Текст: Слободан Бубњевић

Снег је поново над градом. Као гост који ретко долази у посету, његова изненадна појава у сивом, хладном дану, уме да у први мах изазове приличну радост. Због поновног сусрета са старим пријатељем, они који га дочекују изађу на прозоре, на тренутак оставе своје уобичајене животне невоље и свакодневне обавезе, понеко чак и телефоном обавести комшије и рођаке о неочекиваном посетиоцу.

Нажалост, снежно задовољство брзо пролази. Снег убрзо постаје гост који ремети свакодневицу, отежава кретање, предуго се задржава и не хаје превише за устаљене навике, тако да изазива испрва тихо гунђање, нервозу, а потом и отворену нетрпељивост. Шта је снег заправо? Шта је то што су деца узалудно ишчекивала целе зиме и што је наједном, почетком децембра, поново дошло?  

Каква се наука крије иза снега? Шта је протеклог дана падало изнад града, по чему се разликује од кише и леда, како настаје једна снежна пахуља и колико ће разних метеоролошких околности поново морати да се усклади да би се у облацима формирала пахуља?

СНЕЖНИ КРИСТАЛИ

Снег је облик воде у чврстом стању чија се кристализација одвија у атмосфери, па иако је његова хемијска формула H₂0, иста као код воде или леда, снег се прилично разликује од суснежице и ледене кише.

Кишне капи, настале кондензовањем водене паре у облацима, могу се због ниске температуре током пада замрзнути и претворити у суснежицу и лед, али тако настале залеђене честице нису снег и разликују се од снежних пахуља по свом облику и структури.

Кључни разлог за то је што пахуље настају већ у облацима, где се снежни кристали формирају директно из водене паре. Пахуље могу бити сачињене од једног или више спојених кристала, док се при вишим температурама граде од великог броја кристала и на земљу падају у снежним грудвицама.

Сваки снежни кристал је заправо кристал леда, тако да његову геометрију одређује геометрија молекула воде који је састављен од једног атома кисеоника и два атома водоника, међусобно размакнута за 105 степени.

У леду се молекули воде везују у низове правилних шестоугаоних прстенова, па лед има хексагоналну кристалну решетку. Елементарна ћелија кристала леда је у облику шестостране призме, геометријског тела са два шестоугла у основама и шест правоугаоника у омотачу, у чијим се теменима налазе молекули воде.

Раст снежног кристала почиње у облаку суперзасићене водене паре тако што се молекули воде кондензују око сићушне честице прашине и образују шестострану призму на коју се додају нови слојеви молекула. Испрва, док је кристал малих димензија, он расте споро и читава решетка задржава исти облик.

Како снежни кристал постаје све већи, његових шест углова бивају све више размакнути и све више окружени суперзасићеним ваздухом, тако да углови почињу да расту за нијансу брже од остатка кристала.

Због ове мале разлике у брзини на угловима, шестоугаони кристал почиње да се грана у шест кракова. Околни атмосферски услови су практично исти за све краке, тако да они расту приближно на исти начин и истом брзином. Зато све снежне пахуље имају шест међусобно идентичних кракова.

ЈЕДИНСТВЕНА СИМЕТРИЈА

Раст снежног кристала и коначан облик пахуље пре свега зависе од концентрације влаге у облаку и температуре ваздуха.

У лабораторијским експериментима са контролисаним условима утврђено је да при различитим температурама, у интервалу од  -3 до -20 °C, настају пахуље које се међусобно драстично разликују. Нa -5°C обично настају пахуље са најдужим крацима, док се између -20°C и -15°C формирају пахуље у облику равних шестокраких кристала.

Током обликовања свака пахуља непрестано преживљава драматичне измене у окружењу, бива ношена на разне стране облака, трпи различит притисак и влажност, али се те промене једнако одражавају на све кракове у једној пахуљи, што без обзира на сложеност коначно добијене структуре, обезбеђује њихову симетрију. Због ове симетрије, све пахуљице на први поглед изгледају слично.

Међутим, никада из облака на тло неће пасти две потпуно исте снежне пахуље. Вероватноћа да настану две индентичне пахуљице скоро да је једнака нули, управо због прилично несталних услова у којима поједине пахуље настају, али и због молекуларне структуре леда. Услед постојања више изотопа водоника и кисеоника, на сваких 5000 молекула воде јавља се један који се разликује од осталих.

Омањи снежни кристал садржи неколико хиљада милиона милијарди молекула воде, што значи да у њему има око милион милијарди молекула који се разликују од осталих. Они су насумично распоређени по кристалној решетки, чинећи сваки снежни кристал јединственим.

 Када би у свакој години настало милион милијарди пахуља, вероватноћа да се чак и током периода од 15 милијарди година, колико износи старост целе васионе, формирају две до у молекул индентичне пахуљице и даље је практично нула.

БОЈА СНЕГА

Снежна пахуља посматрана из непосредне близине није бела, већ је безбојна и провидна, што је логично, јер су пахуље сачињене од кристала леда. Бела боја снега је својеврсна илузија – оптичка варка која настаје рефлексијом светлости. Расејана на више снежних кристала, светлост одбијена од снега изгледа бела, што је мешавина свих боја у видљивом спектру светлости.
Људско око на неки начин успева да разлучи и види белу боју снега чак и када на њега пада долазећа светлост која није мешавина свих боја, већ припада ужем делу спектра. Међутим, за разлику од људског ока, фотографије снимљене под флуоресцентном светлошћу приказују снег зелене боје.

Иначе, поред препознатљивог белог, постоји и такозвани црвени снег. То су снежне површине крвавоцрвене боје која настаје због тога што у снегу живе колоније алги Chlamydomonas, Raphidonema и диатоми.

Ове алге су најпознатији и најраспростањенији припадници „снежне флоре“. Када има мало сунчеве светлости, а температуре постану изузетно ниске, ове алге успевају да преживе јер се њихов метаболизам се успорава и оне постају неактивне.

С друге стране, управо такви услови у поларним областима или на високим планинама омогућују замрзавање нижих слојева снега, због чега долази до трајног таложења снежног покривача и настанка ледника. У овим крајевима рефлексија светлости од снежног покривача битно снижава температуру и важна је за глобални климатски систем, пошто се известан део сунчеве радијације због одбијања враћа назад у атмосферу и не долази до загревања тла.

Разни планетарни модели климе показују да површина снежног покривача има врло значајну улогу током ледених доба. Тада увећана површина покривена снегом одбија сунчеву светлост и планета се додатно хлади, што доводи до појачаних снежних падавина, још већег одбијања зрачења и даљег хлађења планете.

Када је површина снежног покривача исувише велика, овај процес постаје неповратан и планета се трајно замрзава. Ако се снежни покривач не прошири довољно, уобичајени циклус хлађења и загревања планете се наставља, тако да се ледено доба завршава. Ледници се повлаче на север и југ, а климатски систем се стабилизује на више хиљада или милиона година.

ЗВУЦИ НА СНЕГУ

Снег данас привремено или стално покрива око 23 процента површине Земље. Уобичајено, снег пада северно од 35° и јужно од 35° географске ширине, а ближе екватору се јавља врло ретко и то на надморским висинама изнад 5000 метара.

Осим за климу, снежни покривач је значајан за многе биљне и животињске врсте. Слаба проводљивост топлоте штити поједине врсте од смрзавања током зиме, док отопљавање снега наводњава земљиште.

Занимљиво је да снег, осим што слабо проводи топлоту, лоше проводи и звук. Будући растресит, налик на материјале који се у грађевинарству користе за звучну излоацију, снежни покривач добро апсорбује амбијентални звук услед чега настаје добро позната тишина, тајац после снежне вејавице. Када се довољно наталожи и временом постане гушћи, више није тако добар апсорбер звука.

Међутим, тада се јавља једна појава омиљена код људи који уживају у шетњама по снегу. Сабијени снежни кристали на довољно ниској температури, уместо да се топе, пуцају под ногама, што изазива ефекат шкрипања. Када се температура подигне, кристали почињу да се топе под корацима и звук нестаје, тако да се шкрипање снега најчешће јавља ноћу и у хладним јутрима. Снег прате и разне друге, донекле необичне појаве, чисто литерарне.

Љубитељи снега се могу пронаћи у извесном броју књига о једној врло специфичној чежњи за удаљеним светом белине, за мистериозним светом „код Хиперборејаца“ или пак у нешто популарнијем Осећају госпођице Смиле за снег. Чаролија снега је у таквој тежњи несумњива. Пахуље се увек у хаотичном лету спуштају на тло и стварају снежни покривач који у белини, у невиности на коју асоцира, уравнотежује сваки предео, улепшава призоре прљавог града и укида ружне овдашњости. Изазива тишину.

Текст: Слободан Бубњевић

Зашто никада нисте видели Деда Мраза? Хајде да одмах одбацимо тривијални, безвезни одговор да је то зато што Деда Мраз не постоји. Но, кад то учинимо, суочавамо се са тим да нас свака класична „научна“ анализа овог феномена води у низ тешко решивих проблема. Како год погледате, круцијални је проблем како само један Деда Мраз успева да сваком детету у једној ноћи достави новогодишњи поклон. Међутим, ако се уместо класичне физике помогнемо са мало квантног размишљања, може се доћи до неочекиваних, али веродостојних одговора.

Колико поклона Деда Мраз треба да подели?

Ако претпоставимо да у тренутним геополитичким околностима новогодишње пакетиће добија бар четвртина планете, може се проценити да Деда Мраз мора да подели чак 750 милиона поклона у току само једне ноћи. То значи да је укупна запремина свих поклона 1,5 милиона кубних метара и да санке са ирвасима на себи вуку терет који заузима простор као и 600 просечних десетоспратних зграда. Ако ниједан поклон није тежи од пола килограма, укупна маса свих поклона је бар 375.000 тона. Мада се она полако смањује у току ноћи док Деда Мраз дели поклоне, нема класичног објашњења каквим возилом је могуће покренути толики терет. Чак и ако су ирваси чаробни, енергија коју би сваки од њих ослобађао за покретање толиког терета превазилази ослобођену енергију у експлозији над Хирошимом, што је прилично незгодно. Зато је неопходно проблем размотрити не са класичне, већ са квантномеханичке стране.

Коликом брзином се крећу санке Деда Мраза?

Деда Мраз поклоне дели између 21 сат увече и седам сати ујутру 1. јануара, а ако се у обзир узме да се планетом креће у смеру са истока на запад и да прати временске зоне, за цео посао на располагању има свега 34 сата. Како би стигао да за то време обиђе свих 100 милиона квадратних километара копненог дела Земље и посети бар 750 милиона кућа, Деда Мраз би се морао кретати релативистичком брзином од бар 25.000 километара у секунди, која је скоро десети део брзине светлости. Дакле, већ ове грубе процене указују да ту свакако не може бити реч о класичном макроскопском феномену.

Колико Деда Мраз има помоћника?

У већини рационализованих објашњења Деда Мразове поделе новогодишњих поклона, увек се упада у исту замку. Лепа легенда о Деда Мразу се, наиме, непотребно компликује додатним измишљањем читаве фабрике помоћника који пакују поклоне и унапред их дистрибуирају широм планете. Вилењаци из тих прича се, међутим, директно косе са Окамовим бријачем, који каже да код објашњења једног природног проблема увек треба изабрати најједноставније решење. Где су сви ти вилењаци? Чиме се хране и ко их финансира? Уосталом, потпуно је неприхватљиво да било које дете целе године чека Деда Мраза како би му поклон онда доставио некакав вилењак. Деда Мраз је иницијално замишљен као лик који ради сам. То нас уводи у неопходни закључак да се само један Деда Мраз појављује на свим местима одједном.

Где се налази Деда Мраз?

То је пресудно питање. Са становишта квантне механике није немогуће да се само један Деда Мраз појави на свим местима одједном. За почетак, довољно је да видимо колико је могуће да буде на два места одједном. Да би се разумело о чему је ту реч, није наодмет погледати славни експеримент из физике са електроном и два отвора. Покушавајући да сазнају којим путем иде електрон пре него што удари у некакав застор, физичари су овај експеримент конструисали тако да он пре тога може проћи кроз отвор 1 или отвор 2 (видети слику). Међутим, сасвим озбиљна, хиљадама пута поновљена мерења у разним лабораторијама показују да један електрон може проћи истовремено кроз оба отвора и потом сам направити такозвану интерференцију на застору. Према такозваном Копенхашком тумачењу квантне механике, којем је кумовао физичар Нилс Бор, електрон као квантни објекат не мора бити само у једном или другом стању, већ и у збиру два стања. Ову особину која је јако страна људској интуицији описује сасвим нова математика коју су физичари развили током 20. века, а њу показују све квантне честице које су, иначе, довољно мале да припадају микроскопском свету. Но, постоје и велики, макроскопски квантни феномени. Шта ако је Деда Мраз један од њих?

У ком стању се налази Деда Мраз?

У квантној механици, неки објекат може бити у стању 1, у стању 2, али и у стању 1+2. То се стање стручно назива кохерентна суперпозиција (збир) стања. Једноставно речено, квантна механика тврди да ако стање 1 значи да честица пролази кроз отвор 1, а стање 2 да пролази кроз отвор 2, онда је сасвим могуће да честица пролази и кроз отвор 1 и кроз отвор 2 истовремено, односно да се налази у кохерентном стању 1+2. Запањујуће је да то сасвим евидентно потврђују експерименти за све квантне честице, то јест оне које живе у свету сразмерном Планковој дужини. Ако замислимо да је, некако, и Деда Мраз квантни феномен, док дели поклоне, он тренутно може обилазити кућу 1, кућу 2, али и кућу 1+2. Дакле, Деда Мраз може бити у суперпозицији више стања. Квантна механика нам заправо дозвољава да Деда Мраз одједном буде у суперпозицији свих 750 милиона стања, колико има кућа које треба да обиђе. Функција која би га у квантној механици описала подразумевала би збир свих тих стања. То значи да током само једне ноћи Деда Мраз може без много журбе, без релативистичких брзина и надреалног погона за ирвасе, остављати један или неколико поклона у једној кући, јер ће, будући да је у суперпозицији стања, то исто чинити на свим локацијама. Исто као и електрон који истовремено пролази кроз више отвора. Међутим, цео трик је у томе да никада не покушамо установити да ли је тренутно баш у нашој, једној изабраној кући – квантномеханички одговор је да се у свакој од кућа добија одговор како је баш у њој.

Зашто је Деда Мраз неухватљив?

Насупрот могућности да једна честица у истом тренутку буде у више стања, квантна механика не допушта да било какво мерење буде независно од онога ко га изводи. Ако покушамо да откријемо у којој кући је тачно Деда Мраз, одмах ћемо утицати на њега. Исто као што и експериментатор увек утиче на квантни систем. Кад год покушамо да видимо да ли је електрон у стању 1, добијамо да је управо у том стању. Ако у случају електрона затворимо отвор 2, одмах откривамо да је електрон прошао кроз отвор 1. Ако затворимо 1, електрон затичемо на отвору 2. А, као што је речено, кад су отворена оба отвора и ничим не меримо где је тачно, електрон се понаша као да је на оба места истовремено. Само мерење у квантној механици увек подразумева такозвани колапс таласне функције у један положај. Ако би га неко дете видело, његов положај би био измерен, дошло би до колапса Деда Мразове таласне функције и испоставило би се да је он био баш у тој кући и да није био у другим кућама, што није тачно, јер сва добра деца проналазе његове поклоне испод јелке.

МИСАОНИ ЕКСПЕРИМЕНТ

Централна замисао овде представљеног квантномеханичког Деда Мраза потпуно је заснована на идејама из култног научнопопуларног текста физичара Марка Војиновића „Деда Мраз као макроскопски квантни феномен“, који је својевремено објављен у „Младом физичару“ број 97, а потом и у „Времену науке“ број 21. Идеја овог експеримента је да вам на примеру Деда Мраза, који је својом величином макроскопски објекат, демонстрира иначе тешко разумљиве законитости квантне механике које иначе уредно важе у свету микроскопских честица (и чије су технолошке примене данас свуда распрострањене). Нигде се, наравно, не тврди ништа о реалној егзистенцији Деда Мраза – не кажемо да он уопште постоји. Али, ни да не постоји.

Текст: С. Бубњевић

Бројне легенде о Деда Мразу почивају на древној хришћанској традицији по којој деци поклоне дели Свети Никола пред Божић. Савремено секуларно схватање Деда Мраза развило се у другој половини 19. века.

Лик старца са белом брадом и црвеним огртачeм осмислио је славни амерички карикатуриста Томас Наст (1840–1902).

Наст се прославио својим карикатурама, а Американци су толико волели његове илустрације да се сматрало како његови цртежи могу да подстакну војни морал и патриотизам.

Лик божићног вилењака са белом брадом Наст је први пут објавио 3. јануара 1863. године на насловници часописа Harper’s Weekly, са идејом да пошаље божићну поруку усред америчког грађанског рата.

Касније, Наст је урадио више илустрација Деда Мраза и оне брзо постају део опште културе.

Но, Деда Мраз кога данас знамо потекао је из рекламе. На основу Настових илустрација, компанија Кока-Кола је 1931. лансирала глобалну маркетиншку кампању где је промовисала лик Деда Мраза у људској величини, који је и данас препознатљив.

Мада само заштитни знак једне од првих великих маркетиншких кампања, Деда Мраз је од јунака Кока-Кола постера постао глобални феномен.

Међутим, у појединим срединама, пре свега у оним земљама где доминира религијски утицај ислама, Деда Мраз се сматра непожељним јер представља симбол хришћанске културне доминације.

За разлику од лика, име Деда Мраза није глобално – оно се разликује у различитим земљама и културама. Негде га називају Санта Клаус, Санта Николас, Божић Бата и слично.

Његово име је често повезано са Божићем, али још чешће са Светим Николом, што је иначе религиозни празник који претходи новогодишњем весељу.

Назив Деда Мраз, који се код нас користи, иначе је југословенски производ – осмишљен је тако да не фаворизује ниједну религиозну варијанту у некадашњој заједничкој држави народа Западног Балкана.

Текст: Слободан Бубњевић

У старом веку година се рачунала на сасвим други начин. Пре Римљана не само да ниjе био развијен календар какав познајемо него нису постоjали ни дани у недељи, па чак ни сати нису били jеднаки током целе године. Користило се такозвано темпорално време, а дужина сата jе зависила од дужине обданице. Тек jе у 14. и 15. веку прихваћено еквиноционално време по коме jе дужина jедног сата иста током целе године, одређена као дванаести део дужине обданице на датум пролећне равнодневице. Како је текла еволуција календара?

Египатски календар

Египћани су први направили календар по коме се време мерило помоћу година. За годину дана Земља обиђе круг око Сунца, а пошто са новом годином природан циклус промена годишњих доба увек креће из почетка, година jе наjлогичнија мера за време на Земљи. Као и сви источњачки народи, Египћани су испрва користили лунарни календар, базиран на менама Месеца. Време се у Египту испрва рачунало од jедног пуног Месеца до другог. После свака три пуна Месеца долазило jе до изливања Нила, што jе био повод за читав низ религиозних празника, jер jе земља постаjала плодна. Како би унапред тачно знали када долазе празници, Египћани су покушали да направе календар коjи неће зависити само од Месеца. Тако су њихови астрономи приметили да се на сваких дванаест месеци на небу поjављуjе звезда Сириjус, а период између две поjаве ове звезде назвали су година. Како се астрономиjа у Египту развиjала, тако су годину изделили на 365 дана, чему jе одговарало 12 Месечевих мена. Занимљиво jе како су броjали године. Са доласком сваког новог фараона на власт броjање година кретало jе из почетка. Тако се у Египту, уместо да се каже 250. година или слично, говорило 15. година власти фараона Рамзеса. Као и сви народи Старог света, посебну пажњу су поклањали пролећноj и jесењоj равнодневици (21. март и 22. септембар), jединим данима у години када jе дужина ноћи и обданице једнака.

Римски календар

Римљани су ударили темеље савременом календару. Сама реч календар потиче из латинског jезика, од calendarium, што jе у Риму био назив за дужничку књигу. Наиме, први дан сваког месеца био jе тренутак да се врате сви дугови, а како се у Риму почетак месеца називао Календа, када jе месец млад, тако jе и књига дуговања добила назив. У старом веку нису постоjали називи за дане у недељи, па су Римљани месец делили на два дела, а не на четири седмице као данас. Средишњи дан у месецу се називао ide (што на латинском значи средина), када jе месец био пун. У историjи је остала позната мартовска иде, као дан када jе убиjен император Jулиjе Цезар. Jош jедан дан у месецу jе имао своj назив – то је nona, девети дан пре иде. Сви ови дани су били прилика за религиозне светковине и празнике. На почетку свог развоjа, Римљани су користили годину коjа jе имала десет месеци, а два недостаjућа месеца су додали касниjе. Године су броjали од легендарног оснивања града Рима, а месецима су дали имена. Већина назива за месеце су римски редни броjеви (први, други, трећи…). Први месец у години – јануар, добио је име по римском богу Jанусу, док jе јул добио назив у част Jулиjа Цезара, а август по његовом наследнику Октавиjану Августу. Уз то, Римљани су чак израчунали да Сунчева година не траjе 365 дана, него 365 дана и 6 сати.

Jевреjски календар

Jевреjски календар jе први увео поделу на седам дана у недељи. Пошто су Моjсиjевих десет заповести захтевале од Jевреjа да седми дан у недељи одмараjу, Jевреjи су за то одредили дан коjи су назвали субота и коjи су прослављали. Касниjе су имена добили и остали дани, а када jе настало хришћанство, дан празновања се померио на недељу, такође из религиозних разлога. Поред овога, Jевреjи су у календар увели систематско броjање година, коjе ниjе зависило од тренутног владара. Њихов календар jе броjао године од постанка света, што чини и данас, док су хришћани започели броjање година од рођења Исуса Христа, што се данас назива новом ером.

Jулиjански календар

Наjдужа година у историjи траjала jе 445 дана. То jе било 46. године пре нове ере. Тада jе римски император Jулиjе Цезар позвао из Александриjе астронома Сосигениjа да унесе исправке у римски календар. Римљани су знали да година траjе 6 сати дуже од 365 дана, али су до тада користили календар без преступних година. Због вишка се било накупило 67 дана разлике, коjе jе Сосигениjе додао у 46. годину, а потом увео да се сваке четврте године на фебруар додаjе jош jедан дан, како не би настаjала разлика. После ове jулиjанске реформе (назване тако по Jулиjу Цезару), датуми пролећне равнодневице су били усклађени са Сунчевим кретањем. Било jе jош неколико исправки римског календара, а од цара Константина се користи и подела на дане у недељи.

Грегориjански календар

Како се астрономиjа даље развиjала, израчунато jе да Сунчева година не траjе 365 дана и 6 сати, него 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди (то jест, 11 минута и 14 секунди краће). Зато се од времена Jулиjа Цезара до 1582. године било накупило десет дана разлике. Пошто jе прецизан дан пролећне равнодневице пресудан за одређивање датума хришћанског Ускрса (коjи се одређуjе као прва недеља после пуног Месеца коjи пада на или после пролећне равнодневице), папа Грегориjе 13 jе одлучио да измени дотадашњи jулиjански календар. Реформу jе извршио jезуитски математичар Кристофер Клавиjус, коjи jе 1582. годину скратио за десет дана, а уместо да свака четврта година буде преступна, увео jе да се године почетка столећа (1700, 1800, 1900) прескачу као преступне три пута, а да свака четиристота година и даље буде преступна. Ова реформа jе календар наjвише приближила астрономским поjавама, а данас се грегориjански календар користи у целом свету. Ову реформу нису прихватиле само неке православне цркве, попут Српске православне цркве. Због противљења папскоj реформи и традициjи, српска црква и даље користи jулиjански календар, али он сада већ касни 13 дана, тако да српска Нова година долази 13 дана касниjе. Наш познати научник Милутин Миланковић jе на сабору православних цркава понудио решење календара коjе jе тачниjе од грегориjанског, али ни оно ниjе прихваћено у пракси.

ПРЕСТУПНА ГОДИНА

Година 2014. није преступна, као ни претходна 2013, док је она пре ње, 2012. то била. Када ће поново доћи следећи преступни дан, односно 29. фебруар? Откад је овај дан као bis sextum 46. године нове ере уведен у календар јулијанском реформом, до данас је за 2056 година било 499 преступних дана. На сваких 400 година се, наиме, накупи разлика од 97 преступних дана, будући да се почетак века прескаче као преступна година три пута. Следећа преступна година је 2016, а они који су се родили 29. фебруара чекаће на свој прави рођендан четири године. До краја века ће имати само 37 „година“.

Текст: Слободан Бубњевић

Више истраживања последњих година указује на непријатну околност да би кафа могла бити једна од биљака које ће најтеже поднети климатске промене, пре свега кад се има у виду где и како се кафа данас гаји. Но, у каквој је уопште вези глобално загревање са кафом?

Наиме, супротно устаљеном виђењу, последице глобалног загревања нису егзотична ствар, односно нису нешто што ће се догодити само тамо негде далеко од наших живота, на потопљеним тропским острвима или бар у водом прекривеној Венецији. Последице локалног загревања већ осећамо и локално, у учесталој појави климатских екстрема, топлотних таласа и поплава.

Но, последице глобалног загревања осећају се и свакодневно и то – на локалној пијаци. Трошкови производње у условима учесталих суша, али и других фактора који су изазвани глобалним загревањем, доводе до раста светске цене житарица и практично свих намирница. Неке намирнице на које смо навикли у локалној самопослузи биће посебно погођене.

У не тако далекој будућности, на пример, обична кафа би могла постати скупоценија од најквалитетнијих вина.

ТЕМПЕРАТУРА

Дневно се у свету попије 1,6 милијарди шоља кафе. Како би то било могуће, кафа се узгаја у чак 70 држава, али чак две трећине светске производње чини Coffea Arabica, изворна врста кафе која је самоникла у Етиопији и од које је потекло више од 60 одсто данашњих врста кафе.

Међутим, арабика је врло осетљива на услове у којима се узгаја. Обично се гаји у областима које су на надморским висинама између 1000 и 2000 метара, а најбоље расте при температури ваздуха од 18 до 21 степенa Целзијуса.

Ако је дуго изложена температури вишој од 30 степени, почиње да губи лишће, да се суши и разбољева. На несрећу по љубитеље кафе, модерни климатски модели показују да ће управо области у Африци, Јужној Америци и Азији, у којима се арабика гаји, претрпети велики раст температуре због глобалног загревања. Идеални температурни услови ће нестати, а као резултат ће се добијати мањи приноси и, на крају, виша цена кафе у оближњој продавници.

Према прогнозама из извештаја Међународног панела о климатским променама, са садашњим стањем емисија CO2, најгори очекивани сценарио до 2060. је раст глобалне температуре од четири степена Целзијуса. У бољем сценарију, такав раст се очекује до 2100. године.

 По кафу ће оне некако испасти баш неповољне. Други проблем који арабику очекује јесте поремећај падавина, такав да се у областима где арабика успева очекују суше. А тамо где суше нису много вероватне, очекиване су учестале поплаве. Просто, у глобално загрејаном свету за кафу више неће бити доброг места.

КЛИМАТСКИ ПАРАЗИТИ

На најозбиљнији проблем који ће арабику задесити у наредним деценијама указују научни радови Међународног института за физиологију и екологију инсеката из Најробија у Кенији. Ова серија радова указује на то да ће раст температуре додатно подстаћи бујање најопаснијег паразита који напада кафу.

Реч је о кафеном жишку, инсекту латинског назива Hypothenemus hampei, чија се популација, на основу резултата комјутерских симулација, буквално удвостручава са растом температуре за један степен. Са даљим растом, овај инсект ће се још више размножити и достићи такву бројност популације да ће арабику бити немогуће заштитити од овог армагедона кафе.

Арабика има умерен, деликатан укус и док су услови за њен узгој повољни, пољопривредници широм света је радо гаје јер постиже високе цене на тржишту. У наредним деценијама та цена ће бити многоструко виша.

Није искључено да само за неколико деценија кафа, сасвим уобичајена у свакој кући, постане ствар изузетног престижа, намирница доступна само најбогатијима.

Кафа, међутим, није једина намирница која ће претрпети последице климатских промена ако оне доведу до раста већег од два степена до краја века.

ЕВРОПСКЕ КУЛТУРЕ

Очекиване последице глобалног загревања осетиће и неке домаће, европске биљне културе. Наиме, кад је реч о Европи, према последњем извештају Европске агенције за животну средину (European Environment Agency, ЕЕА), већ до 2050. године очекује се раст температуре за око један степен на Британским острвима, око 1,5 у Западној и Средњој Европи и на западу Скандинавије, док се на истоку Европе, а између осталог и у већем делу Србије, очекује раст средње температуре за два степена.

И док се, према овом извештају, поплаве предвиђају у разним крајевима, а опасни топлотни таласи буквално свуда на југу Европе и у централној Француској, узгој житарица ће због суша трпети највеће последице на југу Британије, на југу Француске и у северној Пољској.

Оно што треба да нас забрине је да се, осим у овим областима, поремећај узгоја житарица очекује и код нас – у Војводини.

То значи само једно – више цене хране. Цена намирница у локалној самопослузи је, иначе, све виша и виша. А део те цене није последица само евентуалног монопола, погрешне политике у сектору пољопривреде или опште кризе у земљи. Нешто је и до раста глобалне температуре. Сетите се тога док кувате кафу на неекономичном штедњаку.

Текст: Слободан Бубњевић

Ево шта каже Алберт Ајнштајн о социјализму: „Уверен сам да постоји само један начин да се та тешка зла уклоне, наиме, кроз успостављање социјалистичке економије, повезане са образовним системом који би био усмерен ка социјалним циљевима. У једној таквој економији, средства производње поседује само друштво и она се користе плански.“

У обиљу контроверзних Ајнштајнових цитата – од којих неке најпознатији физичар свих времена нити је записао, нити изговорио, ово „дијалектичко“ промишљање спада међу она која јесу аутентична – Ајнштајн га је написао у чланку „Зашто социјализам?“, објављеном 1949. године, у првом броју „Месечне ревије“ (Monthly Review). Овај чувени текст је данас, у неколико верзија, цитиран у опскурним памфлетима којекаквих савремених револуционарних организација и сасвим логично омиљен на разним комунистичким интернет сајтовима.

То није уопште чудно, мада се из данашње перспективе Ајнштајнов левичарски политички капацитет не чини посебно важним. Ако околности и јесу драматично другачије, мотивација позивања комуниста на Ајнштајнов ауторитет се у овом случају није променила од педесетих година 20. века. Будући да он у неколико наврата није сакрио своје симпатије према Совјетском Савезу и чак је био један од чланова друштва пријатеља СССР, увек је био потенцијално црвен.

Идеја да би славни физичар, пионир савремене науке, па чак један од најутицајнијих мислилаца свих времена, могао бити социјалиста, ако не и нешто више од тога, представљала је победу какву су Москва и њен мрачни господар могли само пожелети у првим годинама хладног рата.

Истовремено, управо је Ајнштајн и највећа ноћна мора за дијалектичне „научнике“ – немогућност да пронађу место његовој теорији релативности, учинило је још у првим деценијама 20. века овог мислиоца најнепожељнијим научником у земљи Совјета. Какав је био однос Стаљина и Ајнштајна и да ли је највећи ум тог доба, у крајњем исходу, заиста остао на страни Запада?

ХУВЕРОВА ИСТРАГА

Мада води директну преписку са америчким председником Рузвелтом и има огромну популарност, у Сједињеним Америчким Државама не посматрају сви благонаклоно Ајнштајнове теорије, а још мање његов друштвени активизам. Наиме, и пре него што ће побећи од нациста и преселити се у САД 1933. године, Ајнштајн је и на Западу имао непријатеље који су га и тада сумњичили да је комуниста. И то не само због тог клуба пријатеља.

Женска патриотска организација 1932. Стејт департменту шаље писмо на чак 16 страна, у коме излаже разлоге да се Ајнштајну не  дозволи улазак у САД. „Чак ни Стаљин лично није био повезан са тако много анархо-комунистичких група“, наводе чланице ове организације, подсећајући на активизам из младости, са почетка 20. века, кад је Ајнштајн био изузетно активан у пацифистичком покрету и оштро говорио против сила које су водиле Први светски рат.

Испоставиће се да су сличне бојазни делиле и тајне америчке службе. Године 1983. професор са Универзитета у Мајамију на Флориди, Ричард Шварц, открива да је под чувеним Џ. Едгар Хувером Федерални истражни биро (ФБИ) водио опсежну истрагу о Ајнштајну. Шварц објављује досије са 1427 страница о праћењу Ајнштајна. Уз помоћ више невладиних друштава, писац Фред Џером успева да добије и остатак архиве коју у целости објављује 2002. године, показујући да је ФБИ сакупио чак 1800 докумената о Ајнштајновој антиамеричкој делатности.

Судећи по тим документима, Ајнштајна је ФБИ пратио и шпијунирао већ од 1933. па све до његове смрти 1955. године. Агенти су прислушкивали његове телефонске разговоре, пратили га и претраживали његове отпатке. Чак су у једној прилици претресли кућу Ајнштајнове секретарице. Мада 22 године под сталном присмотром, Ајнштајнова веза за совјетским агентима никада није доказана.

У досијеу се налази Хуверово наређење из 1950. године у коме се захтева да Биро „достави извештај о било којој сумњивој, инкриминишућој информацији која је садржана у било ком фајлу који Биро има о овој особи“. Међутим, мада би без сумње био главна звезда, већа и од Опенхајмера, у нимало пријатној представи током Макартијевог лова на вештице педесетих година, није било доказа да је чувени физичар из Улма био совјетски шпијун.

РЕЛАТИВНОСТ ДИЈАЛЕКТИКЕ

Ајнштајна је на другој страни света деценијама гонила једна друга параноја. Лично је Стаљин предосетио да из угла марксисте нешто не може бити у реду са теоријом која се назива релативистичком. Одбацивање Ајнштајнове теорије проистекло је природно из основне схеме Марксове дијалектике, онако како је она тумачена у Стаљиново доба, да је чак и сам Јосиф Висионарович у свом „научном“ опусу критиковао теорију релативности као апсурдни производ буржоаске мисли.

Са друге стране, независно од његових теорија, мада препознат као пријатељ СССР током тридесетих и, уосталом, најпознатији пацифиста и противник нацизма међу научницима, Ајнштајн је по држању оцењен и као недовољно лично свестан, као присталица либералног демократизма.

Сама теорија релативности, и специјална и општа, од самог почетка је посматрана као махистичка, по филозофу науке, Ернсту Маху, што је у традицији Лењинове иначе сумњиве критике неких Махових поставки значило њену смртну пресуду. Привидна апсурдност поставки, увођење релативних система и уопште негирање апсолутности, на коју марксисти непрекидно полажу кад говоре о вечним процесима и историјској неизбежности, избацили су Ајнштајна из игре већ на самом почетку.

Међутим, временом ће се став према њему мењати. До тога долази природно, силом спољних прилика и очигледних доказа да Ајнштајнова теорија није нетачна, ма како била успутна и „махистичка”. Апсурдно, радећи на пројектима изградње атомске бомбе, совјетски физичари не смеју да се позову на теорију релативности, а непрекидно је користе, или бар ону њену последицу о могућности претварања масе у енергију, која представља основни принцип функционисања нуклеарног оружја.

Но, мада је званично било забрањено позивати се на Ајнштајна, бројни физичари уочавају да идеолошка догма сузбија теорију која несумњиво функционише и која је утемељена на експерименталним проверама. Либералнији умови све отвореније указују на парадокс да физичари попут Курчатова и Сахарова постају хероји Совјетског Савеза следећи у свом раду управо Ајнштајна.

Тако се марксисти већ у Стаљиново време хладе од потпуног одбацивања релативизма као буржоаског зла. Ако Ајнштајн ради, не можемо га сасвим одбацити. До те промене у погледу вероватно долази и код самог Стаљина, који све благонаклоније гледа на јеврејског физичара, коме признаје практичну страну његових теорија и корист по углед државе од његовог конвертитства, што се и окончава позивом да се пресели у СССР.

ПОЗИВ ОД СТАЉИНА

У међувремену, Ајнштајн проводи своје последње мирне дане на Принстону. Све његове битке су тада добијене.

Из тог доба је и чувена фотографија на бициклу, слика безбрижног генија који је променио свет.

Његове теорије о космосу већ добијају своје коначно лице, његова рана критика квантне механике дала је конструктивне резултате, релативистичке теорије су опште усвојене и експериментално потврђене, а он сврстан у бесмртнике попут Њутна.

У доба кад објављује чланак „Зашто социјализам?“, износећи своје виђење просвећеног социјализма као решења за нарасле неправде у капиталистичким друштвима, Ајнштајн иза себе има каријеру која је буквално променила свет. Други светски рат је завршен, бачене су атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, основана је држава Израел за коју се лично Ајнштајн залагао, мада је одбио да прихвати место њеног првог председника.

Његов младалачки пацифизам, са којим се оштро супростављао учешћу Немачке у Првом светском рату, његово одбијање да има држављанство било које земље пуних пет година, од 1896. до 1901, његово бекство од нациста 1933, његова борба да се фашизам обузда свим средствима, отворена подршка пројекту „Менхетн“ и поратно ангажовање у заговарању социјалне правде и слободног друштва, утемељеног на миру, достигли су последњу, зрелу фазу.

Мада искушан на бројним контрадикцијама, на честој критици не само научних теорија него и друштвених појава – једна од њих је отворена критика шестојануарске диктатуре краља Александра у Југославији 1929. године – Ајнштајн и даље заговара идеју светске владе, планиране економије, заустављања ратова и, изнад свега, искорењивања национализма. Последње на шта би он могао пристати и што би му у животу било потребно јесте прелазак у Стаљинов табор.

Међутим, управо тада у Принстон стиже такав позив.

Године 1952, упркос свему што је написао о њему и његовим теоријама, упркос физичарима релативистима који су из дијалектичких разлога доспели у гулаге, Јосиф Стаљин лично позива Ајнштајна да почне да живи у совјетској Русији.

Ајнштајн одбија његов позив. У писму које му шаље отворено га пита зашто наводно космополитски Совјетски Савез дискриминише научнике који су Јевреји.

Практично вршњак по годинама са Ајнштајном, Стаљин умире следећег пролећа, у марту 1953. Ајнштајн ће га надживети још две године, до априла 1955. Мада толико различити, обојица обожавани, готово као божанства, остављају свет битно другачијим од оног у коме су рођени и то добрим делом сопственом заслугом.

Први одлази у глувој ноћној тишини резиденције у Кунцеву, након вечере и филма, окружен престрављеним сарадницима, Беријом, Маљенковим, Булгањином и Хрушчовим, тиранима који ослушкују примиче ли се смрт и који ће се узајамно поубијати након одласка великог вожда. Други одлази сасвим тихо, након што одбија операцију у болници на Принстону, са речима: „Урадио сам мој део, време је да одем.“

Текст: С. Бубњевић

Са пролећним буђењем вегетациjе, водама коjе надолазе и земљиштима коjа отварају поре, Земљин суперорганизам као да изнова оживљава. Након зимских месеци расте температура ваздуха и креће нови циклус годишњих доба.

У 2013. години, пролеће је на северну Земљину полулопту стигло 20. марта, тачно у 12 сати и 2 минута. У том тренутку се догађа такозвана пролећна равнодневица, односно тренутак у коме су обданица и ноћ jеднаке дужине.

Како заправо долази пролеће? И зашто jе тако снажна веза астрономског, односно календарског пролећа са временским приликама и променама живог света? Кључни узрок за ову општу природну метаморфозу jе и буквално очигледан – након пролећног еквиноција, Сунчеви зраци греjу Земљу много jаче и температура ваздуха jе знатно виша. 

Но, зашто до тога долази? Вероватно знате да промене годишњих доба на средњим географским ширинама узрокуjе пре свега инклинациjа, односно нагнутост Земљине осе при окретању око Сунца.

Наиме, до смене дана и ноћи доводи ротациjа Земље око своjе осе (што планета успева да изведе за временски интервал од скоро 24 сата), али мада се то устаљено наводи, за смену годишњих доба ниjе довољна само револуциjа, односно jедногодишње окретање планете око Сунца.

Основни узрок промене годишњих доба jе околност да jе Земљина оса нагнута у односу на линиjу коjа jе нормална на правац кретања око Сунца за 23 степена и 27 минута. Кад би се Земља окретала усправљена, тако да њена оса не буде под оваквим нагибом, и север и jуг планете би током целе године били осветљени jеднаким интензитетом Сунчевог зрачења.

Ипак, будући да око Сунца кружи под нагибом, половину године је ка Сунцу више нагнута северна Земљина полулопта, због чега на њу Сунчево зрачење пада под повољниjим углом и има већи интензитет. Тада jе на северу топлиjе и рачунамо да су тада пролеће и лето. Током друге половине године, у jесен и зиму, Земља обилази Сунце „са друге стране“, тако да jе ка звезди „више нагнута“ jужна полулопта.

Онаj тренутак у коме се, током окретања, обе полулопте затекну jеднако осунчане представља тренутак равнодневице, односно преласка из зиме у пролеће. Тада су jеднаке и осветљена и неосветљена површина планете, односно обданица и ноћ.

Гледано са Земље, на овај дан Сунце у свом привидном кретању прелази екватор. Тог дана у години настаjе равнодневица, односно еквиноциj, коjи jе тако назван по латинским речима aequalis, што значи jеднак, и nox, што jе ноћ. Овај је дан у години код античких народа имао огромну, пре свега религиозну симболику.

Од тог тренутка, северна „нагнута страна“ планете ће током окретања бити све изложенија Сунцу, а зраци ће падати под све бољим углом. Истовремено, на Земљи ће привидна путања Сунца на небу бити све више и више изнад хоризонта. У међувремену, земљиште ће бити све боље осунчано, температура ће бити све виша, а живи свет све активниjи.

Након мало више од деведесет дана Земља ће у свом обиласку довољно одмаћи да достигне дугодневицу и почетак лета (21-22. jуна), што jе тренутак кад jе север наjосветљениjи, а дан на северу наjдужи. После тога „нагнута страна“ Земље са даљим окретањем почиње да одмиче и полако се приближава следећоj, jесењоj равнодневици.

Текст: Слободан Бубњевић

Седам милијарди људи данас има само једну стварну домовину, тамо негде у каменитим етиопским брдима, на истоку Африке. Наиме, сви докази које данас имамо потврђују како анатомски модеран човек, Homo sapiens, настаје у источној Африци пре око 200.000 година. Остали хоминиди из рода Homo, као и сви припадници еволутивно старијих врста, пре тога су такође милионима година трчали унаоколо по афричким саванама. А извесно је и да су их неки напуштали. Но, еволуција је човека као врсту затекла крај реке Аваш у депресији Афар, данашњој Етиопији.

О томе сведоче палеонтолошки и археолошки налази. Ниједан хомосапиенс старији од 200.000 година до сада није пронађен нигде изван Африке. Само један контроверзни налаз у Израелу, стар 450.000 година, могао би се узети као показатељ који обара ову теорију, али апсолутна већина истраживача сматра да је ту реч о костима неандерталаца или неке друге врсте, а не о првим људима.

Са друге стране, генетичка истраживања која прате старост генетичких маркера у женској митохондријалној ДНК и на мушком Y хромозому неминовно потвђују да су први људи заиста настали пре око 200.000 година и да су потекли из источне Африке. Другим речима, сви људи данас имају само једну стварну домовину, тамо негде у Етиопији. Уз тај податак, свака од савремених идеја о крви и тлу постаје још блеђа него што тренутно јесте.

Африка

Друга ствар, која очигледно проистиче из чињенице о стварној људској прапостојбини, јесте непрекидна сеоба која ће уследити и која ће људе пратити као усуд. Старије еволутивне врсте, попут Astralopithecus afarensisa или Homo erectusa, ако су и напуштале Африку, нису се тако далеко прошириле. Прецима човека Африка је очигледно била довољна. Она је била њихов дом, њихово место где ће расти и развијати се милионима година све док им мозак не постане довољно велики.

Међутим, човек ће се, у еволутивним временским скалама посматрано, зачас населити на свим крајевима планете – од плодних речних долина до највиших планинских врхова, градећи насеобине и на најнегостољубивијим местима као што су ужарене пустиње и ледена пространства на северу.

Можемо да замислимо прве људе како живе у долини Омо крај данашњег етиопског села Кибиш, баш на месту где ће чувени Ричард Лики 1967. године наћи најстарије људске фосиле, назване Омо и датоване на 195.000 година старости.

Предео у коме бораве заиста не личи на рајско насеље – пре би се могао схватити као пејзаж у који су људи изгнани из раја. Ситно растиње и каменито тло око велике реке Омо. Прва људска плeмена сакупљају ретке плодове ишчекујући велике кише које доносе бујице, повремено лове и чекају дан кад ће кренути у освајање далеких, бољих светова.

Са овог подручја креће прва сеоба. Она се пре око 150.000 година грана на три групе које се шире целом Африком. И онда, пре око 80.000 година, прве групе људи напуштају Црни континент и насељавају Евроазију, док се један део спушта све до Аустралије. Пре око 15.000 година у три таласа, човек стиже на другу страну света и осваја Америку, а пре око 1000 година осваја и сва удаљена пацифичка острва.

Сеоба која траје још се није завршила. У непрекидном кретању, поједине генетичке групе се, гоњене увек истим мотивом који покреће све миграције до данас – потрагом за бољим, сигурнијим и издашнијим световима – враћају у делове света из којих су потекле, док неке нове групе освајају сасвим нова подручја. Како је текло насељавање света?

Егзодус у Евроазију

Човек је из Африке, наводно, први пут отишао већ пре око 125.000 година. Неки налази указују да су две групе прешле на Арабијско полуострво и да су неке од њих чак стигле до Кине, будући да су у јужним кинеским покрајинама нађени остаци људи стари око 100.000 година. Но, главна миграција из Африке тек предстоји. Пре тога, човек ће се сасвим раширити овим континентом.

Судећи по генетичким истраживањима, први афрички људи се пре око 100.000 година деле на три групе – Л0, Л1 и Л2-Л3. Ове ознаке се односе на такозване хаплогрупе са истим генима на митохондријалној ДНК – то су генетички записи који се иначе не манифестују у било каквим особинама, не трпе селекциони притисак и од једне мутације до друге не мењају се временом кроз хиљаде и хиљаде потомака.

Кромањонци у Европу долазе са Црног мора пре око 45.000, али нова група продире из Азије пратећи коридор који је у шуме, растиње и планинске венце усекла река Дунав. Тако се, уз Дунав, шире континентом. Постоји обиље доказа о присуству људи. Један од најпознатијих је фосил Оција, нађен у Алпима, који је припадао првим кромањонцима.

Међутим, у средњој Европи се већ пре око 43.000 година јавља такозвана Орињачка култура, названа тако по налазишту Орињак, која се простирала широм Европе. Ова култура је знала не само за ватру, примитивне алате и оружја, него чак и за музичке инструменте, који су пронађени на једном налазишту у Немачкој. Људи у овом периоду освајају и друге уметности о чему сведочи и најстарија осликана пећина Шове, Chauvet–Pont–d’Arc, коју су људи настањивали пре 30.000 година, а која је откривена у јужној Француској још у 19. веку.

Са даљим променама климе, људи се шире северније и јужније, да би пре око 20.000 година настањивали цео континент. Међутим, у то доба наступа и последњи глацијал, кад долази до већег захлађења и мањка хране на северу. Према једној од теорија, у наредним миленијумима људи се, бежећи од хладноће, повлаче у посебне заштићене зоне, да би се потом поново проширили континентом, што се иначе назива културном дифузијом. То је, међутим, предмет велике дебате и међу археолозима и међу генетичарима.

Према теорији коју је предложио савремени италијански генетичар Луиђи Кавали-Сфорца, долази до сасвим другачије дифузије, што је значајно подржано и археолошким налазима. Наиме, према тим налазима, људи у доба последњег глацијала сасвим напуштају Европу, одлазе на Блиски исток или пак изумиру.

Након поновног отопљења, по Кавали-Сфорца теорији, Европу насељава сасвим нова група људи која пре око 12.000 долази са Блиског истока. Шире се прве културе и на њима се, из миленијума у миленијум, рађају прве европске цивилизације. Пре око 10.000 година људи откривају оно што данас називамо пољопривредом, што доводи до великих неолитских миграција широм континента, у потрази за плодним тлом. Ова потрага за ресурсима ће трајати хиљадама година и заправо никада неће ни престати.

Пут у Америку

Последња истраживања, која су објављена прошле недеље у часопису Nature, показују да су људи нови континент вероватно освајали у три таласа. Највеће досадашње истраживање ДНК америчких Индијанаца, које је водио професор Андрес Руиз-Линарес са Универзитетског колеџа у Лондону, показује да већина америчких „староседалаца“ потиче од групе која је Америку населила из Сибира преко Беринговог мореуза пре око 15.000 година, али и да су неки од њих потекли од још две друге групе које су у Америку највероватније дошле другим путем.

Како је заправо дошло до насељавања Америке? То питање је много више предмет недоумица него праћење тачних рута и путева при насељавању других континената. Најраспрострањенија теорија је да су Америку пре око 20.000-15.000 година заиста населили људи који су прешли из Сибира на Аљаску. Наиме, током једног од глацијала, Берингов мореуз, који данас раздваја Азију од Америке, био је сасвим залеђен. Тако су северњаци, путујући преко леда, освојили и север америчког континента, а потом се проширили на југ.

Алтернативне теорије, односно оне које објашњавају долазак у алтернативним таласима насељавања, подразумевају путовање морем.

Према једној до њих, људи су у примитивним чамцима и сплавовима били у стању да преплове Пацифик и да се населе у Јужној Америци, на територији данашњег Чилеа, на исти онај начин на који су касније освајали далека острва.

Ма како невероватно звучала ова теорија, будући да се до правог преласка Пацифика морало чекати још 30.000 година, генетичка истраживања показују да је неког раног кретања морем ка Америци заиста било, јер палео-Американци садрже и неке гене који сигурно нису дошли са севера Азије, преко залеђеног Беринговог мореуза.

Но, у наредним епохама отвориће се још један пловни пут ка Америци – онај преко Атлантика. Освајање Новог света тим путем трајаће хиљадама година. У међувремену, археолози су у Карипском архипелагу, на Тринидаду, нашли људске остатке старе 5000 година, што указује на то да је овај архипелаг тако давно већ био насељен. На прве госте са истока неће тако дуго чекати.

Сматра се, наиме, да је пре Кристофера Колумба на десетине морепловаца препловило Атлантик и укотвило се на острвима која ће он сматрати западном Индијом. Готово је сигурно да је то пошло за руком Викинзима, који након Гренланда плове све до Њуфаундленда, где чак оснивају прве америчке колоније. Но, Колумбо ће, мада не први, 1492. године покренути револуцију са својим каравелама отиснутим пут Новог света.

Колумбово откриће, као и бројна велика поморска путовања која ће уследити, отвориће нове коридоре миграција, нове светове за освајање и насељавање. Као и у епохама пре и вековима потом, појавиће се прилика за све оне несрећне и незадовољне да се отисну ка новој шанси. Са истим оним осећањем са којим је група незадовољних Л2 ратника напустила предео око реке Омо у депресији Афар.

Текст: Слободан Бубњевић

Случај Арона Шварца је окончан почетком јануара 2013. Свет се чинио сасвим исти – у Вашингтону је било остало девет дана до церемоније на којој ће председник Барак Обама пред 700.000 људи положити председничку заклетву.

Нови немири ширили су се Блиским истоком, проблем застарелог Кјото протокола се надвијао над атмосфером, а европски континент изнова је тонуо у економске недоумице.

Најављене су нове серије паментих телефона, дискутовало се о све већем спајању интернета и телевизије, а на неколико од милион онлајн форума опет се водила расправа о отвореном приступу светској мрежи.

Двадесетшестогодишњи Арон Шварц је нађен мртав у зору 11. јануара у Бруклину, у насељу, односно кварту Краун хајтс. У стану који је делио са својом девојком, талентовани програмер са МИТ-ја, обесио се о таваницу.

Мада стар само 26 година, Шварц је већ био прослављен као један од изумитеља нашироко коришћеног RSS протокола, али пре свега као један од водећих јунака покрета за слободу на интернету, идол десетина хиљада Анонимуса и интернет активиста.

Тако се окончао необични судски процес који је против Шварца водила дигитална библиотека научних чланака ЈSTOR, који је Шварца довео до самоубиства.

Уз очекивану драконску пресуду федералног суда, Шварцу је претило 35 година затвора јер је из интернет базе ЈSTOR-а „украо“ 4,5 милиона научних чланака, укључујући и оне које је сам написао, да би их, како је планирао, бесплатно поделио научницима широм света.

ТАГ ОТПОРА

Шварцова смрт је одмах изазвала талас реакција. Сва светска штампа је пренела вест о његовом самоубиству, углавном уз уредничке коментаре о нарастању интернет неслобода. Реаговала је његова породица, али и бројне славне личности, укључујући и изумитеља world wide web-а, Тима Бернерса Лија.

За само неколико дана око 45.000 људи је упутило петицију Белој кући са захтевом за смену федералне тужитељке Камерон Ортиз, која је немилосрдно водила случај против Шварца. Амерички конгрес је на иницијативу троје конгресмена покренуо истрагу о случају.

Упоредо са тим, Анонимуси широм света су готово одмах почели да нападају мете које угрожавају слободу на интернету, делећи манифест заснован на једном Шварцовом тексту Guerilla Open Acces Manifesto.

Прва мета Анонимуса био је МИТ, чији су сајт срушили. Но, у наредним данима се разбуктао сукоб и са другим противницима отвореног приступа, између осталог и на сајтовима једне баптистичке цркве која је организовала скупове на којима се поручује: “Шварц у пакао!”

У међувремену, на хиљаде људи који подржавају open access, односно доступност знања и информација, почело је да дели разноврсне садржаје бесплатно, уз таг #pdftribute.

Ко је убио Арона Шварца?

Случај са научном архивом ће се показати фаталним по Арона Шварца. Сматрајући да су научни радови власништво самих научника који њиме располажу и дају га на увид цивилизацији, Шварц је био против наплаћивања радова у разним архивама стручних публикација. Након што је 2010. ухаковао базу JSTOR на МИТ-ју, Шварц је покушао да бесплатно подели, односно учини јавно доступним чак 4,5 милиона научних чланака. Због тога је цео случај у јавности и назван „научним викиликсом“. Међутим, био је ухваћен у томе и оптужен пред државним судом у Масачусетсу да је провалио у зграде МИТ-ја и покушао да изврши криминално дело. Суд је одбацио оптужбе, но, истрага је потом покренута пред федералним судом, а случај је преузела тужитељка Камерон Ортиз. Након узалудних покушаја да се случај реши и да се нагоди са тужитељима, све Шварцове наде да ће остати на слободи су пропале почетком године. Чекало га је 35 година затвора. Шварц је, међутим, одлучио да се искључи из процеса. Извршио је самоубиство са 26 година.

 ОТВОРЕНИ ПРИСТУП

„Све светско научно и културно наслеђе, објављивано кроз векове у књигама и часописима, шака приватних компанија данас убрзано дигитализује и закључава“, написао је Шварц у једном блогу.

Он је промовисао идеју отворености знања, будући да је сматрао да ауторска права припадају ауторима, а не компанијама које су дигитализовале вековно знање и које га данас наплаћују по изузетно високој цени.

„Тренутно се води битка, битка да се поново дефинише све што се на интернету дешава у стилу традиционалних ствари које закон разуме“, рекао је на скупу Freedom to Connect у мају 2012, који је организован у оквиру кампање против репресивног интернет споразума познатог као SOPA.

„Уз овај закон, нова технологија, уместо да нам донесе више слободе, гурнуће у други план наша основна права која узимамо здраво за готово“, објасниће следбеницима.

Наиме, мада изузетно млад, Шварц је од самог почетка био уплетен у кампању и покрет који се у Америци супротставио међународном споразуму Stop Online Piracy Act, односно SOPA, правном решењу које је значајно ускраћивало не само интернет него и друге слободе грађана.

Овај документ је претио да буде усвојен и у Америци и у многим другим земљама света. Но, захваљујући снажној кампањи интернет активиста, између осталих и Арона Шварца, SOPA није заживела.

Међутим, Шварц је и пре самоубиства поручивао да борба тек почиње: „И то ће се догодити опет, са сигурношћу, имаће друго име, и можда другачији изговор, и можда ће чинити штету на други начин, али нема грешке, неће нестати непријатељи слободе.“

РЕВОЛУЦИОНАР НОВОГ ДОБА

Арон Шварц се родио у Чикагу 1986. године. Његов отац је поседовао софтверску компанију, а Арон се од најмлађих дана интересовао за компјутере и интернет.

Са само четрнаест година је победио на научном такмичењу, захваљујући чему је, као награђени изумитељ, стигао у Технолошки институт у Масачусетсу, МИТ. Овде, у изузетно напредном окружењу, Шварц се показао као изузетно талентован.

Практично дечак, учествовао је у стварању такозваног RSS протокола, који се данас устаљено користи, а касније је радио на развоју web.py апликације. Након једне године у Стенфорду, оснива своју компанију Reddit, која касније постаје део компаније која издаје часопис Wired.

Незадовољан у радном окружењу овог магазина, Шварц у 21. години напушта тај посао, али ће се наћи у више значајних веб-пројеката и практично радити са готово свим људима који данас покрећу интернет.

Упоредо са овим активностима, Шварц је био изузетно активан уредник на Википедији где је чак номинован за борд директора. Заједно са оснивачем Википедије Џимијем Велсом води дебату о томе како се пуни ова отворена енциклопедија.

Шварц доказује како највећи део информација на Википедији потиче од десетина хиљада „случајних пролазника“, људи који су специјалисти за једну или неколико тема, док неколико хиљада уредника само дотеруе њихове текстове. Шварц је мерењем броја карактера оспорио дотадашње званично Велсово становиште да уредници дају највећи допринос, а да случајни пролазници само дотерују чланке.

Пре случаја са JASTOR-ом, Шварц је већ био уплетен у сукобе око отвореног приступа. Тако се са оптужбама за кршење ауторских права већ суочавао.

Користећи законске могућности, Шварц је 2006. откључао и на сајту учинио јавно доступном целокупну библиографију Конгресне библиотеке, која је до тада податке о књигама наплаћивала.

Током 2008. године, Шварц је приступио, даунлоудовао и потом јавно објавио око двадесет одсто садржаја архива америчког федералног суда, Public Access to Court Electronic Records, познатог као PACER.

Пре тога је овај архив, кршећи законска овлашћења, наплаћивао сваку страну из архива осам центи, али је захваљујући Шварцу он постао јавно доступан.

ФБИ је након овог случаја покренуо истрагу против Шварца, али против њега није подигнута оптужница, будући да није прекршио ниједан закон. Напротив.

И биће потребно да Шварц откључа једну научну архиву, како би федерални суд  коначно имао случај против њега. И добио га. Нажалост, далеко изван суднице.

Вежбајте. Крећите се. Редовно спавајте, оставите цигарете, храните се умерено, ослободите се свега што нарушава уједначени ритам метаболизма. Узимајте антиоксидансе. Свежа храна која их садржи успорава старење ћелија. Већ дуго је познато да витамини Ц и Е, глуатонин и други антиоксиданси заустављају такозвани оксидациони стрес у организму и продужавају живот.

Наиме, антиоксиданси су једињења која спречавају оксидацију, а приликом ове хемијске реакције настају такозвани слободни радикали, реактивна једињења која лако ступају у реакције са другим молекулима и доводе до оштећења ћелијских структура. Спречавајући оксидацију антиоксиданси успоравају старење.

Међутим, и уз најбољу дисциплину, смањени ризик и уношење антиоксиданаса, ћелије тела неумитно старе. Шта доводи до тога? Колико гени утичу на дуговечност? Радни полигон на коме се ово питање већ дуго испитуjе jе црв Caenorhabditis elegans, нематод широк свега 1 мм, који се користи у бројним биолошким истраживањима.

Ово створење природно живи неколико недеља, али су му генетичари значајно продужили живот манипулишући његовим генима. Истраживање таквих гена можда води ка решењу најстаријег од свих проблема науке – ка еликсиру живота.

Истражите више о Трибини средом на којој ће се разговарати о овој теми.

Истражите друга ОТВОРЕНА ПИТАЊА САВРЕМЕНЕ НАУКЕ.

Истражите више о гласању за научну тему и изложби ГЛАСАМ ЗА НАУКУ.