U novom tekstu rubrike Pioniri saznajemo da li je psihoanaliza pseudonauka i kako je Karl Poper izbacio Frojda iz kruga naučnika
Tekst: Bogdan Radičević*
Beogradsko psihoanalitičko društvo ove godine slavi dvadesetpeti rođendan. Ono se od svog osnivanja do danas bavi obučavanjem novih psihoanalitičara i podržavanjem razvoja psihoanalitičke misli. Na prvi pogled može biti neobično što se ovom delatnošću ne bavi fakultet čija primarna sfera rada obuhvata i psihologiju, već jedno nezavisno udruženje. Međutim, psihologija i psihoanaliza su dve različite oblasti sa jasnim međusobnim razgraničenjima.
Da li pretpostavke teorije čije je osnove postavio Sigmund Frojd pre skoro 120 godina doprinose naučnom razumevanju čoveka? Ovo pitanje su postavili brojni naučnici, uključujući Hansa Ajzenka u drugoj polovini dvadesetog veka, ili recimo Džona Kihlstorma danas. Filozofi i mislioci se takođe bave pitanjem same naučne prirode psihoanalize. Najveći doprinos na tom polju pružio je Karl Poper, koji je srušio naučni kredibilitet Frojdove teorije.
Intuitivno osnovni kriterijum koji svaka naučna teorija mora da ispuni shvatamo kao mogućnost da ona bude proverena, odnosno potvrđena ili opovrgnuta. Filozofija nauke se bavi ovom oblašću i iznenađujuće – slaže se sa našom intuicijom. Kako ona ističe, teorija koja je proverljiva ispunjavaće dva kriterijuma: prvo – kontraprimer osnovne paradigme te teorije će biti logički moguć, i drugo – postojaće mogućnost izvođenja eksperimenata koji bi tu teoriju utemeljili. Kada teoriju proveravamo, ona će biti potvrđena ukoliko se rezultati dobijeni u više nezavisnih ispitivanja slažu, a opovrgnuta u suprotnom slučaju.
Karl Poper je doprineo filozofiji nauke formulisavši princip falsifikabilnosti, ili opovrgljivosti, koji vrlo uspešno razlikuje naučne od pseudonaučnih teorija. Poper rezonuje na sledeći način: sve naučne teorije nastaju u suštini induktivnim putem pa zbog toga i jako veliki broj pozitivnih ishoda eksperimenata čije rezultate predviđa teorija ne znači da je ona apsolutno ispravna. Međutim, samo jedan negativan ishod pokazuje da ta teorija ne važi. Dakle, naučne teorije su one koje je moguće ne samo testirati već i opovrgnuti, dok su pseudonaučne sve one teorije koje možda jesu proverljive, ali ne i falsifikabilne.
Psihoanaliza, o kojoj govori i sam Poper, izuzetno je fleksibilna zbog uvođenja nelinearnog odnosa između uzroka i posledice, što rezultira time da se ona prilagođava ishodu iznova potvrđujući svoje teze. Ovom ”medveđom uslugom” psihoanaliza uskraćuje sebi falsifikabilnost zbog čega se stalno postavlja pitanje da li pripada krugu naučnih teorija.
PIONIRI
Nauka je proces. Nove ideje, paradigme i znanja niču zahvaljujući radu hiljada ljudi. No, kroz borbu za tako osvojene koncepte, pojedinci preusmeravaju tokove saznanja. Ko su zapravo pioniri nauke?
* Autori serije tekstova o naučnim revolucionarima polaznici su Kolokvijuma naučnog novinarstva CPN-a.