Нова Библиотека доноси одломак изузетног дела Милана М. Ћирковића и Ника Бострома, Ризици глобалних катастрофа

Текст: Милан Ћирковић и Ник Бостром (одломак из књиге Ризици глобалних катастрофа, Хеликс, 2011)

 Из предговора сер Мартина Џ. Риза, Краљевског астронома

Године 1903, Херберт Џ. Велс одржао jе предавање на Краљевском Институту у Лондону, истичући ризик глобалне катастрофе: „Немогуће jе,“ изjавио jе млади Велс, „доказати да извесне ствари неће у потпуности уништити људску расу и окончати њену причу; да ноћ неће убрзо пасти и све наше снове и напоре учинити узалудним… нешто из свемира, нека зараза, или неко велико обољење атмосфере, неки пратећи кометарни отрови, неко велико изливање испарења из унутрашњости земље, или нове животиње коjе ће се хранити нама, или нека дрога, или разорно лудило у људском уму.“ Велсов песимизам продубио се у стариjем добу; живео jе довољно дуго да чуjе о Хирошими и Нагасакиjу, и умро 1946.

Исте године, неколико физичара основало jе у Чикагу часопис под називом Билтен атомских научника (Bulletin of Atomic Scientists), с циљем промоциjе контроле наоружања. „Лого“ на корицама билтена био jе сат чиjе jе спаjање казаљки близу поноћи указивало на уредничку процену о томе у колико jе несигурноj ситуациjи свет. Сваких неколико година велика казаљка се помера, било напред, било назад. Током децениjа Хладног рата, читав Западни свет био jе у великоj опасности.

Суперсиле су могле посрнути ка армагедону кроз хаос и лоше прорачуне. Ми нисмо нарочито рационални при процени релативног ризика. У неким контекстима, чак апсурдно одбиjамо могућност ризика. Стрепимо око статистички сићушних ризика: карциногена у храни, шансе да страдамо у железничкоj несрећи, коjе су jедан према милион, и тако даље. Али наjвећи броj међу нама „пориче“ и одбиjа да види много већи ризик страдања у нуклеарноj катастрофи.

Године 1989. сат Билтена био jе померен на 17 минута до поноћи. Сада су много мање шансе да десетине хиљада бомби разори нашу цивилизациjу. Али постоjи нарастаjући ризик да неколико бомби експлодира у локализованом сукобу. Суочени смо са ширењем нуклеарног наоружања у више држава – и можда чак ризикомда га употребе терористичке групе.

Шансе да ће на вашој надгробној плочи писати: „Погинуо од удара астероида“, скоро су исте као за „Погинуо у авионској несрећи“

– Нил де Грас Тајсон

Штавише, претња глобалне нуклеарне катастрофе могла би бити само привремено неактивна. Током последњег века Совjетски Савез се уздигао и пао; десила су се два светска рата. У наредних сто година, геополитичка прерасподела могла би бити подједнако драстична, доводећи до нуклеарног супротстављања између нових суперсила, коjи би могао бити руковођен мање вешто (или мање срећно) него Кубанска криза и други напети тренуци из ере Хладног рата. Нуклеарна претња ће увек бити са нама – она jе заснована на темељним (и jавним) научним идеjама коjе датираjу из тридесетих година двадесетог века.

Упркос хазардима, данас постоjе неки истински основи за техно-оптимизам. За наjвећи броj људи у наjвећем броjу народа, живот никада ниjе био бољи. Иновациjе коjе ће покренути економски напредак – информациона технологиjа, биотехнологиjа и нанотехнологиjа – могу подстаћи и земље у развоjу, као и земље развиjеног света. Технологиjе 21. века могу понудити животни стил коjи ниjе штетан по околину – укључуjући нижу потражњу за енергиjом или ресурсима од оних коjе данас сматрамо предусловом доброг живота. И могли бисмо обезбедити средства – тамо где има политичке воље – да издигнемо две милиjарде наjугрожениjих људи из екстремног сиромаштва.

Али уз ове наде, технологиjа 21. века суочиће нас с новим глобалним претњама – коjе проистичу из био-, саjбер-, и науке о животноj средини, као и из физике – коjе би могле бити исто тако озбиљне као и нуклеарна бомба. Данас jе сат Билтена поново ближи поноћи. Те претње можда неће изазвати изненадну светску катастрофу – сат судњег дана ниjе баш тако добра метафора – али ће, свеукупно, бити узнемируjуће и изазовне. Напетости између доброћудних и штетних утицаjа нових технологиjа, и претње коjе поставља прометеjска моћ науке, узнемируjуће су реалне.

Jедан тип претње долази од стране колективне људске делатности; ми уништавамо природне ресурсе, мењамо климу, пустошимо биосферу и многе врсте доводимо до истребљења. Климатска промена надвиjа се над све као примарни еколошки изазов у 21. веку. Глобално загревање изазвано фосилним горивима коjе сагоревамо у овом веку, може довести до пораста нивоа мора коjе ће се наставити током читавог милениjума или jош дуже.

Климатске промене се дешавају, човек их изазива, и мислим да су оне један од најважнијих еколошких проблема са којима се суочавамо.

– Бил Нај

Наука о клими jе компликована. Али jедноставна jе у поређењу са економским и политичким изазовима реакциjе на њу. Неуспех тржишта коjи води глобалном загревању представља jединствен изазов из два разлога. Прво, за разлику од последица познатиjих врста загађења, ефекат jе дифузан: емисиjа CO2 у Великоj Британиjи нема већи ефекат овде него што га има у Аустралиjи, и обрнуто. То значи да сваки уверљиви оквир за ублажавање мора бити широко међународни. Друго, главни проблеми нису тренутни, већ леже век или jош дуже у будућности: поставља се питање међугенерациjске правде; како ћемо ценити права и интересе будућих генерациjа у поређењу с нашим?

Наше се глобално друштво суочава и са другим „претњама без неприjатеља“ осим климатске промене (мада повезаних с њом). Високо међу њима jе претња по биолошку разноврсност. Било jе бар пет великих истребљења у геолошкоj прошлости, од како су се поjавиле прве биљке и животиње. Људи сада изазиваjу шесто. Стопа изумирања хиљаду пута jе виша од нормалне, и jош расте. Ми уништавамо књигу живота пре него што смо jе прочитали. Постоjи вероватно више од 10 милиона врста, од коjих већина ниjе чак ни забележена – углавном су то инсекти, биљке и бактериjе.

Биоразноврсност често се проглашава као кључна компонента људског благостања. То jе очигледно тако: нама jасно штети ако се залихе рибе смање до истребљења; у прашумама постоjе многе биљке чиjи би нам генски фонд могао бити користан. Али многима од нас ови „инструментални“ – и антропоцентрични – аргументи нису и jедини убедљиви. Очување богатства наше биосфере има вредност по себи, већу и важниjу од онога што значи нама, људима. Али ми се суочавамо с jош jедним новим низом рањивости. Оне не проистичу из нашег колективног утицаjа, већ од концентрациjе моћи код поjединаца или мањих група коjе jе донела технологиjа 21. века.

Не знам којим ће се оружјем водити трећи светски рат, али знам да ће се четврти водити камењем и штаповима.

– Алберт Ајнштајн

Нове технике синтетичке биологиjе могле би допустити jефтино синтетисање смртоносног биолошког наоружања – намерно или чак грешком. Ни организована мрежа не би била неопходна: само поjединачни фанатик или чудак с менталним склопом оних коjи сада праве рачунарске вирусе – менталним склопом пиромана. Био (и саjбер) знања биће доступна милионима. У нашем умреженом свету утицаj било какве неконтролисане катастрофе брзо може постати глобални. Поjединци ће ускоро имати много већу „моћ“ него што их имаjу савремени терористи. Може ли наше повезано друштво бити обезбеђено од грешке или терора без потребе за жртвовањем своjе разноликости и индивидуализма? Питање jе тешко и мрачно, али jа мислим озбиљно.

Заваравамо се ако мислимо да техничко образовање води уравнотеженоj разумности: оно може бити комбиновано с фанатизмом – не само са традиционалним фундаментализмом, кога смо данас толико свесни, већ и са ирационалностима новог доба. Постоjе знаци узнемирења – на пример, Раелиjанци (коjи тврде да клонираjу људска бића) и култ Раjских врата (коjи jе починио колективно самоубиство у нади да ће их свемирски брод понети до „више сфере“). Такви култови тврде да су „научни“, а заправо имаjу непоуздан ослонац у реалности. Затим постоjе екстремни еко-чудаци коjи веруjу да би свет био бољи без људи. Може ли се глобално село ухватити у коштац са сеоским идиотима – нарочито ако и jедан од њих може бити превише?

Нису ове бриге тако удаљено футуристичке – са некима од њих ћемо се сигурно срести већ за 10–20 година. Али шта jе са касниjим децениjама овог века? Тешко их jе предвидети зато што се неке технологиjе могу развиjати неконтролисаном брзином. Штавише, сам људски карактер и физички изглед могу ускоро постати променљиви до мере коjа jе квалитативно нова у нашоj историjи. Нове дроге (и можда чак импланти у нашим мозговима) могу изменити људски карактер; саjберсвет има потенциjал коjи jе истовремено и узбудљив и застрашуjући. Не можемо стога поуздано погодити животне стилове, ставове, друштвену структуру или величину популациjе за читав век. Заиста, ниjе чак ни jасно колико ће дуго наши потомци остати карактеристично „људи“. Сам Дарвин jе приметио да „ниjедна жива врста неће пренети неизмењену сличност далеким поколењима“. И наша врста ће се сигурно мењати и диверсификовати брже него било коjа претходна – преко људском руком изазваних модификациjа (било да су интелигентно контролисане или случаjне), а не само природном селекциjом. Постљудска ера можда jе само неколико векова далеко. А шта ћемо са вештачком интелигенциjом? Суперинтелигентне машине могле би бити последњи изум коjи ће људскоj врсти бити потребан.

Треба да имамо потпуно отворен, или бар отшкринут, ум према концептима коjи изгледаjу као да су на граници научне фантастике.

 

сер Мартин Џ. Риз,

Краљевски астроном

 

Милан Ћирковић и Ник Бостром

Ризици глобалних катастрофа

Превод: Љубомир Златановић и Ана Jешић

Ризик глобалне катастрофе jе ризик коjи има потенциjал да донесе смрт и уништење на глобалноj склали. У људскоj историjи, ратови и куге су то чинили више пута, а погрешне идеологиjе и тоталитарни режими су боjили у црно читаве ере и регионе. Технолошки напредак ствара опасности нове врсте. Велика разарања могла би се поново десити.

У књизи Ризици глобалних катастрофа, зборнику есеjа у избору и уредништву др Милана М. Ћирковића (Астрономска опсерваториjа у Београду) и Ника Бострома (Универзитет у Оксфорду), 25 водећих стручњака разматра наjвеће ризике с коjима се суочава човечанство у 21. веку. У те опасности, између осталог, спадаjу природне катастрофе, тероризам, глобално загревање, биолошко оружjе, тоталитаризам, напредне нанотехнологиjе, вештачка интелигенциjа и слом друштва. Књига се такође бави и питањима политичке одговорности, као и начинима и регулативом потребном за предвиђање и потенциjално отклањање ових катастрофа. 

Ово jе драгоцен материjал за свакога кога занимаjу велика питања нашег времена и оне коjи се брину за будућност Земље и човечанства.

подели
повезано
Скарлет Томас: PopCo
Срећа, наука иза вашег осмеха