Чачку, Крушевцу, Зајечару, Смедереву, Свилајнцу и Инђији имаће прилику да учествују у интерактивним радионицама, научним експериментима, предавањима, изложбама и играма на отвореном, откривајући како наука утиче на свакодневни живот и будућност заједнице, каже Дарије.

У неким од ових места, програми ће бити одржани у Научним клубовима ЦПН-а, који играју веома важну улогу у организацији Европске ноћи истраживача, са великим бројем догађаја и посетилаца. Захваљујући клубовима, садржаји ове велике манифестације долазе до градова и мањих места, значајно удаљених од највећих универзитетских центара.

Дарије објашњава да су научни клубови, заправо, место сусрета локалне заједнице и науке, и да доприносе осећају да наука, заиста, припада свима, без обзира на то у ком делу Србије се налазе.

„Научни клубови не доносе само ентузијазам, већ и логистичку подршку, познавање локалне публике и добро развијене контакте са релевантним актерима. То омогућава креирање разноврсних и узрасту прилагођених програма, чиме се повећава број учесника и шири друштвени утицај манифестације.“

Наравно, учешће у манифестацији попут Европске ноћи истраживача значајно је за сваки од 15 научних клубова у Србији, јер доприноси јачању инфраструктуре, обуци и усавршавању стручног кадра, као и ширењу мреже сарадника, додаје Дарије.

„То у великој мери доприноси одрживости клубова и њиховој препознатљивости током целе године, не само у време манифестације. На овај начин, научни клубови постају кључна спојница између међународног пројекта и локалне публике – претварајући Европску ноћ истраживача у догађај који не само да приближава науку људима, већ и трајно јача културни и образовни капитал заједница широм Србије.“

Што се тиче Европске ноћи истраживача, Дарије је чврсто убеђен да је њена будућност светла и инклузивна: „Жеља ми је да иницијатива постане још децентрализованија – да укључимо мања места, руралне средине и локалне заједнице које до сада нису имале прилику да буду део оваквих догађаја. Тиме бисмо створили заиста широку мрежу научне комуникације и омогућили да наука (иновaције) допре до што већег броја грађана, без обзира на то где живе.“

Поред тога, Дарије се нада да ће Европска ноћ истраживача у ближој будућности ујединити земље региона у промоцији науке: „То подразумева заједничке тематске поставке, гостовања научника и излагача на догађајима у региону, размену интерактивних радионица и изложби, у ширем смислу и креирање заједничких, прекограничних пројеката који ће се истовремено реализовати у више држава. Таква сарадња не би само обогатила наш програм, већ би отворила простор за умрежавање стручњака, размену искустава и стварање регионалне заједнице посвећене промоцији науке.“

Интервју је оригинално објављен у посебној публикацији посвећеној 15 година Европске ноћи истраживача у Србији.

Уочи предстојећег фестивала који ће се под слоганом Empowering society through climate services одржати у Београду, од 29. септембра до 1. октобра, доносимо вам разговор са две кључне личности овог пројекта:

Франсиско Х. Доблас-Рејес (Francisco Doblas-Reyes) је професор-истраживач у оквиру ICREA и директор Одељења за науке о Земљи у Центру за суперрачунарство у Барселони. Тренутно координира пројектом Climateurope2, а био је и водећи аутор у петом и шестом извештају IPCC-а, у поглављима о климатском моделирању и информацијама о клими.

Асунсион Лера Ст. Клер (Asunción Lera St. Clair) такође је водећа ауторка у радној групи AR5 посвећеној адаптацији, а њене области су филозофија и социологија.  Тренутно ради као руководилац за климатске промене у тиму за обновљиве изворе енергије у оквиру Сектора за истраживање и развој компаније DNV. Поред тога, гостујући је предавач у Одељењу за науке о Земљи Центра за суперрачунарство у Барселони. У оквиру пројекта води процес израде синтезних препорука које постављају темеље за стандардизацију климатских сервиса.

Њих двоје заједно раде на томе да у оквиру пројекта изграде повезану заједницу климатских сервиса, а у интервјуу објашњавају зашто су стандарди кључни за будућу отпорност и прилагођавање Европе.

За почетак, како бисте објаснили шта су климатски сервиси некоме ко никада није чуо тај појам?

АЛС: Климатски сервиси подразумевају обезбеђивање климатских података и информација заједно са другим релевантним подацима, као што су социоекономски показатељи, фактори рањивости или подаци о животној средини, тако да могу бити корисни и могу нам помоћи при доношењу одлука.

Иако је ово врло детаљна дефиниција, и даље се чини да постоји неслагање око тога шта су заправо климатски сервиси. Зашто мислите да је то тако?

АЛС: Многи људи климатске сервисе поистовећују са постојањем неке веб-странице или портала који нуди климатске податке и информације. Међутим, саме информације о клими обично не говоре много о томе шта то конкретно значи за људе.

Кључна реч овде је „сервис“, што подразумева да се нешто ради за некога – било за корисника, клијента, или у нашем случају, за корисника климатског сервиса. Климатски сервис подразумева успостављање контакта са корисницима, разумевање њихових потреба и креирање процеса који омогућавају смислену интеракцију.

Дакле, неслагања произлазе из неразумевања шта све подразумева комплетан процес и који су то различити елементи укључени у испоруку климатског сервиса који заиста служи сврси.

Како би се постигло заједничко разумевање шта климатски сервиси обухватају, пројекат Climateurope2 предложио је четири кључне компоненте које дефинишу шта би један климатски сервис требало да садржи. Како оне доприносе појашњењу појма?

ФДР: Те компоненте су кључне за структурирање разговора о климатским сервисима. Као неко ко долази из техничког сектора, обично прво помислим на климатске податке, опсервације и моделе када се говори о климатским сервисима. Али ове компоненте помажу да се сагледа шира слика и препозна да су и други елементи подједнако важни – јер сами климатски подаци не могу далеко стићи без контекста.

Те компоненте омогућавају свим релевантним актерима укљученим у развој климатског сервиса да имају заједничко разумевање и уравнотеженију дискусију о томе шта климатски сервиси заиста јесу, како се развијају и како можемо радити на њиховој стандардизацији.

Можете ли укратко описати те четири компоненте и објаснити зашто је свака од њих важна?

АЛС: Те четири компоненте чине логичан след. Прва компонента је разумевање контекста одлучивања у којем ће се климатски сервис користити. То значи да треба да знамо ко ће користити сервис, какве одлуке треба да донесе, и у којим условима.

Друга компонента је процес заједничке производње (co-production). Када се идентификују релевантни актери за развој и коришћење климатског сервиса, они морају бити укључени од самог почетка до краја, уз примену поузданих методологија. Постоји много метода које описују како успешно спровести заједничку производњу на различите начине.

Трећа компонента подразумева интеграцију климатских информација са другим релевантним подацима, као што су социоекономски или еколошки подаци, као и знања из конкретних области или локална знања. Ова интеграција је кључна да би климатске информације имале смисла у стварним контекстима.

Четврта компонента обухвата два важна аспекта: начин испоруке и евалуацију. То се односи на то како се климатски сервис презентује и дели. Да ли је у питању платформа која је лака за коришћење? Да ли су мапе и визуали интуитивни или збуњујући? И коначно, мора постојати механизам за повратне информације, како би се на основу искустава корисника сервис могао унапредити.

Из све четири компоненте, пројекат Climateurope2 извлачи кључне захтеве које климатски сервиси треба да испуне да би заиста били прилагођени сврси – што представља основу за постављање стандарда.

Ове компоненте очигледно помажу пружаоцима сервиса да развију ефикасне услуге. Али како оне помажу крајњим корисницима?

АЛС: Идентификовањем захтева за климатске сервисе који су прилагођени сврси, можемо корисницима рећи: „Ево шта би требало да очекујете од једног климатског сервиса.“

На неки начин, то је слично познавању својих потрошачких права. Док дефинишемо те захтеве, истовремено помажемо корисницима да разумеју како би требало да изгледа један добар климатски сервис. Јер стандарди функционишу у оба смера – они не воде само пружаоце услуга, већ помажу и корисницима да знају шта могу и треба да захтевају.

Асунсион је поменула заједничку производњу као кључну компоненту климатских сервиса, што указује на то да велики број људи мора бити укључен у њихов развој. Један од циљева пројекта Climateurope2 је да изгради европску заједницу климатских сервиса која укључује пружаоце, посреднике и кориснике. Зашто је важно имати тако разнолику и репрезентативну заједницу? И како то може помоћи у развоју стандарда?

ФДР: Као што је Асунсион рекла, климатски сервиси треба да ставе информације о клими у контекст. То значи да треба узети у обзир вредности и потребе оних који доносе одлуке. Када развијамо захтеве или стандарде за климатске сервисе, морамо се постарати да они одговоре на све те различите потребе, без пристрасности.

Лако је замислити да је неки климатски сервис успешан само зато што добро функционише у секторима који су већ упознати са климатским подацима, попут осигурања или енергетике. Међутим, постоје и други сектори, попут производње хране, туризма, или управљања ризицима у случају катастрофа, који су подједнако погођени климатским променама, али мање познају климатске сервисе. И они морају имати своје показатеље успеха и механизме повратних информација.

Зато је изградња инклузивне и репрезентативне заједнице толико важна – јер она осигурава да климатски сервиси буду приступачни, корисни и релевантни у различитим секторима и на свим нивоима доношења одлука.

Како пројекат Climateurope2 подстиче овај дијалог и гради заједницу климатских сервиса?

ФДР: Climateurope2 организује различите активности које повећавају ангажман заједнице, попут фестивала, вебстивала, радионица, упитника и анкета… Ови догађаји служе и за идентификацију саме заједнице и за прикупљање знања и искустава од њених чланова.

Једна од активности Climateurope2 била је радионица са приватним пружаоцима сервиса, одржана уживо у Барселони. Планирани су и слични догађаји, попут радионице са здравственим сектором касније ове године. Који су главни циљеви ових радионица?

ФДР: Циљ радионица је боље разумевање како различити сектори доживљавају стандардизацију климатских сервиса. Желимо да сазнамо да ли тренутно користе климатске сервисе, и за оне који их користе или планирају да их користе, који су им аспекти најважнији када је реч о дефинисању стандарда.

Препоруке за стандардизацију које ће пројекат Climateurope2 формулисати биће део званичног процеса стандардизације који воде CEN и CENELEC. Ти стандарди би могли знатно обликовати будуће тржиште климатских сервиса, не само у Европи, већ и глобално. Зато ове радионице пружају различитим секторима прилику да се укључе у креирање тих стандарда.

Зашто сте одлучили да прво организујете радионицу са приватним пружаоцима сервиса?

АЛС: Већ блиско сарађујемо са јавним пружаоцима климатских сервиса и са Светском метеоролошком организацијом (WMO). Али за ове радионице смо одлучили да прво окупимо приватне актере, јер су они заправо „у рововима“ – они развијају сервисе који се могу понављати, а притом прилагођавају климатске информације различитим корисницима и контекстима.

Желимо да приватни актери учествују у обликовању препорука за стандардизацију и да се осећају као део тог процеса. Најбољи начин да то постигнемо јесте да их укључимо од самог почетка – дакле сада, пре него што формални процес стандардизације званично почне.

Које су биле кључне поруке које су произашле из радионице са приватним сектором, нарочито оне које су релевантне за ширу дискусију о климатским сервисима?

ФДР: Занимљиво је то што је ова радионица можда била један од ретких догађаја на којем су се окупили различити типови пружалаца климатских сервиса из приватног сектора. За многе од њих то је била прва прилика да разговарају једни с другима – не у академском контексту, већ у простору који се бави искључиво стварним искуствима са тржишта. Такав приступ био је кључан за настанак нове спознаје. Дискусије нису биле вођене научним радовима или презентацијама, већ конкретним изазовима из праксе. А управо то тржишту и треба. Climateurope2 мора да разуме то тржиште како би стандардизација била заиста релевантна и ефикасна.

АЛС: Један од кључних увида јесте да је заједница пружалаца климатских сервиса из приватног сектора веома разнолика – у њој су и велики и мали актери, који раде на врло различите начине. Али упркос тој разноликости, било је јасно да се ради о озбиљним актерима који желе да имају јасне критеријуме минималног квалитета и кључне показатеље успеха.

Још једна важна порука јесте потреба да се избегне оно што се назива „нефер маркетинг“, када неки пружаоци преувеличавају могућности својих сервиса. Постоји снажна жеља за регулацијом која би изједначила услове на тржишту. Уравнотеженије тржиште значи функционалније и поузданије тржиште. Ово се не односи само на приватни сектор у пословању са другим компанијама – многи од ових актера имају и јавне клијенте: владе, градове, па чак и заједнице. Дакле, стандарди о којима говоримо користиће и јавним службама.

Још један увид односи се на то колико је пружаоцима климатских сервиса важно да могу нудити сервисе који су делимично поновљиви, а делимично прилагођени конкретним корисницима. То има смисла са пословне стране: развијате чврст и поуздан сервис који се може понављати, али га и даље можете локално прилагодити.

Када је реч о предстојећем догађају са здравственим сектором у септембру, шта очекујете да сазнате из те радионице? И по чему очекујете да ће се разликовати од оне са приватним сектором?

ФДР: За почетак, број актера у сектору климе и здравља који су већ упознати с утицајем климе на здравље прилично је мали, а међу њима је још мање оних који знају шта су климатски сервиси. То је велика разлика у односу на радионицу са приватним сектором.

Поред тога, изазови у сектору здравља у вези са климом значајно се разликују у зависности од региона. Проблеми са којима се суочавају развијене земље нису исти као они у земљама у транзицији. Због тога нам је један од главних циљева да прикупимо ставове из различитих делова света. Поново се враћамо на важност разнолике мреже на коју се можемо ослонити.

Већ сте говорили о важности укључивања различитих сектора и гласова. Предстојећи фестивал Climateurope2 у Београду посебно је значајан јер је Источна Европа историјски била недовољно заступљена у заједници климатских сервиса. Зашто мислите да је дошло до те неравноправности?

ФДР: На тржиштима климатских сервиса у Источној Европи, и јавним и приватним, нису постојале исте прилике за развој као на Западу. То је делимично повезано са политичким приоритетима. Вероватно климатска адаптација и ублажавање нису често били на врху националних агенди. Као резултат тога, решења попут климатских сервиса, која играју важну улогу у повећању отпорности на климатске промене, остајала су невидљива.

Зато је важно да Climateurope2 организује фестивал у Београду. То је начин да покажемо да климатска заједница вреднује присуство у овом региону и прилика да се илуструје како тржиште климатских сервиса може да се развије на корист целокупног друштва.

Поред организовања фестивала у Београду, које би још активности могле допринети укључивању земаља Источне Европе у заједницу климатских сервиса и подстицању њихове употребе?

ФДР: Један од циљева Climateurope2 био је да идентификује кључне актере у области климатских сервиса у Источној Европи. То није било једноставно и још није у потпуности успешно, али морамо истрајати. Тек када знамо ко је присутан, можемо им се обратити и показати које све могућности постоје. Наравно, промена мора доћи од локалних и регионалних актера – не можемо само доћи и рећи им шта да раде. Наш циљ је да заједно с њима изградимо реалну и јасну слику о томе шта је могуће и да развијамо капацитете.

АЛС: Осим онога што је у надлежности Climateurope2, у пројектима које финансира ЕУ често се захтева укључивање партнера из Источне Европе. Али то није довољно. Мислим да би нешто додатно морало да се деси на нивоу Европске комисије како би се направио стварни искорак у изградњи капацитета у региону. Људи и институције у тим земљама морају имати капацитете не само да разумеју и користе климатске информације, већ и да примене стандарде које сада почињемо да развијамо. Ово, заправо, важи за све земље Европе.

Потенцијални утицај пројекта Climateurope2 – од јачања заједнице климатских сервиса, преко обликовања стандарда, до подстицања инклузивнијег развоја – јасно је дугорочан. Шта вас лично мотивише да се дугорочно посветите овом раду?

ФДР: Пре неколико година учествовао сам у пројекту о контроли квалитета у оквиру Copernicus сервиса за климатске промене (C3S). Неко ме тада питао зашто радим на нечему што није нарочито „атрактивно“ и неће донети много публикација или академског престижа. Мој одговор је био једноставан: ако се ми, као стручњаци, не бавимо тиме, неко други хоће – вероватно без знања или перспективе потребне да то уради како треба.

Из истог разлога учествујем и у Climateurope2. Можда то није најспектакуларнији научни пројекат, али се бави суштински важном темом – постављањем темеља за поуздане, ефикасне и инклузивне климатске сервисе. Ако се ми не укључимо, ризикујемо да стандарди и оквири буду обликовaни на начин који не одражава вредности и реалности оних који раде у овој области – или од тих сервиса зависе. За мене је ово питање одговорности – да се ствари ураде како треба.

ALS: У мом случају, радим у области климатских сервиса више од 14 година, и врло рано сам приметила колико су у том пољу доминирале природне науке. Али клима није само физички феномен – она је дубоко људска, друштвена, политичка и економска. У ствари, велики део климатских промена тиче се вредности. То ме је мотивисало да сагледам ширу слику и људску и друштвену димензију.

Climateurope2 је пројекат који то омогућава. Он помаже да се заједница прошири, укључујући гласове из друштвених наука, хуманистике, приватног сектора и света политике. И те везе постају смислене, нарочито кроз фокус на стандардизацију.

Стандарди су облик управљања. А тренутно постоји стварна прилика да се утиче на то како климатска наука подржава европску климатску политику, планирање отпорности и спровођење кључних оквира попут Европског зеленог договора и Европског климатског закона. Climateurope2 је тачно на тој раскрсници.

Аутор: Инес Мартин дел Реал, Центар за суперрачунарство у Барселони (BSC)

Текст: Богдан Ђорђевић

У време када потрошачка култура све више утиче на свакодневне навике младих, развијање критичког односа према новцу и свесних финансијских избора постаје неизоставни део образовања. Управо на ову потребу одговара програм Generator EDU, чији је циљ подршка иновативним решењима за финансијску писменост деце и младих. Ове године међу десет најбољих пројеката нашла се и иницијатива из Четврте гимназије у Београду под називом „Један дан без трошења“.

Пројекат који је осмислила и води наставница Снежана Параносић нуди интерактивну и креативну педагошку праксу кроз коју средњошколци уче како да критички сагледају своје потрошачке навике, доносе рационалне одлуке и развијају финансијску свест. Са Снежаном смо разговарали о идеји, изазовима и даљим плановима пројекта.

Како је настала идеја за пројекат „Један дан без трошења“? Шта вас је подстакло да се баш на овакав начин бавите темом финансијске писмености код младих?

Идеја за пројекат произашла је из вишегодишњег рада са ученицима у оквиру програма „Предузетништво у средњој школи“, који водим више од десет година, а у оквиру којег се реализује и програм Финансијска писменост. Овај програм спроводим заједно са бизнис ментором из ОTP банке, и кроз два успешно реализована циклуса уочила сам да млади немају довољно развијене основне финансијске вештине – не праве разлику између жеља и потреба, не планирају сопствени буџет и лако подлежу маркетиншким манипулацијама.

Осим тога, и као дугогодишњи одељенски старешина, свакодневно сам сведок колико се ученици тешко сналазе у ситуацијама које подразумевају одговорно одлучивање о новцу. Управо та искуства – у учионици и ван ње – као и разговори са колегама и родитељима, подстакли су ме да заједно са тимом колегиница развијем иновативан пројекат који финансијску едукацију преноси у конкретан животни изазов – један дан без трошења. Пројекат је осмишљен тако да младима омогући да искуствено уче о новцу, промишљају сопствене навике и развијају критички однос према потрошњи.

Пројекат укључује изазов, радионице, али и дигиталну кампању на друштвеним мрежама. Како сте конципирали цео програм и шта вам је најважније да ученици из овог процеса понесу?

„Један дан без трошења“ је пажљиво структуриран као образовно-комуникацијска кампања која траје 15 недеља и комбинује радионице, изазове, видео-рефлексије и дигиталне медије. Реализација активности биће организована кроз час одељенског старешине и у оквиру ваннаставне активности Предузетништво. Најважније нам је да ученици изађу из овог процеса не само са знањем о појмовима као што су буџет, штедња или потрошња, већ са развијеном свешћу и личним увидима – шта их наводи на трошење, како могу да штеде и како да се одупру спољним утицајима.

Реакције младих су у оваквим пројектима често најдрагоценије. Како су ученици прихватили идеју да дан проведу без „непотребних“ трошкова?

Иако је цео пројекат још у припреми, већ током пилот-радионица у оквиру програма Финансијска писменост ученици су веома позитивно реаговали на идеју дана без трошења. Многима је то био први пут да свесно промишљају о свакодневним навикама и увиђају колико потрошња често није рационална, већ емоционална или социјално условљена. Њихови коментари, попут: „Схватио сам да не бирам ја шта купујем, већ да рекламе бирају уместо мене“, показују колико их је тема навела на преиспитивање сопствених избора.

Посебан акценат ставили сте на улогу друштвених мрежа – ученици сами осмишљавају садржаје за ТикТок и Инстаграм. Колико ће им то помоћи да дубље промисле о сопственим навикама?

Управо укључивање ТикТокa и Инстаграмa омогућава ученицима да промишљају своје навике на језику који им је близак. У плану је да сваки учесник кампање креира лични видео-запис о томе како се осећао и које је стратегије применио да не подлегне импулсима.

Када ученик треба да смисли поруку, напише сценарио, сними клип и обради га – он заправо пролази кроз процес дубоког самопосматрања и анализе понашања. То им помаже да сопствене одлуке сагледају критички, али и да своје поруке пренесу другима. На тај начин постају и едукатори својих вршњака, али и шире заједнице.

Ви и ваше колегинице долазите из различитих области – уметности, дизајна, предузетништва. Како је та интердисциплинарност обликовала пројекат и тимску динамику током рада?

Иако сам осмислила и водим пројекат, кључна снага ове иницијативе лежи у сарадњи са колегиницама које су од почетка део тима: Драганом Латовљев, наставницом Рачунарства и информатике и Савремених технологија, као и Јеленом Удовичић, наставницом Енглеског језика.

Захваљујући тој интердисциплинарној сарадњи, пројекат је постао више од едукативног програма – постао је целовита кампања која комбинује креативност, дигиталне вештине и комуникацију. Уметност је донела визуелни идентитет и изражајност, информатика техничку подршку за продукцију садржаја, а енглески језик омогућио је да кампања буде доступна и ширем кругу публике. Оно што нас три повезује јесте вера да образовање мора да буде блиско животу – и управо то нас је водило при сваком кораку.

 „Један дан без трошења“ већ је препознат као један од најбољих пројеката на Generator EDU конкурсу. Како видите његов даљи развој? Да ли планирате да га ширите и ван школе?

Већ сада радимо на томе да кампања постане редовна активност у школи – кроз часове одељенског старешине, предузетништво и школску дигиталну платформу. Сви материјали које припремимо – видео-клипови, синопсиси, постери – биће доступни и другим школама као отворени ресурси. У плану су и презентације у локалној заједници, као и укључивање родитеља и вршњака. Верујемо да је „Један дан без трошења“ пројекат који има потенцијал да постане национални модел за развој финансијске писмености код младих, јер је лако прилагодљив, одржив и повезан са реалним животним вештинама које су младима потребне.

О конкурсу

OTP банка покренула је Generator 2017. године као платформу за подршку иновативним решењима која одговарају на изазове друштва. Током година, овај програм је помогао бројним предузећима у дигитализацији и одрживом развоју, као и да превазиђу кризне ситуације, укључујући и пандемију ковида-19. До сада је подржано око сто оригиналних идеја, а конкурс све више добија на значају међу иноваторима.

Овогодишњи, осми циклус конкурса Generator EDU окупио је 113 пријава, а међу 10 финалиста нашле су се иновативне идеје просветних радника, стартапова и организација цивилног друштва, међу којима и пројекат „Један дан без трошења“. Generator EDU реализује се уз подршку стратешког партнера организације Достигнућа младих, као и других значајних институција као што су Mastercard, Фондација Нордеус, Београдска отворена школа, PwC, ICT Hub, издавачка кућа Booka, Српски филантропски форум, Траг фондација, Inspira група и Центар за промоцију науке.

Разговарао: Ђорђе Петровић

У једном од најпрестижнијих научних часописа на свету – Nature – недавно је објављен рад о детекцији новог облика магнетизма, који представља значајан искорак у области физике материјала. Иза овог открића стоји међународни тим истраживача са реномираних научних институција као што су МИТ и Јејл. Међу потписницима рада је и др Срђан Ставрић, теоријски физичар и виши научни сарадник Института за нуклеарне науке „Винча“.

Он проучава дводимензионалне материјале, који захваљујући својој изузетној танкоћи испољавају читав спектар необичних физичких својстава – укључујући и посебну врсту магнетизма. Његова специјалност је спинтроника, савремена интердисциплинарна област која спаја фундаменталну науку са технолошким иновацијама. Крајем маја ове године, Срђан је са колегама у Београду организовао прву Међународну конференцију о спинтроници у Србији, под називом  Let’s Give It a Spin!. Поред науке, овај млади истраживач, родом из Зајечара, већ годинама негује још једну велику страст – рок музику. Фронтмен је бенда Tilted, с којим редовно наступа широм Србије.

Повод за наш разговор управо је био рад објављен у часопису Nature, али дотакли смо се и ширег контекста овог открића, могућих технолошких примена које оно отвара, рада у међународним тимовима – као и тога шта, у његовом случају, спаја физику и рокенрол.

Пре неколико месеци сте, као део међународне научне колаборације, објавили рад у часопису Nature о постојању новог облика магнетизма – такозваног p-wave магнетизма. Можете ли нам објаснити до каквих сте открића дошли у овом истраживању?

Пре неких четири-пет година научници су почели да посматрају магнетизам из нешто другачије перспективе. Традиционално, магнети су класификовани у две основне групе: феромагнети и антиферомагнети – та подела постоји још од пре више од сто година. Феромагнети су материјали у којима су сви магнетни моменти (спинови) атома паралелни, па испољавају јаку магнетизацију (попут магнета на фрижидеру), док су код антиферомагнета спинови на суседним атомима усмерени супротно једни другима – антипаралелни – те се међусобно поништавају због чега материјал нема магнетизацију.

Међутим, пре извесног времена појавила се теоријска претпоставка да је могуће постојање нове класе материјала који комбинују особине и једних и других. Ти материјали су названи алтермагнети, и последњих неколико година су постали изузетно актуелна тема у области физике кондензоване материје. P-wave магнети, о којима говори наш рад, представљају специфичну подврсту алтермагнета код којих спинови нису ни паралелни ни антипаралелни већ образују спирале или завојнице. Овакво магнетно уређење је спрегнуто са електричном поларизацијом материјала која се може  контролисано мењати помоћу електричног поља. Тиме се посредно мења и магнетно уређење – десна спинска завојница се преводи у леву и обрнуто.

До пре неколико месеци све ово су биле само теоријске претпоставке, јер нико до сада није успео да покаже да одређени материјал заиста испуњава све неопходне услове да би се могао класификовати као p-wave магнет. Управо то смо ми успели да докажемо у овом раду – да конкретан материјал, дијодид никла (NiI₂), показује карактеристике које га квалификују као први познати p-wave магнет.

Које су особине тог специфичног дводимензионалног материјала – дијодида никла?

Дијодид никла је хемијско једињење чија се јединица грађе састоји од једног атома никла и два атома јода. Атоми никла поседују магнетни момент и управо су они одговорни за магнетна својства овог материјала. Његова структура је слојевита, што значи да није дводимензионалан у строгом смислу речи, али се састоји од мноштва наслаганих дводимензионалних слојева који се могу физички раздвојити. Дакле, могуће је изоловати и проучавати и појединачне 2D слојеве дијодида никла, што је веома важно у контексту савремених истраживања.

Пре извесног времена појавила се теоријска претпоставка да је могуће постојање нове класе материјала који комбинују особине и једних и других. Ти материјали су названи алтермагнети, и последњих неколико година су постали изузетно актуелна тема у области физике кондензоване материје.

Међутим, овај материјал има и једно значајно ограничење. Сва магнетна својства које смо открили код дијодида никла испољавају се само на веома ниским температурама, око 30 до 40 степени Келвина, што је отприлике -230 °C. Да би материјал показивао p-wave магнетизам, мора да се охлади до тих екстремно ниских температура. Чим се загреје, спирално уређење спинова нестаје, а систем губи магнетна својства.

То, наравно, ограничава практичне примене – али нам управо то даје мотивацију да тражимо нове материјале који би показивали слична својства на собној температури. Када смо код собне температуре, занимљиво је да p-wave магнети имају теоријску сродност са p-wave суперпроводницима – у оба случаја кључну улогу игра симетрија система, што додатно отвара простор за фундаментална истраживања у физици.

Где би у будућности могла да се примене сазнања до којих сте дошли у овом раду?

Основна примена материјала попут овог који смо истраживали јесте у области спинтронике. То је савремена грана физике која спаја спин (унутрашње квантно својство електрона) и електронику. Док се конвенционална електроника – попут оне у нашим телефонима и рачунарима – заснива искључиво на наелектрисању електрона, спинтроника покушава да искористи још једно својство електрона: његов спин, који такође може да буде носилац информације попут наелектрисања.

Идеја је да, уместо да померамо електроне и тиме стварамо топлотне губитке, пробамо да манипулишемо само њиховим спином – чиме се смањује утрошак енергије и елиминише загревање уређаја. У идеалном случају, то би омогућило и до десет хиљада пута ефикасније уређаје од данашњих.

P-wave магнети су посебно занимљиви јер поседују два стабилна магнетна стања, записана смером навијања спинске завојнице, између којих је могуће брзо и прецизно прелазити применом слабог електричног поља. Тиме се омогућава записивање и чување бинарних информација (нула и јединица), што је основа дигиталне меморије. Уз то, због природе тих стања, подаци се могу гушће „утиснути“ у материјал, што значи већи меморијски капацитет.

Спинтроника је савремена грана физике која спаја спин (унутрашње квантно својство електрона) и електронику. Док се конвенционална електроника – попут оне у нашим телефонима и рачунарима – заснива искључиво на наелектрисању електрона, спинтроника покушава да искористи још једно својство електрона: његов спин.

Још једна велика предност је отпорност на спољашње сметње. За разлику од феромагнета, који могу да изгубе магнетизацију због нежељених (лутајућих) магнетних поља, p-wave магнети, као и алтермагнети и антиферомагнети, не реагују на таква спољашња поља и самим тим су стабилнији за дугорочно чување података.

На крају, ту је и фактор брзине: код феромагнета, промена стања се дешава у гигахерцном опсегу (милијарду пута у секунди), док код p-wave магнета те промене могу да се одвијају чак хиљаду пута брже. То отвара простор за ултрабрзу меморију и процесирање података.

Због свега тога – енергетске ефикасности, веће густине записа, робусности и брзине записа – p-wave магнети имају велики потенцијал за развој нових генерација меморијских уређаја.

Да ли то значи да би у будућности, захваљујући технологији базираној на p-wave магнетима, цео дата центар могао да стане на једну USB флеш-меморију?

Баш тако. Замислите да цео дата центар, који данас заузима читаве хале и троши огромне количине енергије, можете у будућности да спакујете у уређај који може да вам стане у џеп. Управо то је потенцијал који доноси спинтроника заснована на p-wave магнетима.

Наравно, количина података коју генеришемо свакодневно експоненцијално расте – и већ сада је јасно да постојећи системи за складиштење нису одрживи на дуже стазе. Није довољно да правимо још више хард-дискова који функционишу по старим принципима. Потребна нам је технолошка промена парадигме – нешто што ће омогућити неупоредиво гушће паковање информација, али уз мању потрошњу енергије и већу стабилност.

Крајем маја ове године организовали сте прву Међународну конференцију из спинтронике у Србији, под називом Let’s Give It a Spin! Ко је организовао ову конференцију и ко је у њој учествовао?

Поред мене, који сам био на челу, у организационом тиму било је и петоро мојих колега. Један од њих је мој пријатељ Марко Миливојевић, који је тренутно Марија Кири стипендиста у Братислави, затим Мартин Гмитра из Кошица, с којим сам сарађивао на једном билатералном словачком пројекту, као и Жељко Шљиванчанин из Института „Винча“, који је био мој ментор током докторских студија и данас је члан Српске академије наука и уметности. У тиму су били још и Андреа Дрогети из Венеције и Марјана Лежаић, наша научница која живи и ради у Немачкој.

Конференцију је организовао Институт „Винча“, а одржана је у Научно-технолошком парку Београд на Звездари. Главни спонзор била је PSY-K мрежа – велика међународна заједница која окупља више хиљада физичара и истраживача у области науке о материјалима, са фокусом на теоријске прорачуне електронске структуре материјала. То је, у ширем смислу, и област којом се ја бавим. PSY-K сваке три године организује велику конференцију (ове године је у Лозани), а поред тога спонзорише и двадесетак мањих, фокусираних скупова широм света. Занимљиво је да се, колико су ми рекли, нико из Србије до сада није пријављивао за њихову подршку, па сам одлучио да напишем мали пројекат, послао га на рецензију – и након неколико месеци добили смо потврду да су нам одобрили средства, којима су покрили око пола укупних трошкова конференције.

Конференција Let’s Give It a Spin! била је посвећена спинтроници, са посебним фокусом на употребу 2D магнетних материјала у тој области . Окупила је око педесет учесника, укључујући петнаестак позваних предавача – међу њима и неколико светски признатих стручњака, укључујући и Рикарда Комина. То је светски признат научник који предаје на МИТ-у и један од главних аутора на нашем раду објављеном у часопису Nature.

За све нас то је било врло драгоцено искуство – како за домаће истраживаче тако и за колеге из иностранства. Већини њих је то био први пут да долазе у Србију и, колико сам могао да чујем, заиста им се свидео боравак овде.

На поменутом раду потписани сте као други аутор, уз врхунске научнике са најпрестижнјиих светских научних институција. Како је дошло до тога да се нађете у тако пробраном друштву?

Рекао бих да је било и мало среће, али и доста рада. Пре отприлике две до две и по године, припремао сам предлог пројекта у оквиру Програма ПРОМИС као млади истраживач, и тада сам се интензивно бавио рачунањем магнетних особина материјала. Кроз тај процес сам први пут наишао на појам алтермагнетизма, чија је подврста управо овај p-wave магнетизам, о којем је реч у раду објављеном у Nature. Уочио сам тада да још увек нису откривени дводимензионални алтермагнети, што ме инспирисало да напишем пројекат баш на ту тему.

Срђан је са колегама у Београду организовао прву Међународну конференцију о спинтроници у Србији, под називом  Let’s Give It a Spin!.

У то време радио сам у Италији, код професорке Силвије Пикоци, која је већ две деценије признато име у области магнетних материјала. Она је знала на чему радим и да сам се озбиљно посветио рачунању релевантних параметара за такве системе. У једном тренутку, контактирао ју је поменути Рикардо Комин и рекао да су му потребни сарадници, а она је предложила мене. Остало је историја (смех). У извесном смислу, може се рећи да сам се нашао у правом тренутку на правом месту. Кошаркашким речником речено, постићи тројку уз звук сирене и донети титулу свом тиму јесте, на неки начин, срећа, али треба стићи до финала. Слично стоје ствари и у науци.

Ваша друга велика страст, поред науке, јесте музика и већ неколико година наступате са бендом Tilted. Колико дуго свирате и како успевате да уклопите свирке са научним радом?

Музиком сам почео да се бавим још у средњој школи, у родном Зајечару. Тамо је Гитаријада била стварно велика ствар – а сан сваког тинејџера био је да се попне на ту велику бину на Краљевици. Већ у првој години средње школе сам основао бенд, а крајем средње смо се такмичили на Гитаријади и успели смо да освојимо Награду публике. Страст према музици ме никад није напустила – у Београду сам наставио да свирам паралелно са студијама.

Што се тиче бенда Tilted, релативно скоро смо му прославили седми рођендан. Свирамо рок музику седамдесетих: песме Rolling Stones-а, Allman Brothers-а, јужњачки амерички рок, блуз, хард-рок, итд. Углавном су то обраде, али са нашим печатом. Ја сам певач, а у бенду нас је петорица: две гитаре, бас и бубањ. Хтео бих да истакнем да нико од нас није професионални музичар, музиком се бавимо искључиво аматерски, из љубави. Често имамо и госте, тако да нам се, рецимо, на једној недавној свирци на бини придружио Јован Илић – усни хармоникаш из RawHide-а, најстаријег активног блуз бенда у Београду.

Свирамо редовно, отприлике двапут месечно, а пробу организујемо једном недељно. Најчешће наступамо по Београду, углавном у клубовима као што су Синерман и Блуз и пиво, али све више свирамо и ван главног града – у Зрењанину, Новом Саду и, наравно, мом Зајечару, у који увек волим да се вратим.

Могло би се рећи да се већ двадесет година бавим и физиком и музиком, тако да ми је тешко да раздвојим те две страсти.

Постоји ли између физике и музике нека тајна веза?

И у једној и у другој су фреквенције врло важне (смех).

Разговарала: Ивана Николић

Андреј Савић је електроинжењер и научни саветник на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је на истом факултету, на смеру за биомедицинско инжењерство. Још као студент основних студија, Андреј је започео истраживачки рад кроз учешће на научним пројектима, како каже, „захваљујући подстицају и подршци својих професора“. То га је подстакло да касније упише докторске студије у области неуроинжењеринга, који је и данас главни фокус његовог научног интересовања. Андреј је нарочито активан у истраживању и развоју иновативних мозак–рачунар интерфејс (BCI) система, и досад се бавио системима за моторичку и сензорну рехабилитацију након можданог удара. Радио је и на развоју асистивних BCI технологија за подршку особама са амиотрофичном латералном склерозом, био је укључен у истраживања у области мигрене, а бавио се и когнитивном психологијом и неуроергономијом, посебно у контексту мерења пажње, когнитивног оптерећења и оптимизације интеракције човек–машина.

У интервјуу за Центар за промоцију науке, Андреј Савић говори о научноистраживачком раду у области неуронаука и неуротехнологија и његовој примени, иновацијама у овим областима у земљи и иностранству, као и о важним пројектима на којима је учествовао.

Андреј, ви се од 2009. године активно бавите научноистраживачким радом у областима неуронаука и неуротехнологија, посебно системима за мозак–машина интерфејс примењеним у доменима неурорехабилитације/неуромодулације. Да ли можете да нам кажете нешто више о свом раду на овим пољима, поготово о његовој практичној примени?

Неуроинжењеринг је мултидисциплинарна област која спаја инжењерство, неуронауке и медицину, а мој фокус је на развоју система који мере мождану активност и користе те информације за управљање уређајима или у сврху неурорехабилитације. Мој допринос овој области је, пре свега, инжењерски, у развоју напредних алгоритама за обраду можданих сигнала и њихово декодирање помоћу вештачке интелигенције. Ти алгоритми омогућавају препознавање информација које су „сакривене“ унутар комплексних образаца електричне активности мозга, као што су нечија намера да покрене руку или да обрати пажњу на одређени стимулус. Ове мождане сигнале можемо мерити неинвазивним постављањем електрода на површину главе, што је већ стандардна клиничка техника електроенцефалографије – ЕЕГ. Тако настаје директан интерфејс између мозга и рачунара (енгл. Brain–Computer Interface – BCI), који омогућава кориснику да управља уређајима искључиво менталним фокусом, без ангажовања мишића. Практична примена ове технологије посебно долази до изражаја код пацијената са оштећењем моторичких функција, попут особа које су претрпеле повреде кичмене мождине, мождани удар, или болују од неуродегенеративних обољења као што су амиотрофична латерална склероза (АЛС), мултипла склероза или Паркинсонова болест.

Пацијенти који болују од АЛС-а представљају посебно осетљиву и важну популацију за коју су овакви системи од изузетног значаја. Ова болест доводи до прогресивног губитка свих моторних функција, док когнитивне способности остају очуване, што доводи до стања у којем су особе практично „закључане“ у свом телу. У таквим случајевима, BCI системи могу представљати једини вид комуникације и интеракције са околином. Поред тога, ове методе налазе ширу примену у области проучавања можданих функција и когнитивних процеса, укључујући процену менталног замора, когнитивног оптерећења и друге аспекте психолошке евалуације.

За развој и тестирање овако сложених уређаја није довољна само добра идеја или експертиза из једне области, неопходна је блиска сарадња стручњака из различитих дисциплина. Пројекте сам реализовао у партнерству са истраживачима из Данске, Немачке, Финске, Шпаније, Велике Британије, и посебно ми је важно што су на тај начин Универзитет у Београду и ЕТФ постављени на светску мапу институција које активно доприносе развоју мозак–рачунар интерфејс технологија и савременог неуроинжењеринга.

Када говоримо о неуротехнологијама, морамо да поменемо и компанију Неуралинк Илона Маска, која је почетком 2024. саопштила да је уградила бежични мождани чип код неколико пацијената добровољаца. Шта све омогућава овај чип, да ли је опасан по човека, и где нас – као човечанство – може довести?

Неуралинк чип мери електричну активност мозга директно из можданог ткива помоћу ултратанких нити које се уграђују у моторне зоне коре великог мозга. Те информације се затим бежично преносе до спољашњег рачунара и могу се користити за управљање уређајима, на пример, за померање курсора на екрану, менталну контролу видео-игара и других софтверских алата, писање порука уз помоћ вештачки генерисаног говора или за управљање роботским рукама. Овакав уређај може имати огроман значај за особе са најтежим облицима парализе, јер им враћа могућност интеракције са светом.

Ризици, наравно, постоје, јер се ради о инвазивној процедури. Свака хируршка интервенција носи ризик од инфекција, отока, упала и потенцијалног оштећења ткива. Електроде се такође могу прекинути или мигрирати током времена, а иако се користе биокомпатибилни материјали, мозак може формирати ожиљно ткиво око електрода, што дугорочно утиче на квалитет сигнала. Додатно, систем може погрешно интерпретирати мождане сигнале, што може довести до нежељених радњи, попут ненамерног покретања роботске руке. Међутим, за пацијенте којима ниједан други облик помоћи није доступан, однос ризика и користи може бити прихватљив. Технологија сама по себи није „опасна“, али њен развој мора пратити јасан етички и регулаторни оквир.

Постоји и теоријска забринутост да би се у будућности могло манипулисати системима који су директно повезани са мозгом, иако је то за сада у домену научне фантастике. Такође, важно је нагласити да читање мисли, какво често виђамо у фикцији, није могуће; чип не зна шта особа мисли, већ само препознаје, на пример, да је особа желела да покрене десну руку.

BCI технологије нуде огроман потенцијал за помоћ особама са тешким неуролошким оштећењима, али истовремено носе комплексне медицинске, техничке, етичке и друштвене изазове. Управо због потребе за одговорним приступом, имао сам част да будем позван као члан панела експерата у оквиру међународног Центра за неуротехнологије и право, који окупља стручњаке из области неуронаука, технологије, права и етике, са циљем да се активно обликују регулативе и етички оквири за развој неуротехнологија на глобалном нивоу. Ово, пак, није први пут да је неки имплантат убачен у људски нервни систем.

Један од најпознатијих примера је експеримент из 1998. године, када је професор Кевин Ворвик са Универзитета у Редингу уградио мали електронски имплантат у нерв своје руке. Колико је наука напредовала за ових 27 година – шта је то што је професор Ворвик могао да уради 1998, а шта можемо да очекујемо од Маскових чипова 2025. и у годинама које долазе?

Професор Ворвик је један од пионира експерименталне примене имплантата код људи, али су тадашњи системи били ограничени мањим бројем електрода, кабловском повезаношћу и основним функционалностима.

Важно је нагласити да развој имплантабилних неуротехнологија почиње много пре компаније Неуралинк. Ова област има иза себе више од 25 година постепеног развоја, заснованог на темељном раду бројних истраживачких тимова и универзитетских лабораторија. Још током деведесетих и раних двехиљадитих, пионирски експерименти на животињама, а затим и на људима, омогућили су снимање и интерпретацију мождане активности у реалном времену. BrainGate систем је један од најпознатијих примера, успешно је тестиран од 2002. код пацијената са парализом, омогућивши им управљање рачунарима и роботским рукама још пре две деценије. Synchron је још једна значајна компанија у овом пољу, позната по томе што развија минимално инвазивне имплантате који се пласирају кроз крвне судове попут стента и на тај начин мере мождану активност. Њихова технологија је већ тестирана на људима и одобрила ју је америчка Управа за храну и лекове (ФДА) за клиничка испитивања.

Данас, захваљујући напретку у микроелектроници, биокомпатибилним материјалима и методама вештачке интелигенције, савремени системи укључују хиљаде електрода, омогућавају бежични пренос података и обраду сигнала у реалном времену. Неуралинк у том контексту не доноси нову идеју, већ развија сопствену високоинтегрисану техничку платформу, која представља значајан инжењерски искорак, посебно у смислу прецизности имплантације, минијатуризације и потенцијалне шире примене. Оно што пре 25 година није било могуће ван лабораторије, данас постаје потенцијално доступно у свакодневном животу особа са неуролошким оштећењима. У домену моторичких протеза очекује се да корисници, уместо управљања мишићима или спољним сензорима, могу директно покретати рачунарске софтвере и роботске системе искључиво помоћу можданих сигнала.

Ви сте пре неколико година руководили пројектом HYBIS, који је за циљ имао развој иновативног прототипа уређаја за рехабилитацију функција руку након можданог удара. Можете ли да нам приближите сам пројекат и његове резултате?

Пројекат HYBIS је успешно прошао евалуацију на првом јавном позиву Фонда за науку Републике Србије, намењеном изузетним идејама младих доктора наука. Изабран за финансирање у високо компетитивном процесу, са укупном пролазношћу од око 10%. Циљ HYBIS-а био је развој потпуно нове класе терапијских уређаја за неурорехабилитацију, усмерених на опоравак сензорне функције руку, пре свега осећаја додира, што је аспект који је често занемарен у стандардним терапијама, а кључан је за квалитет покрета и укупну функционалност руке. У оквиру пројекта развијен је прототип тзв. тактилног BCI система, који користи мождане сигнале да у реалном времену препозна на који је подражај пацијент фокусирао пажњу док прима електротактилне стимулусе на подлактици. Другим речима, док особа прима благе електричне импулсе на различитим местима на руци, систем мери мождану активност путем ЕЕГ-а и покушава да открије да ли је пажња усмерена на одређени подражај. На тај начин систем не само да стимулише сензорну обраду, већ и објективно квантификује ангажман пацијента током терапије. У експериментима са пацијентима који су претрпели мождани удар постигнута је тачност детекције пажње између 70% и 100%, користећи само једну ЕЕГ позицију електроде, што је изузетно обећавајуће за клиничку примену.

Захваљујући овом приступу, HYBIS представља нову генерацију рехабилитационих система који не функционишу „наслепо“, већ се адаптирају у реалном времену индивидуалним потребама корисника, његовој пажњи, ангажовању и неуролошком одговору. Укратко, развијен је систем који не само да стимулише мозак, већ га и „ослушкује“, чиме рехабилитација постаје персонализованија и, што је најважније, потенцијално ефикаснија. Ово је први познати систем који уводи тзв. top-down приступ у сензорну рехабилитацију, у којем се терапијски ток персонализује на основу мождане активности пацијента.

Паралелно с тим, развијени су савремени алгоритми засновани на вештачкој интелигенцији, као и нове електростимулационе методе које омогућавају компактну и робустну примену у стварним условима, уз високу прецизност детекције и могућност скраћивања трајања терапије. Овакав приступ не само да унапређује ефикасност опоравка, већ и отвара врата новој генерацији BCI система у медицини, онима који узимају у обзир пажњу, мотивацију и активно учешће самог пацијента у терапији.

Пројекат је реализован кроз блиску сарадњу инжењера и клиничара, а у њему је учествовало пет истраживача из три научноистраживачке институције: Електротехничког факултета Универзитета у Београду, Иновационог центра ЕТФ-а и Медицинског факултета Универзитета у Београду. Тестирања система спроведена су у Клиници за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“, чиме је обезбеђена повезаност између техничког развоја и стварних потреба пацијената. Из пројекта HYBIS проистекла су четири научна рада објављена у престижним међународним часописима, а резултати су представљени на бројним научним скуповима од универзитета у Њујорку до Хонгконга, преко земаља Европске уније. Ипак, можда највеће међународно признање дошло је 2024. године, када је HYBIS изабран међу 12 финалиста за годишњу награду BCI Award, у конкуренцији од преко 80 пројеката из целог света, која се сматра најзначајнијим глобалним признањем у области мозак–рачунар интерфејса.

Пројекат је донео и један нови приступ неурорехабилитацији. Где је он данас, неколико година након завршетка пројекта? Да ли се овај уређај користи у Србији или иностранству?

HYBIS је као истраживачки пројекат дао врло охрабрујуће резултате, али је, као и многе друге научне иновације, сада на прекретници, између лабораторијског прототипа и комерцијално примењивог уређаја. Следећи кораци укључују додатна клиничка испитивања са већим бројем пацијената и развој верзије уређаја која би била једноставна за употребу у клиничкој или кућној пракси.

Иако се уређај још не користи као део стандардне терапијске праксе, методологија и техничка решења развијена у оквиру HYBIS-а су детаљно документовани у научним радовима и доступни истраживачима и развојним тимовима за даља унапређења и примену. Осим тога, поједини принципи и софтверски алати из HYBIS-а већ се користе и у другим истраживачким и развојним пројектима, како у Србији тако и у иностранству.

Резултати, принципи и приступи успостављени током пројекта HYBIS већ инспиришу нове правце примене, укључујући развој асистивних технологија и комуникационих система за особе са АЛС-ом, примену у области дијагностике и разумевања мигрене, и друге домене где су когнитивна и сензорна обрада релевантне, као што је неуроергономија. Следећи изазов је да кроз сарадњу истраживача, лекара и индустрије ова технологија изађе из оквира прототипа и постане доступна тамо где је најпотребнија, у животима пацијената.

Ауторка је дипломирала новинарство. Као стипендиста Еразмус Мундус програма део студија провела је на Универзитету Гронинген у Холандији. Новинарством се професионално бави од 2014. године.

Разговарао: Ђорђе Петровић

Плућна конгестија, односно накупљање течности у плућима, спада међу најчешће и најопасније компликације које се јављају код пацијената са срчаном слабошћу. Ово стање често долази тихо и без јасних симптома, све док не постане критично, па је зато важно да се открије на време. Како би омогућио рану детекцију плућне конгестије, мултидисциплинарни тим из Института за нуклеарне науке „Винча“, компаније Intermedic Group и Универзитетског клиничког центра Србије развио је D-LIFE – иновативни мобилни мерач биоимпеданце, који омогућава једноставно и неинвазивно праћење нивоа течности у плућима, чак и у кућним условима.

Развој овог напредног дијагностичког решења омогућен је кроз Програм сарадње науке и привреде Фонда за иновациону делатност Републике Србије, а резултат је вишегодишњег рада у области биомедицинског инжењеринга. О томе како је настао и како функционише D-LIFE, који их све изазови чекају на путу до комерцијализације и зашто је важно научна решења „изнети на тржиште“, разговарали смо са др Јованом Петровић, научном саветницом на Институту за нуклеарне науке „Винча“ и руководитељком овог пројекта.

Како је настала идеја за развој D-LIFE уређаја?

Идеја за D-LIFE родила се на основу нашег претходног искуства са сличним пројектима. Наиме, сам уређај представља решење за правовремену дијагностику накупљања течности у плућима код пацијената са стањем акутне срчане инсуфицијенције, односно, народски речено, срчане слабости. Иако се ово стање може лечити, проблем је што се пацијенти јављају лекару тек кад симптоми постану озбиљни, а тад ситуација уме доста да се закомпликује, што се, нажалост, неретко завршава и фаталним исходом. Због тога је важно ово стање детектовати на време. Управо то ради D-LIFE, који мери биоимпедансу и на основу ње процењује количину течности у плућима, а може се користити од куће.

Моје колеге из Института и ја бавили смо се већ проблемом срчане слабости у оквиру другог пројекта који финансира Фонд за науку и који је још увек у току, а у оквиру ког покушавамо да направимо уређај који ће моћи на време да дијагностификује појаву срчане слабости, не само њену акутну фазу. Пошто смо и тај уређај клинички испитивали на пацијентима, имали смо увид у проблематику, док су наши сарадници кардиолози указали на проблем правовремене дијагностике накупљања течности у плућима. Врло је тешко установити како смо дошли на ову идеју, али она је дефинитивно производ тимског рада на претходним пројектима, попут овог који сам поменула, и жеље да помогнемо пацијентима.

Наша група из Института за нуклеарне науке „Винча“ има велико искуство у развоју мобилних ЕКГ уређаја, а двојица старијих колега, заједно са једним лекаром, оснивачи су medtech компаније која се налази на америчкој берзи. Тиме хоћу рећи да наша група заиста располаже са доста знања о креирању мобилних уређаја за решавање медицинских проблема. У таквом амбијенту родила се и идеја за D-LIFE.

Уређај је дизајниран тако да буде мобилан и да се може користити и у кућним условима. Да ли то значи да за његово коришћење није неопходно присуство стручног лица или нека претходна обука?

Тако је, уређај је врло једноставан за употребу. Подигнете мајицу, поставите га изнад пупка, обратите пажњу да ли ради лампица која сигнализира да је упаљен и мерите. Потребно је, додуше, да имате и паметни мобилни телефон, на ком ћете инсталирати D-LIFE апликацију, која се преко bluetooth-а повезује са уређајем и омогућава кориснику да прати резултате мерења. Кад будемо ближи фази комерцијализације, направићемо упутство за коришћење које ће моћи да се прочита у апликацији. Корисник не мора да прати своје стање све време, већ мерење спроводи, рецимо, сваког јутра или сваке вечери. Након обављеног мерења, телефон би слао сигнал на сервер у неком здравственом центру и тамо би лекар кардиолог читао пацијентове податке и дао своје мишљење, које би пацијент затим добио преко исте апликације.

Наравно, потребно је коришћење уређаја ускладити са законском регулативом различитих држава, јер се од земље до земље разликује шта се и на који начин може саопштити пацијенту. О томе такође треба водити рачуна у фази комерцијализације.

Можете ли да нам објасните по ком принципу функционише уређај? У чему се огледа његова иновативност?

Уређај функционише на бази биоимпедансе, што значи да се мери комплексна отпорност организма. Шта то значи? Течност која се нагомилава у организму махом је вода, али има и електролита. Ако има електролита, то значи да је проводна, па се комплексна отпорност организма мења. Уређај, који стоји на стомаку, емитује кроз електроде благе наизменичне струје и мери напон у одређеним тачкама. На тај начин, скенирамо плућа и меримо њихову биоимпедансу, па можемо да установимо да ли се она драстично променила у односу на нормално стање.

Морам да напоменем да ми нисмо смислили принцип биоимпедансе, он је одавно смишљен. У том смислу, наш допринос није изум, него иновација која се заснива на њему. Ми смо, да будем сасвим прецизна, одговорни за две иновације – распоред електрода на уређају и сам протокол мерења. Смислили смо начин на који се са великом вероватноћом може рећи да је узрок промене импедансе повећање течности у плућима, а не неки други фактор.

Што се заштите интелектуалне својине тиче, пријавили смо патент у нашем Заводу за патенте, а након тога планирамо да иновацију заштитимо и на међународном плану.

Можете ли да нам кажете како је дошло до сарадње између Института за нуклеарне науке „Винча“, компаније Intermedic Group и стручњака из Универзитетског клиничког центра Србије?

Наш тим из института већ је раније сарађивао са Универзитетским клиничким центром на, као што сам већ поменула, пројектима који су се бавили развојем мобилних ЕКГ уређаја и методама ране дијагностике срчане инсуфицијенције. Та сарадња била је плодна и врло дубока, будући да смо заједно спроводили клиничке студије, па смо решили да је наставимо на овом пројекту.

Што се тиче компаније Intermedic Group, она се бави продајом медицинске опреме, тако да добро познаје наше тржиште и зна како да пласира производ. Запослене у компанији познајемо одраније, јер су наше колеге од њих набављале опрему. Дакле, лично познанство и сарадња на претходним пројектима били су пресудни да се окупимо као тим.

У којој је тренутно фази ваш производ и који су следећи кораци у његовом развоју?

Сам производ тренутно је у фази прототипа. Ово је заправо други прототип, пошто смо за први утврдили да има неке недостатке. Током рада на клиничкој студији суочили смо се са непредвиђеним проблемом – преминуо је тадашњи директор Intermedic-а – тако да смо морали да се сналазимо и студију смо привели крају онако како смо могли. И поред овог тужног догађаја и његових последица, успели смо да добијемо прелиминарне резултате клиничке студије и функционалан уређај.

Планирамо да направимо прототип који ће бити мањих димензија, јер иако постојећи може с лакоћом да се држи у рукама, не може да стане у малу ташну или у џеп. Додуше, у поређењу са конкуренцијом стојимо више него добро јер су њихови биоимпедансни уређаји или гломазне ваге са ручицама или апарати налик ЕКГ-у, за чије коришћење је неопходан стручан техничар. Али дефинитивно би требало смањити сам апарат, а затим спровести другу фазу клиничке студије у којој ће пацијенти D-LIFE носити својим кућама.

Како бисмо те наредне кораке спровели у дело, пријавили смо се за неколико грантова и програма који подржавају пројекте који су доспели до прототипа и треба им даљи подстицај да га додатно развију. Један од њих је програм НАЛЕД-а који се зове StarTech.

Колико сте далеко од комерцијализације производа?

Према мојој оптимистичној процени, мислим да би производ могао да буде спреман за пласман на тржиште за три године. Пре тога, потребно је да се уређај смањи, да се спроведе још једна клиничка студија и да се онда поднесе пријава за сертификацију и заштиту интелектуалне својине – како код нас тако и у Европи. Врло је захтевно испоштовати све прописе и процедуре, прилагодити производ правним системима различитих држава, и све то захтева много времена.

Циљ нам је да пронађемо здравствени центар који би нам био медицински партнер и у чијем систему бисмо испробали уређај. Тренутно смо у преговорима. Али, као што рекох, читав овај процес трајаће годинама, што, кад се узме у обзир да је реч о медицинском уређају, није толико страшно. Међутим, велики је изазов поред свих других обавеза изнети овај пројекат и задржати тим на окупу.

Колико је подршка Фонда за иновациону делатност била значајна и на које је све начине ова институција помогла ваш пројекат?

Најзначајнија нам је била финансијска помоћ коју смо од њих добили у раној фази развоја нашег уређаја. Ми смо добили грант упркос томе што је наш пројекат високоризичан. Наиме, у оквиру Фондовог Програма сарадње науке и привреде финансијска средства се додељују углавном пројектима са нижим ризиком за реализацију. Међутим, комисија је сматрала да би наш пројекат, уколико буде успешан, имао велики ефекат на друштво и да се ризик са њим исплати. Овом приликом желим да се захвалим комисији и Фонду на томе што су имали храбрости да нас подрже и да нам омогуће да своју идеју спроведемо у дело.

Фонд нам је такође обезбедио видљивост пројекта преко својих канала. Снимили су видео о нашем производу и поставили га на Јутјуб, представили су нас на свом веб-сајту, као и на ЕУ догађајима. Позивали су нас на своје скупове на којима смо могли да видимо примере добре праксе – нека од предузећа која је Фонд подржао и која су успела да направе велики успех. Непроцењиво је имати прилике да учиш из искуства некога ко је код нас направио успешну компанију – јер стартап није лако покренути ни у Калифорнији, а камоли у Србији. Посебно је изазовно покренути стартап који се бави хардверским решењима и клиничким испитивањима, као наш, јер то захтева много времена, труда и новца. Због свега тога, заиста је било врло корисно бити део екосистема Фонда за иновациону делатност.

Као неко ко долази из света науке а има и значајно искуство у сарадњи са привредом, како видите значај комерцијализације научних открића?

Важно је најпре да се препознају решења која могу да се комерцијализују. Научницима је тешко да сами комерцијализују своја открића, за то им је потребна сарадња са привредом, али битно је да умеју да препознају решења која имају потенцијал за тако нешто. Све што остане у лабораторији није корисно друштву. На крају крајева, наш рад финансира друштво, тачније порески обвезници. С те стране, апсолутно се слажем са тезом да треба што више допринети друштву и кроз научни рад и кроз комерцијализацију научних открића.

Међутим, можда и најлепши део научног рада су такозвани високоризични пројекти, који су миљама, па и светлосним годинама далеко од комерцијализације. Они су такође нешто што вреди подржати. Сматрам да наука треба да се финансира у оба смера. Не треба само да улажемо у иновације – што је садашњи тренд у Европи, јер она покушава да на технолошком плану ухвати прикључак са САД и Кином – него и у фундаменталну науку. Тачније, у природне науке, које такође захтевају огромна улагања. Без базичне науке неће бити ни изума, па ни иновација. Дакле, важно је да се улаже у иновативна научна решења, али је исто тако важно да наставимо да финансирамо и оне науке које су омогућиле да до тих решења уопште и дође.

Шта бисте поручили младим истраживачима који би желели да покушају да комерцијализују своје научне идеје или решења?

Пре свега, поручила бих им да је то могуће. Не само у САД и Силицијумској долини, него и овде у Србији. Ако имате идеју, важно је да проверите да ли она заиста има потенцијал да се комерцијализује, можете и да се консултујете са стручњацима којима верујете.

Информишите се добро и о томе како да дођете до средстава, јер прилика има. Ако немате неки почетни капитал, немојте да се обесхрабрите, постоје фондови, како државни тако и приватни, који могу да вас подрже. Важно је да пробате, да покуцате на више врата, нека ће се можда отворити.

Сама идеја није довољна, одмах да се разумемо. Морате да будете у стању да окупите тим који је способан да спроведе цео процес од идеје до комерцијализације. Треба вам експертиза из техничких наука, али и експертиза из области економије, финансија и менаџмента. Није довољно да имате само функционалан прототип, морате да нађете неког ко зна да направи компанију и пласира производ на тржиште. Пошто је, због обима знања, данас тешко бити експерт у више области, важно је размишљати у правцу рада у мултидисциплинарним тимовима.

Интервју је оригинално објављен у 41. издању часописа Елементи.

Од свог оснивања 2010. године па до данас, Центар за промоцију науке спровео је преко 20 пројеката у вези са климом и екологијом, у намери да пренесе знање и подигне свест најшире заједнице о неминовним променама планетарног климатског система. Међу напорима да повеже најразличитије научне дисциплине које обрађују климу и климатске промене са друштвом јесте и прошлогодишња иницијатива под називом „Климатска платформа“, која окупља експерте, активисте и активистичка удружења, подстиче њихову борбу против ефеката климатских промена и омогућава директну размену идеја, искустава и најбољих пракси. „Кроз Платформу повезујемо наше и сродне пројекте и акције других организација и појединаца у земљи, омогућавајући отворену комуникацију и представљање идеја, пракси и знања“, објашњава Добривоје Лале Ерић, руководилац Сектора за међународну сарадњу у Центру за промоцију науке.

Центар тренутно имплементира осам међународних пројеката који на иновативне и несвакидашње начине обрађују најразличитије аспекте климатских промена и екологије и њихов утицај на друштво. Први пројекти – који сежу још у 2010. годину, када је Центар основан – били су „уопштено и широко постављени, јер је у то време доживљај климатских промена био прилично апстрактан“, сећа се Ерић.

„Преломна година је била 2014, када смо непосредно осетили сву силину климатских промена широм Србије и регије. Тог маја смо, конкретно 14, отворили треће издање Маја месеца математике са централном изложбом у Кнез Михаиловој улици, док је киша напољу буквално лила. Свега неколико дана касније – а време се већ било променило, и брзо је постало топло и сунчано – били смо принуђени да изложбу затворимо а да сву снагу и ресурсе усмеримо на помоћ угроженима и страдалима у Обреновцу и другим деловима земље.

Једно такво искуство, неупоредиво са било чиме што смо претходно доживели и прошли, снажно је утицало на наша будућа усмерења и деловање, најпре кроз разноврсне програмске активности а коју годину касније и кроз прве пројекте који се, у најширем смислу, баве климатском писменошћу као неопходним скупом знања, компетенција и алата за доба у коме живимо“, каже Ерић.

Захваљујући локалним, регионалним и међународним пројектима са фокусом на климу и климатске промене, Центар је током протеклих деценију и по успоставио сарадњу и бројна активна партнерства са великим бројем истраживачких и образовних организација у земљи и изван ње, са школама, ђацима, наставницима и студентима, са уметницима и медијима, локалним и националним телима, и многим другим актерима. Ерић каже да су напори Центра сигурно довели до промена у начину размишљања и делања људи у Србији и изван ње.

„Закључио бих да је критична тачка трансфер знања из света науке ка свим другим друштвеним и професионалним групама, односно свима нама као појединцима, кроз савремене, релевантне и инспиративне праксе научне комуникације. На крају крајева, ово више није само питање дељења знања и разумевања планетарног климатског система већ и (о)чувања главе на раменима.“

IMPACT

Овај четворогодишњи пројекат започео је у јануару 2024. У фокусу је истраживање образовања о одрживости и климатским променама у Србији, каже Лена Илић, руководитељка пројекта: „Циљ је да разумемо како ученици усвајају знања и вештине потребне за активно деловање, и како наставници могу побољшати приступ овим темама. Развијамо алате за процену знања и организујемо обуке за наставнике како бисмо им помогли да ефикасније предају ове теме.“ Илић додаје да и наставнике и ученике ове теме веома интересују и да их препознају као значајне за будућност. „Наставници се често суочавају с изазовима, попут преоптерећеног наставног плана и недостатка времена за увођење нових метода у учионицу. Упркос томе, многи су вољни да учествују јер им пројекти нуде конкретне алате и ресурсе који олакшавају предавање о овим темама на интерактиван начин који ангажује ученике.“

Пројекат је намењен ученицима који су активно укључени у готово све истраживачке задатке и практичне активности. Грађани такође могу учествовати – не само у догађајима отвореним за јавност, већ и у појединим истраживањима.

VR4CLIMA

Овај пројекат користи виртуелну реалност (ВР) и друге дигиталне алате да ученике и наставнике активно укључи у борбу против климатских промена. Кроз иновативне методе учења и развој дигиталних алата и садржаја, пројекат настоји да јача капацитете наставника и развија климатску писменост ученика, каже Јована Јанков, саветница у Сектору за међународну сарадњу. У пројекат су директно укључене две школе, 16. експериментална основна школа у Ламији у Грчкој, и Основна и средња школа са домом ученика „Петро Кузмјак“ у Руском Крстуру у Србији. „У току је развој интерактивне ВР игре о одрживости и климатским непогодама (тренутно у фази тестирања), која показује утицај наших избора на животну средину.

Пројекат већ има видљиве резултате, то су видео-анимације намењене школском узрасту доступне на Јутјуб каналу пројекта VR4Climа, и графикони микроклиматских регија на подручју европског континента, што чини климатске промене опипљивијим и разумљивијим.“

Паралелно са развојем игре развија се и ВР курс за наставнике који ће им помоћи да користе алате засновaне на принципима serious gaming-a (интерактивни приступ играма који је осмишљен са намером да подучава, а не да само забавља). Завршна фаза пројекта ће укључити и европско такмичење у дизајнирању одрживих школских дворишта у виртуелном простору, где ће ученици имати прилику да тестирају научено и испоље своју креативност и предложе идеје које ће ублажити утицај климатских промена.

„Тек нам предстоји период у ком ће се пројекат отворити и ка другим школама, па ћемо видети колико су заинтересовани за експериментисање и нове методе учења и коришћења дигиталних алата као што је ВР.

Делује да школе и деца јесу заинтересовани и да им ово може бити посебно занимљиво, али највећи проблем представља доступност ВР технологије и друга ограничења која то носи са собом“, каже Јанков.

LOESS

Пројекат LOESS бави се развојем и пласирањем нових едукативних пракси – различитих модула, материјала и алата – које имају за циљ унапређење образовања о значају здравог земљишта широм Европе. Грађани из 15 европских земаља су укључени у креирање ових материјала, a позвани су и да их тестирају ради унапређења.

„Активности пројекта окренуте су ка наставницима и универзитетским предавачима, студентима и ђацима, ка доносиоцима одлука у систему образовања и сродним областима, али и ка најширој публици. Активности имају за циљ да подигну свест о важности очувања здравог земљишта, будући да је земљиште ограничен и веома угрожен ресурс“, каже Ирена Шујдовић, саветница у Сектору за међународну сарадњу у Центру. Пројекат је усмерен и на тестирање и примену едукативних материјала у школама и другим образовним окружењима попут летњих кампова. Тестирају их наставници и предавачи, али и ђаци и студенти.

„Ове циљне групе најзаинтересованије су за конкретну примену у реалним условима, по могућству у природи или уз елемент практичне наставе. Такође, често извештавају о томе да савремених образовних материјала фали када се говори о зеленим темама и одрживом развоју, а посебно им недостаје механизама за образовање наставника о овим темама, и веома су заинтересовани да у овим процесима учествују“, каже Шујдовић.

CARBON ACT

Образовање игра кључну улогу у решавању изазова климатских промена, подстичући људе да мењају своје понашање и доносе информисане одлуке, омогућавајући активну адаптацију и прихватање повезаних регулатива и политика. Пројекат Carbon Act усмерен је на приступ одоздо према горе који укључује три комплементарна блока активности. Ови блокови имају за циљ да обједине и усмере постојеће праксе и смернице за интеграцију климатских промена у формално образовање и обезбеђивање њиховог даљег ширења и усвајања. Први блок подразумева истраживање постојећих школских програма о климатским променама и анализу курикулума за увођење тема у вези са климатским променама у образовни процес. Други блок ће развијати и пилотирати повезане образовне сценарије, што ће довести до креирања онлајн каталога и организације MOOC курсева (енгл. MOOC: масовни отворени онлајн курсеви) за имплементацију пројектних активности широм Европе. Коначно, трећи блок представља фазу шире примене и дисеминације пројектних материјала и активности, где ће се организовати MOOC-ови и такмичења, делити разноврсни видео-материјали и припремати упутства и смернице како би се обезбедило значајно учешће школа и институција заинтересованих за интеграцију климатских промена кроз СТЕМ наставу и стратегије на нивоу школа.

CLIMATEUROPE2

Коришћење климатских података на ефективан и правовремен начин је кључна карика за зелени опоравак и стварање резилијентне и климатски неутралне Европе. Климатски сервиси нам омогућавају да климатске податке користимо за информисано доношење одлука како бисмо смањили ризике и искористили могућности, а све у циљу боље адаптације на климатске промене. Последњих година, потреба за климатским подацима је драстично порасла, а тржиште климатских сервиса се развија великом брзином и предвиђа се да ће имати још већи пораст у будућности. Climateurope2 има за циљ развој процедура стандардизације климатских сервиса, подршку развоју заједнице корисника климатских сервиса и подстицање коришћења климатских сервиса у сврху боље адаптације на климатске промене у Европи и изван ње. Центар, као један од партнера на пројекту, ради на креирању европске заједнице корисника климатских сервиса. Центар такође организује јавне програме посвећене климатским истраживањима у 10 земаља Југоисточне Европе. У оквиру програма ће, између осталог, бити приказани и уметничко-научни, интердисциплинарни пројекти који ће бити креирани кроз јавне позиве пројекта за сарадњу уметника и научника у овом домену.

Текст је изворно објављен у 40. броју часописа Елементи.

Разговарао: Ђорђе Петровић

Удружење „Хенри Канкл“, од 10. до 12. априла, организоваће у Београду, у хотелу Метропол, научни симпозијум на тему „Гени и имунологија“. Реч је о научном удружењу из Њујорка које окупља највеће стручњаке из области хумане имунологије, а име је добило по славном лекару Хенрију Канклу, заслужном за велика открића о природи имунског система. Један од руководећих људи овог удружења и свакако најзаслужнија особа што ће се овај престижни научни догађај одржати у нашем главном граду је имунолог др Душан Богуновић.

Он је рођен у Београду, али са двадесет година одлази у САД на студије, где је магистрирао и докторирао на Медицинском факултету Њујоршког универзитета. Данас ради као професор дечје имунологије на Катедри за педијатрију Универзитета Колумбија у Њујорку и један је од водећих светских стручњака у својој области. Др Богуновић покушава да разуме како гени утичу на наш имунски систем и да својим сазнањима помогне у лечењу пацијентима са ретким имунским поремећајима, попут аутоимунских и аутоинфламанторних болести, али и у превенцији и третирању других болести у широј популацији. У те сврхе, ове године покренуо је Колумбијин центар за генетичке поремећаје имунитета (Columbia Center for Genetic Errors of Immunity).

Више информација о самом научном симпозијуму и пријавама за учешће на њему можете добити на веб-страници Удружења „Хенри Канкл“.

Поводом предстојећег симпозијума Удружења „Хенри Канкл“ у Београду, са др Богуновићем разговарали смо о овом великом научном догађају, али и о његовом раду, истраживањима и како она помажу у излечењу пацијената, као и о томе зашто је основао поменути центар, шта је то персонализована медицина и да ли је она будућност ове науке.

Иако сте медицину почели да студирате у Београду, после прве године студија отишли сте у САД на даље усавршавање. У ком тренутку сте схватили да желите да се бавите науком и зашто сте се баш определили за хуману имунологију?

Мислим да је то било док сам стажирао у Memorial Sloan Kettering онколошком центру у Њујорку. Тад су ми се први пут отворила врата тога шта је наука, нарочито експериментална наука, јер сам први пут у животу у рукама држао резултате истраживања до којих сам сам дошао. Тај тренутак где се ми, као истраживачи, налазимо на граници истине, на граници онога што јесте или није, на граници сазнања, то је нешто што ми је било невероватно узбудљиво. Свако може да прочита књигу и да из ње нешто научи, што је дивно, на крају крајева, образовни систем почива на томе. Али оног момента када добијете прилику да дописујете делове тих књига, мало-помало – што ми већ стотинама година радимо у науци – то искуство постаје нешто готово чаробно.

Међутим, у имунологију сам први пут заиста ушао на докторским студијама, где сам се бавио дендритичним ћелијама и рецепторима који препознају шта јесте а шта није страно тело, како реагујемо на инфекцију, како знамо да се инфекција десила у телу и како да искористимо овај концепт да направимо вакцине против тумора, меланома. После завршеног доктората, отишао сам на Рокфелер универзитет на постдокторске студије и ту сам почео да се бавим оним чиме се бавим и данас: како гени утичу на имунски систем. Ако у генима пише да ли смо боју очију наследили од маме или тате, што не би у генима писало и да ли ћемо и како да одреагујемо на неку инфективну болест?

Када је избила пандемија ковида-19, од људи који су, на пример, имали 40 година кад су се заразили, умро је само мали проценат. Четрдесетогодишњаци који су умрли нису имали ослабљен имунски систем, па се поставља питање зашто је за њих ова болест била фатална? Да ли се одговор можда крије у генима? Тим питањем се управо ја бавим, из угла инфективних, као и аутоимунских и аутоинфламанторних болести. Покушавам, дакле, да испитам зашто неко ко делује здраво има ретку, необичну болест и да одговорим на питања: у којој мери на то утичу гени, можемо ли да прецизирамо која је тачно ДНК мутирана и може да доведе до погрешне функције имунског система.

Пре неколико година, захваљујући вашем истраживању, спасен је живот једног де чака из Саудијске Арабије који је имао ретку аутоинфламанторну болест. Можете ли да нам кажете нешто више о овом случају?

То је веома интересантан случај. Ја сам 2016. године објавио научни рад заједно са колегиницом из Холандије Грацијом Маћини, у ком смо успели да прецизирамо мутације у ДНК које доводе до веома специфичне и фаталне болести код беба. Дакле, ми смо, нажалост ретроактивно, објавили рад зашто је петоро деце умрло, а нико није могао да им помогне.

Мислим да је будућност медицине персонализована медицина. (…) Захваљујући савременој технологији, великим подацима или big data, ја могу да секвенцирам вашу ДНК и да имам комплетну документацију о свакој деоксирибонуклеинској киселини у вашем геному

Годину дана након што је рад објављен, мене је контактирао истраживач из Саудијске Арабије, који је данас мој сарадник. Његове колеге и он прочитали су наш рад и рекли су нам да једно дете из Саудијске Арабије, које се налази на интензивној нези и коме не знају како да помогну, можда има сличну мутацију. То су биле отворене ране, заиста страшан призор. Они су нас замолили да им помогнемо да утврде да ли мутација коју дете има заиста доводи до ове аутоинфламаторне болести и ми смо успели да докажемо да је та мутација веома слична овој о којој смо писали у раду. Срећом, на тржишту је већ постојао лек који би могао да помогне, иако се користио за лечење неких других обољења, као што су, рецимо, инфламаторне болести коже. Реч је о лековима који припадају класи JAK инхибитора, а доступни су и у Србији. И због тога што смо знали који је ген одговоран за болест и која је његова улога у имунском систему детета, оно је добило овај лек и то му је спасило живот. Без те генетичке и биохемијске анализе коју смо урадили, нико не би знао да том детету треба баш тај лек.

Имали смо сличан случај и са четворо децe из различитих крајева света – двоје из Холандије, једно из Турске и једно из Индије – која су оболела од ретких болести. Деца су имала велике реуматоидне упале, нешто налик артритису, а кад смо урадили геномску анализу, открили смо да сви они имају сличне мутације. Онда смо биохемијски установили о чему се ради и схватили да постоји лек на тржишту који може да им помогне (у питању је anti-TNF класа лекова). Деца су добила те лекове и, на сву срећу, било им је много боље. Ова генетичка прецизност на основу које можемо некоме да препишемо баш онај лек који му треба јесте будућност, али будућност која је већ ту.

Да ли онда то значи да ви сматрате да је медицина будућности персонализована медицина? И шта заправо она представља?

Да, апсолутно. Мислим да је будућност медицине персонализована медицина. Шта значи персонализована медицина? Нас двојица имамо смеђу косу и смеђе очи, али евидентно смо различите особе. Зашто се ви и ја ипак евидентно разликујемо, па неко са стране може да каже: ово је Ђорђе, а ово Душан? Зато што се наша ДНК разликује, у просеку, на 20.000 места. Замислите само колико ту има комбинација! Због тога ви и ја нисмо клонови. Међутим, захваљујући савременој технологији, великим подацима или big data, ја могу да секвенцирам вашу ДНК и да имам комплетну документацију о свакој деоксирибонуклеинској киселини у вашем геному.

Објаснићу то на једном једноставном примеру. Цела Србија данас има осам милиона људи и претпоставимо да за све њих имамо податке о томе ко има дијабетес. Имамо податке и о томе ко има висок крвни притисак, коме је кренуо са 35 година, а ко га је добио у старости, много касније. Претпоставимо да имамо податке о томе ко је рано добио канцер, ко болује од аутоимунских болести, које су то болести, итд. И сад замислите како са вештачком интелигенцијом, коју већ користимо, и одређеним алгоритмима, можемо да испитамо генетичке варијације у популацији, да их групишемо, проверимо које су нормалне и у каквој вези стоје са одређеним болестима. На тај начин бисмо могли лакше да дођемо до закључка шта изазива болест.

Ако, на пример, ви и ја имамо исту генетичку варијацију, коју има десет процената популације, то значи да је у питању нормална варијација, јер је реч о високом проценту. Али може се испоставити да код тих десет посто људи раније креће висок крвни притисак, па их онда можемо упозорити на време да поведу рачуна о томе. Ово све, наравно, није лако извести, али је могуће. Са великим подацима, вештачком интелигенцијом и добро организованим биобанкама података и ћелија то ће у будућности бити сасвим изводљиво, иако ће за то бити потребно и доста новца и доста времена.

Последњих година, у медијима који су специјализовани за научне теме и медицину понекад се говори о томе како по стоји извесна пристрасност у медицини у појединим богатим западним земљама. У смислу да неки лекови или терапије фаворизују одређени део популације, притом се обично мисли на доминантно бело становништво. Ако су ти наводи тачни, да ли ће персонализована медицина донети већу демократизацију у лечењу и производњи лекова?

Кратак одговор је да, али морам још нешто да додам. Нико заиста није рекао: хајде да излечимо белце, а да не излечимо црнце, или хајде да излечимо Французе, а да не излечимо Србе. То се, дакле, није десило. Ствар је у томе да се скупа научна истраживања, за која је потребно много новца, углавном спроводе у богатим западним државама, где је већинска популација бела. Тако да људи који у САД или Немачкој развијају лекове раде на основу података које имају, на основу своје популације. Тврдње које сте прочитали су тачне, али до тога није дошло из неких малициозних побуда, већ због тога што је истраживачима приступ другој популацији био ограничен.

Колеге из Србије могу слободно да нас контактирају уколико не знају како да помогну пацијенту, а проблем је имунолошке природе. Ми можемо да погледамо резултате постојећих анализа и дамо савет, а можемо и да урадимо геномску, биохемијску или клиничку анализу. Без икакве накнаде, потпуно бесплатно

Због тога мислим да је веома важно да се Србија интегрише у научном и медицинском смислу, да добије приступ базама података, геномици, јер онда можемо да помогнемо себи тако што ћемо бити део корупуса знања за развијање нових лекова. Ако бисмо, у неком идеалном свету, могли да урадимо секвенцирање девет милијарди хуманих генома, дакле свих становника наше планете, онда би проблеми које сте навели нестали и имали бисмо тачну слику које генетичке варијације доводе до, на пример, високог крвног притиска или неког другог поремећаја. Мислим да што више знамо, што је то знање детаљније, што смо отворенији у погледу размене тог знања са другима, то ћемо и ми и остали имати више користи.

У неколико наврата истакли сте важност умрежавања истраживача и међусобне размене знања. Интересантно је да сте ви један од руководилаца New York Regional Inborn Errors of Immunity Resource Initiative League (NY ROYAL) – регионалне мреже лекара и медицинских стручњака из Њујорка, Њу Џерсија и Конектиката, која међусобно размењује податке, сазнања и покушава заједничким снагама да решава проблеме. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Ја сам персонализованом медицином, односно тиме како генетика утиче на имунске болести, почео да се бавим 2010. године. У том тренутку, да бисмо урадили секвенцирање генома једне особе, морали смо да платимо 5000 долара. И то је нешто што је стварно неприуштиво за било који здравствени систем, ма колико да је богат. Наравно, ми као научници смо добили финансирање и ја сам могао да се бавим тиме, али то није било доступно свима.

Међутим, последњих година цена секвенцирања драстично је пала, тако да се сада креће од 200 до 250 долара. Дакле, то је нешто што сада могу да приуште многи здравствени системи и осигуравајућа друштва, па чак и појединци. Мада, нажалост, још увек не сви. Захваљујући томе, сада лекар може да наручи генетичко истраживање и провери да ли његов пацијент има одређену варијацију која се можда спомиње у неком научном раду. И то сада покрива неко осигурање. Међутим, када лекари добију резултате, ако генетичка мутација није идентична оној која се налази у раду, они не знају са сигурношћу да ли она изазива одређену болест или не. Ту мора да се уради додатно тестирање, верификација, јер сваки нуклеотид је прича за себе. А да бисте открили да ли је то тачно, да бисте знали са сигурношћу, морате да урадите и биохемијску анализу.

Ако пацијенту приђемо с генетичке стране, постоји велика могућност да ћемо открити нове гене који суделују у настанку болести – била она упала црева, артритис у коленима, ничим изазване ране на рукама или неки неуролошки поремећај, сви они могу да имају имунолошку основу у себи – и да за део тих пацијената већ постоји лек за који и не знамо да треба да им дамо

Онда је одједанпут почела да ми пристиже гомила имејлова из целог света, у којима лекари шаљу генетичке анализе својих пацијената. Они су открили неке варијације, али имају само генетичке тестове, не и биохемијске. Тада смо схватили да морамо да направимо некакав систем, тако да смо формирали NY ROYAL, као једну врсту платформе на којој лекари могу да нам саопште какав проблем имају са пацијентима, а онда ми формирамо комисију која се састоји од професора са Колумбије, Јејла, Рокефелер универзитета, Маунт Сајнаја и других престижних научних и медицинских институција. Комисија се састаје двапут месечно и дискутује ко је најкомпетентнији да у датој ситуацији помогне и, рецимо, обави биохемијску верификацију. Пошто је свако од нас експерт за неку област медицине, нема потребе да сви све радимо, него само онај ко може највише да помогне у датом случају. Томе служи ова организација.

Из америчког министарства здравља добили смо финансијску подршку да се организујемо на овом регионалном нивоу, са идејом да ће то у једном тренутку прерасти у националну платформу. Међутим, иако нас финансира америчка држава, имамо велику слободу у раду и нисмо ограничени само на САД, тако да ја сарађујем и са колегама из Србије. Они могу слободно да нас контактирају уколико не знају како да помогну пацијенту, а проблем је имунолошке природе. Ми можемо да погледамо резултате постојећих анализа и дамо савет, а можемо и да урадимо геномску, биохемијску или клиничку анализу. Без икакве накнаде, потпуно бесплатно. Жеља нам је да помогнемо коме год можемо и да наша наука напредује.

Ове године, у оквиру вашег факултета покренули сте Колумбијин центар за генетичке поремећаје имунитета (Columbia Center for Genetic Errors of Immunity). Због чега сте одлучили да га оснујете и чиме се бави овај центар?

Шеф Катедре за педијатрију на Колумбији и декан овог универзитета питали су ме да ли сам заинтересован да оснујем овакав центар, јер постоји велико интересовање да се прошири и научна и клиничка делатност Универзитета у тој сфери, а све у правцу идеје персонализоване медицине.

У најширем смислу, овај центар медицинским проблемима приступа из једног генетичког угла. Шта то значи? Значи да ако нам се појави пацијент који има, на пример, упалу црева, ми не прилазимо том проблему како се то иначе медицински ради – даје се најпре нека дијагноза, после се проба са лековима, испробава се да ли делују, понекад се опредељује и за операцију – већ прилазимо са генетичке стране. Јер, ако приђемо с те стране, постоји велика могућност да ћемо открити нове гене који суделују у настанку болести – била она упала црева, артритис у коленима, ничим изазване ране на рукама или неки неуролошки поремећај, сви они могу да имају имунолошку основу у себи – и да за део тих пацијената већ постоји лек за који и не знамо да треба да им дамо.

Тако да, ако неко од колега из Србије има проблем да помогне свом „необичном“ пацијенту, као што сам већ рекао, може слободно да нас контактира и преко овог центра. Окупили смо већ неколико колега са Колумбије, али настављамо да растемо и развијамо се.

Кад смо већ код ваших колега из Србије, они ће имати прилику и да вас упознају на научном скупу у нашем главном граду. Наиме, Удружење „Хенри Канкл“, у којем сте један од руководилаца, организоваће у Београду научни симпозијум из области хумане имунологије на тему „Гени и имунологија“. Можете ли да нам кажете нешто више о том догађају? Зашто је ове године изабран баш Београд?

Наше удружење сваке године организује овакав симпозијум. Међутим, пре десетак година одлучили смо да сваке треће године симпозијум буде негде ван Њујорка, јер има и оних који не могу увек да путују за САД, а хтели би да учествују у оваквом научном скупу, да упознају колеге из струке, размене са њима своја сазнања и успоставе неки облик сарадње. Пошто сам ја део руководства овог удружења већ неко време, договор је био да ја организујем следећи скуп где год желим и одлучио сам да то буде у Београду. Не само зато што сам овде рођен и одрастао, већ и за то што у Србији заиста има сјајних научника и медицинских стручњака.

Око организације су нам помогле и колеге са београдског Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ (ИБИСС), како бисмо боље разумели потребе и очекивања локалне научне заједнице. Симпозијум је, иначе, требало да се одржи још 2021, али се томе испречила пандемија. Сад је напокон дошло време за овај догађај.

Ко ће све учествовати на овом научном симпозијуму?

Поред истраживача из домаћих институција, учествоваће и истраживачи који су, као ја, рођени у Србији, али раде негде ван наше земље. Међутим, убедљиву већину чиниће страни научници и стручњаци из Европе, САД и Аустралије. Ту стварно има великих научних имена и водећих експерата из области хумане имунологије са најпрестижнијих универзитета, као што су Харвард, Станфорд, Колумбија и Оксфорд. Ово је одлична прилика да се локална научна и медицинска заједница упозна и лично са овим дивним, успешним лидерима. У сваком случају, мислим да ће бити феноменално!

Интервју је оригинално објављен у 38. броју часописа Елементи.