Пише: Марија Николић 

Еволуција је један од најчешће коришћених научних појмова у свакодневном језику. Рекло би се да jе реч о процесу који је толико једноставан и интуитиван, да се ни у школама више наставници претерано не задржавају на том делу градива. Међутим, ако изузмемо креационистичке трзаје, та тема модерне биологије и биохемије је и даље врло актуелна међу научницима – сваке године се на тему еволуције објави стотине књига и хиљаде научних радова.
Наиме, намера овог текста је да укаже на изражену подразумевајућу црту кључне теорије за  радознале хомо сапијенсе који, како се испоставља, ипак не знају много о Теорији еволуције.

Иако сви знају за Чарлса Дарвина, слабо ко зна да је почаст принципима еволуције одао Дарвинов деда Еразмус у својој песми Храм природе неколико година пре Чарлсовог рођења. Пре него што је млади Дарвин прочитао Есеј о принципу популације Томаса Малтуса (у коме је објашњено како увећање извора хране никада неће моћи да сустигне раст становништва из математичких разлога), и пре него што је Чарлс схватио да је живот вечита борба и да је природна селекција начин на који неке врсте успевају док друге пропадају, еволуцијом се интензивно бавио Жан-Батист Ламарк, а потом и Хуго де Фриз, Пол Камерер, Рихард Голдшмит и др.

ШТА ЈЕ ЕВОЛУЦИЈА?

Дарвин је еволуцију дефинисао у свега једном пасусу, где је рекао нешто типа: сви организми се такмиче око ресурса, а они који имају неку урођену предност успевају и преносе ту предност на своје потомство, и на тај начин се врста непрекидно усавршава – појашњење како се то заправо дешава је, ипак, уследило на неких 600 страница мало комплексније приче.

И као што смо имали прилику да прочитамо, живот на Земљи је почео са једном врло, врло једноставном врстом организама и постепено, у периоду од око 3,5 милијарди година, кроз мале (повремено велике) промене живот се мењао и те промене су се преносиле на наредне генерације (познате као наследне промене), што је допринело продукцији нових напреднијих врста. Еволуција се, дакле, по свим доказима које досад имамо, креће потпуно спонтано, производећи адаптације према тренутним потребама, и без дугорочних циљева.

Процес који подразумева малу промену зове се мутација и он је сасвим случајан догађај. Међутим, природна селекција је далеко од случајности. Природна селекција је процес у ком те мале промене обдаре организам повољним или штетним карактеристикама чинећи их тако више, односно мање пожељним за даљу репродукцију. Организми са корисним карактеристикама ће преживети и репродуковати се, док они са мање повољним неће. На крају ће све наредне генерације поседовати ту карактеристику. Али еволуциони часовничар је слеп: природна селекција није свесна – она не може да предвиди које промене ће бити потребне за преживљавање.

Битно је такође истаћи да еволуција није прича о томе како је живот настао, већ како се развија. Такође, еволутивна временска скала мери стотине хиљада милиона година. Погледајмо, на пример, пса који се развио од азијског сивог вука пре око 15.000 година и видећемо огроман број варијација које нису последица природне селекције. Да ли се иста ствар могла догодити за милион година природном селекцијом?
Еволуција је, дакле, постепена. Она путем природне селекције производи различите врсте настале од истог претка.

Теорија еволуције не предвиђа да ће се врсте стално развијати или којом брзином ће се то дешавати. Неке групе, попут китова и људи страховито су брзо еволуирале, док су се неке друге врсте једва промениле за преко сто милиона година. Док је селективни притисак снажан, промена се дешава брзо, чим притисак попусти и врста се добро адаптира, еволуција се успори.

Еволуциона биологија је историјска наука која не зависи од једног доказа, већ од спајања низа истраживачких линија. Она се заснива на знањима из неколико различитих области: геологије, палаентологије, биогеографије, компаративне анатомије и психологије, ембриологије, молекуларне биологије, генетике итд. На сличан начин ће, користећи различите научне области, један детектив успешно реконструисати сцену убиства од пре 30 година, употребаљаваујући сличну технику спајања доказа. Генетика такође показује да наизглед различите врсте имају идентичног претка. Геном (цела ДНК секвенца) шимпанзе има 98,5% сличности  са геномом човека.

ШТА ЈЕ ВРСТА?

Врсте се могу дефинисати као репродуктивне групе. Нове врсте се појављују као еволутивна коинциденција када се једна група изолује од својих рођака. После дужег времена, геном те две групе ће се променити до те мере да њихова међусобна репродукција више неће бити могућа.

Та ситуација се може илустровати преко језика: латински језик је у једном тренутку био језик који се користио у пределу Иберијске пенинсуле и Италије. Данас, се у том региону говоре италијански, француски, шпански и португалски језик.

Заједнички корен свих ових језика јесте у латинском, али се људи ових говорних подручја више не разумеју. Иако су нпр. шпански и португалски веома блиски, као што су шимпанзе и људи доста слични. Природна селекција подразумева сексуалну селекцију по којој  женка бира мужјака са одређеним карактеристикама, што временом доводи до тога да сви мушки потомци имају ту исту карактеристику.

Зачарани круг природне селекције се управо огледа у тој константној игри два делимично супротна процеса: адаптацији и разликовању.

КЉУЧНИ ПОЈМОВИ ЕВОЛУЦИЈЕ

Еволуција: Постепена промена током времена.
Мутација: Случајна промена у генетичкој секвенци организма. Мутације креирају разлике и варијације међу индивидуама истих врста.
Природна селекција: Неопходан механизам еволуције. Најбоље адаптирани организми једне популације надмашују оне лошије прилагођене, репродукују се и преносе своје повољније гене.
Селективни притисак: Спољашњи притисак који води еволуцију у једном одређеном правцу.
Врста: Група животиња које су способне да имају репродуктивно плодно потомство.
Варијација: Разлике међу индивидуама.

Више о Теорији еволуције можете прочитати на 

 

Текст: Марија Николић

Илустрација: Александар Савић

Од дописнице Елементаријума из Бостона, САД

Подручје Нове Енглеске и генерално државе Масачусетс, карактеришу дуге и релативно хладне зиме. Међутим, почетак нове 2014. остаће упамћен по поларном вортексу, дефинитивно најпопуларнијем метеоролошком термину за наступајућу годину, бар што се Северне Америке тиче.

Док се блага зима развија у пределима југоисточне Европе, велики део северне Америке и Канаду обухватио је вртоглави талас висинског система ниског притиска који и иначе зими лебди изнад Арктика, али се овога пута несебично проширио преко средњозападног дела Северне Америке, практично све до Голфског залива. Важно је рећи да појам поларног вортекса није никакав нови термин који су сковали лукави заговарачи климатских промена, већ је термин који метеоролози употребљавају још од средине прошлог века – када су први пут уочили талас хладног ваздуха изнад Арктика у овом делу године.

Вореткс, односно поларни вртлог, обично одређује колико ће хладног ваздуха бити пренесено са Арктика дуж Канаде, па све до одређених делова Сједињених Америчких Држава. Управо протекле недеље атмосферске прилике су дозволиле да се овај поларни вртлог прошири мало више него што је то обично случај, стварајући тако проблеме у подручју које настањује око 200 милиона људи.  

Метеоролози су објаснили да није реч ни о каквој необичној промени климе, те су подсетили да је пре двадесетак година сличан ледени талас донео снег и поларну температуру ваздуха. И овога пута, из истог разлога, неке државе су накратко биле потпуно блокиране.

АЈНШТАЈН МЕЂУ ПАПАГАЈИМА

Док природа спава дубоким зимским сном под налетом поларног вртлога, јануарски семестар на универзитетима Харвард и МИТ увелико траје. За све вредне студенте који зимски распуст желе да проведу радно, ови универзитети нуде забавне интензивне програме – од тродневних до двонедељних курсева. Целодневне школске активности заљубљеника у знање једноставно не дозвољавају поларном вртлогу да се у потпуности искаже.  

Док једни помно прате предавања и учествују у мањим или већим радним групама усавршавајући сопствене вештине преговарања, убеђивања и лидерства, други стичу знања из основа биоинформатике, а трећи покушавају да усаврше летеће роботе или стратегије планетарних посматрања. Међутим, међу свим тим студентима и професорима има и неколико папагаја.

Наиме, у оквиру истраживања порекла људске интелигенције, које се спроводи на Катедри за психологију харвардског универзитета, има неколико бриљантних папагаја који својим активностима доприносе раскринкавању мистерије интелигенције и комуникације.

Афрички папагај Грифин препознаје називе неколико десетина објеката. Он разликује пет боја и шест облика, па чак и броји до осам. Грифин уме да тражи своје омиљене посластице, али и да покаже на место на које жели да иде. Уколико му се допадате, дозволиће вам да га чешкате по глави.

У потрази за пореклом људске интелигенције, истраживачи покушавају да деконструишу механизме помоћу којих папагаји успевају да науче различите концепте и комуникацијске вештине. За разлику од примата, наших најближих рођака, папагаји уче вокално. Испоставља се да птице имају у мозгу исти број регија за вокално учење као и људи, само што су оне другачије организоване. Иако су се папагаји у еволуцијском процесу раздвојили од нас пре око 280 милиона година, чињеница да од нас могу да науче једноставне комуникацијске системе и препознају ознаке објеката, говори много о томе колико су ове вештине дубуко усађене у наш систем.

Професорка Ајрин Пеперберг, позната је по свом колеги Алексу, такође афричком папагају који је скоро 25 година очаравао свет својом интелигенцијом и способношћу да увиди различите односе и разуме најразличитије концепте. Његова интелигенција се мерила нивоом интелигенције шестогодишњег детета. Након Алексове смрти 2007, на његово место долази већ поменути Грифин, који може да препозна облике објеката који су само делимично приказани. Ова вештина би омогућила Грифину да у дивљини разазна предатора који је делимично скривен и тако сачува свој живот.

ПТИЦА УЧИТЕЉ

Грифин очигледно има задивљујуће вештине, међутим, да ли то значи да је он једнако паметан као и дете млађег узраста?

Професорка Пеперберг указује на то да рад са Грифином и сличним папагајима показује да није у питању само једноставни стимуланс, одговор или мимикрија, те да истраживачи попут ње нису људи који тестирају животиње навикле на научнике, већ оне одговоре на одређене задатке могу да дају било коме. Оно што проф. Пеперберг жели да истакне јесте да животиње нису истрениране, већ да оне са пуним разумевањем суделују у комуникацијским односима. Проф. Пеперберг додаје и то да управо због те особине птице као што је Грифин могу без проблема да служе као учитељи њиховим другим дивљим рођацима.

Ових хладних јануарских дана, на Катедри за животињску когницију харвардског универзитета, Грифин своју млађу шестомесечну рођаку Атену подучава препознавању облика.

У потрази за разрешењем тајни живота и бесмртности помажу нам не само машине које пажљиво развијамо већ и животиње – бића од којих још имамо толико тога да научимо. 

ЗИМСКЕ ЧАРОЛИЈЕ

Замрзавање које је подразумевало температуре и до минус 30 на Целзијусовој скали остаће запамћено као кратко дубоко замрзавање појединих густо насељених предела. У историју ће свакако ући и листа бизарних догађаја који су били директна последица споменутог мини леденог доба.

Док је жива природа одумирала у леденој грозници, један затвореник у кентакијском локалном затвору се, након што се успешно евакуисао из заточеништва, већ наредног јутра добровољно пријавио полицији како би се спасио од залеђивања и вратио топлом гнезду, додуше поново иза решетака. Поред Анана, највеће светске звезде поларног вртлога, чикашког дванаестогодишњег поларног медведа, који је због неарктичке исхране изгубио неопходну дебљину крзна, те је налет леденог таласа морао да проведе у температурно контролисаном окружењу, запањујућа је била и чињеница да је Флорида накратко била хладнија од Аљаске, за два степена.

Зимске чаролије дубоког замрзавања навеле су људе на нове облике заштите од проклизавања на пешачким стазама. Будући да со губи своје карактеристике не температурама нижим од -10 степени Целзијуса, грађани су уочили неколико нових облика одлеђивања тротоара: и то помоћу сока од цвекле, саламуре сира, меласе и сока од кромпира. Неки грађани су посебно били инспирисани ледом, па су у празничним данима уживали у игри са кључалом водом посматрајући како се на поларним температурама иста моментално претвара у кристале. Овај зимски хоби био је врло распрострањен, што је парадоксално увећало број људи који су се у периоду ледене стихије јавили за помоћ услед опекотина.

У Канади је у току двонедељног замрзавања било више пријава експлозија тзв. мразних земљотреса – појава које настају услед замрзавања воде која у контакту са земљиштем доводи до ослобађања енергије која је веома слична енергији која се ослободи при промени у земљишту након земљотреса. Међутим, последице мразних земљотреса су знатно мањег обима од оних које имају прави земљотреси, тако да се вибрације након ове „експлозије“ не шире даље од стотинак метара у пречнику.

Истражите нове идеје, директно из центра америчке образовне империје, у рубрици АМЕРИКАНА

Текст: Марија Николић

Илустрација: Александар Савић

Од дописнице Елементаријума из Бостона, САД

Тешко бреме које крај године носи са собом је свакако и последица тзв. рекапитулације свих ствари које сте урадили, или нисте урадили у току протеклог периода. Колико је догађаја који су обележили ваших последњих 365 дана? Колико сте нових људи упознали? Који је број места које сте посетили у првој половини године, а колико у току летњег распуста? Да ли би нам био занимљив и користан податак да у општој годишњој рекапитулацији освестимо и то колико смо литара воде утрошили или још боље колико десетина кила шећера појели?

Нема дилеме да је крај године период који је највише оптерећен информацијама. Бројни подаци који теже да се спакују у неку фиоку из које се по потреби могу вадити одређеним редоследом, слажу се не само у нашим главама већ све више и у нашим персоналним рачунарима. Међутим, због природе технолошких ствари, ти подаци се ипак мало више складиште у простору популарног назива „Облак“ на виртуалној локацији званој интернет.

ВЕЛИКИ ПОДАЦИ: ДОБРИ, ЛОШИ ИЛИ ЗЛИ

Одлазећа 2013, а још више долазећа 2014, године су великих података. Никада до сада није било више различитих смислених и бесмислених информација на једном конкретном симулацијском месту. Те чињенице смо, нажалост, постали свесни тек онда када се због исте појавио неки проблем. Злоупотреба информација које добровољно и свесно остављамо на свима доступно место, тера нас да све још једном добро промислимо.

Потенцијал који имају пројекти који подразумевају употребу великих података, као што су научна истраживања која могу допринети излечењу тешких болести или унапређењу живота становника у градовима, необично је велики. Међутим, такав потенцијал врло лако може пасти у сенку злоупотребе истих од стране власти или корпорација које верују да их употребљавају у добре сврхе.

Ово је један од закључака дебате на којој су учествовали професор лингвистике и познати филозоф Ноам Чомски и Бартон Гелман, некадашњи истакнути уредник „Вашингтон поста“, двоструки добитник Пулицерове награде и један од новинара заслужних за објављивање Сноуденових контроверзних података из Националне безбедносне aгенције. Дебата је била део семинара Употреба података 2013, који је недавно одржан на Масачусетском технолошком институту под окриљем МIT SENSEable City лабораторије са циљем да се истраже ризици и користи од пројеката који укључују велике податке.

Употреба великих података у пројектима, као што је, на пример, унапређење градског саобраћаја, може умногоме олакшати свакодневни живот грађана. Не постоји ниједан разлог да вам се не допада апликација која вас обавештава о локацији слободног паркинг места или она која вам омогућује да на улици лоцирате особу са којом можете да поделите вожњу таксијем у одређеном правцу. Постоји небројено много начина сакупљања података о саобраћају у конструктивне сврхе међу којима је велики број података о појединачним кретњама грађана. Један од начина сакупљања таквих података је и технологија препознавања лица. Међутим, информације о саобраћају утичу на општу транспарентност самих грађана, како код власти тако и код комерцијалних предузећа. И то је оно што нам се обично не допада.

„Можемо бити сигурни да ће сваки систем моћи, било да су то власти неке државе или Гугл или било ко други, користити најбољу постојећу технологију како би контролисали, задржали и максимизирали своју моћ“, поручује познати мислилац Чомски, „трудећи се да то раде у тајности.“ Потом је цитирао политичког научника Семјуела Хантингтона: „Моћ опстаје само док је у мраку, чим изађе на светло дана, она почиње да ишчезава.“

Са друге стране, Бартон Гелман је истакао важну ствар која лако исклизне у дебатама ове врсте, а то је да ми готово увек мислимо како институције нужно злоупотребљавају податке грађана. Истражујући документа која је добио од Сноудена, Гелман је у многим деловима пронашао јасне доказе који га уверавају да безбедносне институције успешно штите грађане управо на основу података које добијају од њих самих. Дакле, опште распрострањено је веровање да одређене злоупотребе постоје, али их грађани ретко заиста разумеју.

Принцип око кога су се оба саговорника сложила је да осећај угрожености који имамо долази управо из чињенице да власти не желе да ми знамо о стварима за које они мисле да би требало да раде због нас, бојећи се да се ми нећемо сложити са њима те да ће тако изгубити нашу подршку. „Јер лакше је победити у игри у којој други играч уопште не зна да игра постоји“, рекао је Гелман.  

ГДЕ СМО ТУ МИ?

Није тешко окривити институције као што су Гугл или америчка влада да сакупљају и користе податке о грађанима – у било које сврхе, општег добра или не – међутим, постоји још један актер, а то смо управо: ми.

„Ми смо активни саучесници у том процесу. Ми им омогућавамо да раде то што раде“, рекао је Чомски, истичући да се процес надгледања вршио и у далекој прошлости, али да је данас „повратни ударац“ извеснији него икада (посебно у САД), те да људи и те како могу да ураде нешто како би се заштитили. „Уколико не урадимо онолико колико заиста можемо да урадимо по питању опште контроле, надгледања и доминације, будући да за то имамо прилику, онда смо само пуки саучесници“, поновио је Чомски.

Ми смо ти који развијамо и правимо технологију која ће се касније користити у функцији контроле и терора нас самих. Ми смо корисници, али и креатори. Чомски истиче да не морамо да чекамо Викиликс да објави тајне скрипте које ће нас фасцинирати, будући да су такве информације већ присутне у медијима, али да их ми из неког разлога не препознајемо. 

„Слободе које имамо нису дар са неба“, подсећа увек будни активиста,“оне су резулатат свеопште борбе. Потребно је да ангажујемо знање, да се организујемо у масовне покрете, и једино тако можемо доћи до легислативе какву желимо и до расклапања постојећих институција.“ Без обзира на то што та победа неће доћи одмах сутра, битно је да се процес започне на дужи рок.

Заинтересовани професори и студенти са Масачусетског технолошког института позивају појединце, компаније и владе да удружено раде на транспарентнијем и флексибилнијем „договору о подацима“, који ће допринети томе да велики подаци постану добри подаци.

Овај и друге панеле са семинара Употреба података 2013 можете у целости погледати овде.

УПОТРЕБА ВЕЛИКИХ ПОДАТАКА

У оквиру Лабораторије за рачунарске науке и вештачку интелигенцију (CSAIL) при Масачусетском технолошком институту постоји иницијатива Big Data, која у сарадњи са градом Бостоном окупља студенте различитих програма у циљу развијања иновативне употребе прогностичких алгоритмова и визуализација система превоза у Бостону. Идеја званичне бостонске саобраћајне политике је да на овај начин унапреди све видове превоза користећи податке у реалном времену. Циљ анализирања тих података јесу бољи модели планирања путања превоза. Урбанисти желе да пруже грађанима више могућности за долажење до одређеног циља користећи све облике превоза (ходање, вожњу бицикли, коришћење приватног и јавног превоза), али и ефикасније управљање возилима у самом граду.

Истражите више о техничком проблему складиштења великих података. 

Истражите нове идеје, директно из центра америчке образовне империје, у рубрици АМЕРИКАНА

Текст: Марија Николић

Илустрација: Александар Савић

Од дописнице Елементаријума из Бостона, САД

Центри знања се данас, као и многе друге ствари, додуше помало распршено, налазе на интернету. Међутим, искуства сазнања и откривања су, као и било која друга искуства, смештена у овоземаљском, такозваном реалном свету. 

Стицај околности и неколико одлука, довели су ауторку рубрике коју управо читате у Бостон, тачније Кембриџ – срце светског знања из многих научних области. Резултат је покретање нове серије текстова  на Елементаријуму у оквиру рубрике Американа, где  ће покушати да реална искуства из овог америчког академског центра пренесе на интернет.

У том смислу, уместо увода и кратких илустрација о томе чиме ће се ова рубрика бавити и шта ћете бити у прилици да откријете, покушаћемо да одговоримо на питање шта се на једном физичком месту као што је Кембриџ може сазнати, а да о томе већ све није речено на интернету. 

Студентски градић Кембриџ, који од Бостона раздваја само река Чарлс, дом је два најпознатија универзитета: Харварда и Технолошког института у Масачусетсу (МИТ). То су исконски образовни брендови западног света, који су изродили многобројне строге академске фаце, Нобелове лауреате, астронауте, председнике, активисткиње, инжењере, те шампионе ишчезлих епоха, ингениозне иноваторе, најбоље докторке и адвокате. Генерално речено, људе који су посвећено радили на ономе што су волели, чак и ако су понекад волели бизарне ствари.

Кембриџ је, дакле, кућа десетинама хиљада студената свих узраста које одликује фасцинантан начин сагледавања света, јер су довољно опуштени да о, на пример, квантној физици говоре као о везивању пертли. У Кембриџу се бар накратко нађу динамични мушкарци и жене који, без обзира на необичне традиције попут годишњег обележавања Седмог дана азота, својим квалитетима и вредним радом заправо мењају свет.

Једна од тема било које рубрике писане са оваквог места мора бити и ова мистерија: како се мења свет? Зашто су неразвијене земље неразвијене и како је могуће изградити „науку малих трошкова“, која ће допринету њиховом бржем развоју?

Да ли вас занима како изгледа један дан на МИТ кампусу, а како на Групи за физику и органску хемију Универзитета Харвард? Уз то, ауторка рубрике „Американа“ ће имати и посебно искуство као заморче у испитивању рада мозга у Лабораторији за неуронауке МИТ-ја, уколико ће то истраживање допринети моралном побољшању човека. 

Међутим, реалитет овог места не чине само велика и важна истраживања. Каква би то рубрика из Кембриџа била уколико се у њој бар не би осврнула на „тривијалне“ приче са студентима МИТ-ја из локалне кафетерије? Или заобишла шашава такмичења, али и уметничке и духовне активности које ова два универзитета организују за своје чланове? 

Само поглед на кување из угла харвардских научних кувара, на пример, може допринети нашем општем разумевању физике припремања хране. У рубрици „Американа“ повремено ће бити предлога шта да прочитате и видео-клипова које не бисте смели да пропустите?

Другим речима, без обзира на то што практично сва предавања са престижних светских универзитета можете наћи у некој форми на интернету, само један дан на поменутим локацијама пружа јединствено животно искуство. То је искуство које врло снажно буди у људима веру да је померање граница и те како могуће, као и постизање задивљујућих резултата – не само нових открића и револуционарних истраживања, већ и чистог квалитета образовања које ове институције заправо нуде.

О свему томе, ускоро на Елементаријуму…

Истражите нове идеје, директно из центра америчке образовне империје, у рубрици АМЕРИКАНА

Текст: Марија Николић

Као и људи или животиње, и неке биљке боље опстају у друштву, док друге преферирају мирнији приватни живот. За разлику од бројних човеколиких рођака, браће и сестара, чини се да рођаци међу биљкама чине све да се узајамно помогну, делећи ресурсе и заобилазећи ривалитет. Неке биљке комуницирају испуштајући хемикалије кроз своје покорице, друге врсте путем бактерија из земљишта успевају да препознају шта се дешава у њиховом окружењу. Након неколико деценија посматрања биљака као крајње пасивних учесника у трци за живот, научници су коначно успели да увиде одређено понашање код биљака које умногоме подсећа на животињско.

ТАЈНИ ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ

Врло компликована друштвена интеракција међу биљкама, као што је комуникација, први пут је детаљније разоткривена на Универзитету у Онтарију 2007. У истраживању професорке Сузан Дадли и асистенткиње Аманде Фајл, утврђено је да дивље биљке као што је такозвана америчка морска рукола (Cakile edentula), из рода породице сенфа (Brassicacaea), која расте високо изнад линије плиме на пешчаним плажама, могу да разазнају биљке рођаке од оних које то нису. И не само то, већ се чак и посебно односи према њима. Уколико морска рукола детектује поред себе биљку друге врсте, она врло брзо агресивно развије грабљиви корен, али ако детектује биљку из своје породице, доста учтиво спута исти.

Истраживања су показала да цветање једне биљке захтева већу количину енергије растућег корена, него када се иста нађе у окружењеу својих рођака. Дакле, у присуству генетички неповезаних јединки, индивидуална биљка развија своје корене најбрже што може. Овакве особине су познате у животињском свету, као претеча родбинске селекције, у којој животиње помажу члановима своје породице. Проф. Дадли сматра да и биљке имају родбинску селекцију, а колико се одмакло у истраживању у области друштвености биљака свакако показују резултати бројних сличних истраживања. Неке студије указују на то да се биљке у одређеним ситуацијама ширења суседне врсте бране концентришући ресурсе у сопственом имуном систему и производњом отрова. Такво понашање захтева претходно неку врсту хемијске сигнализације, односно препознавања суседне биљке и њене активности.  Дадли је отишла још даље у свом истраживању те је раздвојила биљке по саксијама и тако онемогућила коренима да се додирују, што је довело до открића међусобне сигнализације путем хемикалија које су биљке емитовале преко лишћа. Ову хипотезу подржало је још једно истраживање на Универзитету у Калифорнији када је еколог Ричард Карбен показао да америчка кобољка јача свој имуни систем када се нађе у близини биљке која је оштећена, што наводи на то да је биљка у стању да чује упозорење друге биљке истог рода. Проф. Карбен сматра да се биљке много софистицираније понашају него што смо првобитно мислили.

ЉУТА ПАПРИКА И СЛАТКИ КОМОРАЧ

По свему судећи, биљке имају нека чула које имају и људи: реагују на промену нивоа светлости, у стању су да „намиришу“ хемикалије у ваздуху и да „осете“ укусе из тла, чак имају и осећај додира будући да осећају ударце јаких ветрова. Најконтроверзнија претпоставка је да биљке могу и да чују – идеја која датира још из 19. века, на коју је одговорило свега неколико студија које заговарају тезу да биљке реагују на звук, одакле се усталило опште мишљење о томе како је за правилан развој биљака добро да им причате.

Тим предвођен Моником Галијано са Универзитета у Кровлију у западној Аустралији, спровео је једно врло интересантно истраживање у ком су семена љуте паприке (Capsicum annuum) засадили у осам посуда аранжираних тако да су расле око централне саксије у коју су посадили биљку слатког коморача (Foeniculum vulgare). Слатки коморач је емитовао хемикалије у ваздух и земљиште које су заправо успориле раст биљака паприке. Током посматрања, коморач је био затваран и у кутију, што је онемогућавало хемикалије да директно допру до листова љуте паприке. Паралелно, у другом експерименту, постављена је празна кутија (без коморача). Као што је било очекивано, семенке љуте паприке које су биле изложене присуству коморача знатно су спорије клијале од оних које нису имале суседа. Међутим, посебно је изненађујуће то што је ситуација која је подразумевала присуство коморача, а потом затварање истог у кутију – показала да су семена љуте паприке најбже клијала.

Галијано је поновила експеримент на 2400 семенки љутих паприка, и сваки пут је добила исти резултат, истичући да су семена примала одређене сигнале. Она верује да су сигнали који су долазили од друге биљке заправо хемикалије које онемогућавају нормалан развој семена љуте паприке. Онда када је коморачу онемогућено да шаље хемикалије (када је био затворен у кутију), хемијски сигнали нису успевали да допру, те је то био разлог да Галијано укаже и на евентуалну могућност постојања звука. У одвојеном експерименту, љута паприка која се развијала паралелно са биљкама љуте паприке које су биле затворене у кутији, такође је показивала различит темпо развоја од оних биљака које су самостално расле, што је опет указивало на могућу комуникацију међу биљкама истог рода.

Даље,  на Универзитету у Кјотоу примећена је још једна врста солидарног позива биљака угрожених инсектима. Наиме, биљка чије је лишће нападнуто инсектима има способност да пошаље сигнал сестри биљци упозоравајући је тако о потенцијалној пошасти.

МИТ ИЛИ НАУКА

Иако се већ двадесетак година гледа на биљке као на осећајна бића, открића која се појављују заиста задивљују научнике. Посебно оне који и даље не верују да су биљке у стању да раде то што раде зато што им недостају очи, уши, нос или мозак. То мало истраживања и даље не уноси довољно кредибилитета у област у којој је изразито важно да се направи одмак од експерименталних студија и ненаучних испробавања о феномену као што је осећајност биљака или постојање емоција код истих.

Биљке нису „осећајна њуејџ бића“ која реагују на патњу у окружењу и која воле класичну музику, а не воле рокенрол, али чињеница је да их карактерише одређено понашање. Најекстремнију групу која се доста широко бави питањем осећајности биљака чине научници окупљени у Друштво биљне неурологије. Само име овог друштва је већ довољно да узнемири многе биологе, посебно неуробиологе, који се баве нервним системима – нервима, синапсама и мозгом, органима који су познати само код животиња. Међутим, научници окупљени око Друштва трвде да они не трагају буквално за скривеним вијугама у корену или изданцима биљака, али чињеница да биљке заиста шаљу сигнале једне другима је довољан разлог да се даље истражује овај занимљив феномен.

Истраживање у области комуникације биљака је још у зачетку, питања је много, међутим, одговори који се добијају прошириће поглед који људи имају према биљном свету, што ће свакако утицати и на нове начине употребе и узгајања флоре на планети Земљи. 

Истражите више о томе да ли животиње имају свест.

Текст: Mарија Николић

Шта све знате о води? Колико података можете да набројите без дужег размишљања? Поред ознаке хемијског једињења воде, убедљиво најпопуларније хемијске формуле на свету, да ли знате још нешто у вези са овим чудесним извором живота?

Подсетимо се градива из трећег разреда основне школе: вода покрива 71 одсто површине Земље, и свима је добро познато да представља витални ресурс за опстанак живота. Процена је да на нашој планети 96,5 одсто водених површина чине океани, 1,7 одсто су подземне воде, док је исто толико залеђено у глечерима и леду на Гренланду и Антарктику.

Пажљиви читалац је запазио да у овој рачуници недостаје 0,01 одсто воде, а логично је претпоставити да се тај рестл воде налази у ваздуху, пари, облацима и падавинама. Од читаве ове количине воде на Земљи, само 2,5 процената је пијаћа вода, где се 98,8 одсто налази у леду и подземним водама.

Нешто мање од 0,3 одсто све пијаће воде је у рекама, језерима и у атмосфери, а још мања количина, свега 0,003 одсто воде чини флаширана вода, биолошки тестирана и фабрички упакована. Преко милијарду људи нема никакав приступ пијаћој води. Преко три милијарде нема никакве санитарне услове. Због константног недостатке воде, свакодневно умре скоро пет хиљада људи.

Вода и култура

Сви извори воде су повезани. Вода која тече реком Ганг се у следећем тренутку налази у реци Хадсон, пада на равнице у Африци, или служи за припрему чаја у Бакингемској палати.

Како би се задовољила просечна потрошња пијаће воде у Сједињеним Америчким Државама, непохнодно је, у просеку, дупло више воде него што је потребно остатку планете.

Блиски исток је најсувљи део Земље, са највећим бројем пресушених извора. Та чињеница, ипак, није довољно снажна да спречи расипање воде великих размера у Дубаију, пустињском граду, у ком вода која служи за наводњавање траве поред ауто-путева, испари до читавих 60 одсто пре него што и стигне до прскалице.

Пре неколико година једна упоредна студија о ставу према чувању воде међу грађанима Шведске и Индије дала је крајње неочекиване резултате: Индијци су показали много виши ниво свести о значају чувања воде од Швеђана.

Последица оваквог понашања је, претпоставља се, управо у томе што су Индијци били више пута изложени сушама, те су самим тим више заинтересовани да сачувају изворе воде и рационално је троше. Арапске земаље, пак, иако изложене сушама, још нису развиле свест о значају вода.

Пораст броја становништва овог дела света прати и повећани захтев за раскошним животом који подразумева разноврсну храну и много пијаће воде. Такав све учесталији животни стил довео је до тога да Блиски исток практично има најлошију позицију када је реч о употреби свеже воде.

Јордан је држава која задовољава своје потребе за водом са свега 135 кубних метара годишње, што је далеко од границе оскудице воде, што је 1000 кубика годишње. Катар и Саудијска Арабија су државе које су биле принуђене да производњу хране пребаце у неке афричке земље како би смањиле потрошњу воде.

Храна или вода

Неравнотежа између количине воде и количине свеже воде је последица чињенице да је 97 одсто укупне воде слано, дакле, не може се користити за производњу хране нити за пиће. Више од једне петине светских залиха воде одлази на усеве и производњу робе.

Загађење и употреба воде, директно утичу на глобалну економију. Наиме, вода се скоро никада не узима у обзир када се планирају економски и еколошки трошкови производње.

На пример, за производњу једног килограма говедине потребно је 15.400 литара воде, и то само за наводњавање пашњака. Дакле, индиректни начини употребе воде готово никада не улазе у крајњу рачуницу трошкова производње. Другим речима, ми смо практично потрошили чак и залихе воде за неколико генерација које се још нису родиле.

Како време буде пролазило, а у недостатку нових видова енергије који би евентуално допринели ефикаснијој десалинизацији, а самим тим и повећаном броју извора пијаће воде, људи ће морати да се навикну на то да је користе што рационалније.

Што се Србије тиче, лоше, расипничке навике потрошње воде довешће нас врло брзо до тренутка када ће већ бити касно да почнемо више да ценимо чињеницу да нам је пијаћа вода доступна на чесми. Очувати ту привилегију биће прави изазов. 

Дани воде 

Широм света, 22. марта сваке године обележава се Светски дан воде у циљу подизања опште свести о значају свеже воде и одрживом управљању изворима пијаће воде. Међутим, на Генералном заседању Уједињених нација 2010. одлучено је да наступајућа 2013. година буде Међународна година сарадње у области вода (International Year of Water Cooperation).

Циљ ове иницијативе је отварање нових канала комуникације и сарадње по питању изазова управљања водама у светлу повећаних затева у погледу доступности, алокације и одржавања извора свеже воде. Обележавање Године воде биће прилика да се и у сфери образовања прошире знања о води, њеном управњању изван граница, националним и међународним пољима деловања. 

У току Међународне године воде, 2013. биће организовано више конференција и других догађаја широм света чији ће циљ бити промоција активности на свим нивоима у релевантним областима: образовању, култури, науци, у области превенције сукоба и у област етике. Велики догађаји поводом Међународне године сарадње у области вода најављени су у Паризу, средишту УНЕСКО-а, Њујорку, Таџикистану, Шведској и другим земљама.

ГОДИНА ВОДЕ У СРБИЈИ

Генерална скупштина Уједињених нација одлучила је да 2013. година буде Међународна година сарадње у области вода. У Србији ће ову манифестацију обележити Центар за промоцију науке у партнерству са факултетима и научним институтима у земљи и иностранству, организује у 2013. години серију акција посвећених води, постављајући ову тему као кључну за сва питања размене искустава, проналажења и обезбеђивања пијаће воде код нас и у свету.

Центар за промоцију науке обележава 22. март Светски дан вода организацијом занимљивих предавања и радионица за децу на недавно реконструисаном броду лабораторији Аргус на тему екологије и историје пловидбе рекама Србије. 

Истражите више о Години воде.

Текст: Марија Николић

Када се 1997. године појавила научнопопуларна књига познатог америчког научника Џареда Дајмонда Микроби, пушке и челик – 13.000 година наше историје, рекло би се да је отпочела нова ера одмотавања клупчета људске историје. Приказ који вас наводи на размишљање о томе како људи других нација, етницитета, па и раса, ако хоћете, нису толико далеко од вас самих.

Одговор на фундаментална питања о прапостојбини свих људи и како смо уопште успели да населимо Земљу највероватније нам може дати само једна необична књига, она за чије је дешифровање било неопходно да се образују армије генетичара и еволуционих биолога, књига кратког наслова – ДНК.

Највећа открића у последњих неколико година у начину на који научници изводе и анализирају древни ДНК код, а који даје комплетно нови увид у историју људи долази од генеалошких ДНК тестова.

Сада постоје већ десетине различитих компанија које нуде комплете оваквих тестова. За неколико стотина долара врло брзо добијате реконструкцију свог генетског кода: да сте на пример 2,6% неандерталац, 70% Европљанин, а 26% са Блиског истока, те да је највећи број ваших предака живео на територији која данас и не постоји, а која се налази испод површине Северног мора.

Оваква појединачна истраживања умногоме су допринела значајном разоткривању наше колективне прошлости, те тако данас знамо колико сте потомак неког од две врсте хоминда, неандерталаца и денисованаца који су се раздвојили од нашег рода пре око 500.000 година. Док су први људи мигрирали из Африке пре више од 60.000 година, неандерталци и денисовановци су и даље били живи и здрави у Евроазији.

ГЕНСКИ ТРАГ ЧОВЕЧАНСТВА

Данашње генеалошке анализе заиста дају изванредне информације о људском роду откривајући путање миграција наших предака од пре неколико хиљада година, уписујући фантастичне детаље нашег породичног стабла. А неке од њих можда могу да промене и читав поглед на људску еволуцију.

Недавно је једно овакво појединачно генеалошко тестирање довело до спектакуларног открића порекла људске врсте. Покушај научника да прате Y хромозоме Алберта Перија, Афроамериканца пореклом из Јужне Каролине, практично је био немогућ.

Наиме, ДНК техничари су желели да мапирају Перијев Y хромозом у породичном стаблу, међутим, то једноставно нису успели. Испоставило се да се његов Y хромозом разликује од свих до сада анализираних Y хромозома једне лозе. Овакво откриће наводи на закључак да Пери не потиче од генетичког „Адама“ који је живео пре између 60.000 и 140.000 година.

Подаци указују на то да се мушка лоза којој припада Пери врло вероватно одвојила од свих осталих негде око 338.000 година, што указује на то да је први мушки потомак људске врсте чак двапут старији него што се до сада мислило.

ИЗГУБЉЕНИ РАЈ

Генетичар Мајкл Хамер, са Универзитета Аризона је отишао даље у истраживању Албертовог мушког хромозома. Он је успео да лоцира село у афричкој држави Камерун, у коме се налази још 11 мушкараца са истом врстом Y хромозома, што не значи да сви они имају истог деду, али је свакако много западније од досадашње „прапостојбине“ људске врсте.  

Хамер упозорава да популарни концепт „митохондричне Еве“ или „Адамов Y хромозом“, по ком читаво човечанство потиче од тачно једног пара који је живео у одређеном тренутку људске еволуције, може бити нетачан. Дакле, проналаском Y хромозома који је старији од најстаријег људског фосила, отвара се читав скуп нових хипотеза.

Генеалогија једног генетског подручја указује на велике разлике међу геномима становника, те научници очекују да се у наредном периoду открије још више различитих лоза, било у Африци или међу Афроамериканцима у САД, лозе које ће још више разгранати породично стабло Y хромозома.

Чињеница да Перијев мушки хромозом датира из времена много пре него што је анатомски модеран човек еволуирао, порекло наших предака вуче уназад за читавих 70 одсто.

ГЕНОГРАФИЈА

Алберт Пери је учествовао у Генографик пројекту, који је „Национална географија“ започела 2005. године како би расветлила појединачна породична стабала до дубоко у прошлост, као и да би утврдила генетичке везе међу људима. Овакве масовне колаборације грађана, научника, приватних организација и истраживачких напора стручних института представљају моћан апарат за разрешење бројних мистерија људске еволуције.

Истражите више о Пореклу човека 

Истражите више о Великој сеоби људи

Текст: Марија Николић

Метод који за циљ има да помири две слике: причу о свету око нас и начин на који он функционише, зове се научни метод. Научни метод, у најширем смислу речи, суштински је човекова жудњa да разуме свет који га окружује. Људи би волели да имају неке рецепте који ће им помоћи да схвате принципе посматрања, експеримената и резоновања. Поред начина раскринкавања научних метода и поступака које ћемо узети као релевантне за објашњење неког природног феномена, једнако се често постављају питања: коме можемо да верујемо када је реч о научним сазнањима? Ко су ти људи? Где се они налазе? Које алате користе? 

Подразумевајући добар научни метод у истраживању и не улазећи дубље у свет филозофије науке, прича о научнотехнолошким пробојима сели се на места у којима се ти пробоји дешавају.

Савремени светски универзитети свакако омогућују најбоље услове за основна иновативна истраживања, како за појединачне дисциплине тако и за интер али и транс дисциплинарне сарадње различитих поља знања. Увид у универзитетске департмане, научно-наставне програме и пре свега теме истраживања појединачних института, много говоре о томе шта је у фокусу научника данас.
У наставку следи кратак приказ неколико случајно одабраних центара и института при водећим светским универзитетима, чији сами називи побуђују машту сваког релативно научно писменог човека, а чије су активности од суштинског значаја за укупан људски напредак.  

Иницијатива за земаљски систем, МИТ

При Институту за технологију на Универзитету Масачусетс налази се истраживачко-образовна група узбудљивог назива Иницијатива за земаљски систем, која спаја дисциплине које се баве околином као што су  геологија, атмосферске науке, океанографија, биологија, хемија и инжењерство окружења. У традицији МИТ-ја иновативности, ова иницијатива обезбеђује плодно тло за нова истраживања Земље – она која ће допринети револуционарним алатима и технологији помоћу којих ће се решити фундаментална питања о животу на Земљи. Дајући одговоре на питања о физичким и биолошким променама, Иницијатива за земљски систем има за циљ да разуме неопходности опстанка виталних функција Земљског система за будуће генерације.

Одељење за мозак и когнитивне науке, МИТ

Ништа мање није амбициозно ни Одељење за мозак и когнитивне науке при истом институту, чији научници постављају фундаментална питања из биологије о мозгу и процесима мишљења и перцепцији људског ума. Пошто су мозак и ум толико комплексни, истраживачи са овог одељења раде на свим могућим нивоима истраживања: од сложене молекуларне машинерије неурона појединца до студије сензорних и перцептивних система когнитивног процеса. У расветљавању основних питања о развоју и организацији мозга и његових дневних постигнућа вида, говора, покрета и меморије, рад ових истраживача има дубоке практичне последице, од креирања новог оквира за третирање поремећаја као што су Алцхајмер, аутизам и шизофренија до постављања нових теорија и технологија у областима вештачке интелигенције и интеракције људи и машина. Последње истраживање ове групе било је утрвђивање везе између дечје игре и научног открића, које води проф. Лаура Шулц, а у којем је откривено да су многи делови научног метода – изолација варијабли, препознавање да доказ збуњује, у ствари срж дечјег раног закључивања.

Центар за дуговечност, Универзитет Станфорд

Мисија Центра за дуговечност је редизајн дугог живота. У овом Центру се истражују природа и развој људског живота: у потрази за иновативним начинима употребе науке и технологије при решавању проблема са којима се сусрећу људи преко 50 година старости, циљ је унапређење живота људи свих доби. Пре само неколико дана, научници из овог центра су објавили вест о проналаску који подразумева читање мисли код мишева помоћу праћења флуоресцентног протеина у неурону мишјег мозга.

Висе Институт за биолошки инспирисано инжењерство, Универзитет Харвард

Висе (Wyss) је више од истраживачког института. Његова мисија је развој биолошки инспирисаних материјала и уређаја који решавају критичне медицинске и еколошке проблеме и пребацивање ових трансформативних технологија у производе који имају утицај на друштво и свет. Високоризични, научно вођени приступ је базиран на пионирским моделима иновације, кооперација и технолошког превођења. Са погледом у природу као инспирацију, истраживачи са овог института сарађају са најразличитијим академским, клиничким и индустријским партнерима са којимa заједно под једним кровом развијају биолошки инспирисане технологије. Истраживачи са овог института желе да разумеју настајање живих система, њихово рециклирање, и контролу како би развили потпуно нове приступе конструисања у грађевинарству, претварање енергије, контролисане производње и унапређења нашег окружења.

Центар за еколошку и еволутивну синтезу, Универзитет у Ослу

Центар за еколошку и еволутивну синтезу комбинује широк спектар дисциплина (као што су популациона биологија, статистичко, геномско и математичко моделирање) у циљу одржавања концепта екологије као покретачке снаге еволуције путем селективног процеса са одговарајућим утицајем еволутивних промена на екологију. Овај центар је основан као Норвешки центар за изузетност 2007. године у оквиру Одељења за бионауке Универзитета у Ослу. Један од последњих пројеката је пројекат интеграције екологије и еволуције.

Савез за глобалну одрживост

Савез за глобалну одрживост је јединствено, интернационално партнерство између четири светска водећа научна и технолошка универзитета: Универзитет у Токију, Швајцарски федеративни институт за технологију из Цириха, Масачусетс институт за технологију и Чалмерс технолошки универзитет. Савез карактеришу три освновна циља: 1) унапређење научног разумевања глобалних еколошких промена, 2) развој технологије и политичких алата за помоћ друштвима у превазилажењу еколошких и економских криза, 3) и едукација нових генерација лидера спремних да се сусретну са изазовима одрживог развоја. Од самог оснивања Савез за глобалну одрживост подржао је више од 75 истраживачких пројеката у партнерским институцијама.

Институт за будућност човечанства, Универзитет Оксфорд

Институт за будућност човечанства је водећи истраживачки центар који сагледава кључна питања људске цивилизације. Користећи се математичким, филозофским и научним сазнањима, у овом институту истраживачи испитују ризике и могућности који произилазе из технолошких промена, промишљају етичке дилеме, и оцењују глобалне приоритете. Рад овог института се фокусира на око четири програмске целине: 1) глобани катастрофични ризици, 2) увећавање човечанства, 3) примењена епистемологија и рационалност, 4) будуће технологије. Крајњи циљ оваквог истраживачког рада је да разјасни које су то одлуке које ће креирати дугорочну будућност човечанства.

Научнотехнолошки пробоји који долазе из оваквих и сличних центара знања, представљају суштинску покретачку снагу једне заједнице. Свака заједница која је настала на коренима просветитељства улаже у истраживања и отвара врата блиставим умовима градећи тако моћну основу за иновативно окружење у коме је могуће унапредити живот свих људи на планети Земљи уз неминовно окретање и ка другим просторима за живот наше врсте.  

 Погледајте који институти постоје у Србији.

Пише: Марија Николић

Замислите како је изгледала потрага неког музичког детектива за заборављеним певачем пре само 20 година. Детектив је живео у држави која је деценијама била подвргнута изолацији те су све врсте информација које су на било који начин могле да угрозе њен политички систем биле строго филтриране. Тражени певач је живео у другој држави – где је био етнички дискриминисан те се његова музика ту није нимало ценила, а самим тим су се и појединости о животу и раду уметника затуриле. Једина информација коју је детектив имао у вези са певачем су називи неколико локација које се спомњу у песмама. Детектив је отворио атлас света и кренуо у потрагу.
Била је 1995. година када је Крег Бартоломеј, музички детектив из Јоханесбурга кренуо у потрагу за америчким музичарем Сикстом Родригезом. Након скоро годину дана детектив је, расплетом чудесних догађаја, успео да лоцира свог омиљеног певача.

Да су детектив и заборављени певач имали налог на Фејсбуку или Твитеру, споменута романтична детективска прича не би била занимљива ни на нивоу фикције, будући да би потрага трајала неколико десетина секунди. 

„Где се тренутно налазите?“, питање је на које све чешће наилазите у дигиталном свету. Практично, не постоји друштвена мрежа која ће заобићи ову одредницу како би употпунила ваш профил. Стиче се утисак да је локација на којој се налазите једна од битнијих информација која вас одређује код других људи. До пре само десетак година, ваша слика света је била потпуно другачија.

Врло често, прва асоцијација на реч „свет“ биће географска карта истог. У зависности од доминантне технологије пројекције слике света варира њена визуелизација, али и наша лична ментална пројекција исте. Наиме, вековима је центар света била Кина или Европа, потом је то био Гринич, а данас се захваљујући дигиталним технологијама центар света пребацује на појединца, тј. вас. Сада, могућност да тагујете своју локацију (дигитално лоцирате тренутну географску позицију) омогућава вашем пријатељу или виртуелном пратиоцу да сазна важну информацију о вама – место на коме се налазите.

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА  МАПА

Могућност да завирите у суседну зграду или прошетате улицом на другом континенту може вам омогућити да сазнате небројено много нових ствари, проширите видике, али, пре свега, да вам помогне у потрази за нечим конкретним (на пример, омиљеним певачем). Откад је Гугл компанија 2004. дигитализовала мапе нашег света и дозволила да, на досад невиђено једноставан начин, добијемо путање и одредимо локације које нас интересују, дигитална мапа је постала стандард савремених геџета. И други моћни технолошки гиганти су развили своје верзије: Мајкрософт је развио Бинг мапе, Нокија је направила апликацију по имену Хир (Here), коју користи и Киндл Фајр, а одскоро се и Епл уписао у књигу дигиталних мапа са својим Епл мапама.

Ако се присетите часова географије из основне школе, сетићете се да се тада пројекција света формирала на свега неколико начина: имали смо политичке, географске и историјске карте. Даље, пројекције тих карата су се формирале на одређене начине, али су се у томе издвојиле оне које су биле најједноставније за разумевање. Нећете се сетити, на пример, Фулерове Димаксичке карте из 1954: која подразумева пројекцију мапе света на површини у виду икосахерона, на којој су континенти на Земљи представљени као једно острво. Иако је предност ове пројекције прецизнија представа размера одређених регија Земљиних површина, ова карта просто није имала ширу примену. Можда разлог лежи у томе што готово нико у таквом опису није препознао Земљу као свој дом.

Дигиталне мапе чине управо то: одређени простор можете да означите на мапи и прихватите га као свој, чак и ако је то јавни простор попут аеродрома или тржног центра. Наиме, аеродроми и тржни центри су баш ти затворени простори чије су мапе од огромног значаја, великом броју људи. Већи је број људи који ће на екрану свог паметног телефона погледати мапу аеродрома, него оних који ће потражити мапу неког удаљеног острва. Сасвим логично, важније су оне мапе које вам олакшавају кретање кроз непознати простор на ком се налазите, или планирате да се нађете, од оних које вам буде машту. Отуда, развој технологије дигитализације мапа иде у правцу географског одређивања великог броја података. У неким земљама полиција је почела просторно да лоцира податке у вези са одређеном врстом криминалних преступа; тако може да се деси да се нађете на месту на ком се чешће догаћају крађе у односу на места где се чешће дешавају убиства. Критеријум на основу ког се данас формирају дигиталне мапе може бити било шта. У Србији се одскоро појавила апликација помоћу које је могуће да на Гугл мапи тагујете место на одређеном делу пута где сте наишли на полицијску контролу и да на тај начин одмах обавестите друге возаче где би требало да смање брзину.

Иако се могућности употребе отворених дигиталних мапа развлаче до бесмисла – чињеница је да су оне само десет одсто питање технологије, а да осталих 90 одсто чине корисници – примери њихове функционалности могу бити, ипак, доста задивљујући.

ГРУПНЕ МАПЕ (CROWDMAP)

Групне мапе (Crowdmap) су отворене мапе, које је 2008. прва осмислила група под називом Ушахиди – платформа која је оригинално настала са идејом да креира дигитални групни извор информација о кризи.

Шта раде групне мапе?

• Посматрају изборе: користе моћ групе да посматрају и визуелизују пропусте и неправилности у процесу политичких избора.
• Мапирају информације о кризи: било да су у питању природна катастрофа, епидемија или политичка криза.
• Процесуирају локалне изворе: групне мапе не служе само у ванредним ситуацијама, оне такође служе за ширење локалног знања и пословања.
• Документују инвазију зомбија: како другачије да избегнете апокалипсу, уколико нема брзе групне реакције?

Ушахидијев отворени софтвер кризног мапирања је први пут коришћен већ 2008. у циљу праћења насилног кршења изборног процеса у Кенији 2007, а потом је служио за координацију људи током катастрофе након земљотреса на Хаитију у јануару 2010, као и након цунамија у Јапану 2011, па све до акције чишћења снега у Њујорку 2012. Идеја је да овакве мапе омогуће људима да користећи брзину интернета и ширења информација у исто време креирају информације које ће другим помоћи да заобићу локације на којима могу бити повређени, изложени опасности, места која треба да заобиђу или на којима могу пронаћи храну, воду или склониште.

ГРАНИЦЕ МАПИРАЊА

Међутим, колико год апликације и карактеристике дигиталних мапа дозвољавају фантастичан увид у свет око нас, ера дигитализације мапа је тек у зачетку. Као то обично бива са развојем технологије, плодови исте изазивају и питања етике и приватности.

Било да је директна или индиректна корист од дигиталних мапа, постоји и крајња граница њене употребе. Наиме, апликација, базирана на подацима, као што је то случај код Гуглове апликације, боље ради што има више информација. Узмимо за пример да сте средовечни ожењени мушкарац, који посећује одређену кућну адресу, која није ваша, после 22 часа, два или три пута недељно, а да ту посету ваш паметни телефон региструје у Гугл мапи. Није ли ово крајње безопасна информација или пак, дубоко приватна ствар? Без обзира на подешавања у телефону и чињеницу да овај конкретни таг није јаван, надлежни суд или безбедносна агенција ће моћи да га употреби против вас уколико им то буде неопходно – што се у неким земљама догоди бар хиљаду пута годишње. То је само један пример употребе ваших личних података. Небројено је више примера у којима ваши лични подаци, недовољно заштићени, одлазе у море података у којем корпорације, једноставно и јефтино, проналазе све оне које им погодују за увећавање њиховог профита.

Пре употребе оваквих и сличних апликација које користе личне податке није наодмет имати на уму личну сигурност и право на приватност. Ваша слика света ће тако можда имати више смисла. 

Пише: Марија Николић

У сваком периоду свог живота људи доносе неке одлуке које умногоме утичу на њихов живот. Тридесетогодишњаци не питају колико кошта уклањање тетоважи које тинејџери цртају. Људи средњих година журе да се разведу од особа које млади једва чекају да ожене. Старије особе се труде да не једу храну коју особе средњих година са уживањем конзумирају.

Зашто људи углавном доносе одлуке због којих се касније кају? Један разлог је изражена илузија коју имамо о себи самима у будућности. Време је моћна сила која омогућава људима да се трансформишу, да преиспитају вредности у које верују, да промене своју личност, а претпоставка је да ми генерално потцењујемо могућност сопствене промене. Другим речима, људи воле да верују да то какве су личности данас, да ће готово засигурно бити и сутра, упркос чињеници да јуче нису били такви.

Крај историје илузије

Почетком ове године психолог са Харварда Данијел Т. Гилберт са својим сарадницима Џордијем Квидбачом и Тимотијем Вилсоном, објавили су резултате истраживања у ком показују како људи генерално не желе да се мењају у будућности иако су и сами свесни чињенице да су се у прошлости јако много мењали. Путем интерактивног веб-истраживања, Гилберт и сарадници су тражили од испитаника да измере колико су се њихове личности промениле и колико ће се променити у распону од десет година. Неке су питали о њиховим општим вредностима (задовољство, успех, сигурност), о музичким преференцијама и о томе шта воле да једу, где да путују. Оно што се показало је да људи препознају велике промене које су се у њима самима догодиле у прошлости, али очекују јако мало или практично никакву промену у будућности када су они сами у питању. Типична предвиђања једне двадесетогодишњакиње о декади која је пред њом није ни близу бурна као декада која је иза тридесетогодишње жене, чија сећања о њеним чарима двадесетих година показују колико се она заправо променила за то релативно кратко време.

Споменути научници су овај феномен назвали „крај историје илузије“ – која показује управо ту тенденцију потцењивања сопствене промене. Према њиховом истраживању, које је спроведено међу 19.000 људи између  18 и 68 година, ова илузија је доста постојана од тинејџерског доба па све до пензије. Стиче се утисак да се људи много боље сећају себе из прошлости него што су у стању да замисле себе у неком будућем тренутку.

Веровање да смо достигли свој врхунац чини да се осећамо добро. Став „да сам онда знао оно што знам сада“ даје нам одређену врсту задовољства, где сами себи на одређен начин опраштамо сопствене грешке самохрабрећи се да их у будућности вероватно неће бити, пошто смо их сада већ свесни. У том случају, веће промене на себи практично немамо ни на видику. Стиче се утисак да смо задовољни постигнутим. Међутим, објашњење је можда једноставније дати преко менталне енергије: предвиђање будућности захтева више рада од једноставног присећања прошлих догађаја.  

Математичка грешка

Математичар Џордан Еленберг је скептичан по питању ових резултата. Еленберг примећује да су истраживачи тражили од испитаника да се изјасне о специфичним предвиђањима у вези са различитим особинама, и потом их комбинују са претпоставком о читавој будућности. Он сматра да је то математичка грешка. Да бисте знали да ће се нека генерална промена догодити, не подразумева да претходно знате сваку појединачну промену. Чак иако људи очекују да ће се променити на неки начин, тешко им је да кажу шта ће се тачно код њих променити. Замислите особу коју су питали: „Да ли очекујете да ћете се значајније променити у неколико наредних година?“, а потом јој поставите питања у вези са храном, музиком, хобијима, односима са пријатељима и о летовањима. Уколико дотична особа на прво питање одговори са „да“, али потом каже „не“ на свих пет специфичних питања (неће заволети цвеклу, неће почети да слуша народну музику, неће почети да се бави јогом и сл.) тешко да ће математика бити задовољена.

Много је примера који показују како је тешко предвиђати будућност. Пример из 1893. са Светске изложбе у Чикагу то лепо може да илуструје: тада је од 74 значајне личности затражено да предвиде како ће се живети за следећих сто година. Један од главних проблема је било њихово доследно потцењивање брзине развоја науке, те се мислило да је све већ измишљено што се измислити могло. Чак је и Томас Вотсон, председник IBM-а, рекао 1943. да мисли да на целом свету постоји потражња за можда неких пет компјутера. Наук свему томе је да је веома опасно кладити се против будућности: било личне, билo оне друштвене.