Текст: Никола Здравковић

Ове године Нобелову награду из области економије добио је Ричард Талер, економиста са Универзитета у Чикагу, „за доприносе бихевиоралној економији“. Талер је познат по својим истраживањима људској понашања и одлучивања, и утицаја различитих психолошких ограничења на тржишта.

У сарадњи са неким од највећих имена микроекономије као што је (такође нобеловац) Данијел Канеман, Ричард Талер је током вишедеценијске каријере развио низ утицајних бихевиоралних теорија, као што су теорија тзв. ограничене рационалности, која поставља важна ограничења на економске моделе рационалних тржишних актера; као и теорија очекиване праведности, која објашњава реаговања купаца на раст цена у различитим околностима.

Награда Шведске банке за економске науке у сећању на Алфреда Нобела (како гласи данашње званично име награде познате као Нобелова награда из економије) додељује се од 1969. године на основу донације коју је дала Шведска банка, и једина је од награда Нобеловог комитета коју није осмислио Алфред Нобел. Током деценија је била тема многих контроверзи и оспоравања.

Ричард Талер рођен је 1945. године у САД. Магистрирао је и докторирао на Универзитету Рочестер, а на Универзитету у Чикагу предаје од 1995. године, као професор бихевиоралних наука и економије, и директор Центра за истраживање одлука. Поред тога, један је од два директора Истраживачког пројекта у бихевиоралној економији при Националној канцеларији за економска истраживања у САД.

Нобелове награде 2017. Сваке године, током прве недеље октобра у Стокхолму се додељује пет престижних награда које је својим завештањем успоставио шведски научник Алфред Нобел. Награде се саопштавају од понедељка до петка, увек истим редом: медицина, физика, хемија, књижевност и мир. Првог следећег понедељка објављује се и додатна награда у Ослу, за економију. Као и претходних година, из дана у дан, Елементаријум прати Нобелову недељу. Истражите више…

Текст: Јована Николић

Нобелову награду за мир за 2017. годину добила је Међународна кампања за укидање нуклеарног оружја (ICAN). Како се наводи у саопштењу награду добијају ”за рад на скретању пажње на катастрофалне хуманитарне последице било какве употребе нуклеарног оружја као и за напоре да се донесе законска забрана таквог оружја”.

ICAN је основана 2006. године у Хелсинкију, а њено формирање су подстакли Међународни лекари за спречавање нуклеарног рата, који су Нобелову награду за мир добили 1985. године. Кампању, чије је седиште у Женеви, чине 468 организације из 101 државе. 

Међународним споразумима од раније је забрањено коришћење копнених мина, касетне муниције и биолошког и хемијског оружја, али забрана за коришћење нуклеарног оружја је недостајала. ICAN је покренула расправе о претњи коју ова врста оружја представаља, а најважнији резултат је Уговор о забрани нуклеармног оружја који је донет на седници Уједињених Нација 7. јула 2017. године. Забрана ће ступити на снагу када Уговор потпише 50 држава и биће обавезујућа за све земље чланице споразума.

За Уговор о забрани нуклеарног оружја гласале су 122 земље, Холандија је била против, а Сингапур уздржан. Међу земљама које су потписале уговор су Јужноафричка република и Казахстан, једине земље које су некада имале нуклеарно оружје али су га се добровољно одрекле и демонтирале. Овим правним актом се забрањује развој, теситрање, производња, набавка, поседовање, пренос и употреба нуклеарног оружја. Међутим, Норвешки Нобелов комитет наглашава у саопштењу поводом доделе награде да сама забрана неће помоћи, а основна препрека је то што земље које већ имају нуклеарно оружје или су њихове савезнице, не подржавају овај документ.

Нобелов комитет додаје да је овогодишња награда управо позив да следећи корак обухвати и ове државе и да се покрену преговори. Нешто старији Уговор о неширењу нуклеарног оружја из 1970. године потписало је пет држава које имају ову врсту наоружања, а то су САД, Русија, Велика Британија, Француска и Кина. Поред њих, земље за које се зна да поседују нуклеарно оружје су Индија, Пакистан и Северна Кореја, док га Немачка, Италија, Турска, Белгија и Холандија деле са другим државама.

Нуклеарно оружје је до сада било два пута употребљено у рату, оба пута у нападу Сједињених Америчких Држава на Јапан у Другом светском рату, а од тада је више од 2000 пута тестирано у различитим деловима света. Норвешки комитет сматра да ICAN задовољава критеријуме које је Нобел поставио за доделу награде за мир, а то су промоција братства међу народима, унапређење разоружања и контроле над оружјем и одржавање конгреса за промоцију мира.

Кампању која је деведесет осми лауерат престижне награде за мир подржавају нобеловци Дезмонд Туту, Далај Лама и Џоди Вилијамс, као и личности из света поп-културе попут Мајкла Дагласа и Јоко Оно.

Нобелове награде 2017. Сваке године, током прве недеље октобра у Стокхолму се додељује пет престижних награда које је својим завештањем успоставио шведски научник Алфред Нобел. Награде се саопштавају од понедељка до петка, увек истим редом: медицина, физика, хемија, књижевност и мир. Првог следећег понедељка објављује се и додатна награда у Ослу, за економију. Као и претходних година, из дана у дан, Елементаријум прати Нобелову недељу. Истражите више…

Текст: Љиљана Илић

Након великог прошлогодишњег изненађења, када је Нобелова награда отишла у руке рок-музичара Боба Дилана изазвавши много контроверзи и опширних диксусија, проглашен је добитник из области књижевности за 2017. годину: енглески писац Казуо Ишигуро.

Казуо Ишигуро (8.11. 1954) је британски писац пореклом из Јапана. Рођен је у Нагасакију, а породица му се преселила у Енглеску 1960. године. Његова два најпознатија романа, која су преведена и на српски језик, су: „Не дај ми никада да одем“ и „Остаци дана“. Други поменути роман познат је публици широм света по филмској адаптацији у режији Џејмса Ајворија. Осим ова два романа, читаоцима на српком језику доступни су преводи романа „Закопани џин“ и „Сликар подземног света“.

Поштујући жељу Алфреда Нобела да се у области књижевности награди „особа која је у књижевности произвела изванредно дело окренуто идеализму“, од 1901. године је награђено 113 писаца, од чега 14 жена, 28 писаца који пишу на енглеском језику, и 77 књижевника који су писали прозу.

Поред Боба Дилана, последњих десет добитника Нобелове награде за књижевност су: Светлана Алексиевич, Патрик Модиано, Алис Мунро, Мо Јан, Томас Транстремер, Марио Варгас Љоса, Херта Милер, Жан-Мари Гистав Ле Клезио и Дорис Лесинг.

Нобелове награде 2017. Сваке године, током прве недеље октобра у Стокхолму се додељује пет престижних награда које је својим завештањем успоставио шведски научник Алфред Нобел. Награде се саопштавају од понедељка до петка, увек истим редом: медицина, физика, хемија, књижевност и мир. Првог следећег понедељка објављује се и додатна награда у Ослу, за економију. Као и претходних година, из дана у дан, Елементаријум прати Нобелову недељу. Истражите више…

Текст: Јована Николић

Нобелову награду за хемију ове године добили су Жак Дебуше, Јоаким Франк и Ричард Хендерсон који су допринели развоју крио-електронског микроскопа што је омогућило настанак слика биомолекула. Научна литература данас обилује сликама које приказују шта се догађа на атомском и молекуларном нивоу, од протеина који изазивају резистенцију антибиоитика до Зика вируса, али дуго микроскопи нису омогућавали научницима да јасно виде живе молекуле. Може се рећи да је биохемија са крио-елеткронским микроскопом ушла у сасвим нову еру у којој се знанто једноставније и напредније сагледавају биомолекули и визуализују различити процеси. Ова врста микроскопа има велики значај и на теорисјком и практичном нивоу јер доприноси разумевању хемије живота, али и развоју фармације.

Дуго се сматрало да електронски микроскопи могу да пруже увид само у неживу материју јер њихов јак сноп уништава све што је живо, али је Ричард Хендерсон успео да помоћу њега добије тродимензионалну слику протеина на атомском нивоу. Јоаким Франк је од 1975. до 1986. развио метод за спајање нејасних дводимензионалних слика које су добијене електронским микроскопом тако да се добије јасна тродимензионална.

Међутим, кључни корак у развију крио-елеткронских микроскопа направио је Жак Дебуше који је почетком осамдесетих година 20. века почео да витрификује воду у ове сврхе. С обзиром да течна вода при посматрању електронским микроскопом испарава што оштећује биомолекуле, Дебуше је применио процес витрификације, однсоно хлађења воде како би она прешла у чврсто стање. Течна вода која се налази око биолошког узорка се веома брзо хлади и сада у новом облику штити узорак тако да молекули задржавају свој природни облик. Прве слике различитих вируса који се веома јасно разликују од витрификоване воде која их окружује, Дебуше је добио 1984. године. 

Жак Дебуше је рођен 1942. године у Еглу, у Швајцарској, а докторирао је на Универзитету у Женеви и Универзитету у Базелу. Професор је биофизике на Универзитету у Лозани

Јоаким Франк је рођен 1940. године у Зигену у Немачкој. Докторирао је на Техничком универзитету у Минхену. Професор је биохемије, биофизике и биолошких наука на Колумбија Универзитету у Њујорку.

Ричард Хендерсон је рођен 1945. године у Единбургу. Докторирао је на Кембриџу где је програмски директор MRC лабораторије молекуларне биологије.

Нобелове награде 2017. Сваке године, током прве недеље октобра у Стокхолму се додељује пет престижних награда које је својим завештањем успоставио шведски научник Алфред Нобел. Награде се саопштавају од понедељка до петка, увек истим редом: медицина, физика, хемија, књижевност и мир. Првог следећег понедељка објављује се и додатна награда у Ослу, за економију. Као и претходних година, из дана у дан, Елементаријум прати Нобелову недељу. Истражите више…

Текст: И. Хорват

Овогодишња Нобелова награда у области физике додељена је тројици научника за њихов допринос и рад на открићу гравитационих таласа у оквиру LIGO/VIRGO колаборације. Половина износа Нобелове награде одлази у руке Рајнера Вајса са MIT-a, док другу половину деле Бери Бериш и Кип Торну са Caltech-a.

Тројица научника имали су значајан допринос за развој и целокупан успех детектора LIGO који је довео до овог епохалног открића. Након четири деценије које су посветили раду у овој области, тројица научника ове године заслужено су понела титулу Нобелових лауреата.

Гравитациони таласи по први пут су детектовани 14. септембра 2015. године, 100 година након што их је својом Општом теоријом гравитације предвидео Алберт Ајнштајн. Детектовани таласи настали су као резултат судара две црне рупе пре 1,3 милијарде година.

Након што су подаци обрађени, а вест о отркићу гравитационих таласа објављена фебруара 2016. године, многи су очекивали да ће управо 2016. донети награду научницима са колаборације LIGO/VIRGO. Међутим, очигледно је била неопходна још једна година и још неколико потврда постојања гравитационих таласа.

Рaјнер Вајс, рођен је 1932. године у Берлину. Вајс је једна је од пионира у области ласерске интерферометрије. Још средином седамдесетих, Вајс је дизајнирао детектор за који је сматрао да би могао да улови „звук гравитације“. Тренутно је запослен као професор емеритус на чувеном МИТ-ју. Сва тројица Нобеловаца део су LIGO/VIRGO колаборације.  

Бери Бериш је експериментални физичар рођен 1936. године у Сједињеним Америчким Државама. Он је један од водећих физичар у области гравитационих таласа. Тренутно је професор емеритус на Калифорнијском институту за технологију (Caltech).

Кип С. Торн рођен је 1940. године у САД, и један је од водећих теоријских физичара специјализованих у области Ајнштајнове теорије гравитације. Као и Бериш, Торн је професор емеритус на Caltech-у. Заједно са Вајсом, још пре неколико деценија био је убеђен да је откриће гравитационих таласа могуће и да би ово откриће могло довести до револуционарних сазнања о универзуму.

Након што је објављена вест о овом невероватном открићу, у фебруару 2016. године Елементаријум је посветио специјал овој теми, који сада преносимо:

ГРАВИТАЦИОНИ ТАЛАСИ

• Откриће века
• Нови прозор ка универзуму
• Звук гравитације
• Кaко ради ЛИГО?
• Кратка повест гравитације

Нобелове награде 2017. Сваке године, током прве недеље октобра у Стокхолму се додељује пет престижних награда које је својим завештањем успоставио шведски научник Алфред Нобел. Награде се саопштавају од понедељка до петка, увек истим редом: медицина, физика, хемија, књижевност и мир. Првог следећег понедељка објављује се и додатна награда у Ослу, за економију. Као и претходних година, из дана у дан, Елементаријум прати Нобелову недељу. Истражите више…

Текст: Никола Здравковић

Прву овогодишњу Нобелову награду, у области физиологије или медицине, добила су три америчка истраживача – Џефри Хол, Мајкл Росбах и Мајкл В. Јанг, како је наведено у саопштењу, „за откриће молекуларних механизама који контролишу циркадијалне ритмове“. Хол и Росбах су велики део свог научног рада спровели на Универзитету Брандејс, а Мајкл В. Јанг је истраживач на Универзитету Рокфелер у Њујорку.

Циркадијални ритмови су „кривци“ за џет-лег, за наше навике када је у питању спавање, глад или орност за рад у току дана – у питању су периодичне промене у понашању живих организама, које се понављају сваких двадесет и четири часа. Постојање „дневног ритма“ је природна последица еволуције живота на Земљи, који се у својој историји дугој више милијарди година све време прилагођавао смени дана и ноћи.

Тројица истраживача су 1984. године открили да се тајна циркадијалног ритма крије у самим ћелијама живих бића, и то преко легендарног лабораторијског субјекта и организма-модела, винске мушице (Drosophila Melanogaster), у којој су пронашли ген, назван period gene, који контролише лучење ензима који се у току дана сакупља у ћелијама, а у току ноћи троши. Уследила су бројна открића која су употпунила наше знање о пореклу „дневног ритма“, али и она која су потврдила да слични механизми функционишу и код других живих бића, укључујући и људе.

Овом приликом, преносимо један кратак одломак из књиге „Шта биљка зна“ Данијела Шемовица:

„Ове свакодневне промене у понашању нашег организма називају се циркадијалним ритмовима, због тога што се понављају у двадесетчетворочасовним циклусима чак и када смо затворени у просторији у коју светлост никада не продире. Када путујемо на други крај планете, наши циркадијални часовници више нису усаглашени са дневно-ноћним сигналима, што је појава коју називамо џет-лег… Ако на вештачки начин променимо дневно-ноћни циклус код биљке, и она ће доживети џет-лег (с тим што неће бити намргођена) и биће јој потребно неколико дана да се прилагоди…“

Џефри Хол рођен је 1945. у Њујорку, САД. Докторирао је на Универзитету Вашингтону, у Сијетлу. Од 1974. је радио на Универзитету Брандејс у Валтаму, а од 2002. на Универзитету у Мејну. Сада је у пензији.

Мајкл Росбах је рођен 1944. године у Канзас Ситију, САД. Докторирао је на МИТ-ју. Од 1974. године ради на на Универзитету Брандејс у Валтаму.

Мајкл В. Јанг је рођен 1949. године у Мајамију, САД. Завршио је докторске студије на Универзитету у Тексасу, у Остину. Ради на Универзитету Рокфелер у Њујорку од 1978. године.

Нобелове награде 2017. Сваке године, током прве недеље октобра у Стокхолму се додељује пет престижних награда које је својим завештањем успоставио шведски научник Алфред Нобел. Награде се саопштавају од понедељка до петка, увек истим редом: медицина, физика, хемија, књижевност и мир. Првог следећег понедељка објављује се и додатна награда у Ослу, за економију. Као и претходних година, из дана у дан, Елементаријум прати Нобелову недељу. Истражите више…

Текст: Јована Николић

Како наставити низ који чине Оскар, неколико Греми награда за најбољи музички албум, Златни глобус, Пулицерова награда и место у Рокенрол холу славних? Боб Дилан је пронашао потпуно неочекивано решење – Нобеловом наградом за књижевност.

Сто осма Нобелова награда за књижевност је по много чему несвакидашња. Најпре се на награду у овој области чекало дуже него на оне у осталим категоријама, затим је додељена песнику око кога су и даље подељена мишљења да ли се може назвати песником, а први пут у историји нобеловац сазнаје да је добио престижну награду истог дана када има концерт. Друштвене мреже су већ пуне честитки, коментара и понеких речи незадовољства, а публика у Лос Анђелесу вечерас ће имати прилику да уживо слуша лауреата и пева стихове који су награђени највећим признањем у свету књижевности.

Добитника Нобелове награде за књижевност прогласила је Сара Денијус, секретар Шведске академије наука, уз објашњење да је Дилан донео нов поетски израз у оквиру америчке традиције песама. На питања новинара како је направљен овако необичан избор, Денијусова је одговорила да је Дилан велики песник и да његове песме не само да се могу читати независно од музике, већ је препоручљиво упознати их и на тај начин. Она је овом приликом подсетила на дугу песничку традицију која није одувек била повезана са записаним речима и оним што се данас сматра конвенционалним књижевним делима, напомињући да су у античкој Грчкој песнички текстови били намењени слушању и извођењу, а често су их пратили музички инструменти.

Слично објашњење за Диланово име међу нобеловцима има и књижевник Салман Ружди, који је на свом Твитер профилу написао да су песма и поезија тесно повезане још од Орфеја, а да је Дилан сјајан наследник бардовске традиције и одличан избор за Нобелову награду.

Роберт Ален Зимерман, познатији као Боб Дилан, на оригиналан начин је спојио фолк, рок, кантри и поп музику и обогатио је поетским текстовима. У својој педесетогодишњој каријери, Дилан никада није био само музичар, већ отелотворење античког песника у савременом свету, који не само да проводи живот на турнејама и спаја музику и поезију, већ преноси важне поруке и покреће друштвене промене. Шездесетих година је важио за гласника читаве генерације, за покретача свести о грађанском активизму, а данас се његови стихови већ могу замислити као делови антологија поезије.

Годинама уназад љубитељи дела Боба Дилана напомињали су да је заслужио Нобелову награду за књижевност, али је мало ко веровао да ће се то заиста догодити. Ове године су му кладионице прогнозирале веће шансе него досад (1:50), али су бројни медији пренели текстове у којима се говори да је то само жеља публике која се неће остварити. Међутим, како је речено на конференцији за новинаре у Шведској академији наука, комисија је без несугласица одлучила – награду је заслужио Mr. Tambourine Man.

Нобелове награде 2016. Сваке године, током прве недеље октобра, у Стокхолму се додељује пет престижних награда које је својим завештањем успоставио шведски научник Алфред Нобел. Награде се саопштавају од понедељка до петка, увек истим редом: медицина, физика, хемија, књижевност и мир. Првог следећег понедељка објављује се и додатна награда у Ослу, за економију. Као и претходних година, из дана у дан, Елементаријум прати Нобелову недељу. Истражите више…

Текст: Борис Клобучар*

Овогодишњу Нобелову награду за физику добили су британски физичари Дejвид Тaулeс, Данкан Хoлдејн и Мајкл Костерлиц, за теоријска открића такозваних тополошких фазних прелаза, који су у последњим деценијама XX века изузетно допринела разумевању егзотичне физике танких слојева.

О чему је реч? Каква егзотична стања су проучавали овогодишњи лауреати?

Ако погледамо атоме воде у леду, односно атоме воде у чврстом стању, видимо да су распоређени збијено, у кристалну решетку. Ако мало повећамо температуру молекули ће почети слободније да се крећу и вода ће прећи у течно стање. Ако наставимо да загревамо воду, она прелази у треће агрегатно стање и постаје гас, у ком се молекули крећу далеко хаотичније.

Понашање честица добро је познато у овим стањима, односно фазама. Прелазак из једног стања у друго зато називамо фазним прелазом. Међутим, у посебним случајевима, када су температуре јако ниске или када радимо са материјалима чија је дебљина само један слој атома ствари постају нешто компликованије, а механизми фазних прелаза битно другачији.

Захваљујући пионирском раду овогодишњих нобеловаца Дejвида Тaулeса, Данкана Хoлдејна и Мајкла Костерлица, данас боље разумемо механизме који у овим случајевима доводе до суперпроводности и суперфлуидности. Њих тројица су у различитим радовима од почетка осамдесетих година прошлог века па надаље дали теоријску подлогу која је касније експериментално и показана.

Сарадник из Србије

Нобелова награда за физику из године у годину афирмише различите физичке науке и притом, будући да физика не настаје радом само једног појединца, прећутно награђује читаву мрежу истраживача који директно или индиректно сарађују са Нобеловцима. Ове године се догодило да се међу сарадницима из најближег научног окружења лауреата налази и један истраживач пореклом из Србије, са Института за физику у Београду. Наиме, физичар Златко Папић који је докторирао на Универзитету у Београду и француском Универзитету Париз Суд, а дисертацију радио под менторством Милице Миловановић из Лабораторије за примену рачунара у науци (SCL) на Институту за физику, потписан је као ко-аутор на више радова са Нобеловцем Данканом Холдејном. Након постдокторских студија на Универзитету Принстон, доктор Папић тренутно предаје на Универзитету у Лидсу. (С.Б.)

Тaулeс и Костелиц потпуно су преокренули тадашње разумевање фазних прелаза у танким (приближно једноатомским) слојевима материјала. Наиме, до тада су научници претпостављали да температурне флуктуације у оваквим слојевима (који се налазе на јако ниским температурама) потпуно пониште свако уређење честица од којих су направљене.

Тaулeс и Костелиц су одлучили да проуче феномен из перспективе топологије, што је једна област у математици. Ова два нобеловца, користећи тополошке методе, показали су да су за фазне прелазе у оваквим дводимензионим материјалима одговорни такозвани вортекси (вртлози).

На ниским температурама вртлози се увек јављају у паровима један до другог. Међутим са повећањем температуре они почињу да се одвајају.  То, та околност, заправо представља – фазни прелаз. Јако важно за ове такозване КТ прелазе (Костелиц-Тaулeс) јесте да су универзални, то јест не зависе од материјала.

Захваљујући томе било је могуће теоријски објаснити постојање суперпроводних способности материјала на јако ниским температурама. Настављајући се на овај теоријски рад, Данкан Хoлдејн је са Тaулeсом дао теоријски квантномеханички метод за одређивање који то материјали могу проводити наелектрисање.

Током конференције у Стокхолму, члан Нобеловог комитета Торс Ханс Хансон,  покушао је врло пластично да објасни концепт топологије. Он је на презентацију донео једну крофну, један ђеврек и перецу. Ова три пецива су за нас, наиме, веома различита – једно је слатко, друго слано, треће има житарице по себи. Међутим, са тополошке стране они се разликују само по једном параметру – крофна нема отворе, ђеврек има један, а переца два. И то је једина разлика. Дакле са тополошког становишта, лопта и чинија, на пример, су иста ствар, јер оба немају отворе па се једна може трансформисати у другу. Лопта и обруч, с друге стране, не спадају у исту групу.

Одређене промене магнетног поља или температуре неће променити особине материјала са тополошког становишта, као и када би крофну развлачили у палачинку. Међутим у одређеном тренутку у тој палачинки би настала рупа, што је са тополошке стране нови ниво. Ова промена аналогна је скоку проводности. Сада поново ту палачинку са рупом можемо обликовати у ђеврек, обруч или било шта друго, али је за топологе то све исто док се ђеврек поново не поцепа па добијемо перецу.

Управо користећи топологију, Дejвид Тaулeс је објаснио феномен познат као Холов ефекат. Рад тројице научника током година дао је бројне резултате, а међу неким од будућих примена помињу се тополошки изолатори и тополошки суперпроводници. Ови материјали требало би да побољшају карактеристике пре свега електронских компоненти и у многоме унапреде како рачунарску тако и друге гране индустрије. Још једна од поменутих примена ове теорије је у квантним рачунарима. 

Дejвид Тaулeс рођен је 1934. године у Берсдену у Енглеској. Докторске студије завршио је на Корнел Универзитету, а тренутно ради на два универзитета, у Вашингтону и Сијетлу.

Ф. Данкан Хoлдејн рођен је 1951. године у Лондону, а докторирао је на универзитету Кембриџ. Тренутно ради на универзитету Принстон у САД.

Ј. Мајкл Костелиц је рођен 1942. године у Абердину, а докторирао је на универзитету Оксфорд. ради као професор физике на универзитету Браун.

*Текст је допуњен новим информацијама пет сати након објављивања, у 20.30, 4. октобра, уз мање корекције у транскрипцији имена (прим. ур.)

Нобелове награде 2016. Сваке године, током прве недеље октобра у Стокхолму се додељује пет престижних награда које је својим завештањем успоставио шведски научник Алфред Нобел. Награде се саопштавају од понедељка до петка, увек истим редом: медицина, физика, хемија, књижевност и мир. Првог следећег понедељка објављује се и додатна награда у Ослу, за економију. Као и претходних година, из дана у дан, Елементаријум прати Нобелову недељу. Истражите више…

Текст: Ивана Хорват

У саставу наших ћелија налази се знатан број минијатурних  структура, органела. Оне свакодневно обављају велики број функција, неопходних за оптимални рад нашег организма: од производње енергије у митохондријама, превођења генетског кода у рибозомима, до складиштења готово свог генетског материјала човека у ћелијским језгрима.

Међутим, шездесетих година прошлог века научници су приметили још једно својсто ћелије, путем којег рециклира своје саставне компоненте. Овај процес назвали су аутофагија. Било је неопходно још неколико деценија рада на проучавању овог механизма, како би се добро разумела његова улога – како у оптималном функционисању организма, тако и у јављању одређених болести.

Почетком деведестих година прошлог века, јапански научник Јошинори Осуми извео је низ пажљиво осмишљених експеримената током којих је разоткрио комплексне механизме процесе аутофагије. Као награду за свој труд и допринос у овој области научних истраживања Јошинори Осуми данас је добио Нобелову награду у области медицине. 

Сматра се да је аутофагија један од основних механизама преживљавања током периода екстремне глади, али и процес који игра значајну улогу у обољењима попут рака.

Ћелијска рециклажа

Аутофагија омогућава нормалну рециклажу саставних компоненти ћелије. Назив је грчког порекла, од auto “само” и phagein “јести”. Термин се односи на процес током којег ћелија разграђује сопствени садржај, било да су у питању оштећени протеини или истрошене органеле.

Аутофагија се одвија у такозваним лизозомима, једној врсти ћелијских органела, које садрже преко 40 различитих ензима неопходних за процес разградње. Осим протеина, поједини ензими задужени су за разлагање масноћа, као и угљених-хидрата. Ове специјализоване ћелијске нише успешно рециклирају и бактерије и вирусе.

Током шездесетих година такође је уочено да ћелије поседују стратегију како би успешно транспортовале ”сировине” за рециклирање до лизозома. Током микроскопских и биохемијских аналаиза које су уследиле, откривено је да током овог процеса одређени састојци у цитоплазми ћелије бивају одвојени двомембарнским везикулама, која се називају аутофагозоми. Једном када настану, аутофагозоми ”заробљени” материјал транспортују до лизозома, након чега се са њима слепљују и испоручују свој карго. 

Након што је процес разградње завршен, ћелија уместо протеина абнормалних структрура или других непожељних “становника” добија рециклиране саставне делове и хранљиве материје које може да искористи за своје обнављање или у неке друге сврхе. 

Програмирана ћелијска смрт, како се овај механизам још зове, међутим није једини. Аутофагија се сматра ћелијском смрћу типа 2, док се апоптоза сматра ћелијском смрћу типа 1. Апоптоза за разлику од аутофагије представља ”самоубиство” ћелије, као целовитог система.

Промена парадигме

Почетком деведестих година прошлог века, Јошинори Осуми извео је један од најзначајнијих експеримената у својој каријери, који осим што му након 25 година доноси Нобелову награду, доводи и до промене парадигме када је у питању функционисања ћелијског система.

Након оснивања своје лабораторије 1988. године у Јапану, професор Осуми се фокусирао на изучавање пекарског квасца као одличног модел-организма за разумевање процеса у људским ћелијама. Конкретно, бавио се проучавањем разградње протеина у вакуолама, органелама у ћелијама квасца које по својој функцији одговарају лизозомима.

Међутим, он се суочио са неколико проблема, међу којима је заправо највећи био, иронично, премали пречник ћелије. Мале димензије ћелија учиниле су да је структуру вакуоле тешко посматрати чак и помоћу врхунских микроскопа. Како би доскочио овом проблем, Јошинори је осмислио неколико трикова: уколико би се аутофагозоми у довољној количини акумулирали унутар вакуола, тада би их било могуће посматрати. Како би ово постигао, професор Осуми онемогућио је процес разградње ”искључујући” дејство различитих ензима.

Једно од најпроучаваијих стања током којих је појачана појава аутофагије и акумулација садржаја за рециклажу је гладовање. На тај начин ћелије себи обеyбеђују неопходну храну. Недостатак било којег есенцијалног састојка може да доведе до аутофагије. Како се показало, као најјачи окидач за овај механизам код квасца је недостатак азота.

Након што би се материјал за ћелијску рециклажу накупио унутар вакуола, оне су постајале видљивије, што је омогућило овом јапанском научнику даље изучавање. Осим што је пре свега био у прилици да потврди постојање овог механизма и код гљивица, овај експеримент довео је до још једног значајног помака у истраживању: могућности идентификовања гена који су одговорни за процес.

Осуми је током даљег изучавања излагао гљивице дејству различитих хемикалија, које су насумично доводиле до различитих генетских мутација. Након тога, индуковао би процес аутофагије.  

Проучавајући на хиљаде гливица, Осуми је идентификовао 15 гена који управљау овим процесом. Потом, бавио се изучавањем улоге протеина за чију синтезу су одговорни управо ови гени. Ово му је помогло да утврди који то фактори иницирају процес ћелијске рециклаже.

Будући да је пекарски квасац одличан модел-организам, проучавање њихових ћелија омогућило је разумевање улоге аутофагије у људским ћелијама. Након готово 50 година од када је аутофагија први пут била идентификована, више није постојала препрека за разумевање значаја овог механизма за оптимално функционсање човека. Сви неопходни алати били су спремни за даљу употребу.

Након великог броја радова који су потом уследили, међу чијим ауторима су се нашла значајна имена медицинских наука, данас знамо да аутофагија контролише неке од основних физиолошких механизам у организму. Веома брзо, аутофагија обезбеђује саставне компомненте за производњу енергије у ћелијама, једног од основних предуслова за функционисање организма, али и неопходне саставне делове за обнављање ћелијског материјала. Због свега овога, аутофагија се сматра једним од основних процеса одговорних за адаштацију организма на периоде екстремне глади или неке друге изворе интензивног стреса.

Уочено је такође да су неадекватни механизми аутофагије повезани са појавом стања као што је Паркинсонва болест, дијабетес типа 2, неуродегеративне болести или чак рак. Такође, уочено је да након инфекција, овај процес има једну од значајних улога у ”чишћењу” организам, уклањајући заостале унутаћелијске бактерије и вирусе. Осим тога, аутофагија има улогу у диференцијацији ћелија ембриона. 

Јошинори Осуми рођен је 1945. године у граду Фукуока у Јапану. Докторирао је 1974. године на Универзитету у Токију, где је две деценије касније извео своје најзначајније експерименте. У међувремену, боравио је на Рокафелер Универзитету у Њујорку. Своју лабораторију и истраживачку групу оснива 1988. године на Универзитету у Токију. Пар година након тога одлази на Институт за фундаментална биолошка истраживања у јапанском граду Оказаки, где наставља са радом. Од 2009. године ангажован је на три универзитета, међутим на Токијском технолошком институту након пензинисања бива биран у звање професора емеритуса. 

Нобелове награде 2016. Сваке године, током прве недеље октобра у Стокхолму се додељује пет престижних награда које је својим завештањем успоставио шведски научник Алфред Нобел. Награде се саопштавају од понедељка до петка, увек истим редом: медицина, физика, хемија, књижевност и мир. Првог следећег понедељка објављује се и додатна награда у Ослу, за економију. Као и претходних година, из дана у дан, Елементаријум прати Нобелову недељу. Истражите више…

Текст: Тијана Марковић

Награда Шведске банке у области економских наука у знак сећања на Алфреда Нобела последња је у низу награда које су ове године додељене светским научницима. Краљевска шведска академија доделила је Нобелову награду за економију Ангусу Дитону за његову анализу потрошње, сиромаштва и благостања.

Током свог истраживања Ангус Дитон је довео у везу потрошачке изборе појединаца и исходе тих избора и на тај начин потпомогао трансформацију различитих области економије, попут микро и макро економије, као и развојне економије.

Наиме, Дитон је успео да олакша разумевање индивидуалних избора потрошње који директно утичу на креирање економских политика које промовишу благостање, а смањују сиромаштво.

То је урадио тако што је читав свој рад засновао на решавању три главна питања: како потрошачи расподељују своја средства на различиту робу, колико је друштвених прихода потрошено, а колико сачувано и како најбоље измерити и анализирати благостање и сиромаштво.

Ангус Дитон је британски и амерички економиста, рођен у Шкотској 1945. године, а магистрирао је и докторирао на Универзитету Кембриџ. Један је од водећих микроекономиста у свету. Сва његова истраживања заснована су на испитивању потрошачих навика у сиромашним државама.

Нобелову награду за економију први пут је доделила најстарија централна банка на свету, Шведска банка,1969. године, поводом 300 година од свог оснивања. Ова награда раније је била предмет разних спекулација. Наиме, признање из економије није се нашло у тестаменту Адолфа Нобела, међу медицином или физиологијом, физиком, хемијом, књижевношћу и наградом за мир, али лауреати су диплому и медаљу примали на истој свечаности на којој су проглашавани добитници Нобелових награда. Тридесетак година касније, 1995. године, награда за економију предефинисана је у награду за друштвене науке, а тиме су за награђивање узети у обзир и доприноси из наука попут социологије, психологије, политичких наука.

Истражите више о Нобеловим наградама 2015.

Истражите више о Нобелу претходних година