Procenjuje se da je u oprašivanje uključeno oko 250.000 skrivenosemenica i približno sličan broj životinjskih vrsta, od kojih većinu čine insekti
Foto: Veroljub Umeljić
Tekst: Ivan Umeljić
Tvrdokrilci (Coleoptera) su, evolutivno posmatrano, najstariji oprašivači i skloni su netaktičnom i destruktivnom ponašanju prema cvetovima, koje posećuju iz više razloga: da bi se nahranili nektarom, polenom i tkivom cvetova, ili sklonili tu na neodređeno vreme, ili da bi na tom mestu obavili sparivanje.
Dvokrilci (Diptera) su se pojavili mnogo pre biljaka cvetnica. Komarci su najpoznatiji konzumenti nektara. Mužjaci se hrane isključivo nektarom, dok se ženke hrane i krvlju. Osim njih tu su i voćne mušice (Tephritidae) koje pored nektara konzumiraju medljiku i sokove oštećenih plodova voća. Treba spomenuti i mušice veoma slične pčelama koje poseduju duge jezike koje ne mogu da uvuku (Surphidae i Bombuliidae).
Leptiri (Lepidoptera) su opremljeni izduženim jezicima, pa zbog toga uglavnom posećuju cvetove sa uskim izduženim čašicama. Moljci, koji su više miliona godina stariji od leptira (i bolji su oprašivači) posećuju cvetove uzdašnije nektarom.
U opnokrilce (Hymenoptera) ubrajaju se ose, pčele i mravi. Mnoge vrste osa svoje leglo hrane materijama životinjskog porekla, međutim neke vrste se hrane nektarom, medljikom i voćnim sokovima. Ose posećuju cvetove sa izloženim nektarom, ali i i vancvetne nektarije obezbeđujući, prema nekim teorijama, biljkama zaštitu od biljoždera. Najveću sklonost ka konzumiranju nektara pokazuju veće ose iz familija Pompilidae, Vespidae i Sphecidae, koje pritom imaju i važnu ulogu u oprašivanju.
Pčele, dominantni oprašivači u mnogim ekosistemima, veoma su efikasne zbog činjenice da sakupljaju polen i nektar kako bi nahranile potomstvo. Za većinu drugih posetilaca cvetova, sakupljanje polena je usputna slučajna radnja. Socijalnim pčelama, koje predstavljaju manjinu među pčelama, neophodna je dodatna nektarska energija kako bi zagrejale gnezdo i ubrzale razvoj legla. Endotermija, koja predstavlja aktivno proizvođenje toplote kod pčela dovodi do povećanih energetskih zahteva i do intenziviranja sakupljanja nektara, zbog čega su one vrlo važni oprašivači u umerenim i hladnim klimatskim zonama.
Veoma efikasani načini komunikacije, obučavanja i regrutovanja, omogućavaju medonosnim (Apis) i bežaočnim pčelama (Melipone) da veoma brzo iskoriste dobre izvore nektara, kao i da akumuliraju viškove koje su sakupile. Pčelinje zajednice se „fokusiraju“ na najbolje izvore nektara u velikoj zoni, „obrađujući“ pritom nekoliko parcela istovremeno, uz konstantno regulisanje broja sakupljačica na svakoj parceli.
Socijalne pčele su glavni oprašivači u evropskim i severnoameričkim ekosistemima, dok ih nešto manje ima na južnoj hemisferi. Medonosne pčele žive u dugovečnim zajednicama koje iziskuju sukcesivne cvetove tokom godine, što za konačnu posledicu ima generalizaciju među pčelama. Iako medonosne pčele nektar sakupljaju sa različitih vrsta biljaka, na individualnom nivou ih odlikuje cvetna konstantnost. Naime, pčela koja počne da sakuplja nektar sa jedne vrste najčešće neće tokom istog dana posećivati cvetove neke druge vrste.
Pored osa i pčela, i mravi konzumiraju nektar. Tečni ugljeni hidrati predstavljaju osnovu njihove ishrane, a osim vancvetnog nektara hrane se i medljikom i sekretima gusenica. Mravi su slabi oprašivači zbog nekoliko razloga: ne mogu da lete, suviše su sitni, često se međusobno čiste, proizvode antibiotske sekrete. Zbog toga, biljke se „trude“ da ih odvrate od cvetova i cvetnog nektara.
Jedan od načina je da se pomoću vancvetnih nektarija privuku ka drugim delovima biljke. Neke biljke kroz vancvetne nektarije izlučuju znatne količine nektara da bi mrave odvratile od cvetova, a obezbedile pristup poželjnim posetiocima, pčelama, koje mogu efikasno da obave oprašivanje. U nekim slučajevima, vancvetni nektar predstavlja „nagradu“ mravima jer „štite“ biljke od biljoždera.