Текст: Тијана Марковић

Награда Шведске банке у области економских наука у знак сећања на Алфреда Нобела последња је у низу награда које су ове године додељене светским научницима. Краљевска шведска академија доделила је Нобелову награду за економију Ангусу Дитону за његову анализу потрошње, сиромаштва и благостања.

Током свог истраживања Ангус Дитон је довео у везу потрошачке изборе појединаца и исходе тих избора и на тај начин потпомогао трансформацију различитих области економије, попут микро и макро економије, као и развојне економије.

Наиме, Дитон је успео да олакша разумевање индивидуалних избора потрошње који директно утичу на креирање економских политика које промовишу благостање, а смањују сиромаштво.

То је урадио тако што је читав свој рад засновао на решавању три главна питања: како потрошачи расподељују своја средства на различиту робу, колико је друштвених прихода потрошено, а колико сачувано и како најбоље измерити и анализирати благостање и сиромаштво.

Ангус Дитон је британски и амерички економиста, рођен у Шкотској 1945. године, а магистрирао је и докторирао на Универзитету Кембриџ. Један је од водећих микроекономиста у свету. Сва његова истраживања заснована су на испитивању потрошачих навика у сиромашним државама.

Нобелову награду за економију први пут је доделила најстарија централна банка на свету, Шведска банка,1969. године, поводом 300 година од свог оснивања. Ова награда раније је била предмет разних спекулација. Наиме, признање из економије није се нашло у тестаменту Адолфа Нобела, међу медицином или физиологијом, физиком, хемијом, књижевношћу и наградом за мир, али лауреати су диплому и медаљу примали на истој свечаности на којој су проглашавани добитници Нобелових награда. Тридесетак година касније, 1995. године, награда за економију предефинисана је у награду за друштвене науке, а тиме су за награђивање узети у обзир и доприноси из наука попут социологије, психологије, политичких наука.

Истражите више о Нобеловим наградама 2015.

Истражите више о Нобелу претходних година

Често контроверзну Нобелову награду за мир, Норвешки Нобелов комитет је ове године доделио Националном квартету за дијалог у Тунису. Квартет је награђен за допринос у изградњи демократије након Јасмин револуције која је избила 2011. године. 

Јасмин револуцију су обележили бројни протести социјалне природе на којима је народ изражавао незадовољство због незапослености, цена хране, корупције и услова живота. Међутим, протести су убрзо прерасли у политичке и у њима је тражена смена режима. 

Како би се у Тунису успоставила демократија, у лето 2013. године је формиран Национални квартет за дијалог. Ово тело чине организације цивилног друштва – Лига за људска права, Ред адвоката, Удружење запослених и Уједињени синдикати. 

Чланови Норвешког Нобеловог комитета су саопштили да награда за мир припада Квартету зато што је у време политичких убистава и социјалних немира успоставио миран политички поредак и тиме спречио грађански рат. Рад ове четири организације је омогућио успостављање уставног система који становништву гарантује основна права.

Истражите више о Нобеловим наградама 2015.

Истражите више о Нобелу претходних година

Текст: Љиљана Илић

Белоруска књижевница Светлана Алексијевич овогодишња је добитница Нобелове награде за књижевност. Мада као писац није позната нашој јавности, одлука Шведске краљевске академије није била велико изненађење за све оне који су на кладионицама и интернету пратили избор овогодишњег лауреата.

Нобелов комитет је своју одлуку саопштио на конференцији у Стокхолму, по традицији четвртог дана Нобелове недеље, описујући њено писање као „полифонијско, како споменик патњи и храбрости у наше доба“.

Мада се додељивање награде белоруској књижевници већ тумачи кроз политичку призму и односе са Русијом, Светлана Алексијевич је редак лауреат на пољу документарне прозе. Нажалост, а према подацима из базе Народне библиотеке Србије, код нас није превођена.

У Белорусији је изградила изузетно запажену каријеру новинарке и публицисткиње. Међутим, због свог ангажмана често је долазила у сукоб с властима. Дуго је живела у Италији, Француској и Немачкој, а у родну Белорусију – где су њене књиге биле забрањене – вратила се 2011. године.

Пратите Нобелову недељу 2015.

Светлана Алексијевич рођена је 31. маја 1948. у украјинском граду Ивано-Франкивску у белоруско-украјинској породици. Након што јој је отац завршио војну службу, преселила се у Белорусију, где су јој родитељи радили као наставници.

Привукла је пажњу критике својим стилом и новинарским извештајима из политички турбулентне Русије. Бавила се истраживачким новинарством, а међу најпозантијим књигама је њен опис рата у Авганистану који је Совјетски Савез водио осамдесетих година. Изузетно је запажена и њена књига о чернобиљској катастрофи.

Њене књиге помињу се као књижевна хроника емоционалне историје совјетске и постсовјетске личности. У циклусу „Гласови Утопије“, у коме је описала живот у Совјетском Савезу кроз перспективу појединца. Позната је и по роману „Рат нема женско лице“, базиран на причама жена које су учествовале у Другом светском рату.

Светлане Алексијевич је објавила и књиге „Дечаци од цинка: совјетски гласови из заборављеног рата“ (1992), „Зачаравање смрћу“ (1994), „Последњи сведоци: књига прича које нису за децу“ (20014) или „Половно време“ (2013).

Добитница је бројних међународних награда, између осталих Хередерове награде, као и Награде за европско разумевање у Лајпцигу.

Истражите више о Нобеловим наградама 2015.

Истражите више о Нобелу претходних година

Текст: Јована Николић

Трећи дан ишчекивања имена нобеловаца. Овог пута за достигнућа у области хемије. Сат на званичном сајту Нобелове награде одбројава секунде до проглашења научника чије је знање довело до највећег открића или напретка у области хемије. Овако је Алфред Нобел формулисао захтеве које треба да испуни добитник престижне награде која је хемичарима додељена 115 пута.

Званични сајт Нобелове награде је омогућио и милионима људи широм света да преко преноса уживо завире у салу у којој се додељује највеће признање у области науке. Одбројавање је завршено и салом одзвањају речи: ДНК, Томас Линдал, Пол Модрих и Азиз Санкар. Овогодишњи добитници Нобелове награде за хемију су дошли до независних отркића на молекуларном нивоу како се ДНК природним путем поправља.

Целокупан генски материјал је свакодневно изложен бројним опасностима. УВ зрачење, слободни радикали, канцерогени материјали угрожавају већ нестабилну структуру ДНК. Осим тога, број промена које се одигравају у ћелијама свакодневно у нормалним условима, био би застрашујући када ДНК не би могла сама да се „поправља“.

Овогодишњи Нобеловци су открили да поправке врши природа и то на хемијском нивоу. Они су упознали свет молекула који прате промене, уочавају грешке и не дозвољавају да се ДНК ланац распадне.

Пратите Нобелову недељу 2015.

Корени

Двадесетдевети Швеђанин који је добио Нобелову награду, Томас Линдал, који ради на Френсис Крик институту и у Клер Хол лабораторији у Великој Британији, показао је још шездесетих година да ДНК није онолико стабилан молекул колико се пре тога мислило. Заправо, нестабилност ДНК је таква да би живот на Земљи био немогућ када не би унутар система постојало нешто што га поправља и поставља нуклеобазе на право место.  

Градивни елементи сваког ДНК ланца су добро знане базе:  аденин (А), гуанин (G), цитозин (C) и тимин (T), које граде парове и тако чувају информацију. Посматрајући у својим истраживањима ДНК код бактерија, Линдал је установио да цитозин често трпи промене након којих се не може спарити са гуанином. Уместо тога долази до спајања цитозина и аденина што се понавља при свакој наредној деоби ћелија. Међутим, Линдал је код бактерија открио и ензим који уклања оваква оштећења. 

Независно од њега, Азиз Санкар са Универзитета Северне Каролине је открио механизам који ”поправља” ДНК оштећену УВ зрачењем. Код људи чији механизам ”поправке” не функционише, повећан је ризик од добијања рака коже уколико су изложени сунцу. Механизам који је открио Санкар не важи само за УВ зрачење, већ и за поправљање ефеката различитих мутагених супстанци. 

Санкар је рођен у Турској где је студирао медицину и радио као лекар док није одлучио да се посвети биохемији. Његова прва истраживања ДНК су такође почела са бактеријама код којих је приметио да иако су изложене смртоносним дозама УВ зрачења ипак могу да се под утицајем одређене светлости опораве.  

Након неколико година истраживања, открио је да неколико ензима практично детектује УВ зрачење. Након тога они ”режу” ланац ДНК и отклањају оштећене делове. Код људи је читав процес сложенији, али принцип је исти код свих живих бића. Санкара је ово отркиће још једном уверило да је хемија магична. 

Деобе

Пол Модрих, истраживач на Ховард Хјус медицинском институту и професор на Дјук Универзитету, добио је Нобелову награду за своја открића о ”исправљању грешака” које се јављају приликом деобе ћелија услед погрешног спаривања база у ДНК ланцу.

Пол Модрих је послушао савет свог оца, наставника биологије, који му је одмах након открића структуре ДНК рекао да о томе треба да учи. Као докторанд на Стенфорду радио је са Метјуом Меселсоном на загонетки како метил група утиче на поправку ДНК. Они су заједно стварали вирусе са низом неправилности у ДНК, а затим су посматрали како ови вируси нападају бактерије. Истраживања су показала да бактерије исправљају свој ДНК ланац који не садржи метил групе.

Уследиле су године рада на тражењу ензима који врши поправке тако што проналази оштећење у ДНК ланцу, обележава га и исправља. Нобелову награду је добио за откриће ензима дам метилаза који након проналажења оштећеног места на њега ”закачи” метил групу која ће наводити остале ензиме из машинерије за поправку ДНК да ово оштећење исеку, замене и залече. 

Међутим, процес којим се метил групе додају ДНК, а који се назива метилација, нема исту улогу код бактерија и код човек, тако да је ово за медицину пресудно поље истраживања и даље отворено. 

Но, открића овогодишњих добитника Нобелове награде из хемије су у великој мери повећала разумевање и познавање живих ћелија и начина на који оне функционушу. Познавање принципа којима природа штити живот од грешака саме природе има и практичан значај – пре свега, у откривању нових начина лечења рака. 

Истражите више о Нобеловим наградама 2015.

Истражите више о Нобелу претходних година

Текст: Слободан Бубњевић

Нобелов комитет за физику у 2015. години наградио је истраживања у области физике неутрина, малих, мистериозних и узбудљивих честица које се јављају у читавом универзуму, а којима се упорно бави једна специфична група заљубљеника. Наиме, овогодишњу награду су равномерно поделили Такаки Каџита из истраживачке колаборације Супер-камиоканде, са Универзитета у Токију у Јапану и Артур Мекдоналд из Неутрино опсерваторије Садбури, при Универзитету Квинс у Канади (на слици изнад).

Физичари Каџита и Мекдоналд су награђени за радове који су у великој мери дефинисали савремену физику елементарних честица и објаснили једну од њених најпознатијих мистерија која се односила на неутрина. Како је Нобелов комитет саопштио, награду су добили ”за откриће неутрино осцилација, које су показале да неутрино има масу”.

Но, шта су уопште неутрини? Ако завиримо у основну поставку Стандардног модела, теорије која са успехом и бројним експерименталним потврдама описује свет елементарних честица и објашњава структуру свеукупне материје у свемиру, можемо приметити да елементарне честице као основне градивне елементе физичари деле на две кључне групе – у једној групи су лептони, а у другој кваркови.

Живот кваркова је врло необичан, али пресудно је да они граде хадроне, тешке честице међу којима су протон и неутрон, од којих је на пример сачињено атомско језгро. Групу лептона чини њих шест и уз њих још шест њихових античестица. Међу њима су добро знани електрон и његова античестица, позитрон, као и Ми и Тау лептон и њихове античестице.

Но, уз њих, у лептоне спада и једна пратећа, помало егзотична група честица које немају наелектрисање и за коју се до открића овогодишњих Нобелових лауреата веровало и да немају масу. То су три врсте неутрина – електронски, мионски и тауонски неутрино, као и њихове античестице.

Ако сложите целу слику, видећете свет летпона као врло уредно класификован на електрон, мион, таон и три њихова неутрина. И уз то, античестице свих њих. Неутрина је иначе први предвидео Волфанг Паули, а име им је дао један од највећих физичара XX века, Енрико Ферми, називајућих их “мали неутрални” на италијанском. Устаљено, неутрина се обележавају грчким словом “ни”, ν.

Неутрина, све три врсте, физичари данас јако добро описују математиком Стандардног модела. Физичке карактеристике неутрина су изузетно занимљиве, будући да су то честице које практично не интереагују са другом материјом, ништа их не зауставља и простиру се свемиром на огромним растојањима путујући кроз дуге епохе.

Без наелектрисања, неутрина назаустављиво пролазе кроз сва електромагнетна поља и готово да немају ништа са електромагнетном интеракцијом. Неутрина су честице које не само да буквално пролазе кроз зид, него несметано путују и кроз читаве планете и галаксије. Сматра се да би кроз тврди материјал могли да путују дужином једне читаве светлосне године, а да се не сударе ни са једном честицом материјала.

Пратите Нобелову недељу 2015.

Одакле потичу неутрина? Као и други лептони, неутрина не учествују ни у реакцијама где делује такозвана јака интеракција јер је она резервисана за кваркове, али су зато присутни тамо где делује такозвана слаба интеракција. Таква ствар се у природи догађа на Сунцу, у процесу фузије, односно ”спајања” језгара водоника у хелијум, због које звезде ослобађају тако силну енергију.

Типична фузиона реакција која се одвија на Сунцу и њој сличним звездама подразумева ланчане сударе протона из језгара водоника, током којих се ослобађа енергија, али и “нуспроизводи”, од којих је један и – неутрино. На пример, у судару четири протона ослободиће се енергија и настаће језгро хелијума са два протона и два неутрона, док ће преостати позитрони и приде неутрина.

Захваљујући томе са Сунца, али и са других сличних звезда, непрекидно стижу велике количине овог нуспродукта процеса фузије. Неутрина која стижу на Земљу без заустављања продиру кроз атмосферу, али потом без реакције одлазе даље, кроз планету. Физичари покушавају да их “улове”, односно уоче, помоћу огромних детектора (на слици), али овај лов није нимало једноставан. Хватати неутрине је упоредиво са ловом на духове који пролазе кроз зидове.

Међутим, то није једина мука са неутринима. Број неутрина који је на овај начин са Сунца успевао да се улови није одговарао оном што би се могло очекивати. Након упорних мерења, још од шездесетих година, постало је јасно да из неког разлога до Земље стиже само трећина неутрина која настају у процесима на Сунцу.

Где су нестали остали, будући да ни са чим нису могли да интереагују? Ово питање је дуго било познато као проблем, односно мистерија соларних неутрина. Све тачнија мерења и све боље симулације процеса на Сунцу су само све тачније показивале да нешто заиста није у реду – као да две трећине неутрина негде нестаје. А до детектора заиста стиже само једна трећина оног типа неутрина који настаје на Сунцу (електронског). 

До решења се дошло захваљујући смелој претпоставци о осцилацијама неутрина. Према њој, неутрина након што напусте Сунце мењају свој тип између три идентитета. Тако испада као да од Сунца на пут креће скупина јабука, а на Земљу стиже група коју чини трећина поморанџи, трећина смокви и трећина јабука. Таква препоставка, будући да неутрина непрекидно прелазе из једног у други тип – из јабука у поморанџе, из поморанџи у смокве, итд. – по Стандардном моделу подразумева и да неутрина имају – масу.

Почетком XXI века, овогодишњи лауреат Такаши Каџита са детектора Супер-камиоканде је објавио откриће да се атмосферска неутрина током свог пута мењају између два идентитета. У међувремену, истраживачка група у Канади, предвођена Артуром Мекдоналдом демонстрирала је да неутрина са Сунца не нестају током свог пута до Земље, већ да до детектора стижу са различитим идентитетима.

Ове експерименталне потврде за решење проблема старог више деценија су трајно промениле физику неутрина, али и читав Стандардни модел. У време кад се то десило, пре 13 година, Нобелов комитет наградио је Реја Дејвиса и Масатоши Кошибу за откриће од пре пола века да само једна трећина полазног типа неутрина са Сунца стиже до Земље, чиме је мистерија неутрина заправо била постављена.

Пословично опрезна Шведска академија наука, бар кад је реч о наградама у физици, сачекала је потом више од једне деценије да решење одстоји и да награди и оне који су проблем разрешили. 

Истражите више о Нобеловим наградама 2015.

Истражите више о Нобелу претходних година

Текст: Ивана Хорват 

У понедељак 5. октобра у Стокхолму, Нобелов комитет Каролинског института доделио је Нобелову награду за 2015. годину у области медицине и физиологије. Једна половина награде припала је заједнички Вилијаму Кемпелу и Сатоши Омура, за њихов допринос у развијању нових терапија за лечење инфекција проузрокованих паразитима. Друга половина награде припала је научници Јују Ту за развијање терапије која се користи у сузбијању маларије.

Иако западној цивилизацији болести попут паразитских инфекција звуче као давно заборављена обољења из прошлости, у великом делу неразвијеног света болести попут ових узрокују и даље велику смртност и представљају један од највећих здравствених проблема. Међутим, својим иновативним терапијама ово троје научника значајно су унапредили ниво здравственог стања у најсиромашнијим деловима света и фундаментално променили начин на који се болести попут ових лече. 

Истражите више о Нобеловим наградама 2015.

Истражите више о Нобелу претходних година

Речно слепило и елефантијаза

Вилијам Кемпел и Сатоши Омура добили су Нобелову награду за откриће  антипаразитског лека Авермецтин, који лечи онхоцеркозу познатију и као речно слепило, али и болест познату као елефантијаза. Проучавајући једну врсту бактерије која живи у земљи, Сатоши Омура дошао је до интересантног открића о ефикасности ове бактерије при уништавању појединих микроорганизама. Након што је одабрао 50 врста које су највише терапеутски  обећавале, Вилијам Кампел је установио која од њих има највеће антипаразитско дејство.

Речно слепило је по бројности трећи узрочник слепила у свету. Ова болест проузрокована је ваљкастим црвом ког најчешће преносе мушице уједом. До открића овог лека, у свету је било оболело око 37 милиона људи. Иако се леком не уништавају одрасле јединке овог паразита, уништавају се ларве, а самим тим се спречава њихово размножавање.

Такође, показало се да је овај лек веома ефикасан у лечењу болести елефантијаза, која доводи до значајног задебљања и увећања коже и поткожног ткива, а у најтежим случајевима и до знатних деформација делова тела. У тропксим пределима Елефанатијазу узрокује једна врста ваљкастиг црва, која припада породици нематода. Увећање настаје и због ометања рада лимфног система, при чему долази до појаве склерозе и фиборозе.

До шире примене овог лека, Елефантијаза је погађала око 100 милиона људи, проузрокујући код заражених појединаца трајне деформације тела. Један од деривата овог лека, познат као Ивермецитин, нашао је своју широку примену у најсиромашнијим деловима света. Иако су паразитска обољења мучила људску цивилизацију миленијумима, употреба овог лека је довела болест скоро до истребљења. Уколико лек доведе до потпуног изумирања болести, ово откриће сматраће се једним од највећих успеха медицине до сада.

Пратите Нобелову недељу 2015.

Маларија

Кинеска научница Јују Ту, својим залагањем на развијању лека Артемисинин, значајно је допринела смањивању смртности  пацијената који су оболели од маларије. Јују Ту се окренула традиционалној кинеској медицини у решавању овог проблема који цивилиазцију мучи од давнина. Прва је показала да активна компонента биљке Артемисиа аннуа врло ефикасно уништава паразите који доводе до појаве маларије, како код људи тако и код животиња. Ова биљка дуги низ година користила се у борби против маларије у кинеској народној медицини.

Лек је најефикаснији ако се користи комбиновано. Код одраслих људи, лек је смањио смртност за чак 20 одсто, док је код деце тај проценат већи и износи око 30 одсто. Процењује се да употреба овог лека само у Африци на годишњем нивоу спаси око 100 000 живота. Према извештају Светске здравствене организације из 2012. године, терапије које се заснивају на Артемисинину сматрају се најефикаснијим у борби против ове опаке болести.

Ко је Вилијам Кемпел?

Вилијам Кемпел рођен је у Ирској, 1930. године. Докторирао је на Универзитету Висконсин у Сједињеним Америчким Државама. Дуги низ година био је био је директор Мерк института за терапеутска истраживања у САД-у. Тренутно је научни сарадник, емеритус, на Дру Универзитету у Њу Џерсију у САД-у. На изоловању лека Авермецтин радио је  током 1978. године.

Ко је Сатоши Омура?

Сатоши Омура, јапански микробиолог и експерт, рођен је у граду Јаманаши Префектур 1935. године. Докторирао је у чак две области: фармакологије 1968. године на Универзитету Токио, и у области хемије на Токијском научном универзитету 1970. године. Дуги низ година радио је на Китасато Универзитету, а од 2007. године је на истом универзитету професор емеритус.

Ко је Јују Ту?

Нобеловка Јују Ту рођена је 1930. године у Кини. Докторирала је на Универзитету у Пекингу, а од 1965. године запослена је као професор на Кинеској академији за традиционалну медицину. Рад на развијању терапије започела је још крајем шездесетих година прошлог века. До пуне примене лека прошло је неколико деценија