Šta je alhemija? Da li su alhemičari verovali da su čarobnjaci i kakva je njhova veza sa modernim naukama?
Savremena naučna istraživanja su zauzela današnji kurs tek pre 400 godina, pa period koji je tome prethodio često doživljamo kao doba u kome su se razni mistici bavili alhemijom i sličnim nepouzdanim disciplinama.
Šta je alhemija? Da li su alhemičari zaista verovali da su čarobnjaci i kakva je njhova veza sa modernim naukama? Alhemija je prvo bila veština pretvaranja metala u zlato i otkrivanja leka za besmrtnost. Uprkos tome što nijedan od ova dva cilja alhemije fizički nije moguće izvesti, uloga alhemije u istoriji nauke je izuzetno važna.
Mada nijedan alhemičar nije ostvario nemoguće ciljeve svoje veštine, tokom Srednjeg veka alhemija je postala vrlo raspostranjena u celoj Evropi. Saznanja do kojih su alhemičari usput dolazili u svojim istraživanjima bila su dragocena i omogućila su razvoj prvih savremenih nauka. Zato se kaže da je alhemija preteča nauke.
TRANSMUTACIJA
Alhemičari su verovali u transmutaciju kao mogućnost pretvaranja metala u zlato. Kako bi postigli transmutaciju, alhemičari su mešali razne preparate i neprestano eksperimentisali, uzalud tražeći recept. Svi ti stalni pokušaji alhemičara nikad nisu doveli do transmutacije, ali su omogućili da se mnogo nauči o hemiji i materijalima. Kao uzgredni rezultat, u alhemijskim laboratorijama su otkriveni neki nepoznati elementi i jedinjenja. Jedno od najvećih otkrića iz prve polovine XIV veka bio je alkohol, kome su alhemičari dali naziv voda života (aqua vitae).
ELIKSIR
Eliksir života (elixir vitae) je supstanca koja je u stanju da beskrajno produži ljudski život. Smatralo se da će eliksir biti tečan kad bude otkriven, ali su neki alhemičari verovali da ga ima među kamenjem, pa se eliskir nazivao i kamen mudrosti. Alhemičari su ovoj materiji pridavali čudesne osobine i smatrali da bi eliksir ne samo produžio život već bi istovremeno mogao da transformiše i metale u zlato. Najuporniji alhemičari verovali su da se eliksir može proizvesti kombinovanim proučavanjem astrologije, teologije, magije i raznovrsnim hemijskim ogledima. Zabeleženo je da oko 1350. godine izvesni Jovan od Rupescisa spravljao iste eliksire i za očuvanje zdravlja i za pretvaranje metala u zlato. Pojedini, obrazovaniji alhemičari shvatili su da je stvaranje eliksira života nemoguć zadatak. Oni su pravili razne, jednostavnije eliksire koji nisu služili protiv smrti, već samo za otklanjanje konkretnih bolesti. Vremenom su sve više umnožavo broj eliksira, čime je počela proizvodnja pravih lekova.
STARI VEK
Precizni podaci o starosti i poreklu alhemije nisu poznati. Smatra se da je alhemija nastala pre 2800 godina u Kini kao potraga za besmrtnošću. U to vreme, drevnom Kinom proširilo se učenje o besmrtnosti, a traganje za njenim dostizanjem otpočeli su prvi, primitivni medicinari. Kineski taoisti su pomoću meditacije, dijeta i vežbi disanja razvili sistem tehnika za koje su pogrešno verovali da mogu ostvariti besmrtnost putem unutrašnje alhemije. Ideja da se besmrtnost možda može dostići nekakvim čudesnim lekom pojavila se u IV veku pre nove ere. Alhemijska veština stigla je sa istoka u srednjevekovnu Evropu preko Arapa koji su u to doba vladali južnom Španijom, Afrikom i Bliskim istokom. Sam naziv veštine, alhemija, arapskog je porekla.
SREDNJI VEK
Uprkos velikom razvoju alhemije, u nekim zemljama i gradovima, kraljevi, crkvene vlasti i inkvizicija su surovo progonili alhemičare optužujući ih da se bave magijom. Mnogi alhemičari su spaljeni na lomači pod optužbom da su vešci. Međutim, u većini drugih evropskih zemalja, alhemiju su finansirali bogati plemići. Na svakom dvoru postojao je jedan ili više alhemičara koji su u svojim laboratorijima tumačili sudbinu za svog gospodara i obećavali mu da će ga, pre ili kasnije, učiniti bogatim tako što će pretvoriti metal u zlato. Većina aristokrata je naivno verovala da će njihov alhemičar otkriti i lek protiv smrti. Mnogi alhemičari su bili obični prevaranti. Neki su samo bili avanturisti i zanesenjaci koji su u želji za lakom zaradom svoje lažne recepte nosili od dvora do dvora. Ali, mnogi alhemičari su bili izuzetno dobro obrazovani. Bili su poznavaoci celog tadašnjeg znanja i odlično su razumeli metalurgiju, medicinu, astronomiju i filozofiju. Ove nauke su izučavali na nekom od tada slobodnih univerziteta u Pragu, Bazelu, Beču, Vitenbergu, Lajpcigu ili Parizu.
DOBA PARACELZUSA
Najpoznatiji alhemičar svih vremena bio je Paracelzus (1493-1541), neobični istraživač koji je u svoje doba stekao ogromnu slavu u mnogim zemljama. Njegovo čudno ime Paracelzus je skraćenica od početnih slova njegovog pravog imena Philippus Aureolus Theophrastus Bombastus von Hohenheim. On se oštro suprotstavljao upotrebi do tada uobičajenih lekova nejasnog dejstva, lečenja bajanjem i magijom. Paracelzus je uspostavio moderan pristup medicini. Sprovodio je prve terapije pomoću lekova dobijenih hemijskim putem. Tako je počela primena hemije u medicini i nastanak moderne apotekarske nauke, farmacije. Uz mnoge protivnike, njegov rad je imao i veliki broj sledbenika. Pored toga što je bio mistik, kao i svaki alhemičar, Paracelsus je iza sebe ostavio veći broj radova, traktata i kanona koji su kasnije poslužili da se utemelje moderna hemija, farmacija, medicina, geologija i metalurgija.
UMETNOST
Tokom svog zlatnog doba, alhemičari su ovu veštinu nazivali Umetnost i to ne slučajno – ova veština je vila na izuzetnoj ceni tokom poznog Srednjeg veka. Obično bi mladi šegrt učio nauku od alhemičara, da bi kasnije i sam počeo sa proučavanjem starih rukopisa i eksperimentima u kojima se uzaludno pokušavalo pretvaranje metala u zlato. Alhemičar je bio i astrolog, tumačio je zvezde i ljudsku sudbinu, ali je spravljao i razne lekove.
DVE ŠKOLE
Posle Paracelzusa, alhemija se podelila na modernu, paracelsusku i zastarelu, anti-paracelsusku.
Prva je dovela do moderne hemije, dok drugi oblik alhemije sve dublje tone u misticizam i okultizam.
Alhemičari ove druge škole sve ređe izvode hemijske eksperimente i okreću se traganju kroz tajne rukopise i magiju. Godine 1598. Salomon Trismosin objavljuje knjigu ”Sjaj Sunca” (Splendor Solis) u kojoj tvrdi da je recept za eliksir otkriven još u Starom veku i nalazi se u “kabalističkim i magičnim knjigama na staroegipatskom jeziku”’. U ovu tvrdnju počinju da veruju mnogi alhemičari druge škole, a brojni mistici i danas tumače drevne egipatske simbole, uzaludno se nadajući da će otkriti eliksir besmrtnosti ili pretvoriti metal u zlato.