Текст: Ђорђе Петровић

Иницијативу ShaktiSAT предводи индијски стартап Space Kidz India, познат по пионирским активностима у дизајну, производњи и лансирању сателита. У оквиру овог пројекта, који је повезан са мисијом Индијске свемирске агенције (ISRO), у августу ће у Индији бити окупљене учеснице из 108 земаља, узраста од 14 до 18 година. Циљ је да кроз заједнички рад стекну практична знања и искуство у области свемирских технологија.

Србија је у пројекат укључена од августа 2024. године, а од јануара 2025. више од стотину девојчица прошло је захтевну онлајн обуку и низ радионица из СТЕМ области (природне науке, технологија, инжењерство и математика), уз подршку волонтера. У финалну селекцију пласирало се 13 средњошколки које су током тог процеса оствариле најбоље резултате.

Завршно такмичење одржано је 24. априла у Научном клубу Центра за промоцију науке и обухватало је тест знања заснован на темама обрађеним током обуке, који је представљао кључни корак у избору националне представнице.

Пре почетка такмичења присутнима су се обратили Татјана Мацура, министарка без портфеља задужена за област родне равноправности, спречавања насиља над женама и економског и политичког оснаживања жена, Зоран Томић, саветник за интересорну сарадњу у Министарству науке, технолошког развоја и иновација, и Ирис Лекић, в.д. директора Центра за промоцију науке. Учесницима се путем видео-поруке обратила и др Сримати, извршна директорка Space Kidz India и директорка мисије ShaktiSAT.

Победу на такмичењу однела је Искра Илић, ученица четврте године Математичке гимназије из Београда, која ће Србију представљати у Индији, где ће са вршњакињама из целог света учествовати у изради мини-сателита. Она је истакла да јој је учешће у овом пројекту изузетно драгоцено искуство:

„Никада раније нисам радила ништа слично. Планирам да студирам аероспејс инжењерство, делом и зато што сам учествовала у овом програму. Много се радујем што ћу учествовати у лансирању сателита. Ово је заиста јединствена прилика и драго ми је што имам шансу да будем део тога“, истакла је победница такмичења.

Реализацију ShaktiSAT пројекта у Србији подржали су Министарство науке, технолошког развоја и иновација, Центар за промоцију науке, Астрономска опсерваторија Београд и Друштво астронома Србије са партнерским организацијама. Функцију амбасадорке Србије у овом програму обавља Данијела Вучићевић, руководитељка Сектора за програм и продукцију Центра за промоцију науке.

„Важно је да девојчице већ у овом узрасту добију прилику да учествују у међународним СТЕМ пројектима јер се тада формирају њихова интересовања, самопоуздање и осећај да припадају тим областима“, истакла је Вучићевић и додала:

„Када раде на конкретним пројектима, као што је развој мини-сателита, оне не само да стичу знања из науке и технологије, већ развијају и вештине тимског рада, комуникације и решавања проблема у међународном окружењу. Управо таква искуства могу да буду пресудна да касније изаберу каријеру у областима у којима жене још увек нису довољно заступљене.“

Укључивање Србије у међународне иницијативе попут ShaktiSAT-а одвија се паралелно са развојем домаћих капацитета у области свемирских технологија. Један од најзначајнијих корака у том правцу јесте пројекат „Мозаик“, у оквиру којег Србија развија свој први научни сателит. Реч је о вишенаменском сателиту који ће, између осталог, омогућити проучавање сунчеве активности у X делу спектра, али и прикупљање података значајних за разумевање климатских процеса и опсервацију Земље.

„Програми попут ShaktiSAT-а директно се надовезују на пројекат ‘Мозаик’, први научни сателит који се развија у Србији, у сарадњи Астрономске опсерваторије Београд и више факултета и института. Да би такви подухвати били одрживи, неопходне су нове генерације младих – не само научника, већ и инжењера, стручњака из различитих техничких области, али и економиста, менаџера и правника који ће у будућности учествовати у развоју оваквих мисија.

Управо зато је важно да девојчице које данас учествују у оваквим програмима остану на том путу и једног дана постану део сличних пројеката“, закључује Зоран Томић, који је уједно члан Друштва астронома Србије и национални координатор манифестације Светска недеља свемира.

Разговарао: Ђорђе Петровић

„Свет коме недостаје неки важан допринос изгледа сасвим обично. То је дефиниција статуса кво. Не знам одакле ми је то дошло тога дана, али ме је носило кроз све ове године непримећености, године у којима је скоро свака порука коју сам примила, имплицитна или експлицитна, сугерисала исто: Кати, овај посао није за тебе“, пише у својој аутобиографији Преломно откриће: Мој живот у науци др Каталин Карико.

Ова инспиративна књига, чија је ауторка добитница Нобелове награде за медицину 2023. године, недавно је објављена и на српском језику, у издању Службеног гласника. На промоцији на овогодишњем Међународном сајму књига у Београду, на позив издавача, др Карико је лично дошла да представи издање. У дугом и непосредном разговору, ова ведра и шармантна биохемичарка поделила је са београдском публиком делове свог живота – који је био све само не једноставан и лак.

Рођена у послератној Мађарској, одрастала је у скромним, понекад веома тешким условима. Рано откривена фасцинација природом усмерила ју је према науци, да би почетком осамдесетих на Универзитету у Сегедину докторирала биохемију. Вођена снажном жељом да продуби своја истраживања, 1985. године са мужем и ћерком емигрирала је у Сједињене Државе, поневши са собом све што је имала – велику научну амбицију и 1200 долара зашивених у плишаног меду. Међутим, тамо су је дочекали нови изазови: лабораторије без прозора, хроничан недоста так финансија, оспоравање и подсмех колега, претње отказом, па чак и депортацијом. Ипак, није губила веру у свој рад и наставила је да истражује терапијски потенцијал информационе РНК (иРНК) – молекула који преноси упутства ДНК и омогућава ћелији да производи протеине.

Упорно, готово пркосно истраживање, које су многи годинама сматрали неперспективним, довело је др Карико до открића које ће јој донети статус Нобеловог лауреата – а човечанству нову еру медицине.

Управо то упорно, готово пркосно истраживање, које су многи годинама сматрали неперспективним, довело је др Карико до открића које ће јој донети статус Нобеловог лауреата – а човечанству нову еру медицине. Заједно са америчким имунологом Друом Вајсманом, с којим је поделила ову престижну награду, показала је да модификација једног градивног блока РНК спречава нежељену и снажну имунску реакцију која је дотад онемогућавала терапијску употребу иРНК. Ово откриће отворило је пут развоју сигурних и ефикасних иРНК вакцина – технологије која је помогла у сузбијању ковида-19 и која данас обећава револуцију у лечењу широког спектра обољења, од инфективних и ретких болести до различитих облика рака.

Објављивање њене аутобиографије на српском језику и први долазак у Београд били су одличан повод да са др Карико, под ребрастим сводом Хале 1 Београдског сајма, разговарамо о њеном вијугавом и мукотрпном путу до врха научног Олимпа.

Ваше велико откриће, које је овенчано Нобеловом наградом, допринело је не само напретку науке, него и спасавању милиона људских живота. Како гледате на овај огроман научни успех који сте остварили?

Не доживљавам то као нешто што сам постигла сама. Ја сам била само део тог великог научног подухвата. У њему је учествовало много људи, тако да смо тај успех остварили сви ми заједно. Мој рад се заправо ослања на деценије истраживања бројних научника, од којих неки чак нису више ни међу живима.

На нама научницима је да учимо из онога што су други урадили и да то подигнемо на виши ниво, у складу са сопственим могућностима. Увек сам се надала да ће неко једног дана такође наставити мој рад и развити га даље, као што сам и ја градила на достигнућима других. Зато све ово видим као резултат рада хиљада научника. Наука је колективни подухват – она је тимски спорт!

Наравно, могу да разумем младог истраживача који би се можда занео осећајем да је нешто постигао сам. Али ја имам 70 година и знам колико су нашем истраживању допринели бројни људи пре мене, а по том принципу функционише читава наука. Зато сам сав новац који сам добила уз Нобелову награду изделила на много мањих делова и доделила изузетним студентима и наставницима.

Међу добитницима су, рецимо, 91-годишњи професор књижевности који је радио у нашој институцији, један студент медицине и професор физике. Важно је враћати заједници. Зато је оригинална медаља коју сам добила од Нобеловог комитета сада у музеју, а ја са собом носим њену реплику.

То је стварно великодушно са ваше стране. Међутим, поред новчаног дела, Нобелова награда носи огроман престиж и сан је многих научника. Треба ли истраживач уопште да тежи Нобеловој награди као циљу?

Младим колегама увек саветујем да треба да постављају циљеве само у вези са стварима које зависе од њих. Награде не зависе од вас – зависе од комисија, од Института Каролинска или других организација које гласају. То је нешто што не можете да контролишете.

Ваш циљ треба да буде да боље разумете науку, а не да напредујете у каријери. Напредак у науци производ је радозналости и преданог рада. У 19. веку научници су желели да разумеју природу (енгл. nature). Данас само желе да објаве рад у часопису Природа (енгл. Nature).

Када се данас осврнете уназад, с обзиром на то да је ваше откриће отворило врата једној потпуно новој ери медицине – да ли је било неког преломног тренутка који је заиста променио ток вашег истраживања? Постоје ли уопште такви „преломни тренуци“ у науци?

Већ почетком деведесетих година 20. века, научници су користили информационе РНК (иРНК) у експерименталним вакцинама које су се давале животињама. До средине деведесетих појавили су се и први радови о њеној употреби у борби против рака. Многи истраживачи су кренули тим путем, али нажалост нису добили довољно средстава и зато нису наставили рад у том смеру. Међутим, у следећој деценији почињу да се формирају компаније – као што су CureVac и BioNTech – које желе да развију РНК вакцине против рака. Данас на томе раде многи научни тимови широм света. Дакле, то је процес који је сазревао, а не нешто што се догодило у једном тренутку.

У науци се ретко када догоди моменат у којем кажете: „Ево, то је то!“ Углавном спроводите неки експеримент, добијете резултат који вас изненади, па га поновите – и онда добијете нешто другачије. Затим помислите да сте можда негде погрешили. Другим речима, као научници, ми се увек трудимо да будемо скептични према сопственим налазима. Зато не могу да кажем да је постојао један кључни тренутак који је водио открићу. На крају крајева, ми и нисмо „открили“ информациону РНК. Она већ постоји у природи, у нашем телу.

Услед тешких материјалних околности и немогућности да остварите своју научну амбицију, са породицом сте напустили Мађарску. Међутим, у Сједињеним Државама такође су вас, током готово читаве каријере, пратиле бројне препреке, оспоравања и изазови. Како сте успели да задржите веру у себе и у свој рад у тим тешким моментима?

Морате веровати у своје истраживање. Ја сам веровала јер сам видела константан напредак у њему. Почела сам са различитим формулацијама, испробавала нове липиде, мењала иРНК, оптимизовала је и, на крају, успела да добијем 10.000 пута више протеина из ње. Међутим, многи су били скептични према мојим резултатима. Говорили су ми да то чиме се бавим није медицина, да је бескорисно. Али ја сам видела напредак. Кад ме питају како сам ипак успела да наставим даље, једноставно им кажем: не одустајте!

Наравно, било је тренутака када ништа није функционисало – на пример, две године сам покушавала да кристалишем неки протеин и никако није ишло. У таквим тренуцима морате да донесете одлуку. Ја сам видела известан напредак у свом раду и зато сам наставила. Можда је то била чиста упорност, али управо та вера у видљиве резултате мог рада помогла ми је да не одустанем.

Ваше партнерство са Друом Вајсманом, са којим сте поделили Нобелову награду за медицину пре две године, постало је једна од великих прича савремене науке. Како се заправо развила сарадња између вас двоје и зашто сте тако добро функционисали заједно?

На првом месту, били смо у сличној ситуацији. И њему је, иако је Американац, било тешко да добије финансије. Тако да је био принуђен да, као уосталом и ја, засуче рукаве и сам спроводи своје експерименте. Ја сам стављала гелове, култивисала бактерије, изоловала плазмиде (плазмиди су мали, кружни фрагменти ДНК који се користе за пренос генетичког материјала у ћелије, прим. аут.). То је стара лабораторијска рутина. Почињала сам рано ујутру, планирала који задатак ће ми тог дана одузети највише времена, култивисала ћелије и радила на свему што је било потребно. И он је радио све то.

Ваш циљ треба да буде да боље разумете науку, а не да напредујете у каријери. Напредак у науци производ је радозналости и преданог рада.

Између осталог, експериментисао је са дендритичним ћелијама – врстом људских ћелија које представљају антигене и покрећу имунски одговор. Када сам га упознала 1997. године, нисам знала да ове ћелије постоје, а оне су нам касније помогле да схватимо да иРНК може изазвати упалу, односно инфламаторни одговор. Када се користе ћелије које нису људске, то се не би приметило. До тада сам већ десет година радила са иРНК и чак је убризгавала животињама, али нисам приметила нежељене ефекте. Чак и кад су касније експерименти спроведени над мајмунима, њихов имунски одговор на иРНК био је сличан оном код мишева, али не и код људи.

За добру сарадњу морате да верујете једно другом и да развијете однос поверења. Дру је имао другачије знање – имунолошко, док сам ја била стручњак за РНК. Подучавали смо једно друго и заједничким снагама долазили до нових идеја. На пример, када смо открили да модификација иРНК смањује њену способност да изазове имунски одговор, он је, као лекар, рекао: „Морамо узети узорке од пацијената са лупусом, можда људи имају аутоимуне болести јер иРНК није модификована.“ Другим речима, он је доносио идеје из медицинске праксе, а ја из биохемије. Тако смо се допуњавали и заједно развијали нова решења.

Кроз каријеру сте радили и у академији и у индустрији. Како видите разлике између та два света – посебно у погледу мотивације и начина на који се вреднује научни рад?

У академији сам врло брзо видела проблем: приликом објављивања радова често се води борба око тога ко ће бити први или последњи аутор, то су два значајна места, док остала места носе мање признања – односно ко ће добити веће заслуге. Када сам прешла у индустрију, то је било освежавајуће искуство. Тамо то није било важно. Сви морају да раде заједно, јер морамо да направимо производ. Ако га не направимо, можемо да затворимо лабораторију и одемо кући. То је био много бољи циљ од скупљања референци и објављивања радова, што је данас главни начин мерења успеха у науци.

Данас циљ једног научника, као што сам већ поменула, често није разумевање природе, него сакупљање што више поена за избор у следеће звање. На пример, интервјуишем студента са Харварда и питам га о гвожђесумпорним кластерима (комплекси метала и сумпора кључни у многим биолошким процесима, прим. аут.), а он ми каже да никада није чуо за њих. Гледам његов рад и видим да је на крају ставио референцу на рад о њима. Кажем му: „То је био наслов рада чији си коаутор – зар те није макар занимало шта је тај молекул?“ Рекла сам му да не желим да радим са њим. Он је, дакле, навео ту референцу да би доказао нешто некоме споља, а да га уопште није занимало шта је оно на шта се позива у раду. То примећујем као велики проблем код младих научника, нарочито данас у ери свеприсутних друштвених мрежа. Имам утисак да се труде да импресионирају друге, уместо да покушају да пронађу свој аутентични пут.

Није тако само у научној заједници, него и у другим сферама. Мој муж је радио у фабрици у три смене. Када се неко са докторатом уда за радника, као што сам ја учинила, многи одмах мисле да ту нешто није у реду – нико не каже да је то дивно. Али многи од тих људи су већ разведени, а ми смо заједно 45 година. Не само зато што је он диван и духовит, већ зато што мислимо једно на друго, а не на то како изгледамо другима. Људи честo живе да би удовољили туђим очекивањима, да би се уклопили у њихове представе – да лепо изгледају на фотографији, под палмом, да оставе утисак – уместо да мисле о томе шта је оно што их заиста чини срећнима.

Истраживачи се данас ипак суочавају са великим притиском: морају да остварују „мерљиве резултате“, брзо их објављују у радовима и обезбеђују себи грантове. Због тога многи бирају сигурније пројекте и теже се опредељују за ризичнија, али потенцијално револуционарна истраживања. И ви сами сте, пре дванаест година, скоро изгубили посао јер ваше истраживање, према мишљењу надређених, није доносило довољно финансија институцији. Шта би, према вашем мишљењу, требало да се промени у академском систему да би истински иновативна истраживања добила већу подршку?

Мислим да морамо да престанемо да меримо научнике искључиво бројем радова и бројем цитата – тј. чистим бројкама. Такође, не би требало да се толико вреднује где је рад објављен – да ли у престижним часописима као што су Nature и Science или негде другде. Ја сам добила Нобелову награду а да ниједан мој рад није изашао у неком од ова два часописа.

Сада имамо и проблем научне хиперпродукције, „штанцовања“ лажних радова, са недовољно провереним или измишљеним подацима. Често ми се деси да већ на другој страни рукописа уочим колико је мањкав – видим типографске грешке, застареле податке, очигледно површно писање, и одмах знам да не треба да наставим са читањем. Међутим, младим истраживачима је заиста тешко да препознају шта је оно што вреди читати у тој шуми радова.

Некада се научни рад објављивао да би се са колегама поделило ново откриће. Данас се објављује да би се добио новац, оформио већи научни тим, који онда постаје машина за објављивање радова. Понекад се, нажалост, објављује и оно што још није спремно за објављивање. Истовремено, вођа пројекта жели напредовање – звање, сталну позицију, професуру – и истраживање постаје само средство за каријеру, а не циљ сам по себи.

Не знам како у потпуности поправити тај систем, али сигурна сам да се не треба ослањати на пуке бројке. У Мађарској сам видела људе са три стотине, четири стотине радова – а да нико не зна ко су они. Ја немам ни сто радова, нити ћу их икад имати. Али трудила сам се да сваки од њих урадим пажљиво и да резултати буду поновљиви. Ако ме питате било шта у вези са њима, чак и најситније детаље, знам одговор – јер је цео процес прошао кроз моје руке.

Ваша аутобиографија право је ремек-дело научне комуникације. Она не приказује само научне резултате које сте постигли и изазове са којима сте се сусретали, већ и свакодневни живот истраживача. Зашто је, према вашем мишљењу, важно да истраживачи комуницирају са јавношћу о свом раду?

Наука је, укратко, знање које се стиче посматрањем, постављањем хипотеза и експериментисањем, којим проверавамо да ли су те хипотезе тачне. Тако напредујемо у сазнању и тако функционише наука. Али научници обично не објашњавају широј јавности довољно шта је заправо оно што раде и зашто то уопште раде. Ако, рецимо, проучавамо понашање винске мушице, људи ће рећи: „Кога то занима?“ А ми морамо да им објаснимо да не радимо то да бисмо учинили воћну мушицу срећнијом, већ зато што је она модел-организам у биологији. Захваљујући таквим истраживањима откривени су, на пример, рецептори за које се касније испоставило да их има и човек и да су кључни за разумевање људског имунског система, што је омогућило развој нових терапија.

У супротном, људи стичу утисак да смо елитисти, да не маримо за њих и да развијамо лекове које они на крају не могу да приуште. Јасно им је да грантови којима финансирамо истраживања долазе из њихових пореских давања, и зато, ако им не објаснимо шта радимо – како, на пример, функционишу вакцине, које су углавном бесплатне – настаје празнина коју ће попунити неко други. А тај други ће им можда продавати „детокс“ препарате и зарађивати на њиховом страху. Другим речима, остављамо простор псеудонауци да се размахне.

Мислим да морамо да престанемо да меримо научнике искључиво бројем радова и бројем цитата – тј. чистим бројкама. Такође, не би требало да се толико вреднује где је рад објављен – да ли у престижним часописима као што су Nature и Science или негде другде. Ја сам добила Нобелову награду а да ниједан мој рад није изашао у неком од ова два часописа.

Додатни проблем је што алгоритми друштвених мрежа фаворизују садржаје који буде страх, јер се такви текстови више читају. Ако напишете наслов „Броколи је здрав“, готово нико неће кликнути. Али ако напишете да је броколи опасан по ваше здравље, многи ће пожелети да прочитају текст и задржаће се дуже на страници – што значи више реклама и више прихода. Важно је да се заради, па макар садржај био потпуно неистинит.

Новинари ми често кажу да људе наука не занима. А чак и када их занима, у популарној култури наилазе на негативне ликове попут др Франкенштајна – злонамерне и неодговорне генијалце који чине застрашујуће ствари. У стварности, научници су углавном обични људи који раде изузетно напорно и не баве се науком да би се обогатили. Сећам се једног лета кад сам схватила да није прошао ниједан дан – укључујући празнике и викенде – а да макар на сат времена нисам свратила у лабораторију. И док смо ми у лабораторијама заузети својим послом, ван њих и даље доминирају овакве представе о науци.

Зато верујем да морамо више времена посветити комуникацији о науци и приказивању стварног живота истраживача. А овај разговор је, надам се, макар мали корак у том смеру.

Текст је оригинално објављен у 43. броју часописа Елементи.

Аутор интервјуа је научни новинар Центра за промоцију науке. Дипломирао је новинарство на Факултету политичких наука и филозофију на Филозофском факултету у Београду. Пише о широком спектру тема: од историје и филозофије науке до заштите животне средине, популарне културе и уметности. Интервјуисао је бројне реномиране истраживаче из земље и света. У тиму ЦПН-а је од 2018. године.

Текст: Ђорђе Петровић

Када је фотографкиња Асошијејтед Прес-а дошла рано ујутру испред њене куће у Сијетлу, Мери Брунков је најпре помислила да се ради о шали и није поверовала да је освојила Нобелову награду. Међутим, онда се сетила телефонског позива из иностранства који је добила у сред ноћи и за који је помислила да је у питању грешка. Испоставило се да је то био Нобелов комитет из Шведске и да је освојила највеће научно признање на свету.

Њен колега Фред Ремздел сазнао је да је постао лауреат са неколико дана закашњења – био је на планинарењу у америчкој дивљини, без сигнала, у потпуном „дигиталном детоксу“. Док је комитет из Стокхолма безуспешно покушавао да га добије, Ремздел је спокојно шетао шумама и кањонима.

„Када је супруга најзад ухватила сигнал и почела да виче, мислио сам да је угледала медведа“, испричао је кроз смех за британски Гардијан овај биолог, јер су се у том тренутку налазили близу станишта гризлија. Госпођа Ремздел заправо је видела стотине пристиглих порука које му честитају на добијању Нобелове награде.

Шта су то открили ово троје научника?     

До пре неколико деценија, имунолози су веровали да се наш одбрамбени систем „учи“ да разликује сопствено од туђег само на једном месту – у тимусу, жлезди у којој сазревају Т ћелије. Тамо се, током развоја, уништавају оне имуне ћелије које би могле да нападну протеине сопственог организма.

Међутим, рад троје овогодишњих добитника Нобелове награде за медицину показао је да постоји и други ниво одбране, изван тимуса – у тзв. периферном имуном систему. Овај механизам делује као додатни сигурносни слој који стално прати и обуздава ћелије имуног система, спречавајући их да здраво ткиво грешком препознају као претњу.

Шимон Сакагучи први је 1995. године уочио постојање посебне врсте Т ћелија које делују као „чувари“ имуног система и одржавају ову равнотежу, пише у саопштењу за јавност Нобеловог комитета. Петнаестак година касније, Мери Брунков и Фред Ремздел су у америчком граду Ботелу, недалеко од Сијетла, идентификовали кључни ген за овај механизам. Уочили су да су мишеви који пате од тешких аутоимуних болести носили мутацију у гену FOXP3 – и да управо тај ген контролише развој регулаторних Т ћелија, оних које спречавају имуни систем да се „отме контроли“.

У чему се крије значај овог открића?

Ово откриће дало је потпуно нову слику функционисања имунитета и омогућило научницима да по први пут повежу мутације у FOXP3 гену са ретким, али веома тешким генетичким поремећајем који погађа дечаке, познатијим као IPEX синдром. Истовремено, поставило је темеље за савремено разумевање низа аутоимуних болести – од дијабетеса типа 1 до мултипле склерозе и лупуса.

Захваљујући раду ово троје научника, данас је могуће замислити терапије које би појачале активност регулаторних Т ћелија код пацијената како би се „угасиле“ погрешне имунолошке реакције или обрнуто – у лечењу карцинома – да се ове ћелије делимично „искључе“ како би организам снажније напао тумор. Сличан приступ могао би у будућности да помогне и у трансплантационој медицини, јер би се одбацивање пресађених органа могло контролисати на природнији начин, без дуготрајне употребе имуносупресивних лекова.

„Својим револуционарним открићима, Мери Брунков, Фред Ремздел и Шимон Сакагучи пружили су темељно знање о томе како се имуни систем регулише и држи под контролом“, истакао је Нобелов комитет у свом саопштењу за јавност и закључио: „На тај начин, они су човечанству донели највећу могућу корист.“

Разговарао: Ђорђе Петровић

У једном од најпрестижнијих научних часописа на свету – Nature – недавно је објављен рад о детекцији новог облика магнетизма, који представља значајан искорак у области физике материјала. Иза овог открића стоји међународни тим истраживача са реномираних научних институција као што су МИТ и Јејл. Међу потписницима рада је и др Срђан Ставрић, теоријски физичар и виши научни сарадник Института за нуклеарне науке „Винча“.

Он проучава дводимензионалне материјале, који захваљујући својој изузетној танкоћи испољавају читав спектар необичних физичких својстава – укључујући и посебну врсту магнетизма. Његова специјалност је спинтроника, савремена интердисциплинарна област која спаја фундаменталну науку са технолошким иновацијама. Крајем маја ове године, Срђан је са колегама у Београду организовао прву Међународну конференцију о спинтроници у Србији, под називом  Let’s Give It a Spin!. Поред науке, овај млади истраживач, родом из Зајечара, већ годинама негује још једну велику страст – рок музику. Фронтмен је бенда Tilted, с којим редовно наступа широм Србије.

Повод за наш разговор управо је био рад објављен у часопису Nature, али дотакли смо се и ширег контекста овог открића, могућих технолошких примена које оно отвара, рада у међународним тимовима – као и тога шта, у његовом случају, спаја физику и рокенрол.

Пре неколико месеци сте, као део међународне научне колаборације, објавили рад у часопису Nature о постојању новог облика магнетизма – такозваног p-wave магнетизма. Можете ли нам објаснити до каквих сте открића дошли у овом истраживању?

Пре неких четири-пет година научници су почели да посматрају магнетизам из нешто другачије перспективе. Традиционално, магнети су класификовани у две основне групе: феромагнети и антиферомагнети – та подела постоји још од пре више од сто година. Феромагнети су материјали у којима су сви магнетни моменти (спинови) атома паралелни, па испољавају јаку магнетизацију (попут магнета на фрижидеру), док су код антиферомагнета спинови на суседним атомима усмерени супротно једни другима – антипаралелни – те се међусобно поништавају због чега материјал нема магнетизацију.

Међутим, пре извесног времена појавила се теоријска претпоставка да је могуће постојање нове класе материјала који комбинују особине и једних и других. Ти материјали су названи алтермагнети, и последњих неколико година су постали изузетно актуелна тема у области физике кондензоване материје. P-wave магнети, о којима говори наш рад, представљају специфичну подврсту алтермагнета код којих спинови нису ни паралелни ни антипаралелни већ образују спирале или завојнице. Овакво магнетно уређење је спрегнуто са електричном поларизацијом материјала која се може  контролисано мењати помоћу електричног поља. Тиме се посредно мења и магнетно уређење – десна спинска завојница се преводи у леву и обрнуто.

До пре неколико месеци све ово су биле само теоријске претпоставке, јер нико до сада није успео да покаже да одређени материјал заиста испуњава све неопходне услове да би се могао класификовати као p-wave магнет. Управо то смо ми успели да докажемо у овом раду – да конкретан материјал, дијодид никла (NiI₂), показује карактеристике које га квалификују као први познати p-wave магнет.

Које су особине тог специфичног дводимензионалног материјала – дијодида никла?

Дијодид никла је хемијско једињење чија се јединица грађе састоји од једног атома никла и два атома јода. Атоми никла поседују магнетни момент и управо су они одговорни за магнетна својства овог материјала. Његова структура је слојевита, што значи да није дводимензионалан у строгом смислу речи, али се састоји од мноштва наслаганих дводимензионалних слојева који се могу физички раздвојити. Дакле, могуће је изоловати и проучавати и појединачне 2D слојеве дијодида никла, што је веома важно у контексту савремених истраживања.

Пре извесног времена појавила се теоријска претпоставка да је могуће постојање нове класе материјала који комбинују особине и једних и других. Ти материјали су названи алтермагнети, и последњих неколико година су постали изузетно актуелна тема у области физике кондензоване материје.

Међутим, овај материјал има и једно значајно ограничење. Сва магнетна својства које смо открили код дијодида никла испољавају се само на веома ниским температурама, око 30 до 40 степени Келвина, што је отприлике -230 °C. Да би материјал показивао p-wave магнетизам, мора да се охлади до тих екстремно ниских температура. Чим се загреје, спирално уређење спинова нестаје, а систем губи магнетна својства.

То, наравно, ограничава практичне примене – али нам управо то даје мотивацију да тражимо нове материјале који би показивали слична својства на собној температури. Када смо код собне температуре, занимљиво је да p-wave магнети имају теоријску сродност са p-wave суперпроводницима – у оба случаја кључну улогу игра симетрија система, што додатно отвара простор за фундаментална истраживања у физици.

Где би у будућности могла да се примене сазнања до којих сте дошли у овом раду?

Основна примена материјала попут овог који смо истраживали јесте у области спинтронике. То је савремена грана физике која спаја спин (унутрашње квантно својство електрона) и електронику. Док се конвенционална електроника – попут оне у нашим телефонима и рачунарима – заснива искључиво на наелектрисању електрона, спинтроника покушава да искористи још једно својство електрона: његов спин, који такође може да буде носилац информације попут наелектрисања.

Идеја је да, уместо да померамо електроне и тиме стварамо топлотне губитке, пробамо да манипулишемо само њиховим спином – чиме се смањује утрошак енергије и елиминише загревање уређаја. У идеалном случају, то би омогућило и до десет хиљада пута ефикасније уређаје од данашњих.

P-wave магнети су посебно занимљиви јер поседују два стабилна магнетна стања, записана смером навијања спинске завојнице, између којих је могуће брзо и прецизно прелазити применом слабог електричног поља. Тиме се омогућава записивање и чување бинарних информација (нула и јединица), што је основа дигиталне меморије. Уз то, због природе тих стања, подаци се могу гушће „утиснути“ у материјал, што значи већи меморијски капацитет.

Спинтроника је савремена грана физике која спаја спин (унутрашње квантно својство електрона) и електронику. Док се конвенционална електроника – попут оне у нашим телефонима и рачунарима – заснива искључиво на наелектрисању електрона, спинтроника покушава да искористи још једно својство електрона: његов спин.

Још једна велика предност је отпорност на спољашње сметње. За разлику од феромагнета, који могу да изгубе магнетизацију због нежељених (лутајућих) магнетних поља, p-wave магнети, као и алтермагнети и антиферомагнети, не реагују на таква спољашња поља и самим тим су стабилнији за дугорочно чување података.

На крају, ту је и фактор брзине: код феромагнета, промена стања се дешава у гигахерцном опсегу (милијарду пута у секунди), док код p-wave магнета те промене могу да се одвијају чак хиљаду пута брже. То отвара простор за ултрабрзу меморију и процесирање података.

Због свега тога – енергетске ефикасности, веће густине записа, робусности и брзине записа – p-wave магнети имају велики потенцијал за развој нових генерација меморијских уређаја.

Да ли то значи да би у будућности, захваљујући технологији базираној на p-wave магнетима, цео дата центар могао да стане на једну USB флеш-меморију?

Баш тако. Замислите да цео дата центар, који данас заузима читаве хале и троши огромне количине енергије, можете у будућности да спакујете у уређај који може да вам стане у џеп. Управо то је потенцијал који доноси спинтроника заснована на p-wave магнетима.

Наравно, количина података коју генеришемо свакодневно експоненцијално расте – и већ сада је јасно да постојећи системи за складиштење нису одрживи на дуже стазе. Није довољно да правимо још више хард-дискова који функционишу по старим принципима. Потребна нам је технолошка промена парадигме – нешто што ће омогућити неупоредиво гушће паковање информација, али уз мању потрошњу енергије и већу стабилност.

Крајем маја ове године организовали сте прву Међународну конференцију из спинтронике у Србији, под називом Let’s Give It a Spin! Ко је организовао ову конференцију и ко је у њој учествовао?

Поред мене, који сам био на челу, у организационом тиму било је и петоро мојих колега. Један од њих је мој пријатељ Марко Миливојевић, који је тренутно Марија Кири стипендиста у Братислави, затим Мартин Гмитра из Кошица, с којим сам сарађивао на једном билатералном словачком пројекту, као и Жељко Шљиванчанин из Института „Винча“, који је био мој ментор током докторских студија и данас је члан Српске академије наука и уметности. У тиму су били још и Андреа Дрогети из Венеције и Марјана Лежаић, наша научница која живи и ради у Немачкој.

Конференцију је организовао Институт „Винча“, а одржана је у Научно-технолошком парку Београд на Звездари. Главни спонзор била је PSY-K мрежа – велика међународна заједница која окупља више хиљада физичара и истраживача у области науке о материјалима, са фокусом на теоријске прорачуне електронске структуре материјала. То је, у ширем смислу, и област којом се ја бавим. PSY-K сваке три године организује велику конференцију (ове године је у Лозани), а поред тога спонзорише и двадесетак мањих, фокусираних скупова широм света. Занимљиво је да се, колико су ми рекли, нико из Србије до сада није пријављивао за њихову подршку, па сам одлучио да напишем мали пројекат, послао га на рецензију – и након неколико месеци добили смо потврду да су нам одобрили средства, којима су покрили око пола укупних трошкова конференције.

Конференција Let’s Give It a Spin! била је посвећена спинтроници, са посебним фокусом на употребу 2D магнетних материјала у тој области . Окупила је око педесет учесника, укључујући петнаестак позваних предавача – међу њима и неколико светски признатих стручњака, укључујући и Рикарда Комина. То је светски признат научник који предаје на МИТ-у и један од главних аутора на нашем раду објављеном у часопису Nature.

За све нас то је било врло драгоцено искуство – како за домаће истраживаче тако и за колеге из иностранства. Већини њих је то био први пут да долазе у Србију и, колико сам могао да чујем, заиста им се свидео боравак овде.

На поменутом раду потписани сте као други аутор, уз врхунске научнике са најпрестижнјиих светских научних институција. Како је дошло до тога да се нађете у тако пробраном друштву?

Рекао бих да је било и мало среће, али и доста рада. Пре отприлике две до две и по године, припремао сам предлог пројекта у оквиру Програма ПРОМИС као млади истраживач, и тада сам се интензивно бавио рачунањем магнетних особина материјала. Кроз тај процес сам први пут наишао на појам алтермагнетизма, чија је подврста управо овај p-wave магнетизам, о којем је реч у раду објављеном у Nature. Уочио сам тада да још увек нису откривени дводимензионални алтермагнети, што ме инспирисало да напишем пројекат баш на ту тему.

Срђан је са колегама у Београду организовао прву Међународну конференцију о спинтроници у Србији, под називом  Let’s Give It a Spin!.

У то време радио сам у Италији, код професорке Силвије Пикоци, која је већ две деценије признато име у области магнетних материјала. Она је знала на чему радим и да сам се озбиљно посветио рачунању релевантних параметара за такве системе. У једном тренутку, контактирао ју је поменути Рикардо Комин и рекао да су му потребни сарадници, а она је предложила мене. Остало је историја (смех). У извесном смислу, може се рећи да сам се нашао у правом тренутку на правом месту. Кошаркашким речником речено, постићи тројку уз звук сирене и донети титулу свом тиму јесте, на неки начин, срећа, али треба стићи до финала. Слично стоје ствари и у науци.

Ваша друга велика страст, поред науке, јесте музика и већ неколико година наступате са бендом Tilted. Колико дуго свирате и како успевате да уклопите свирке са научним радом?

Музиком сам почео да се бавим још у средњој школи, у родном Зајечару. Тамо је Гитаријада била стварно велика ствар – а сан сваког тинејџера био је да се попне на ту велику бину на Краљевици. Већ у првој години средње школе сам основао бенд, а крајем средње смо се такмичили на Гитаријади и успели смо да освојимо Награду публике. Страст према музици ме никад није напустила – у Београду сам наставио да свирам паралелно са студијама.

Што се тиче бенда Tilted, релативно скоро смо му прославили седми рођендан. Свирамо рок музику седамдесетих: песме Rolling Stones-а, Allman Brothers-а, јужњачки амерички рок, блуз, хард-рок, итд. Углавном су то обраде, али са нашим печатом. Ја сам певач, а у бенду нас је петорица: две гитаре, бас и бубањ. Хтео бих да истакнем да нико од нас није професионални музичар, музиком се бавимо искључиво аматерски, из љубави. Често имамо и госте, тако да нам се, рецимо, на једној недавној свирци на бини придружио Јован Илић – усни хармоникаш из RawHide-а, најстаријег активног блуз бенда у Београду.

Свирамо редовно, отприлике двапут месечно, а пробу организујемо једном недељно. Најчешће наступамо по Београду, углавном у клубовима као што су Синерман и Блуз и пиво, али све више свирамо и ван главног града – у Зрењанину, Новом Саду и, наравно, мом Зајечару, у који увек волим да се вратим.

Могло би се рећи да се већ двадесет година бавим и физиком и музиком, тако да ми је тешко да раздвојим те две страсти.

Постоји ли између физике и музике нека тајна веза?

И у једној и у другој су фреквенције врло важне (смех).

Разговарао: Ђорђе Петровић

Плућна конгестија, односно накупљање течности у плућима, спада међу најчешће и најопасније компликације које се јављају код пацијената са срчаном слабошћу. Ово стање често долази тихо и без јасних симптома, све док не постане критично, па је зато важно да се открије на време. Како би омогућио рану детекцију плућне конгестије, мултидисциплинарни тим из Института за нуклеарне науке „Винча“, компаније Intermedic Group и Универзитетског клиничког центра Србије развио је D-LIFE – иновативни мобилни мерач биоимпеданце, који омогућава једноставно и неинвазивно праћење нивоа течности у плућима, чак и у кућним условима.

Развој овог напредног дијагностичког решења омогућен је кроз Програм сарадње науке и привреде Фонда за иновациону делатност Републике Србије, а резултат је вишегодишњег рада у области биомедицинског инжењеринга. О томе како је настао и како функционише D-LIFE, који их све изазови чекају на путу до комерцијализације и зашто је важно научна решења „изнети на тржиште“, разговарали смо са др Јованом Петровић, научном саветницом на Институту за нуклеарне науке „Винча“ и руководитељком овог пројекта.

Како је настала идеја за развој D-LIFE уређаја?

Идеја за D-LIFE родила се на основу нашег претходног искуства са сличним пројектима. Наиме, сам уређај представља решење за правовремену дијагностику накупљања течности у плућима код пацијената са стањем акутне срчане инсуфицијенције, односно, народски речено, срчане слабости. Иако се ово стање може лечити, проблем је што се пацијенти јављају лекару тек кад симптоми постану озбиљни, а тад ситуација уме доста да се закомпликује, што се, нажалост, неретко завршава и фаталним исходом. Због тога је важно ово стање детектовати на време. Управо то ради D-LIFE, који мери биоимпедансу и на основу ње процењује количину течности у плућима, а може се користити од куће.

Моје колеге из Института и ја бавили смо се већ проблемом срчане слабости у оквиру другог пројекта који финансира Фонд за науку и који је још увек у току, а у оквиру ког покушавамо да направимо уређај који ће моћи на време да дијагностификује појаву срчане слабости, не само њену акутну фазу. Пошто смо и тај уређај клинички испитивали на пацијентима, имали смо увид у проблематику, док су наши сарадници кардиолози указали на проблем правовремене дијагностике накупљања течности у плућима. Врло је тешко установити како смо дошли на ову идеју, али она је дефинитивно производ тимског рада на претходним пројектима, попут овог који сам поменула, и жеље да помогнемо пацијентима.

Наша група из Института за нуклеарне науке „Винча“ има велико искуство у развоју мобилних ЕКГ уређаја, а двојица старијих колега, заједно са једним лекаром, оснивачи су medtech компаније која се налази на америчкој берзи. Тиме хоћу рећи да наша група заиста располаже са доста знања о креирању мобилних уређаја за решавање медицинских проблема. У таквом амбијенту родила се и идеја за D-LIFE.

Уређај је дизајниран тако да буде мобилан и да се може користити и у кућним условима. Да ли то значи да за његово коришћење није неопходно присуство стручног лица или нека претходна обука?

Тако је, уређај је врло једноставан за употребу. Подигнете мајицу, поставите га изнад пупка, обратите пажњу да ли ради лампица која сигнализира да је упаљен и мерите. Потребно је, додуше, да имате и паметни мобилни телефон, на ком ћете инсталирати D-LIFE апликацију, која се преко bluetooth-а повезује са уређајем и омогућава кориснику да прати резултате мерења. Кад будемо ближи фази комерцијализације, направићемо упутство за коришћење које ће моћи да се прочита у апликацији. Корисник не мора да прати своје стање све време, већ мерење спроводи, рецимо, сваког јутра или сваке вечери. Након обављеног мерења, телефон би слао сигнал на сервер у неком здравственом центру и тамо би лекар кардиолог читао пацијентове податке и дао своје мишљење, које би пацијент затим добио преко исте апликације.

Наравно, потребно је коришћење уређаја ускладити са законском регулативом различитих држава, јер се од земље до земље разликује шта се и на који начин може саопштити пацијенту. О томе такође треба водити рачуна у фази комерцијализације.

Можете ли да нам објасните по ком принципу функционише уређај? У чему се огледа његова иновативност?

Уређај функционише на бази биоимпедансе, што значи да се мери комплексна отпорност организма. Шта то значи? Течност која се нагомилава у организму махом је вода, али има и електролита. Ако има електролита, то значи да је проводна, па се комплексна отпорност организма мења. Уређај, који стоји на стомаку, емитује кроз електроде благе наизменичне струје и мери напон у одређеним тачкама. На тај начин, скенирамо плућа и меримо њихову биоимпедансу, па можемо да установимо да ли се она драстично променила у односу на нормално стање.

Морам да напоменем да ми нисмо смислили принцип биоимпедансе, он је одавно смишљен. У том смислу, наш допринос није изум, него иновација која се заснива на њему. Ми смо, да будем сасвим прецизна, одговорни за две иновације – распоред електрода на уређају и сам протокол мерења. Смислили смо начин на који се са великом вероватноћом може рећи да је узрок промене импедансе повећање течности у плућима, а не неки други фактор.

Што се заштите интелектуалне својине тиче, пријавили смо патент у нашем Заводу за патенте, а након тога планирамо да иновацију заштитимо и на међународном плану.

Можете ли да нам кажете како је дошло до сарадње између Института за нуклеарне науке „Винча“, компаније Intermedic Group и стручњака из Универзитетског клиничког центра Србије?

Наш тим из института већ је раније сарађивао са Универзитетским клиничким центром на, као што сам већ поменула, пројектима који су се бавили развојем мобилних ЕКГ уређаја и методама ране дијагностике срчане инсуфицијенције. Та сарадња била је плодна и врло дубока, будући да смо заједно спроводили клиничке студије, па смо решили да је наставимо на овом пројекту.

Што се тиче компаније Intermedic Group, она се бави продајом медицинске опреме, тако да добро познаје наше тржиште и зна како да пласира производ. Запослене у компанији познајемо одраније, јер су наше колеге од њих набављале опрему. Дакле, лично познанство и сарадња на претходним пројектима били су пресудни да се окупимо као тим.

У којој је тренутно фази ваш производ и који су следећи кораци у његовом развоју?

Сам производ тренутно је у фази прототипа. Ово је заправо други прототип, пошто смо за први утврдили да има неке недостатке. Током рада на клиничкој студији суочили смо се са непредвиђеним проблемом – преминуо је тадашњи директор Intermedic-а – тако да смо морали да се сналазимо и студију смо привели крају онако како смо могли. И поред овог тужног догађаја и његових последица, успели смо да добијемо прелиминарне резултате клиничке студије и функционалан уређај.

Планирамо да направимо прототип који ће бити мањих димензија, јер иако постојећи може с лакоћом да се држи у рукама, не може да стане у малу ташну или у џеп. Додуше, у поређењу са конкуренцијом стојимо више него добро јер су њихови биоимпедансни уређаји или гломазне ваге са ручицама или апарати налик ЕКГ-у, за чије коришћење је неопходан стручан техничар. Али дефинитивно би требало смањити сам апарат, а затим спровести другу фазу клиничке студије у којој ће пацијенти D-LIFE носити својим кућама.

Како бисмо те наредне кораке спровели у дело, пријавили смо се за неколико грантова и програма који подржавају пројекте који су доспели до прототипа и треба им даљи подстицај да га додатно развију. Један од њих је програм НАЛЕД-а који се зове StarTech.

Колико сте далеко од комерцијализације производа?

Према мојој оптимистичној процени, мислим да би производ могао да буде спреман за пласман на тржиште за три године. Пре тога, потребно је да се уређај смањи, да се спроведе још једна клиничка студија и да се онда поднесе пријава за сертификацију и заштиту интелектуалне својине – како код нас тако и у Европи. Врло је захтевно испоштовати све прописе и процедуре, прилагодити производ правним системима различитих држава, и све то захтева много времена.

Циљ нам је да пронађемо здравствени центар који би нам био медицински партнер и у чијем систему бисмо испробали уређај. Тренутно смо у преговорима. Али, као што рекох, читав овај процес трајаће годинама, што, кад се узме у обзир да је реч о медицинском уређају, није толико страшно. Међутим, велики је изазов поред свих других обавеза изнети овај пројекат и задржати тим на окупу.

Колико је подршка Фонда за иновациону делатност била значајна и на које је све начине ова институција помогла ваш пројекат?

Најзначајнија нам је била финансијска помоћ коју смо од њих добили у раној фази развоја нашег уређаја. Ми смо добили грант упркос томе што је наш пројекат високоризичан. Наиме, у оквиру Фондовог Програма сарадње науке и привреде финансијска средства се додељују углавном пројектима са нижим ризиком за реализацију. Међутим, комисија је сматрала да би наш пројекат, уколико буде успешан, имао велики ефекат на друштво и да се ризик са њим исплати. Овом приликом желим да се захвалим комисији и Фонду на томе што су имали храбрости да нас подрже и да нам омогуће да своју идеју спроведемо у дело.

Фонд нам је такође обезбедио видљивост пројекта преко својих канала. Снимили су видео о нашем производу и поставили га на Јутјуб, представили су нас на свом веб-сајту, као и на ЕУ догађајима. Позивали су нас на своје скупове на којима смо могли да видимо примере добре праксе – нека од предузећа која је Фонд подржао и која су успела да направе велики успех. Непроцењиво је имати прилике да учиш из искуства некога ко је код нас направио успешну компанију – јер стартап није лако покренути ни у Калифорнији, а камоли у Србији. Посебно је изазовно покренути стартап који се бави хардверским решењима и клиничким испитивањима, као наш, јер то захтева много времена, труда и новца. Због свега тога, заиста је било врло корисно бити део екосистема Фонда за иновациону делатност.

Као неко ко долази из света науке а има и значајно искуство у сарадњи са привредом, како видите значај комерцијализације научних открића?

Важно је најпре да се препознају решења која могу да се комерцијализују. Научницима је тешко да сами комерцијализују своја открића, за то им је потребна сарадња са привредом, али битно је да умеју да препознају решења која имају потенцијал за тако нешто. Све што остане у лабораторији није корисно друштву. На крају крајева, наш рад финансира друштво, тачније порески обвезници. С те стране, апсолутно се слажем са тезом да треба што више допринети друштву и кроз научни рад и кроз комерцијализацију научних открића.

Међутим, можда и најлепши део научног рада су такозвани високоризични пројекти, који су миљама, па и светлосним годинама далеко од комерцијализације. Они су такође нешто што вреди подржати. Сматрам да наука треба да се финансира у оба смера. Не треба само да улажемо у иновације – што је садашњи тренд у Европи, јер она покушава да на технолошком плану ухвати прикључак са САД и Кином – него и у фундаменталну науку. Тачније, у природне науке, које такође захтевају огромна улагања. Без базичне науке неће бити ни изума, па ни иновација. Дакле, важно је да се улаже у иновативна научна решења, али је исто тако важно да наставимо да финансирамо и оне науке које су омогућиле да до тих решења уопште и дође.

Шта бисте поручили младим истраживачима који би желели да покушају да комерцијализују своје научне идеје или решења?

Пре свега, поручила бих им да је то могуће. Не само у САД и Силицијумској долини, него и овде у Србији. Ако имате идеју, важно је да проверите да ли она заиста има потенцијал да се комерцијализује, можете и да се консултујете са стручњацима којима верујете.

Информишите се добро и о томе како да дођете до средстава, јер прилика има. Ако немате неки почетни капитал, немојте да се обесхрабрите, постоје фондови, како државни тако и приватни, који могу да вас подрже. Важно је да пробате, да покуцате на више врата, нека ће се можда отворити.

Сама идеја није довољна, одмах да се разумемо. Морате да будете у стању да окупите тим који је способан да спроведе цео процес од идеје до комерцијализације. Треба вам експертиза из техничких наука, али и експертиза из области економије, финансија и менаџмента. Није довољно да имате само функционалан прототип, морате да нађете неког ко зна да направи компанију и пласира производ на тржиште. Пошто је, због обима знања, данас тешко бити експерт у више области, важно је размишљати у правцу рада у мултидисциплинарним тимовима.

Интервју је оригинално објављен у 41. издању часописа Елементи.

Разговарао: Ђорђе Петровић

Удружење „Хенри Канкл“, од 10. до 12. априла, организоваће у Београду, у хотелу Метропол, научни симпозијум на тему „Гени и имунологија“. Реч је о научном удружењу из Њујорка које окупља највеће стручњаке из области хумане имунологије, а име је добило по славном лекару Хенрију Канклу, заслужном за велика открића о природи имунског система. Један од руководећих људи овог удружења и свакако најзаслужнија особа што ће се овај престижни научни догађај одржати у нашем главном граду је имунолог др Душан Богуновић.

Он је рођен у Београду, али са двадесет година одлази у САД на студије, где је магистрирао и докторирао на Медицинском факултету Њујоршког универзитета. Данас ради као професор дечје имунологије на Катедри за педијатрију Универзитета Колумбија у Њујорку и један је од водећих светских стручњака у својој области. Др Богуновић покушава да разуме како гени утичу на наш имунски систем и да својим сазнањима помогне у лечењу пацијентима са ретким имунским поремећајима, попут аутоимунских и аутоинфламанторних болести, али и у превенцији и третирању других болести у широј популацији. У те сврхе, ове године покренуо је Колумбијин центар за генетичке поремећаје имунитета (Columbia Center for Genetic Errors of Immunity).

Више информација о самом научном симпозијуму и пријавама за учешће на њему можете добити на веб-страници Удружења „Хенри Канкл“.

Поводом предстојећег симпозијума Удружења „Хенри Канкл“ у Београду, са др Богуновићем разговарали смо о овом великом научном догађају, али и о његовом раду, истраживањима и како она помажу у излечењу пацијената, као и о томе зашто је основао поменути центар, шта је то персонализована медицина и да ли је она будућност ове науке.

Иако сте медицину почели да студирате у Београду, после прве године студија отишли сте у САД на даље усавршавање. У ком тренутку сте схватили да желите да се бавите науком и зашто сте се баш определили за хуману имунологију?

Мислим да је то било док сам стажирао у Memorial Sloan Kettering онколошком центру у Њујорку. Тад су ми се први пут отворила врата тога шта је наука, нарочито експериментална наука, јер сам први пут у животу у рукама држао резултате истраживања до којих сам сам дошао. Тај тренутак где се ми, као истраживачи, налазимо на граници истине, на граници онога што јесте или није, на граници сазнања, то је нешто што ми је било невероватно узбудљиво. Свако може да прочита књигу и да из ње нешто научи, што је дивно, на крају крајева, образовни систем почива на томе. Али оног момента када добијете прилику да дописујете делове тих књига, мало-помало – што ми већ стотинама година радимо у науци – то искуство постаје нешто готово чаробно.

Међутим, у имунологију сам први пут заиста ушао на докторским студијама, где сам се бавио дендритичним ћелијама и рецепторима који препознају шта јесте а шта није страно тело, како реагујемо на инфекцију, како знамо да се инфекција десила у телу и како да искористимо овај концепт да направимо вакцине против тумора, меланома. После завршеног доктората, отишао сам на Рокфелер универзитет на постдокторске студије и ту сам почео да се бавим оним чиме се бавим и данас: како гени утичу на имунски систем. Ако у генима пише да ли смо боју очију наследили од маме или тате, што не би у генима писало и да ли ћемо и како да одреагујемо на неку инфективну болест?

Када је избила пандемија ковида-19, од људи који су, на пример, имали 40 година кад су се заразили, умро је само мали проценат. Четрдесетогодишњаци који су умрли нису имали ослабљен имунски систем, па се поставља питање зашто је за њих ова болест била фатална? Да ли се одговор можда крије у генима? Тим питањем се управо ја бавим, из угла инфективних, као и аутоимунских и аутоинфламанторних болести. Покушавам, дакле, да испитам зашто неко ко делује здраво има ретку, необичну болест и да одговорим на питања: у којој мери на то утичу гени, можемо ли да прецизирамо која је тачно ДНК мутирана и може да доведе до погрешне функције имунског система.

Пре неколико година, захваљујући вашем истраживању, спасен је живот једног де чака из Саудијске Арабије који је имао ретку аутоинфламанторну болест. Можете ли да нам кажете нешто више о овом случају?

То је веома интересантан случај. Ја сам 2016. године објавио научни рад заједно са колегиницом из Холандије Грацијом Маћини, у ком смо успели да прецизирамо мутације у ДНК које доводе до веома специфичне и фаталне болести код беба. Дакле, ми смо, нажалост ретроактивно, објавили рад зашто је петоро деце умрло, а нико није могао да им помогне.

Мислим да је будућност медицине персонализована медицина. (…) Захваљујући савременој технологији, великим подацима или big data, ја могу да секвенцирам вашу ДНК и да имам комплетну документацију о свакој деоксирибонуклеинској киселини у вашем геному

Годину дана након што је рад објављен, мене је контактирао истраживач из Саудијске Арабије, који је данас мој сарадник. Његове колеге и он прочитали су наш рад и рекли су нам да једно дете из Саудијске Арабије, које се налази на интензивној нези и коме не знају како да помогну, можда има сличну мутацију. То су биле отворене ране, заиста страшан призор. Они су нас замолили да им помогнемо да утврде да ли мутација коју дете има заиста доводи до ове аутоинфламаторне болести и ми смо успели да докажемо да је та мутација веома слична овој о којој смо писали у раду. Срећом, на тржишту је већ постојао лек који би могао да помогне, иако се користио за лечење неких других обољења, као што су, рецимо, инфламаторне болести коже. Реч је о лековима који припадају класи JAK инхибитора, а доступни су и у Србији. И због тога што смо знали који је ген одговоран за болест и која је његова улога у имунском систему детета, оно је добило овај лек и то му је спасило живот. Без те генетичке и биохемијске анализе коју смо урадили, нико не би знао да том детету треба баш тај лек.

Имали смо сличан случај и са четворо децe из различитих крајева света – двоје из Холандије, једно из Турске и једно из Индије – која су оболела од ретких болести. Деца су имала велике реуматоидне упале, нешто налик артритису, а кад смо урадили геномску анализу, открили смо да сви они имају сличне мутације. Онда смо биохемијски установили о чему се ради и схватили да постоји лек на тржишту који може да им помогне (у питању је anti-TNF класа лекова). Деца су добила те лекове и, на сву срећу, било им је много боље. Ова генетичка прецизност на основу које можемо некоме да препишемо баш онај лек који му треба јесте будућност, али будућност која је већ ту.

Да ли онда то значи да ви сматрате да је медицина будућности персонализована медицина? И шта заправо она представља?

Да, апсолутно. Мислим да је будућност медицине персонализована медицина. Шта значи персонализована медицина? Нас двојица имамо смеђу косу и смеђе очи, али евидентно смо различите особе. Зашто се ви и ја ипак евидентно разликујемо, па неко са стране може да каже: ово је Ђорђе, а ово Душан? Зато што се наша ДНК разликује, у просеку, на 20.000 места. Замислите само колико ту има комбинација! Због тога ви и ја нисмо клонови. Међутим, захваљујући савременој технологији, великим подацима или big data, ја могу да секвенцирам вашу ДНК и да имам комплетну документацију о свакој деоксирибонуклеинској киселини у вашем геному.

Објаснићу то на једном једноставном примеру. Цела Србија данас има осам милиона људи и претпоставимо да за све њих имамо податке о томе ко има дијабетес. Имамо податке и о томе ко има висок крвни притисак, коме је кренуо са 35 година, а ко га је добио у старости, много касније. Претпоставимо да имамо податке о томе ко је рано добио канцер, ко болује од аутоимунских болести, које су то болести, итд. И сад замислите како са вештачком интелигенцијом, коју већ користимо, и одређеним алгоритмима, можемо да испитамо генетичке варијације у популацији, да их групишемо, проверимо које су нормалне и у каквој вези стоје са одређеним болестима. На тај начин бисмо могли лакше да дођемо до закључка шта изазива болест.

Ако, на пример, ви и ја имамо исту генетичку варијацију, коју има десет процената популације, то значи да је у питању нормална варијација, јер је реч о високом проценту. Али може се испоставити да код тих десет посто људи раније креће висок крвни притисак, па их онда можемо упозорити на време да поведу рачуна о томе. Ово све, наравно, није лако извести, али је могуће. Са великим подацима, вештачком интелигенцијом и добро организованим биобанкама података и ћелија то ће у будућности бити сасвим изводљиво, иако ће за то бити потребно и доста новца и доста времена.

Последњих година, у медијима који су специјализовани за научне теме и медицину понекад се говори о томе како по стоји извесна пристрасност у медицини у појединим богатим западним земљама. У смислу да неки лекови или терапије фаворизују одређени део популације, притом се обично мисли на доминантно бело становништво. Ако су ти наводи тачни, да ли ће персонализована медицина донети већу демократизацију у лечењу и производњи лекова?

Кратак одговор је да, али морам још нешто да додам. Нико заиста није рекао: хајде да излечимо белце, а да не излечимо црнце, или хајде да излечимо Французе, а да не излечимо Србе. То се, дакле, није десило. Ствар је у томе да се скупа научна истраживања, за која је потребно много новца, углавном спроводе у богатим западним државама, где је већинска популација бела. Тако да људи који у САД или Немачкој развијају лекове раде на основу података које имају, на основу своје популације. Тврдње које сте прочитали су тачне, али до тога није дошло из неких малициозних побуда, већ због тога што је истраживачима приступ другој популацији био ограничен.

Колеге из Србије могу слободно да нас контактирају уколико не знају како да помогну пацијенту, а проблем је имунолошке природе. Ми можемо да погледамо резултате постојећих анализа и дамо савет, а можемо и да урадимо геномску, биохемијску или клиничку анализу. Без икакве накнаде, потпуно бесплатно

Због тога мислим да је веома важно да се Србија интегрише у научном и медицинском смислу, да добије приступ базама података, геномици, јер онда можемо да помогнемо себи тако што ћемо бити део корупуса знања за развијање нових лекова. Ако бисмо, у неком идеалном свету, могли да урадимо секвенцирање девет милијарди хуманих генома, дакле свих становника наше планете, онда би проблеми које сте навели нестали и имали бисмо тачну слику које генетичке варијације доводе до, на пример, високог крвног притиска или неког другог поремећаја. Мислим да што више знамо, што је то знање детаљније, што смо отворенији у погледу размене тог знања са другима, то ћемо и ми и остали имати више користи.

У неколико наврата истакли сте важност умрежавања истраживача и међусобне размене знања. Интересантно је да сте ви један од руководилаца New York Regional Inborn Errors of Immunity Resource Initiative League (NY ROYAL) – регионалне мреже лекара и медицинских стручњака из Њујорка, Њу Џерсија и Конектиката, која међусобно размењује податке, сазнања и покушава заједничким снагама да решава проблеме. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Ја сам персонализованом медицином, односно тиме како генетика утиче на имунске болести, почео да се бавим 2010. године. У том тренутку, да бисмо урадили секвенцирање генома једне особе, морали смо да платимо 5000 долара. И то је нешто што је стварно неприуштиво за било који здравствени систем, ма колико да је богат. Наравно, ми као научници смо добили финансирање и ја сам могао да се бавим тиме, али то није било доступно свима.

Међутим, последњих година цена секвенцирања драстично је пала, тако да се сада креће од 200 до 250 долара. Дакле, то је нешто што сада могу да приуште многи здравствени системи и осигуравајућа друштва, па чак и појединци. Мада, нажалост, још увек не сви. Захваљујући томе, сада лекар може да наручи генетичко истраживање и провери да ли његов пацијент има одређену варијацију која се можда спомиње у неком научном раду. И то сада покрива неко осигурање. Међутим, када лекари добију резултате, ако генетичка мутација није идентична оној која се налази у раду, они не знају са сигурношћу да ли она изазива одређену болест или не. Ту мора да се уради додатно тестирање, верификација, јер сваки нуклеотид је прича за себе. А да бисте открили да ли је то тачно, да бисте знали са сигурношћу, морате да урадите и биохемијску анализу.

Ако пацијенту приђемо с генетичке стране, постоји велика могућност да ћемо открити нове гене који суделују у настанку болести – била она упала црева, артритис у коленима, ничим изазване ране на рукама или неки неуролошки поремећај, сви они могу да имају имунолошку основу у себи – и да за део тих пацијената већ постоји лек за који и не знамо да треба да им дамо

Онда је одједанпут почела да ми пристиже гомила имејлова из целог света, у којима лекари шаљу генетичке анализе својих пацијената. Они су открили неке варијације, али имају само генетичке тестове, не и биохемијске. Тада смо схватили да морамо да направимо некакав систем, тако да смо формирали NY ROYAL, као једну врсту платформе на којој лекари могу да нам саопште какав проблем имају са пацијентима, а онда ми формирамо комисију која се састоји од професора са Колумбије, Јејла, Рокефелер универзитета, Маунт Сајнаја и других престижних научних и медицинских институција. Комисија се састаје двапут месечно и дискутује ко је најкомпетентнији да у датој ситуацији помогне и, рецимо, обави биохемијску верификацију. Пошто је свако од нас експерт за неку област медицине, нема потребе да сви све радимо, него само онај ко може највише да помогне у датом случају. Томе служи ова организација.

Из америчког министарства здравља добили смо финансијску подршку да се организујемо на овом регионалном нивоу, са идејом да ће то у једном тренутку прерасти у националну платформу. Међутим, иако нас финансира америчка држава, имамо велику слободу у раду и нисмо ограничени само на САД, тако да ја сарађујем и са колегама из Србије. Они могу слободно да нас контактирају уколико не знају како да помогну пацијенту, а проблем је имунолошке природе. Ми можемо да погледамо резултате постојећих анализа и дамо савет, а можемо и да урадимо геномску, биохемијску или клиничку анализу. Без икакве накнаде, потпуно бесплатно. Жеља нам је да помогнемо коме год можемо и да наша наука напредује.

Ове године, у оквиру вашег факултета покренули сте Колумбијин центар за генетичке поремећаје имунитета (Columbia Center for Genetic Errors of Immunity). Због чега сте одлучили да га оснујете и чиме се бави овај центар?

Шеф Катедре за педијатрију на Колумбији и декан овог универзитета питали су ме да ли сам заинтересован да оснујем овакав центар, јер постоји велико интересовање да се прошири и научна и клиничка делатност Универзитета у тој сфери, а све у правцу идеје персонализоване медицине.

У најширем смислу, овај центар медицинским проблемима приступа из једног генетичког угла. Шта то значи? Значи да ако нам се појави пацијент који има, на пример, упалу црева, ми не прилазимо том проблему како се то иначе медицински ради – даје се најпре нека дијагноза, после се проба са лековима, испробава се да ли делују, понекад се опредељује и за операцију – већ прилазимо са генетичке стране. Јер, ако приђемо с те стране, постоји велика могућност да ћемо открити нове гене који суделују у настанку болести – била она упала црева, артритис у коленима, ничим изазване ране на рукама или неки неуролошки поремећај, сви они могу да имају имунолошку основу у себи – и да за део тих пацијената већ постоји лек за који и не знамо да треба да им дамо.

Тако да, ако неко од колега из Србије има проблем да помогне свом „необичном“ пацијенту, као што сам већ рекао, може слободно да нас контактира и преко овог центра. Окупили смо већ неколико колега са Колумбије, али настављамо да растемо и развијамо се.

Кад смо већ код ваших колега из Србије, они ће имати прилику и да вас упознају на научном скупу у нашем главном граду. Наиме, Удружење „Хенри Канкл“, у којем сте један од руководилаца, организоваће у Београду научни симпозијум из области хумане имунологије на тему „Гени и имунологија“. Можете ли да нам кажете нешто више о том догађају? Зашто је ове године изабран баш Београд?

Наше удружење сваке године организује овакав симпозијум. Међутим, пре десетак година одлучили смо да сваке треће године симпозијум буде негде ван Њујорка, јер има и оних који не могу увек да путују за САД, а хтели би да учествују у оваквом научном скупу, да упознају колеге из струке, размене са њима своја сазнања и успоставе неки облик сарадње. Пошто сам ја део руководства овог удружења већ неко време, договор је био да ја организујем следећи скуп где год желим и одлучио сам да то буде у Београду. Не само зато што сам овде рођен и одрастао, већ и за то што у Србији заиста има сјајних научника и медицинских стручњака.

Око организације су нам помогле и колеге са београдског Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ (ИБИСС), како бисмо боље разумели потребе и очекивања локалне научне заједнице. Симпозијум је, иначе, требало да се одржи још 2021, али се томе испречила пандемија. Сад је напокон дошло време за овај догађај.

Ко ће све учествовати на овом научном симпозијуму?

Поред истраживача из домаћих институција, учествоваће и истраживачи који су, као ја, рођени у Србији, али раде негде ван наше земље. Међутим, убедљиву већину чиниће страни научници и стручњаци из Европе, САД и Аустралије. Ту стварно има великих научних имена и водећих експерата из области хумане имунологије са најпрестижнијих универзитета, као што су Харвард, Станфорд, Колумбија и Оксфорд. Ово је одлична прилика да се локална научна и медицинска заједница упозна и лично са овим дивним, успешним лидерима. У сваком случају, мислим да ће бити феноменално!

Интервју је оригинално објављен у 38. броју часописа Елементи.

Разговарао: Ђорђе Петровић

„Две ствари ме увек испуњавају новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем, што чешће и дуже размишљам о њима: звездано небо изнад мене и морални закон у мени.“ Аутор ових чувених редова родио се пре 300 година у Кенигзбергу (данашњи Калињиград), у Пруском краљевству. Реч је о једном од највећих филозофа у историји – Имануелу Канту.

У част овог великог јубилеја, Филозофски факултет у Београду и Институт за филозофију при овом факултету организовали су, 5. и 6. децембра, међународну научну конференцију „Кант 300“. Главна говорница другог дана конференције била је угледна америчка филозофкиња др Кристин Корсгард, професорка емерита са Универзитета Харвард и једна од најзначајнијих светских стручњака за Кантову моралну филозофију.

Поред етичких питања, професорка Корсгард бави се и филозофијом духа и теоријом личног идентитета. Ауторка је утицајне студије Fellow Creatures: Our Obligations to the Other Animals, у којој кроз призму Кантове етике аргументује у прилог права животиња. Чланица је Америчке академије уметности и наука и дописни члан Британске академије.

Њено учешће на конференцији, као и обележавање овог значајног јубилеја, били су одличан повод за интервју за портал Елементаријум. Са професорком Корсгард разговарали смо о значају Кантове филозофије, његовом приступу проблему слободне воље, улози емоција у моралном расуђивању, као и о актуелности његовог позива на храброст да се служимо властитим умом.

Један сте од водећих стручњака за Кантову моралну филозофију. Шта је оно што вас је првобитно привукло његовом делу?

Моји омиљени филозофи, уједно и они који су највише утицали на мене, јесу Кант и Аристотел. Постоје два разлога због којих ми се њихове филозофије допадају.

Прво, обојица су изградила свеобухватне филозофске системе, системе који обухватају метафизику, епистемологију, етику и практично све остало. Дивим се таквим системима, делимично због њих самих, али и зато што они одражавају чињеницу да ваши ставови о етици морају бити у складу са вашим ставовима о свему осталом. Филозофи који имају такве системске погледе принуђени су да воде рачуна о томе како се њихови етички ставови уклапају са њиховим погледима на свет. То значи преузети одговорност за оно што мислите, онако како нас на то обавезује филозофија.

Други разлог је што су обојица веровали да су истине етике утемељене на практичном уму. Главна алтернативна теорија, етички реализам, истине етике заснива на чињеницама или вредностима за које претпоставља да су саставни део структуре нашег света. То не само да ми звучи неубедљиво, него и, што је још важније, бескорисно. Само инсистирање на томе да мора постојати нешто на чему темељимо оно у шта верујемо о етици не пружа нам начин да објаснимо или разумемо та уверења или зашто их имамо. Рационалност је препознатљива карактеристика човечанства, и покушај да дођемо до разумевања шта је то разум и како он даје повод за етичке захтеве представља истински начин да разумемо себе.

Кант је живео у сасвим другачијем историјском и културном контексту, али, три века касније, његове идеје остају релевантне у савременим филозофским дебатама. По вашем мишљењу, шта је оно што Кантову филозофију и даље чини тако актуелном?

Можда ово звучи банално, али мислим да Кант заиста успева да говори о томе шта је то разум и како управља нашим веровањима и деловањем. Верујем да разум није завистан од историјског контекста, већ да је то способност коју људи деле кроз читаву историју.

Људи обично верују да критичко промишљање превасходно захтева интелигенцију, при чему се под њом мисли на неку врсту урођене способности. Верујем да су искреност и храброст барем подједнако важне

Можда на мене ова идеја не оставља такав утисак као на друге људе. Постоји фундаментална разлика између људи у погледу тога да ли се више фокусирају на сличности или на разлике. Ниједна од ових склоности није ни исправна ни погрешна; и потребни су нам филозофи и са једне и са друге стране како бисмо дошли до истине. Међутим, ја сам неко ко уочава сличности. Неке људе непрестано фасцинира чињеница да су људи у прошлости или у различитим културама сматрали смешнима или лепима другачије ствари него ми данас. Оно што ја увек приметим је колико често, упркос огромним разликама, људи у различитим околностима сматрају исте ствари смешнима или лепима као и ми. И док се многи фокусирају на разлике између становишта различитих филозофа, ја често мислим да, када се пробијемо кроз разлике у језику и приступу, откријемо да се много више слажу једни с другима него што се то на први поглед чини. У том смислу, идеја да постоје одређене константе кроз људску историју не делује ми нимало чудно.

Наравно, то не значи да разлика нема. Просветитељство је ставило фокус на слободу, једнакост, и указало на вредност и значај појединца, што изгледа није постојало као тема у античкој филозофији. Али то су идеје које налазимо код Канта, и још увек их нисмо до краја промислили. У том смислу, Кант је и даље важан јер и даље разрађујемо импликације његових ставова. Своје радове о вредности животиња, рецимо, видим управо као део тог процеса разраде.

Писали сте доста о вези између самоконституисања и способности моралног делања. У каквом односу стоје Кантове идеје о „сопству“ и аутономији са вашим сопственим филозофским истраживањима идентитета и интегритета?

Сматрам да су моја становишта о способности делања, интегритету и идентитету природни наставак Кантових идеја, а не нешто другачије или ново. Истовремено, мислим да Кант, као и већина филозофа из прошлости, није довољно размишљао или није на прави начин размишљао о природи делања. Филозофи у прошлости били су склони да постављају питања која ми данас сматрамо питањима о природи делања, а не питањима о слободи воље. Мислим да то није најбољи начин да се приступи овој теми. Уосталом, људима је лако да претпоставе да је слобода воље нека врста илузије и да је заправо немамо. Много је теже замислити да уопште немамо капацитет за делање. Али у чему је разлика? Обе идеје подразумевају способност, која извире из нас самих, да утичемо на свет и којом, на неки начин, изражавамо нашу природу и наш систем вредности. Слобода воље звучи као да претпоставља неку готово немогућу способност да у каузални поредак уђемо споља, док способност за делање не подразумева тако нешто.

Филозофија захтева заиста чудну комбинацију самопоуздања и скромности: постављамо себи задатак да решавамо неке од најтежих проблема које људски живот може да стави пред нас, истовремено верујући да можемо да постигнемо неки напредак и знајући да је мало вероватно да ћемо стићи далеко и да ћемо много тога погрешно разумети

Многи филозофи сматрају да је негативна слобода (слобода избора, способност да бирамо између различитих опција) предуслов за капацитет за морално деловање. Међутим, Кант сматра да негативна слобода проистиче из капацитета за морално деловање. У Заснивању метафизике морала Кант каже да морамо делати под идејом слободе, али оно што заиста упућује на то да смо слободни јесте наша способност да будемо аутономни, а моралност нам показује како да ту аутономију спроведемо у дело. Међутим, Кант је пропустио да примети да наши чинови, да би заиста били наши сопствени, морају бити аутономни. Дакле, Кантов став је да је моралност усавршавање капацитета за делање, или се барем његово размишљање креће у том смеру. Ипак, током свог живота, Кант је углавном посматрао моралност као нешто што се додаје капацитету за делање, тако да није у потпуности стигао до овог закључка.

Он је такође истицао улогу разума у моралном расуђивању. Како ви гледате на његову идеју рационалности у контексту савремених разматрања о улози емоција приликом доношења моралних одлука?

Многи филозофи сматрају да су емоције нешто што се такмичи са разумом за контролу над људским делањем. Али ја мислим да, када до те борбе дође, то мора бити стање које је патолошко. Емоције и разум имају различите улоге у функционисању људског ума, а кључно је препознати функцију сваког од њих. Платон је веома добар у разматрању ових питања: он пажљиво додељује разуму, вољи и нагонима различите улоге у функционалној људској души и идентификује ситуације у којима једно од њих покушава да преузме функцију другог као оне у којима нешто није у реду.

Кант, у извесном смислу, има слуха за ова питања. У свом објашњењу како морални закон може функционисати као подстицај за делање у Критици практичног ума, он покушава да објасни зашто разум нужно утиче на наше емоције. Истовремено, сматрам да су емоције и жеље својеврсна перцепција вредности, иако не увек перцепција која исправно види. Кант није увидео да оне имају и такву улогу. У првом делу Заснивања метафизике морала, када Кант супротставља делање из дужности делању из природног саосећања, јасно је да он мисли како је емпатична особа само неко ко ужива у помагању – она има одређени укус за то, као што бисте могли имати укус за чоколаду. Кант није схватао да је саосећање нешто што перципира, иако не артикулише, оно што дужност зна: да су наша људскост (или анималност) заједничке и нама и другима.

Кант је сматрао да људе треба поштовати као сврхе по себи, односно као нешто што по себи има вредност. У вашој књизи Fellow Creatures: Our Obligations to the Other Animals сматрате да и животињама треба признати такав морални статус. Зашто то тврдите и може ли ваш приступ да се помири са Кантовом етиком, која искључује нерационална бића из моралне заједнице?

Када себе сматрамо сврхама по себи, сматрамо да су ствари које су нам важне једноставно важне и то зато што су важне нама самима. То је разлог зашто тежимо стварима које су нам значајне и од других захтевамо одређено поштовање наших интереса. Другим речима, разлози за уважавање нас самих и других људи извиру из наших интереса. Чињеница да имамо разум омогућава нам да размишљамо о овим стварима и формулишемо овакве идеје. Али то не значи да су само рационалне животиње вредне на овај начин. Многе интересе које сматрамо важним делимо са другим животињама: љубав према удобности и уживању, избегавање бола и патње, природна брига за наше потомство и слично. Остале животиње, попут нас, доживљавају своје животе као нешто што је за њих добро или лоше, чак и ако то не могу да артикулишу онако како ми то чинимо. На крају крајева, то је разлог зашто себе сматрамо сврхама по себи – зато што своје животе доживљавамо као нешто што је за нас добро или лоше.

Овде су важна два кључна аспекта. Први је да себе сматрамо сврхама по себи јер наши животи могу бити добри или лоши за нас саме, а то је стање које делимо с другим животињама. Једноставно, доследно је сматрати и њих сврхама по себи. Верујем да су људска бића сврхе по себи у додатном смислу, јер себе доживљавамо као способне да доносимо законе за себе и друге, који захтевају поштовање према овој способности. Животиње немају разум и не учествују у доношењу закона, али то не значи да наши морални закони не важе за њих.

Друга важна ствар је да, на известан начин, све ово чинимо баш зато што смо и сами животиње. То је оно на шта мислим када у књизи Fellow Creatures кажем да је моралност „наш начин да будемо животиње“. Све животиње „дизајниране“ су од стране природе и еволуције да брину о себи, да следе своје циљеве и интересе, и на тај начин себе третирају као сврху по себи. Моралност је концептуална артикулација атрибута који је укорењен у нашој анималној природи.

„Просвећеност је излазак човеков из стања самоскривљене незрелости“ и „Имај храбрости да се служиш сопственим разумом!“, неки су од чувених цитата из Кантовог списа Шта је просвећеност?. Како у контексту савремених изазова, као што су ширење различитих облика дезинформација и поларизације јавног мњења, видите његов позив на храброст да се мисли својом главом? 

Људи обично верују да критичко промишљање превасходно захтева интелигенцију, при чему се под њом мисли на неку врсту урођене способности. Верујем да су искреност и храброст барем подједнако важне. Морате да будете искрени, нарочито према себи, да признате сва места где постоје празнине, непотпуности и питања која ваше промишљање оставља отвореним. Такве ствари се увек дешавају, што значи да можете и да погрешите. Такође, морате имати храбрости да следите своје мисли где год да вас одведу, чак и ако је то место на које се људи из вашег окружења не би усудили да оду или где би вас, због тога што сте тамо отишли, сматрали лошом особом.

Исто тако, мислим да критичко мишљење захтева још нешто, а то је да, напросто, верујемо у мишљење – да верујемо да можемо доћи до решења проблема тако што ћемо га добро промислити. Неки проблеми се могу решити емпиријским методама, науком, али за оне који не могу најбољи начин је мишљење. Ипак многи људи немају такву врсту поверења у сопствени ум. Радије се уздају у неки спољашњи извор – цркву, партију, јавну личност, људе око себе – него у сопствену способност промишљања. Већина људи одувек се ослањала на такве изворе, а проблем са поларизацијама добрим делом и настаје као последица тога.

Филозофија захтева заиста чудну комбинацију самопоуздања и скромности: постављамо себи задатак да решавамо неке од најтежих проблема које људски живот може да стави пред нас, истовремено верујући да можемо да постигнемо неки напредак и знајући да је мало вероватно да ћемо стићи далеко и да ћемо много тога погрешно разумети. Али обична свакодневна размишљања су управо таква. Можда и одрастање захтева такву чудну комбинацију самопоуздања и скромности. Зато Кант баш незрелост, а не глупост, препознаје као главни проблем који људе спутава да мисле својом главом.

Да можете да поставите Канту једно питање, шта бисте га питали?

Људи често говоре о становиштима неког филозофа као да постоји тачно утврђена чињеница о томе шта су она у сваком погледу. То је погрешан приступ. Добар филозоф ради на развијању система, што значи да неке ствари увек остају отворене. Филозофи не престају да се баве филозофијом зато што су завршили с послом. Престају јер су прекинути нечим, смрћу, болешћу или неким другим догађајем. Други људи преузимају њихов систем и развијају га на различите, понекад сасвим супротне начине, у зависности од тога шта сматрају суштинским, а шта споредним. Тако да је, на неки начин, моје питање за Канта очигледно: куда бисте наставили даље?