Sledeći u seriji Naučnih ratova vodi nas daleko u prošlost, u doba kada su dinosaurusi hodali Zemljom

Tekst:Nevena Grubač

Dok se Amerika oporavljala od socijalnih i političkih previranja građanskog rata, krajem 19. veka počela je vrtoglava trka za fosilima dinosaurusa, monumentalnih zveri iz doba praistorije koje su do tada predstavljale veliku nepoznanicu. Pred paleontolozima tog doba otvorio se čitav univerzum neistraženog.

Edvard Drinker Koup i Otnijel Čarls Marš bili su u početku prijatelji i kolege, da bi njihove karijere kasnije krenule u različitim pravcima, ali ka istom cilju – apsolutnoj dominaciji u lovu na fosile dinosaurusa, u osvit doba koje je paleontologiji donelo neslućenu popularnost. Veliko rivalstvo i trideset godina duga trka za kostima, donela je čovečanstvu preko stotinu novootkrivenih vrsta dinosaurusa, a svoje učesnike, Koupa i Marša, ostavila je bez proglašeog pobednika, sa narušenom reputacijom, opustošenim fondovima. 

Rađanje paleontologije

Danas svi znaju za dinosauruse. Deo je opšte kulture i osnovnog obrazovanja činjenica da su Zemljom nekada hodali džinovski reptili čije su razmere bile groteskne u odnosu na nama poznati životinjski svet koji naseljava ovu eru. Nekada su bili gospodari svega što je živelo da ovoj planeti i ponosno su čuvali svoje mesto na vrhu lanca ishrane.

Mada većina nas sliku o njima duguje popularnim holivudskim filmovima, teško da bi naše znanje bilo ovoliko kompletno koliko jeste bez pomoći dvojice američkih paleontologa, svojevrsnih očeva ove nauke, Edvarda Koupa i Čarlsa Marša.

 Obojica naučnika rođeni su tek neku godinu nakon što je termin „paleontologija“ ušao u formalnu upotrebu. Čarls Marš je veoma lako mogao postati farmer, umesto vodeća ličnost na polju ove nauke. Mada je bilo jasno da je okrenut nauci, njegovi roditelji nisu mogli da priušte školovanje na prestižnim univerzitetima, te se činilo da će Marš, u nedostatku sredstava za neki bolji život, ostati zarobljen na očevoj farmi. Presudnu ulogu u njegovom životnom putu odigrao je Maršov ujak, sticajem okolnosti milioner, koji je rešio da uzme dečaka pod svoje i omogući mu studiranje prirodnih nauka na Univerzitetu Jejl, a postdiplomske studije u Nemačkoj.

Upravo je u Nemačkoj Marš upoznao Edvarda Koupa. Koup je bio bogati naslednik kog su roditelji poslali u stranu zemlju kako bi izbegao mobilisanje tokom građanskog rata. Oduvek fasciniran prirodnim naukama, opredelio se za paleontologiju na Akademiji prirodnih nauka u Filadelfiji.

Nakon povratka u Ameriku, Koup i Marš su nastavili da neguju svoj kolegijalni i prijateljski odnos. Do te mere su cenili rad onog drugog, da su čak imenovali novootkrivene vrste dinosaurusa imenom svog kolege – Koup je jednu vrstu nazvao Ptyonius marshii, a Marš je ljubaznost uzvratio time što je drugu vrstu imenovao Mosasaurus copeanus. Nizala su se nova otkrića, otkrivale do tada nepoznate vrste dinosaurusa, kopalo se i tragalo za što starijim fosilima, a dvojica paleontologa su sve strastvenije gradili svoje karijere.     

Rat kostiju

Početak kraja ovog prijateljstva desio se, čini se, ne baš prijateljskim potezom Čarlsa Marša. Edvardu Koupu je tek stigao fosil potpuno nove vrste plesiosaura. Žureći da što pre rekonstruiše čitav skelet i da objavi studiju o još jednoj novoj vrsti, napravio je grešku pri sklapanju kostiju, te je glavu zveri spojio sa zadnjim delom repa i ne uočivši propust. Marš je, navodno, bio prva osoba koja je uočila ovu grešku i nije čekao ni trenutak da to objavi naučnoj zajednici.

Postiđen i besan zbog sopstvene greške, Koup je pokušao da dođe u posed svakog primerka žurnala Američkog filozofskog društva, gde su studija i rekonstrukcija bile objavljenje. Ovo ipak nije pomoglo, šteta je već bila učinjena. Marš je kasnije izjavio kako sujeta profesora Koupa nikada nije uspela da se oporavi od ovog udarca i kako je mu je on, od tog trenutka, postao ljuti neprijatelj.

Rivalstvo se intenziviralo pri svakom odlasku na iskopavanje fosila.

Nekadašnji prijatelji su pokušavali da jedan drugog osujete, pokradu, diskredituju. Toliko su se utrkivali u iskopavanju fosila, da nisu prezali ni od korišćenja eksploziva na nalazištima, a sve u cilju pronalaženja što većeg broja kostiju za što manje vreme.

Činilo se da je Marš čitavu svoju energiju usmerio na dva cilja – prvi je bio opsesivno iskopavanje fosila, a drugi patološki strah da ga rival u ovome ne sustigne. Čak je poznato da je imao unajmljene špijune koji su bili deo Koupovog tima kopača, a koga su pominjali pod šifrovanim imenom „Džouns“.

Sa druge strane, Koup je svoju bitku vodio naučnim radovima. Sipao je studije kao iz rukava, želeći da održi apsolutni rekord i time sebi obezbedi kredibilnost. U još jednom pokušaju da u ovome uspe, Koup je čak otkupio „Američki prirodnjački žurnal“ u kom je danonoćno objavljivao svoje radove. Tokom svoje karijere je objavio više od 1400 članaka, što ga čini jednim od najplodnijih autora u istoriji američke nauke.

Rat je dobio na žestini kada je Čarls Marš 1882. godine iskoristio svoj politički uticaj ne bi li dospeo na vodeće mesto novootvorenog Geološkog instituta. Ovo mu je donelo moć da odlučuje o raspodeli budžeta na federalnom nivou, a prva stvar koju je učinio sa svoje nove pozicije bilo je ukidanje sredstava Koupu za sva njegova istraživanja. Očajni Koup nije mogao mnogo toga da učini bez pomoći vladinog novca, te je pokušao da popravi finansijsku situaciju kopanjem srebra u Novom Meksiku. Ova avantura rezultovala je konačnim finansijskim fijaskom Edvarda Koupa. 

Poslednji okršaj

Razdvojen od žene i deteta, bez novca, Koup se našao potpuno sam u malom stanu u Filadelfiji. Njegova bogata kolekcija fosila bila je sve što mu je ostalo. Upravo je tada Marš napravio fatalnu grešku. Pokušao je da konfiskuje Koupovu kolekciju, tvrdeći kako ona pripada državi, jer je država platila najveći deo ekspedicija na kojima su fosili iskopavani.

Koup je rešio da se ne preda i lavovski uzvratio udarac. Objavio je materijal koji je prikupljao godinama – evidenciju o sramnom, nepoštenom poslovanju geologa, kao i optužbe o naučnim nepravilnostima. Marš i preostali članovi Geološkog instituta bili su javno optuženi za korupciju, nekompetentnost i zloupotrebu državnih fondova. Kongres je istražio čitav slučaj i konačno ga zaključio potpunim gašenjem Instituta, zajedno sa ukidanjem Maršove pozicije i oduzimanjem najvećeg dela njegovih sredstava. Konačni udarac koji je Marš pretrpeo bila je odluka o oduzimanju najvećeg dela njegove kolekcije fosila, od koje je dobar deo zaista bio finansiran državnim novcem.

Reputacije obojice naučnika bile su trajno narušene. Njihovi fondovi bili su iskapljeni, a uticaj u naučnoj zajednici u potpunosti sveden na nulu.

Koup je konačno uspeo da proda deo svoje kolekcije Američkom prirodnjačkom muzeju za 32.000 dolara. U svojoj 56. godini života razboleo se i umro. Svega dve godine kasnije, Čarls Marš ne uspeva da preživi upalu pluća i završava svoj život sa ukupno 186 dolara na bankovnom računu. Preko 80 tona fosilnih kostiju iz Maršove privatne kolekcije završilo je u muzeju Smitsonijan.

Mada je ovaj rat uništio karijere dvojice paleontologa i obojio njihove živote zavišću i mržnjom, njihovo zaveštanje u vidu enormne količine iskopanih fosila čini temelj američke paleontologije. Koup je za sobom ostavio 13.000 primeraka, dok je sam Čarls Darvin za Maršovu kolekciju rekao da je najbolja podrška teoriji evolucije koju imamo. 

podeli