Фото: НАСА

Нови хоризонти још увек нису потрошили све своје адуте, што потврђује и вест о томе да су на Плутону идентификована два могућа ледена вулкана.

Две формације, незванично назване Рајтови месеци, лоциране јужно од чувеног Спутник планума на Плутону, високе су око 4, широке око 160 километара. Обе планине, наизглед, имају депресије на самом врху, карактеристичне за вулкане на Земљи, што се може видети на горњој слици.

Међутим, за разлику од течне лаве, ови вулкани, уколико се испостави да то заиста и јесу, би током ерупција избацивали ледену материју, највероватније сачињену од воде, азота, амонијака или метана. 

Пре него што су Нови хоризонти стигли на своје одредиште, научници су већином очекивали да је Плутон сувише мали објекат да би могао да генерише топлоту неопходну за геолошке процесе попут вулканизма, кретања глечера или формирања планина.

Ипак, испоставило се да је површина планетоида млађа него што се мислило и да су њене геолошке одлике од изузетног значаја за разумевање формирања тела у Сунчевом систему.

Научници су идеју леденим вулканима на Плутону представили на 47. годишњем скупу Америчког друштва астронома, и настављају да раде на прикупљању доказа у корист ове претпоставке. Ипак, хипотезу о криовулканизму узимају с великом резервом.

Од кад су Нови хоризонти по први пут забележили далеко динамичнију површину планетоида него што је ико сањао да ће затећи, астрономи у НАСА покушавају да одгонетну његову мистериозну машинерију која генерише геолошке процесе. 

Једна од идеја је да испод површине Плутона постоји плашт који се састоји од мешавине амонијака и воде. Док се хладнији материјали спуштају ка нижим слојевима, топли се крећу ка горе, стварајући на тај начин геолошку активност чија би последица могао бити и криовулканизам.

Друга могућност укључује постепено хлађење Плутоновог каменог језгра, првобитно загрејаног током формирања планетоида. Количина топлоте која је потребна за топљење и ерупцију леда свакако је мања од оне потребне за избацивање течног камена, што би, у теорији, дозволило вулканску активност.

Криовулканизам није новост у Сунчевом систему, јер се сматра да сличне процесе могу поседовати још неки објекти, укључујући Сатурнове месеце Енцеладус и Титан. 

Истражите више…

Мисија на Плутон

• Нове фотографије Плутона
• Плави хоризонти на Плутону
• Плутонове планине
• Плутон, први контакт
• New Horizons
• Отркиће Плутона

Текст: Јована Николић

Летелица New Horizons која ове године доноси бројне информације о Плутону, послала је прошле недеље прву фотографију у боји овог небеског тела. Убрзо након тога НАСА је објавила саопштење о два нова открића: Плутон има плаво небо и залеђену воду.

Последња НАСА фотографија атмосфере Плутона (на слици изнад) обишла је свет као призор који изазива неподељено дивљење. 

Деветогодишње путовања летелице New Horizons овог лета је ушло у своју најважнију фазу, када се летелица приближила Плутону. Од тада на Земљу стижу фотографије удаљене патуљасте планете а са њима и нова сазнања о њеном изгледу и рељефу.

Последња вест је да Плутон има небо плаве боје, које нам овај занимљиви, удаљени свету приказује у сасвим новом, величанственом руху – у боји са којом људи небо и замишљају.  До сада је плаво небо уочено на Сатурновом сателиту Титану. И наравно, на Земљи. 

Заправо, само расејање Сунчеве светлости кроз атмосферу одређује боју неба. На Земљи се светлост у највећој мери расејава на молекулима азота. Због тога се у атмосфери задржавају само одређене таласне дужине из спектра Сунчеве светлости што ствара доживљај да је небо плаво.

Међутим, на боју неба утиче величина честица кроз које светлост пролази и тренутно се не може закључити које хемијске елементе крије атмосфера Плутона. 

НАСА је притом саопштила да је на Плутону откривен и већи број мањих области са залеђеном водом. Плутон је у великој мери прекривен ледом, али се залеђена вода јавља само на одређеним подручјима. НАСА тим сада има пред собом задатак да открије зашто се вода јавља баш у овим пределима. 

Истражите више…

Мисија на Плутон

• Нове фотографије Плутона
• Плутонове планине
• Плутон, први контакт
• New Horizons
• Отркиће Плутона

Фото: НАСА

У тренутку у ком jе jавност полако почела да заборавља на авантуре храбре летелице New Horizons, коjа jе у jулу месецу преотела пажњу човечанства доласком на циљ на краjу свог епског, деветогодишњег путовања ка Плутону, НАСА нам не дозвољава да заборавимо на успехе ове невероватне мисиjе.

Након паузе од два месеца, током коjих jе сонда била заузета прикупљањем и спорим слањем података коjи за jавност нису толико атрактивни колико фотографиjе, али за науку и те како важни, контрола мисиjе jе почела са преузимањем друге сериjе слика коjе су начиниле камере ове летелице.

Нове, фантастичне фотографиjе Плутона коначно су стигле и до нас.

Препознатљиве фотографиjе сутона на Плутону (фотографија изнад) настале су свега 15 минута након тачке наjближег прелета, 14. jула 2015, у тренутку када се сонда окренула уназад, ка Сунцу, и заробила моменат заласка изнад Плутонових ледених планинских ланаца и залеђених равница.

Зараван коjа се види на десном делу фотографиjе, незванично прозвана Спутник Планум, граничи се са динамичним планинама високим и до 3500 метара, са леве стране.

Истражите више о мисији New Horizons.

Текст: Невена Грубач

Узбуђење не престаjе данима у  штабу НАСА, а ни у остатку света, jер сонда New Horizons тек почиње да нам открива таjне патуљасте планете Плутон, коjе су читаву вечност скриване у мраку спољних слоjева Сунчевог система.

Плутон има планине високе до 3500 метара. Заправо има читаве планинске ланце, а НАСА тим за геологиjу и геофизику сматра да површина ове патуљасте планете спада у jедну од наjмлађих у Сунчевом систему. Процена jе да су планине старе око 100 милиона година, што представља релативну младост на геолошкоj скали, нарочито у поређењу са старошћу Сунчевог система од око 4,5 милиjарди година.

У прилог овоj теориjи иде готово потпуно одсуство ударних кратера на фотографиjи коjу jе сонда послала са удаљености од 77.000 километара, снимљеној сат и по времена пре најближег пролаза поред Плутона, а која покрива око један одсто његове површине. Научници сматраjу да jе не само Плутон, већ читав регион коjи он настањуjе милиjардама година био изложен тешком бомбардовању свемирским отпадом. Непостоjање дубоких, великих кратера сугерише да су нови, млади геолошки процеси, коjи су формирали планине, затегли кожу Плутона и собом однели трагове удара.

Плутонови планински врхови су наjвероватниjе формирани од воденог леда, коjи се на температури ове патуљасте планете понаша као камен.

Прво важно питање коjе се поставља jе: коjи су то геолошки процеси створили ове планине, а одмах за њим следи и: шта их генерише? То свакако ниjе гравитациони утицаj другог, већег небеског тела, као што jе случаj са леденим месецима гасних џинова.

Научници мисле да jе можда време да поново размотре шта заправо напаја геолошку активност на леденим световима у читавом Сунчевом систему.

• Истражите више о првом контакту са Плутоном.
• Истражите више о мисији New Horizons.
• Истражите више о открићу Плутона.
• Истражите више о Плутоновим сателитима.
• Истражите више кроз видео о путовању New Horizons.
• Истражите више кроз питања и одговоре.

Фото: НАСА

Текст: Б. Клобучар

У моментима пре него што је пролетела најближе патуљастој планети, сонда New Horizons послала је ову фотографију Плутона својој бази на Земљу. На растојању од око 12.500 километара од површине, сонда је послала своје последње податке о статусу летелице и окренула сву опрему, укључујући и антене, ка својој мети, како би прикупила све потребне снимке и податке о Плутону.

Прекид комуникације трајао је 21 сат. Нервоза у Лабораторији за примењену физику на Универзитету „Џон Хопкинс“, где је контрола мисије, престала је око три сата након поноћи по средњоевропском времену, 15. јула. Сонда се јавила низом статусних информација у трајању од петнаест минута.

Велика количина података прикупљена је током комуникационе тишине, а научници са поменутог универзитета кажу да ће бити потребно читавих 16 месеци да се сви подаци пренесу на Земљу.

New Horizons је 14. јула 2015. године, у 13 часова и 50 минута по средњоевропском времену, пролетео најближе патуљастој планети Плутон. Фотографије откривају никада досад виђене пределе ове хладне и удаљене громаде која представља највећу патуљасту планету у Сунчевом систему.

Претходно је спектроскопским анализама на Плутону потврђено постојање поларних капа од замрзнутог метана и азота. Такође, тим научника који ради на овој мисији утврдио је да је патуљаста планета широка 2370 километара у пречнику, што је незнатно веће од претходних мерења извршених са Земље или из њене ближе орбите.

Да ли сте знали да је Плутон заправо жућкасто-црвенкасте боје? Подаци о боји добијени су са инструмента Ralph на сонди New Horizons.

МИСИЈА ПЛУТОН

 

• Истражите више о геологији Плутона.
• Истражите више о мисији New Horizons.
• Истражите више о открићу Плутона.
• Истражите више о Плутоновим сателитима.
• Истражите више кроз видео о путовању New Horizons.
• Истражите више кроз питања и одговоре.

Текст: Невена Грубач

Шта jе New Horizons?

New Horizons jе свемирска сонда коjом оперише америчка агенциjа NASA, а коjа jе на путу ка патуљастој планети Плутон. Део jе програма New Frontiers, коjим NASA планира да испитуjе нека од небеских тела у Сунчевом систему. Тешка jе 478 килограма и опремљена са 7 различитих инструмената уз помоћ коjих ће прикупити податке за коjе се научници надаjу да ће коначно расветлити мистериjе Плутона.

Како jе прошло лансирање?

Летелица jе лансирана 19. jануара 2006, на леђима ракете Атлас V коjа jе тада по први пут полетела са додатим трећим степеном и 551 конфигурациjом са 5 мотора на чврсто гориво. Овако моћно лансирање jе било неопходно како би сонда одмах развила довољно велику брзину за напуштање Сунчевог система и чупање из Сунчеве гравитациjе. Понела jе титулу наjбрже лансиране летелице у историjи, са брзином од око 16 км/с.

Коjи су циљеви мисиjе?

Када jе сонда кренула на своjе путовање, Плутон jе jош увек био девета планета Сунчеве породице, истовремено и jедина апсолутно неистражена и неиспитана. Било jе недопустиво да тако и остане, па jе NASA годинама радила на проjекту коjи би бацио светло на оваj мрачни кутак свемира.

Основни план jе да летелица посети Плутон, патуљасту планету коjа борави у спољним обручима Сунчевог система, да истражи његове сателите, коjих за сада има 5, потражи евентуалне системе прстенова, направи детаљне мапе Плутона и Харона, његовог наjвећег месеца, испита атмосферу, геолошке и морфолошке одлике ових небеских тела.

Уз мало среће, када сензори и камере сондиних инструмената прикупе све планиране податке, и када се New Horizons удаљи од Плутона, тим мисиjе ће jе усмерити ка jош удаљениjем и мистериозниjем пространству, Каjперовом поjасу, коjи jе дом малим, леденим и древним небеским телима чиjе би нам истраживање енормно значило у схватању раног периода формирања Сунчевог система.

Шта сонда користи као напајање?

Пошто је планирано да New Horizons путује далеко ка ободу Сунчевог система, инжињери су морали да осмисле напајање које неће зависити од Сунца. Самим тим, соларни панели нису долазили у обзир.

Летелица је добила нуклеарно напајање, тачније радиоизотопни термоелектрични генератор, RTG, првобитно направљен као резервни део за Касини мисију.

Како и колико дуго ће путовати до Плутона?

Летелица jе напустила Земљу, прошла поред Марса, и док jе путовала кроз поjас астероида, коjи се протеже између Марса и Jупитера, случаjно се нашла близу астероида 132524 APL. Сусрет jе био чиста срећа, коjу jе тим искористио да тестира сондине инструменте, за шта се астероид показао идеалним.

New Horizons jесте брза, али да би стигла до Плутона за планираних 9 година, била jоj jе потребна помоћ. При проласку поред Jупитера, сонда jе искористила гравитациjу овог гасног џина и методом гравитационе праћке добила додатних 4 км/с, крећући се тада 23 км/с. Ово убрзање jоj jе скратило пут за читаве три године. Након Jупитера, поново jе утонула у хибернациjу и наставила ка Плутону.

Након 9 година и пређених 5 милиjарди километара, New Horizons jе надомак своjе мете.

Коjи jе тренутни статус мисиjе?

New Horizons путуjе брзином од 13,7​9​ км/с у односу на Плутон. Од Сунца jе удаљен 32,​90 АУ (jедна астрономска jединица jе jеднака удаљености Земље од Сунца, што jе приближно 150 милиона километара), а од Плутона ​1,280,172 км. Увелико фотографише Плутон и његов наjвећи сателит, Харон. Сигнал коjи пошаље на Земљу путуjе 4,5 сати.

New Horizons ће у тачку наjближу планетоиду стићи 14. jула, у 11:49:57 по UTC времену.

МИСИЈА ПЛУТОН

• Истражите више о Плутоновим планинама.
• Истражите више о мисији New Horizons.
• Истражите више о открићу Плутона.
• Истражите више о Плутоновим сателитима.
• Истражите више кроз видео о путовању New Horizons.
• Истражите више о првом контакту са Плутоном.

Текст: Јована Николић

У време када се веровало да божанства владају светом, логично је било да планете које изазивају одређено страхопоштовање, добију имена по њима. Људима су од античких времена биле познате планете Меркур, Венера, Марс, Јупитер и Сатурн које се могу видети голим оком.  

На исти начин се може уочити и Уран, који антички посматрачи неба ипак нису препознавали као планету. Уран је званично постао планета тек пред крај 18. века, а традиција давања имена по митолошким божанствима је настављена.

Откриће Урана било је први значајан корак ка проналажењу Плутона, који је и данас мистериозан и неистражен, мада ће мисија New Horizons врло брзо ово променити. У орбити седме планете откривене су одређене неправилности које је француски математичар Урбан ле Вери у првој половини 19. века сматрао последицама гравитације још неоткривене планете.

Убрзо, 1846. године је откривен Нептун, али неправилности су постојале и даље, па је претпоставка да их узрокује још једна непозната планета наставила да окупира астрономе.

Планета Х

У постојање девете планете која узрокује поремећаје у кретању Урана и Нептуна веровао је и Персивал Лауел, математичар и астроном, али у исто време и богати бизнисмен који је 1894. године основао Ловел опсерваторију. Ловел је у почетку био одушевљен могућношћу постојања живота на Марсу, па је опчињеност овом идејом утицала на оснивање опсерваторије, али 1905. године Ловел себи поставља нов задатак.

У својој опсерваторији он окреће телескоп према делу неба на коме би, према његовим прорачунима, требало да се крије Планета X. Безуспешно је трагао за мистериозном планетом више од десет година, а откриће Плутона, који се налази на приближно истој локацији и највероватније би се и сам Ловел сложио да је то његова Планета X, није доживео.

Након Ловелове смрти уследило је десет година правне борбе између његове удовице и опсерваторије око поделе заоставштине, па се за то време Планета X успешно крила јер нико није ни покушавао да је пронађе. Међутим, преокрет је елемент сваке добре приче, а откриће Плутона је готово филмска прича са дугим уводом, привидним крајем и преокретом који уводи нове, наизглед небитне ликове који ће имати кључну улогу у расплету.

Долазак новог директора, Веста Мелуина Слифера на чело Ловел опсерваторије 1929. године, означава и наставак трагања за деветом планетом. У то време, двадесетрогодишњи Клајд Томбо из Канзаса добија посао у опсерваторији, након што је послао своје астрономске цртеже Јупитера и Марса који су се веома допали директору.

Поново на трагу

Томбо је потицао из фармерске породице којој је невереме уништило све усеве, па није могла финансијски да му обезбеди упис на факултет. Међутим, то га није спречило да се аматерски бави астрономијом, па чак и да сам направи неколико телескопа. Осим тога, његови астрономски цртежи су му отворили врата опсерваторије у којој се трагало за новом планетом, а Томбо је добио задатак да систематски снима део неба на коме би она требало да се налази.

Телескоп је био опремљен камером која је снимала ноћно небо у размаку од две недеље. Томбо је посматрао фотографије у паровима помоћу посебног уређаја који је великом брзином мењао слике тако да је стварао илузију кретања, слично каo у првим цртаним филмовима.

У размаку од две недеље, колико је прошло између настајања две фотографије које се смењују, мистериозна планета би требало да промени свој положај за разлику од удаљених звезда које су на фотографијама привидно непомичне.

Након годину дана посматрања фотографија, Томбо је 18. фебруара 1930. године уочио малу удаљену тачку која се креће. Била је то девета планета Сунчевог система, а Томбо је био прва особа која ју је видела.

Откриће Плутона је званично потврђено 13. марта исте године, тачно на дан рођења Персивала Лауела и на дан када је 150 година раније откривен Уран. Вест се убрзо проширила читавим светом, попуњавајући насловне стране свих новина. Откриће нове планете постало је тема бројних разговора, а када је пензионисани библиотекар са Оксфорда ову вест прочитао једанаестогодишњој унуци, планета је постала на корак ближа добијању свог имена.

Венеција и Плутон

Девојчица се звала Венеција Барни и волела је грчку и римску митологију о којима је читала из књига прилагођених деци. Знајући да све до тада откривене планете носе имена по митолошким божанствима, питала је: „Зашто се нова планета не би звала Плутон?“ Преко Оксфорда предлог стиже у Ловел опсерваторију, која је већ била затрпана предлозима који су стизали из целог света.

Право именовања објекта, као и заслуге за његово проналажење, припадало је Ловел опсерваторији, где је име Плутон једногласно победило на избору. Митолошки бог подземља, кога су Грци називали Хад, а Римљани Плутон, имао је способност да нестане када пожели, па су астрономи у овоме видели симболику која би га повезала са планетом која је тако дуго била сакривена.

Осим тога, мрачно место удаљено од Сунца, на коме се налазила, подсећало је на место на коме би бог подземља могао да живи. Астрономи су имали јоше један разлог да прихвате овај назив. Прва два слова имена одговарају иницијалима Персивала Лауела, заслужног за откриће Плутона.

Након званичног прихватања имена Плутон, овај назив постаје широко прихваћен у популарној култури. Наредне године из маште Волта Дизнија рађа се цртани јунак истог имена, чувени пас Микија Мауса. Деценију касније нови хемијски елемент добија назив плутонијум, а мистична планета наставља да изазива велику пажњу до данас.

Након открића Плутона, Клајд Томбо завршава студије астрономије и наставља да истражује удаљена небеска тела. Открио је две комете и стотине звезда и астероида, од којих један носи његово име. Један астероид је добио име по девојчици Венецији, као и један од инструмента летелице New Horizons која се управо приближава Плутону.

МИСИЈА ПЛУТОН

• Истражите више о Плутоновим планинама.
• Истражите више о мисији New Horizons.
• Истражите више о првом контакту са Плутоном
• Истражите више о Плутоновим сателитима.
• Истражите више кроз видео о путовању New Horizons.
• Истражите више кроз питања и одговоре.

Текст: Тијана Марковић

Један сићушни, до скоро нама наизглед недодирљив објекат, живи готово на крају Сунчевог система. Мада је толико удаљен од Сунца, Плутон није нимало усамљен.

Он, са својом малом породицом мирно живи у Кајперовом појасу. Харон, Никта, Хидра, Кербер и Стикс, су сателити који га свакодневно прате.

Но, шта крије ова повучена породица и хоће ли се ускоро број њених чланова променити?

Харон

Највећи Плутонов сателит, откривен је 1978. године. Џејмс Кристи, који је посматрао слике овог планетоида, приметио је да се у одређеним временским периодима на сликама појављује благо испупчење. Следећим посматрањима и анализама утврдио је да избочине представљају део другог тела, његовог сателита.

Новооткривеном објекту, првобитно обележеним као S/1978P1, требало је дати препознатљивије име. Кристи је предложио Харон (Charon), као “научну верзију” надимка своје жене Шар (Char). Друге колеге су предлагале име Персефона, по ћерки бога Зевса и жени бога Хада. Но, када је током истраживања имена сазнао да је Харон име старца из грчке митологије, који је превозио душе мртвих у Хадово царство, Кристи није оставио опције за давање сателиту другог назива.

Пречник Плутоновог месеца износи нешто више од половине пречника самог планетоида, 1205 km. Његова револуција око Плутона износи 6,38725 земаљских дана, што је једнако дужини једног Плутоновог дана, па су ова два објекта увек са исте стране окренута један ка другоме и ротирају ретроградно, у смеру казаљке на сату.

Из ових разлога многи научници сматрају да Плутон и Харон чине двојну планету.

Центар масе ових небеских тела налази се изван Плутона, што их разликује од осталих планета и сателита у Сунчевом систему. 

Мали сателити

У наредних тридесетак година, сматрало се да је Харон једини Плутонов сателит. Међутим, крајем 2005. године, телескоп Хабл открио је два мања објекта који прате планетоид, Никта и Хидра. Имена су добили по грчкој богињи таме и ноћи, мајци Харона, односно деветоглавој змији против које се борио Херкулес. Почетна слова ових сателита означавају иницијале сонде New Horizons, која је послата да истражи Плутонов систем.

Четврти и пети месец откривени су када је летелица већ била на пола пута до свог циља. Кербер, назван по псу који чува подземни свет, откривен је 2011, а Стикс, најмањи сателит који носи име по богињи реке која одваја Земљу и подземни свет, уочен је тек 2012. године.

Научници сматрају да су сви Плутонови пратиоци настали слично Месецу, тако што је неки објекат из Кајперовог појаса ударио у планетоид, а да су откинути комади наставили да ротирају око њега.

Но, како је однос Харона и Плутона специфичан у односу на остатак Сунчевог система, тако се детаљнијим и прецизнијим истраживањима открива колико су уствари и мали сателити који круже око Плутона необични и интригантни.

Албедо Кербера је око 4%, док Никта и Хидра рефлектују чак 40% светлости која их обасја. Претпоставља се да су сви они, заправо, елипсоидног, а не сферног облика. То се коси са мишљу да су сви настали у исто време и формирани од исте материје.

Никта, Стикс и Хидра повезани су резонанцом, врстом гравитационе тачке у којој су орбите вишеструких небеских тела повезане односом два цела броја. Овакав однос потоји код Јупитерових сателита Европа, Ио и Ганимед. Резонанца чини орбите сателита стабилним и један је од разлога што Плутон, иако мали, има оволики број месеца.

Без обзира на стабилост орбита, Никта и Стикс ротирају веома хаотично. Готово је немогуће предвидети како се ова два сателита окрећу око своје осе, а његови становници никако не би могли да знају да ли ће Сунце тог дана заћи на западу или можда северу.

МИСИЈА ПЛУТОН

• Истражите више о Плутоновим планинама.
• Истражите више о мисији New Horizons.
• Истражите више о открићу Плутона.
• Истражите више о првом контакту са Плутоном
• Истражите више кроз видео о путовању New Horizons.
• Истражите више кроз питања и одговоре.

Текст: Невена Грубач

Када jе у jануару 2006. године ракета Atlas V успешно савладала Земљину гравитациону силу и понела са собом 478 килограма тешку летелицу New Horizons, чинило се да jе наjтежи део посла завршен. Тим мисиjе jе могао да одахне, али само привремено; мала сонда jе тек била начинила први корак у свом милиjардама километара дугом путовању.

А путовање jе водило, ни мање ни више, ка неистраженом рубу Сунчевог система, далеко иза дивова Jупитера и Сатурна, поред плаво-зелених и тек нешто мањих Урана и Нептуна, jош даље, према празном простору коjи jе водио напоље, ван познатих видика, где до сада нисмо гледали.

Одредиште – Плутон. Последња од неиспитаних некадашњих планета, данас планетоид, али подједнако важан у разумевању формирања раног Сунчевог система, коначно ће добити друштво створено људском руком, бар на неко време.

Добро испланирана мисиjа ништа ниjе препуштала случаjу, и чак тада, пре више од девет година, било jе jасно: New Horizons стиже на циљ 14. jула 2015. Научницима се журило да коначно сниме Плутон, jер се он сваке године све више удаљава од Сунца. Ово утиче и на стање његове атмосфере, а и на могућност прављења осунчаних фотографиjа, без коjих нема ни квалитетног мапирања ове некадашње планете, што jе jедан од важних циљева мисиjе.

New Horizons jе и своjеврсна трка са временом, jер се планирана истраживања могу реализовати jош веома кратак временски период.

Како би што ефикасниjе и брже превалила девет година дуг пут, научници су Хоризонте послали директно ка Jупитеру, коjи jе сонду методом гравитационе праћке додатно убрзао на 23 km/s, и скратио jоj путовање за читаве три године.

Како jе била опремљена модерниjим камерама од нешто стариjе летелице Галилео коjа jе посетила Jупитер, New Horizons jе значаjно допринео разумевању овог гасног џина, испитуjући атмосферске услове, али и састав и структуру његових облака. Успела jе и да начини прву фотографиjу Jупитерове Мале црвене мрље сликане изблиза. Заузврат jе заjахала талас планетине снажне гравитациjе, добила на брзини и у хибернацији наставила ка рубу Сунчевог система.

Од тренутка писања овог текста, летелица New Horizons се налази пет дана, 22 сата и 36 минута далеко од Плутона. Она већ месецима фотографише оваj планетоид и његов наjвећи сателит, Харона, и припрема податке неопходне за тако важно мапирање оба небеска тела.

Осим овога, испитиваће Плутонову а потражити Харонову атмосферу, прикупљаће податке о њиховоj геологиjи и морфологиjи, трагати за Плутоновим системом прстенова и снимити мапе површинске температуре овог тандема коjи неки сматраjу двоjним планетоидом.

Краjем лета, када сонда буде дефинитивно напуштала Плутоново суседство, мисиjа се наставља. Хоризонти ће храбро продужити напред, у jош хладниjу и далеко мрачниjу средину. Њено следеће одредиште биће Каjперов поjас, мистериозно пространство на рубу Сунчевог система коjе насељаваjу древни ледени обjекти из далеке прошлости.

Знање коjе нам New Horizons може донети из овог неистраженог кутка нашег парчета свемира, немерљиво jе. Зато и не изненађуjе популарност ове мисиjе, нити то да читав свет заjеднички одброjава до уторка, 14. jула, 11:49:57 UTC.

МИСИЈА ПЛУТОН

• Истражите више о првом контакту са Плутоном
• Истражите више о открићу Плутона.
• Истражите више о Плутоновим сателитима.
• Истражите више кроз видео о путовању New Horizons.
• Истражите више кроз питања и одговоре.

Текст: Борис Клобучар

Након девет година дугог путовања кроз Сунчев систем, мисија New Horizons улази у кључну фазу – почеле су припреме за сусрет са Плутоном. Притом, не само зато што је све спремно за последње километре (добро, 130 милиона километара) до примарног циља, него се управо обележава и мали јубилеј подухвата – 19. јануара ова мисија пуни девет свемирских година.

Наиме, 19. јануара 2006. године, из свемирске станице Cape Canaveral у Флориди, уз помоћ ракете Lockheed Martil Atlas V лансирана је свемирска сонда са седам лабораторијских инструмената и циљем упознавања Плутона – New Horizons. У то време Плутон је још био у породици планета.

Сонда је финалне припреме за прилазак Плутону и његовом највећем сателиту Харону почела 15. јануара. То значи да су у току калибрације мерних инструмената и опреме и фино подешавање трајекторије, односно путање ка овом систему. Летелици је потребно неко време да се разбуди, јер је претходних неколико година, тачније од фебруара 2007. године била у дубоком сну.

Како би очували мерне и навигационе системе, контрола мисије је летелицу ставила у стање хибернације, током ког су сви системи, осим главног рачунара, били угашени (односно подешени на stand by). New Horizons се пробудио 6. децембра и одмах јавио кући да је све ОК. Ово „одмах“ трајало је око четири сата, колико је потребно сиглану да стигне од сонде до планете Земље.

Претходно буђење сонде било је у јулу 2014. године када је New Horizons усликао Плутонов сателит Хидра. Ово је први пут да је сонда детектовала Плутонов мали месец, много раније него што су научници из контроле мисије то очекивали. NASA је вест о овом догађају, након детаљне анализе научника, објавила у септембру 2014. године. Снимци су направљени посебном монохроматском камером високе резолуције која се зове LORRI.

Нове границе

Врхунац мисије требало би да буде прилазак Плутону на свега 10.000 километара, када ће почети детаљније анализе и мапирање патуљасте планете и њеног највећег сателита Харона. Овај догађај је планиран за 14. јул 2015. године, а одбројавање на сајтовима и блоговима мисије је одавно већ почело.

Планирање ове мисије почело је још 2001. године када је Алан Стерн, из South Western Research института направио предлог за овај пројекат. Четрнаест година касније, он је вођа читаве мисије. У мисији велику улогу игра тим лабораторије за примењену физику Универзитета „Џон Хопкинс“.

New Horizons је део програма NewFrontiers са циљем детаљнијег испитивања Сунчевог система. Поред New Horizons, овај програм укључује и мисије JUNO, лансирану 2011. године, која би 2016. године требало да стигне у орбиту око Јупитера и детаљно испита атмосферу, магнетно поље и друге карактеристике ове планете и ОSIRIS Rex, која би требало да буде лансирана 2016. године у повратну мисију прикупљања узорака из појаса астероида.

Укупна цена читаве мисије прелази 650 милиона долара. Након проласка поред Плутона и Харона, сонда ће наставити свој пут до Куперовог појаса, на самом ободу Сунчевог система, где ће, уколико опрема издржи, наставити истраживања.

New Horizons је прва мисија која је лансирана на Atlas V моделу ракете, и до данас је најбрже лансирана сонда са планете – брзином од 58.000 километара на час. То је прва летелица која је директно лансирана у Сунчеву орбиту, а додатно убрзање добила је 2007. године када је пролетела поред Јупитера.

У том проласку сонда је направила снимке јупитерове атмосфере и прикупила део података о планетином магнетном пољу, а направљени су и детаљнији снимци Јупитерове црвене пеге, као и Галилеових сателита – Ио, Еуропа (чије су ерупције са површине детаљно анализиране), Ганимед и Калисто. Од проласка Јупитера, сонда је углавном у стању хибернације, а будна је била свега два месеца годишње ради провере инструмената.

Поред опреме за мерење и анализу, New Horizons носи и диск са 434.738 имена људи са наше планете, заставу САД и неколико грама пепела Клајда Томбоа, астронома који је открио (тада планету) Плутон.

Плутон и сателити

Плутон је отпадник Сунчевог система. Овај мали сапутник Земље око заједничке звезде избачен је из породице планета 24. августа 2006. године када су се астрономи договорили да га сместе у групу патуљастих планета. Открио га је 1930. године Клајд Томбо, астроном из Аризоне.

Име је добио по римском богу подземља Плутону, који се назива Хад у старогрчкој митологији. Ова патуљаста планета има свега 2400 километара у пречнику, а јединствена је по томе што је центар масе система Плутон – Харон изван планете. Оба небеска тела имају исти период ротације од 6,39  дана, а око Сунца заврше једну орбиту за 247 година.

Плутон има пет природних сателита. Поред Харона, 2005. године телескоп Хабл је пронашао још два објекта који су касније потврђени као Плутонови сателити и добили су имена Хидра (водена неман са девет змијских глава из грчке митологије) и Никс (Nyx слично као грчка богиња ноћи).

Исти телескоп је 2011. године открио сателит који је касније добио име Кербер и 2012. сателит Стикс, по реци коју, према грчкој митологији, душе морају прећи како би ушле у царство Хада.