И данас актуелан, суморни налаз о глади – који је Енгелс називао „најсуровијом, најварварскијом теоријом која је икада постојала“ – Малтус је објавио 1798. године

Текст: Слободан Бубњевић

Кад се покрене прича о глади, пошасти која је данас једнако модерна као у древној Месопотамији, често се може чути како две трећине света гладује, а преостала трећина држи дијете. Но, да ли је глад каква и ове јесени хара на Рогу Африке, у Јужној Сомалији и Етиопији, заиста само последица небриге или је она неизбежна природна неминовност, сила која карактерише друштво само по себи? Да ли одређена популација заправо никад не може да достигне ресурсе који су јој неопходни?

Ово становиште први је изнео енглески математичар, демограф и свештеник Томас Роберт Малтус (1766–1834), који је још у 18. веку сматрао како ће број становника и количина хране увек бити у раскораку. Наиме, Малтус је, као математичар, израчунао да број становника увек расте геометријском, а количина ресурса и хране аритметичком прогресијом, која је битно спорија.

Овај суморни налаз, који је Фридрих Енгелс називао „најсуровијом, најварварскијом теоријом која је икада постојала“, Малтус је први пут објавио 1798. под именом Џонсон Џонсон у Есеју о популационом принципу. Мада донекле у сенци великих теорија које су изникле како из овог рада тако и из дебата о њему, Малтус и његова књига пресудно су утицали на разумевање развоја популације и света у коме глад никако да ишчезне. Испоставља се да је његов принцип и даље врло актуелан.

Малтус је потекао из угледне породице, отац му је био пријатељ Дејвида Хјума и Жан-Жака Русоа, и врло рано се определио за академску каријеру. У време Француске револуције имао је 23 године и са Кембриџа је отишао у парохију Вотон где је постао куратор у капели Оуквуд. Био је ожењен, имао је двоје деце и врло ретко се сликао – због зечје усне, иза њега је остао само један портрет (на коме је уметник покушао да прикрије овај деформитет). Као парох, бавио се истраживањима и десет година касније објавио књигу која ће обележити његову каријеру, али и рађање политичке економије и, уопште, однос према питањима демографије.

Ако бисте покушали да сваком од седам милијарди садашњих становника планете дате само по један хлеб и да та расподела по човеку траје не дуже од две секунде, биле би вам потребне читаве 444 године. Но, срж овог проблема није само у великим бројкама, већ у томе да ресурса данас има мање него што треба.

Након што је објављен, Есеј о популационом принципу доживео је још шест издања у која је Малтус унео бројне исправке и одговарао на дискусије које је књига изазивала. Испоставља се да је ово дело отворило врата развоју демографије, пола века касније пресудно је утицало на развој Дарвинове теорије, али је током 19. века доживело огромне критике бројних социолога и политичких економиста, да би касније било скоро разапето у марксистичкој школи.

Но, због дебата о бројности популације које су изазване Малтусовим радом, у Енглеској се 1800. доноси први закон о попису, који је спроведен следеће године и који је дао прву потпуну демографску слику једног друштва.

Упоредо, Чарлс Дарвин ће се упознати са Малтусовим закључком да је повећање било које популације увек ограничено недостатком хране. Примењено на дотадашња биолошка знања, на трансформистичку идеју и сама Дарвинова истраживања, он закључује да због недостатка ресурса у популацијама увек долази до борбе за преживљавање и самим тим до природног одабирања.

Малтусов есеј је у сваком случају песимистична књига. Она указује да ће будућност обележити демографска експлозија, огроман раст броја становника, а са њим и читав низ последица. И, наравно, глад.

Истовремено критикујући Галтонову идеју еугенике, замисао да се људи могу поправити селекцијом, као апсурдну (што ће век и по касније, нажалост, бити показано и у суровој пракси нацизма), Малтус указује да постоје само два пута која могу да зауставе раст броја становника – један су ратови, болести и глад, а други су превентивне мере, као што су абортуси, контрола рађања, одлагање брака, целибат и проституција.

Најпознатију кампању против глади организовали су рок музичари Боб Гелдоф и Миџе Уре 13. јула 1985. како би прикупили средства за решавање проблема глади у Африци. У директном преносу, њихове хуманитарне концерте пратило је око 1,9 милијарди људи у 150 земаља. То је, уз све технолошке изазове, била прва заиста глобална телевизијска акција у историји. И, окончана је успехом – велика етиопска глад осамдесетих година је заустављена на овај начин.

Ова су питања актуелизована половином 20. века, кад Римски клуб и друге организације покушавају да предложе обуздавање демографске експлозије. Суочена с глађу, Кина 1983. примењује једну од Малтусових метода и покреће „политику једног детета“, чиме је спречила рођење чак 400 милиона нових становника.

Систематски спровођена и истовремено критикована као изразито нехумана, ова политика се ипак сматра најуспешнијом иницијативом те врсте – она је спречила да се становништво Кине увећа до неодрживих размера, што је на крају утицало и на економски раст.

Критикујући Малтуса, многи су попут Џулијана Симона указивали да ће са развојем технологије и специјализацијом радних места порасти ефикасност производње и неће доћи да таквог мимохода у величини популације и ресурса.

Један од примера је свакако такозвана зелена револуција. Људи узгајају биљке и житарице за своју прехрану од пре 12.000 година, али је тек изум вештачких ђубрива увео суштинске промене у производњу хране. Пре тога су поједине намирнице, попут кромпира, успевале да промене економије и политичке прилике, но данашњи ресурси су директна последица примене хемије у пољопривреди, односно у коришћењу онога што се зове Хабер-Бошов процес.

До овог открића је 1909. године дошао контроверзни немачки хемичар Фриц Хабер, иначе нобеловац одговоран за употребу првог хемијског наоружања у Првом светском рату.

Но, Хабер је открио несумњиво најважнију творевину у историји хемије – индустријски процес којим се азот фиксира за нитрате и нитрите, што је омогућило да једна њива даје битно више приноса, а да за то, како се не би испостила, не мора да се користи природно ђубриво кога има у ограниченој количини.

Пред глађу узмичу империје, гладни и сити легионари обарају и уздижу императоре, гладна париска руља јуриша на Бастиљу, а сасвим нови свет се рађа у револуционарним променама. Но, у складу са Малтусовим једноставним открићем, глад се никада не повлачи.

Захваљујући зеленој револуцији, од 1960. до данас број калорија који се на свету дневно произведе по глави становника повећао се за чак 23 одсто. Упркос свему томе, постојећи ресурси очигледно нису довољни да нахране више од седам милијарди људи који тренутно настањују наш свет. Наиме, за исто време, светска популација се удвостручила, достигла седам милијарди и још расте.

Према подацима Фонда Уједињених нација за становништво (УНФПА), постоје три могуће пројекције за будућност – по најумеренијој, број становника би до краја века могао да опадне на 6,2 милијарде, према средњој би се до 2100. године могло очекивати око десет милијарди људи, док најгора предикција показује раст популације на читавих 15,8 милијарди, што би било још једно удвостручавање.

Једнако као готово у било ком тренутку у прошлости, глад данас заиста вреба читаву милијарду људи, њој робује скоро онолико несрећника колико на планети има хришћана, а живот за буквално половину планете је потпуно обележен разним видовима борбе против глади.

И мада је покушај укидања глади у свету нека врста утопистичке пародије, утешно, привремено занимање за жене председника и авантуристкиње препуне новца, па и банална поштапалица за старлете, глад је и даље застрашујућа пошаст. На сваке 3,3 секунде једно дете умре од глади. Кад прође још две секунде, умре још једно од болести изазваних сиромаштвом.

Према тексту из недељника Време, од истог аутора

Шта се, некад, негде, скрило иза? Истражите више кроз Метахронике…

 

подели
повезано
Творац Сретењског устава
Астероид Дејвид Боуви