Текст: Сташа Бајац

У Републици Србији се 15. фебруара обележава Дан државности. Мада је као национални празник уведен пре више од десет година, овај датум је све донедавно изазивао само амбивалентна осећања грађана Србије. Но, симболично празновање рођендана српске државности у вези је са датумом који је у много чему обележио историју 19. века.

На овај дан 1804. у Београдском пашалуку и шест околних нахија избио је Први српски устанак. Мада је почео као локална побуна против дахија, устанак је прерастао у вишегодишњи рат који ће историчари назвати „српском револуцијом“. Овај тренутак је представљао историјски прелом са којим су почели ослобађање и развој Србије као државе.

Убрзо потом, уследио је и Други српски устанак, који је резултовао аутономијом Србије у оквиру Османског царства, стварањем Кнежевине Србије, и на тај начин утабан је пут до следећег важног тренутка који се догодио тог истог 15. фебруара.

Наиме, на Сретење 1835. донет је први српски устав, познат као Сретењски, по религиозном празнику који се славио 15. фебруара. Овај документ неће дуго опстати због међународног притиска на малу балканску кнежевину, али ће, мада први, игром случаја остати упамћен и као један од најлибералнијих устава које је Србија имала.

Тако модеран устав написао је један изузетно необичан великан 19. века, лекар и дипломатa Димитријe Давидовић, кога ће историја запамтити, пре свега, као првог српског новинара. Какве је тековине у српској култури и науци, заправо, оставио Димитрије Давидовић?

НОВИНЕ СЕРБСКЕ

Давидовић је рођен у Земуну 1789, који је тада припадао Хабзбуршкој монархији. До одласка у Беч, у ком је почео са новинарским радом којим ће обележити почетке српске журналистике, школовао се у Земуну, Пешти, Кежмарку и Сремским Kарловцима, одакле је чак био избачен због погрдног текста који је написао о једном од професора.

У Беч, престоницу Хабзбуршке монархије, одлази 1813. да студира медицину, међутим, Димитрије Фрушић, кога је Давидовић познавао још од школовања у Пешти, позива га да заједно оснују новине. Наиме, у Бечу је постојала велика српска заједница, али ниједне новине на матерњем језику.

После бројних перипетија, одбијања полицијске управе и писма цару, добијају дозволу и оснивају Новине сербске, додуше тада са много дужим називом. Међутим, до изласка првог броја Давидовић је морао да осигура и прве претплатнике, новчану помоћ и подршку најугледнијих Срба који су тада живели у Бечу.

Пронашавши штампарију, 1. августа 1813. објављује првих двеста примерака. Новине су имале осам страна, то јест пола табака, и излазиле сваког дана сам викендом. Испрва су се углавном састојале од европских вести, а када је аустријска цензура временом ослабила, Фрушић и Давидовић су почели да објављују вести које су се тицале збивања у Србији.

Током година, уводили су различите рубрике желећи да задовоље шаренолику публику, али најчешће су преводили стране текстове. Број претплатника је из године у годину растао па опадао, али није прелазио више од петсто, што је чинило одржавање листа изузетно тешким.

Коју годину по оснивању Новина сербских Давидовић је покренуо и Забавник, посвећен српској књиженовсти. Међутим, због већ тешке материјалне ситуације за помоћ је морао да се обрати разним људима, између осталих и самом кнезу Милошу Обреновићу, који је новчано подржао алманах.

Током нешто мање од десетак година колико су Новине сербске излазиле, Давидовић се, желећи да кроз њих одржава културни живот Срба у Бечу, задуживао, улагао два мираза, купио штампарију коју је потом продао и саветовао се и сарађивао са чувеним ученим људима попут Вука Стефановића Караџића, Јернеја Копитара, Лукијана Мушицког и других.

Занимљив детаљ је да су новине забрањене иако их је Давидовић угасио. Овај податак само употпуњује слику о сложеним политичким и репресивним системима у којима су људи попут Давидовића морали да нађу начин да остваре идеје за које су дубоко веровали да су важне за цивилизацију.

КНЕЖЕВ СЕКРЕТАР

Међутим, ово није био крај Новина сербских. Десет година касније, под истим именом, Давидовић као уредник потписује годишњу публикацију, то јест службени гласник који ће током наредна два века прерасти у Службени гласник, који излази и данас, као својеврсан живи споменик првом српском уставописцу.

По гашењу првобитног листа, Давидовић је писао Милошу Обреновићу и другим кнежевима да изрази жељу да пређе у Србију и ту настави са радом. Иако ће убрзо постати приватни, а онда и званично први кнежев секретар, пут до задобијања његовог поверења био је дуг и незгодан.

Као свестрана личност, Давидовић је био у контакту за великим бројем различитих људи, што је било довољно да га кнез протера из Крагујевца, тадашње српске престонице или да му се погорша положај, у случају да неко од тих људи јавно заступа став који се косио са званичним кнежевим ставовима. А они су, опет, зависили од Османског царства или Русије, чије је интересе Милош Обреновић стално морао да узима у обзир.

У почетку, Давидовић је за кнеза преводио текстове из иностраних новина, одговарао на писма и радиo у својству породичног лекара. Но, његова дипломатска каријера почиње 1827.  када преводи хатишериф Порте, и још важније, уз то прилаже и свој коментар на овај документ и друга сродна међународна акта. Обреновић увиђа да је Давидовић користан за рад на аутономији Кнежевине Србије и све више га укључује у послове који се Кнежевине тичу.

Захваљујући његовом дејствовању и раду неколицине других дипломата, 1830. потписан је хатишериф којим се Србији враћа шест нахија, а турско становништво се сели са њене територије. Међутим, неке од уредби спроведене су тек по потписивању хатишерифа из 1833. Овом приликом, Давидовић је од руског цара добио орден Владимира Четвртог.

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ

Ова два хатишерифа представљала су законодавну основу Кнежевине Србије, ипак, били су непотпуни, понајвише у погледу унутрашње државне управе. Међутим, Милош Обреновић је доношење Устава одлагао, што је изазвало Милетину буну 1835.

Овај догађај унео је додатни притисак и 15. фебруара донет је Сретењски устав, на ком је Давидовић до тада радио. Састављен је на основу француских уставних повеља и иако је убрзо укинут, до данас остаје најмодернији и најлибералнији Устав који је Србија имала.

Међутим, под притиском Турске, Русије и Аустрије, Устав је укинут већ почетком марта, а онда и звнанично на пролеће. Услед ових догађаја, Давидовић је смењен са свих државних функција, а онда и протеран из престонице.

Поред тога, кнез Милош Обреновић му није допуштао да се пресели у Београд, па је Димитрије Давидовић са породицом остао у Смедереву до 1838, када је преминуо. Вест о његовој смрти нису пренели у Србији, али прича о његовом животу остаје да живи кроз његову културну и политичку заоставштину.

Текст: Слободан Бубњевић

Амерички Б-29 бомбардер „Енола геј“ испустио је 6. августа 1945. на jапански град Хирошиму ураниjумску бомбу „Мали дечак“. Тим догађаjем почиње нуклеарна ера, у коjоj достигнућа науке по први пут постаjу нова, застрашуjућа претња за човечанство. Како jе дошло до тога? Шта се догађало током, пре и након првог атомског удара?

Најубитачнији појединачни догађај који је човек изазвао несумњиво је утицао на историју после Другог светског рата, подстакао нуклеарну трку, Хладни рат и створио глобални свет који данас познајемо. Тајна операција изградње прве атомске бомбе, позната као „Менхетн“ проjекат, трајала је пуне три године у војној бази у Лос Аламосу, али непосредно пре Хирошиме мали број људи је био свестан колика је заиста разорна моћ атома.

Неколико недеља раниjе, пошто jе 16. jула у Лос Аламосу извршена прва атомска проба са плутониjумском бомбом „Геџет“, одлучено jе да се ново, атомско оружjе употреби као завршница рата на Пацифику.

Краjем jула, ратна крстарица УСС Индиjанаполис пренела jе нуклеарни материjал припремљен у Лос Аламосу до острва Тиниjан на Пацифику. На овом острву у Мариjанском архипелагу таjно jе подигнута база новоформираног Стратешког ваздухопловства америчке воjске.

У бази се налазило око 1500 техничара, пилота и официра коjи су претходно били посебно обучени у Лос Аламосу, где се налазио центар америчког атомског проjекта под управом генерала Леслиjа Гроувса и атомског физичара Роберта Опенхаjмера.

Пошто jе испоручио строго чувани товар, УСС Индиjанаполис испловио jе са острва Тиниjан, али као и већину активних и пасивних учесника у проjекту „Менхетн“, ниjе га чекала весела судбина. На повратку у луку, 30. jула пресрела га jе jапанска подморница и потом торпедирала.

Од последица овог напада УСС Индиjанаполис jе потонуо, а од 1196 чланова посаде преживело jе само 316 коjи су тек месецима потом сазнали какав су чудовишни товар превезли на Тиниjан.

Текст: Сташа Бајац

Како се наводи у истраживању Организације Уједињених нација за просвету, науку и културу (УНЕСКО) из 2009, број истраживача – „професионалаца који стварају или концептуализују нова знања, производe, процесe, методe и системe“ – порастао је током тог периода, са процењених 5,8 милиона, на 7,1 милион широм света. Међутим, жене и даље чине тек нешто више од једне четвртине те бројке, или 29 одсто. Док је број научника у свету укључених у истраживања порастао у последњих неколико година, жене научници мање су присутне у пројектима од својих мушких колега у већини региона.


Србија, у којој чак 43 одсто истраживача чине жене, налази се на високом четвртом месту и у односу на европски просек има десет процената више жена у науци. Иако по многим другим мерилима степена поштовања људских права озбиљно заостајемо за својим европским ближим и даљим суседима, 8. март је одличан повод да се истакне да су се српске научнице, упркос незахвалном друштвеном окружењу, избориле за своје место у научној заједници. Но, како је на глобалном нивоу почела борба за женска права и како је довела до обележавања 8. марта, празника који, упркос напорима феминисткиња и групација које се боре за његов друштвеноангажовани аспект, данас везујемо за цвеће и поклоне?

Године 1908. у Њујорку, 15.000 жена изашло је у протестну шетњу, захтевајући боље плате, краћи радни дан и право гласа. Овај талас незадовољства узбуркавао је америчко друштво и наредне године, на иницијативу Социјалистичке партије Америке, 28. фебруара 1909. обележен је први Дан жена. Идуће године у Копенхагену, на Међународној конференцији радних жена, Клара Цеткин, вођа Женске канцеларије Социјал-демократске партије у Немачкој, изнела је предлог да се подржи Међународни дан жена.

Сто жена из 17 земаља сложило се са идејом да се на тај начин званично промовишу једнака права и право гласа за жене. Већ 1911. дан је обележен у Аустрији, Немачкој, Данској и Швајцарској. Међутим, жене нису примале бомбоњере, већ шетале улицама захтевајући да им се дозволи да обављају јавне функције. Запањујућ је податак да је Швајцарска, иако међу првим земљама које су празновале, женама омогућила да гласају тек 1971, док им је у швајцарском кантону Унутрашњи Апенцел право на гласање у вези са локалним питањима додељено тек 1991.

Иницијатива која је започела у Америци проширила се са северне на источну Европу. Уочи почетка Првог светског рата и борбе за мир, последње недеље у фебруару 1913, руске жене обележиле су свој први Дан жена. Овом датуму према грегоријанском календару одговара 8. март према јулијанском, па је празник у западној и северној Европи убрзо и преименован, а жене широм старог континента обележиле су свој први 8. март протестујући против рата и изражавајући солидарност у борби за женска права. 

Међутим, у Русији се користио грегоријански календар, па је једна историјски важна победа извојевана крајем фебруара, а не почетком марта. Наиме, последње недеље фебруара руске жене су почеле да штрајкују за „хлеб и мир“, као одговор на смрт преко два милиона руских војника у рату. Политички лидери су им се супротставили, но жене су штрајковале све док, четири дана касније, цар није био принуђен да абдицира и привремена влада је женама доделила право гласа.

Током двадесетог века, Уједињене нације су сваке године одржавале конференцију посвећену Међународном дану жена, која за циљ има усклађивање међународних напора да жене добију своја права жена и учествовују у друштвеним, економским и политичким процесима.

Од свог успостављања, празник се претежно славио у комунистичким и социјалистичким земљама – у Кини је проглашен 1922, а шпански комунисти су га обележавали од 1936. Ово је уједно и главни разлог зашто се Америка дистанцирала од празника, упркос великој улози коју носи у његовој историји. Но, прошле године је амерички председник Барак Обама прогласио март Месецом жена, позивајући грађане да овај међународни празник обележе у духу великих достигнућа жена којa су обликовалa америчку историју.

Осми март je званичан празник у Авганистану, Јерменији, Азербејџану, Белорусији, Буркини Фасо, Камбоџи, Кини, Куби, Грузији, Гвинеји Бисао, Казахстану, Киргистану, Лаосу, Македонији, Мадагаскару, Молдавији, Монголији, Црној Гори, Непалу, Русији, Таџикистану, Туркменистану, Уганди, Украјини, Узбекистану, Вијетнаму и Замбији, а иако није државни празник, слави се и у Камеруну, Хрватској, Руминији, Босни и Херцеговини, Бугарској, Чилеу и, наравно, Србији.

 Текст: С. Бубњевић

Ако упоредите антропоморфне фигурице из Лепенског Вира са оним које археолози проналазе у Винчи, од вероватно повезане, али пола миленијума позније и битно развијеније неолитске културе, запазићете како су винчанске фигуре жена виткије и са складнијим стасом. Научници би рекли да је то отуд што се уз развој трговине променио идеал лепоте, па тако и представе у праисторијским култовима плодности, из којих ће касније израсти читава мрежа религијских веровања у Велику, Тројну или Белу богињу Земље.

Тако ће се богиња Геа кроз миленијуме мењати, од својих великих облика у каменом добу до мршавих ножица хеленистичких богиња, пратећи измене самог света и технолошки напредак људи који ће је са вековима све мање и ређе обожавати, упркос томе што ће она постајати све тања и привлачнија.

Но, како Геа изгледа данас, кад је од свевидеће титанке која управља силама планете за већину људи постала само слово у археолошком лексикону? Ако наставимо низ и упоредимо је са стањем њеног астрономског предлошка на почетку 21. века, Геу нећемо затећи само сломљену и избледелу од анорексије већ и озбиљно отровану и заражену свакојаким инфекцијама, праћеним хроничним високим притиском, малим капацитетом плућа и водом која надолази.

У таквој неизвесности она дочекује и овогодишњи Дан планете, 22. април, који наравно ни јуче, ни претходних година није био никаква светковина њеном божанству. Дан планете се генерално сматра за најважнији глобални еколошки догађај. Како процењује организација Earth Day Network, у њему сваке године учествује више од пола милијарде људи, због чега га некад називају „најмасовнијим грађанским празником на свету“.

Дан планете

Дан планете Земље је први пут обележен 22. априла 1970. године у САД, у ерупцији бриге за животну средину. Тог дана је, са жељом да заштити планету, на улице изашло више од 20 милиона Американаца, што је био први масовни и јавни захтев да се обрати пажња на екологију. Многи еколози сматрају да је тај догађај био прекретница у историји обликовања еколошке свести.

У свету се, иначе, обележавају и бројни други еколошки дани, као што је Дан заштите животне средине (5. јуна), али ниједан није по својој спонтаности и разноврсности толико у духу саме планете, будући да су сви остали еколошки датуми изабрани по договору разних међудржавних организација да означе некакво потписивање или изгласавање, док је Дан планете, условно говорећи, једна спонтана манфестација планетарних размера.

Први Дан планете Земље, 22. априла 1970, тадашњи еколози пионири пажљиво су припремали пуних годину дана, на иницијативу америчког сенатора Гејлорда Нелсона и борца за заштиту животне средине Дениса Хајеса. Датум је изабран због вишеструког значаја, пошто је 22. април дан рођења чак тројице познатих еколога: глумца Едија Алберта (1906–2005), природњака Џона Мјуира (1838–1914) и агронома Јулијуса Мортона (1832–1902).

Занимљиво је да су се обележавању Дана планете противиле конзервативне снаге у САД, а еколози су оптуживани за сарадњу са Совјетским Савезом. Игром случаја, 22. април је рођендан творца октобарске револуције – Владимира Иљича Лењина.

Међутим, овај покрет је постајао све популарнији, да би од 1990. године изашао из америчких оквира и раширио се као глобални феномен. Данас је у његово покретање сваке године укључено више хиљада еколошких организација и више од 170 држава. Број људи које Дан планете окупља вероватно је већи од броја људи који су досад празновали било какве дане древне Велике мајке.

Главни подстицај милионима људи да се покрену и нешто учине последњих година био је проблем глобалног загревања. Због сагоревања фосилних горива у индустрији и при производњи енергије, током последња два века се за 30 одсто повећала емисија угљен-диоксида и других „гасова стаклене баште“.

У иначе природном процесу грејања планете, Земљина атмосфера је због више CO2 почела да задржава више дуготаласног Сунчевог зрачења, што је подигло средњу температуру планете. Према резултатима објављеним у култном Четвртом извештају Међувладиног панела о климатским променама (IPCC), средња глобална температура је од 1900. порасла за 0,6 степени Целзијуса, а ако се ништа не учини, до 2100. могла би да порасте између 1,4 и 5,8 степени.

Последице таквог раста глобалне температуре прете да угрозе природно окружење и досадашњи начин живота, док би се ниво мора могао подићи чак и за седам метара. Како би се нешто предузело, еколошки покрети и многе светске владе позивају на смањење емисије CO2, које би могло бар да заустави даље оболевање планете.

Међутим, главна невоља је што се лечење, од прихватања заједничке дијагнозе до најпогодније терапије, отегло и успорило око питања управљања „здравственим фондовима“, пре свега због неуспеха климатске конференције у Копехагену, на којој светски лидери нису успели да пронађу нови споразум који би заменио постојећи Кјото протокол. Да ли ће до њега ускоро доћи?

Ово питање се из политике преселило у економију, где у условима након кризе, многе компаније размишљају о развоју свог зеленог производног портфoлија који би одговорио на изазове будућности. Но, то су само делићи велике слагалцие. Климатске промене се не заустављају, ма како у условима кризе, ратова и избора тренутно нису у центру пажње.

Како у својој већ култној књизи Непријатна истина наводи један од неформалних лидера климатског покрета, бивши амерички потпредседник и нобеловац Ал Гор, број научних чланака о климатским променама који су у последњој деценији објављени у стручним часописима и подвргнути научној рецензији износи 928. Проценат оних који глобално загревање доводе у питање је – нула одсто.

Међутим, у периоду кад су инвестиције успорене, а неке државе отворено најављују да не могу достићи циљеве у смањењу емисије CO2, тешко да се може очекивати нова драматична реакција на такве податке. „Тешко је натерати човека да нешто разуме када му плата зависи од тога да не разуме“, написао је пре пуног века и другим поводом амерички писац, социјалиста и новинар Аптон Синклер (1878–1968). Невоља је што стање планете, извесно, зависи од величине тог разумевања.

Текст: Слободан Бубњевић

Зашто никада нисте видели Деда Мраза? Хајде да одмах одбацимо тривијални, безвезни одговор да је то зато што Деда Мраз не постоји. Но, кад то учинимо, суочавамо се са тим да нас свака класична „научна“ анализа овог феномена води у низ тешко решивих проблема. Како год погледате, круцијални је проблем како само један Деда Мраз успева да сваком детету у једној ноћи достави новогодишњи поклон. Међутим, ако се уместо класичне физике помогнемо са мало квантног размишљања, може се доћи до неочекиваних, али веродостојних одговора.

Колико поклона Деда Мраз треба да подели?

Ако претпоставимо да у тренутним геополитичким околностима новогодишње пакетиће добија бар четвртина планете, може се проценити да Деда Мраз мора да подели чак 750 милиона поклона у току само једне ноћи. То значи да је укупна запремина свих поклона 1,5 милиона кубних метара и да санке са ирвасима на себи вуку терет који заузима простор као и 600 просечних десетоспратних зграда. Ако ниједан поклон није тежи од пола килограма, укупна маса свих поклона је бар 375.000 тона. Мада се она полако смањује у току ноћи док Деда Мраз дели поклоне, нема класичног објашњења каквим возилом је могуће покренути толики терет. Чак и ако су ирваси чаробни, енергија коју би сваки од њих ослобађао за покретање толиког терета превазилази ослобођену енергију у експлозији над Хирошимом, што је прилично незгодно. Зато је неопходно проблем размотрити не са класичне, већ са квантномеханичке стране.

Коликом брзином се крећу санке Деда Мраза?

Деда Мраз поклоне дели између 21 сат увече и седам сати ујутру 1. јануара, а ако се у обзир узме да се планетом креће у смеру са истока на запад и да прати временске зоне, за цео посао на располагању има свега 34 сата. Како би стигао да за то време обиђе свих 100 милиона квадратних километара копненог дела Земље и посети бар 750 милиона кућа, Деда Мраз би се морао кретати релативистичком брзином од бар 25.000 километара у секунди, која је скоро десети део брзине светлости. Дакле, већ ове грубе процене указују да ту свакако не може бити реч о класичном макроскопском феномену.

Колико Деда Мраз има помоћника?

У већини рационализованих објашњења Деда Мразове поделе новогодишњих поклона, увек се упада у исту замку. Лепа легенда о Деда Мразу се, наиме, непотребно компликује додатним измишљањем читаве фабрике помоћника који пакују поклоне и унапред их дистрибуирају широм планете. Вилењаци из тих прича се, међутим, директно косе са Окамовим бријачем, који каже да код објашњења једног природног проблема увек треба изабрати најједноставније решење. Где су сви ти вилењаци? Чиме се хране и ко их финансира? Уосталом, потпуно је неприхватљиво да било које дете целе године чека Деда Мраза како би му поклон онда доставио некакав вилењак. Деда Мраз је иницијално замишљен као лик који ради сам. То нас уводи у неопходни закључак да се само један Деда Мраз појављује на свим местима одједном.

Где се налази Деда Мраз?

То је пресудно питање. Са становишта квантне механике није немогуће да се само један Деда Мраз појави на свим местима одједном. За почетак, довољно је да видимо колико је могуће да буде на два места одједном. Да би се разумело о чему је ту реч, није наодмет погледати славни експеримент из физике са електроном и два отвора. Покушавајући да сазнају којим путем иде електрон пре него што удари у некакав застор, физичари су овај експеримент конструисали тако да он пре тога може проћи кроз отвор 1 или отвор 2 (видети слику). Међутим, сасвим озбиљна, хиљадама пута поновљена мерења у разним лабораторијама показују да један електрон може проћи истовремено кроз оба отвора и потом сам направити такозвану интерференцију на застору. Према такозваном Копенхашком тумачењу квантне механике, којем је кумовао физичар Нилс Бор, електрон као квантни објекат не мора бити само у једном или другом стању, већ и у збиру два стања. Ову особину која је јако страна људској интуицији описује сасвим нова математика коју су физичари развили током 20. века, а њу показују све квантне честице које су, иначе, довољно мале да припадају микроскопском свету. Но, постоје и велики, макроскопски квантни феномени. Шта ако је Деда Мраз један од њих?

У ком стању се налази Деда Мраз?

У квантној механици, неки објекат може бити у стању 1, у стању 2, али и у стању 1+2. То се стање стручно назива кохерентна суперпозиција (збир) стања. Једноставно речено, квантна механика тврди да ако стање 1 значи да честица пролази кроз отвор 1, а стање 2 да пролази кроз отвор 2, онда је сасвим могуће да честица пролази и кроз отвор 1 и кроз отвор 2 истовремено, односно да се налази у кохерентном стању 1+2. Запањујуће је да то сасвим евидентно потврђују експерименти за све квантне честице, то јест оне које живе у свету сразмерном Планковој дужини. Ако замислимо да је, некако, и Деда Мраз квантни феномен, док дели поклоне, он тренутно може обилазити кућу 1, кућу 2, али и кућу 1+2. Дакле, Деда Мраз може бити у суперпозицији више стања. Квантна механика нам заправо дозвољава да Деда Мраз одједном буде у суперпозицији свих 750 милиона стања, колико има кућа које треба да обиђе. Функција која би га у квантној механици описала подразумевала би збир свих тих стања. То значи да током само једне ноћи Деда Мраз може без много журбе, без релативистичких брзина и надреалног погона за ирвасе, остављати један или неколико поклона у једној кући, јер ће, будући да је у суперпозицији стања, то исто чинити на свим локацијама. Исто као и електрон који истовремено пролази кроз више отвора. Међутим, цео трик је у томе да никада не покушамо установити да ли је тренутно баш у нашој, једној изабраној кући – квантномеханички одговор је да се у свакој од кућа добија одговор како је баш у њој.

Зашто је Деда Мраз неухватљив?

Насупрот могућности да једна честица у истом тренутку буде у више стања, квантна механика не допушта да било какво мерење буде независно од онога ко га изводи. Ако покушамо да откријемо у којој кући је тачно Деда Мраз, одмах ћемо утицати на њега. Исто као што и експериментатор увек утиче на квантни систем. Кад год покушамо да видимо да ли је електрон у стању 1, добијамо да је управо у том стању. Ако у случају електрона затворимо отвор 2, одмах откривамо да је електрон прошао кроз отвор 1. Ако затворимо 1, електрон затичемо на отвору 2. А, као што је речено, кад су отворена оба отвора и ничим не меримо где је тачно, електрон се понаша као да је на оба места истовремено. Само мерење у квантној механици увек подразумева такозвани колапс таласне функције у један положај. Ако би га неко дете видело, његов положај би био измерен, дошло би до колапса Деда Мразове таласне функције и испоставило би се да је он био баш у тој кући и да није био у другим кућама, што није тачно, јер сва добра деца проналазе његове поклоне испод јелке.

МИСАОНИ ЕКСПЕРИМЕНТ

Централна замисао овде представљеног квантномеханичког Деда Мраза потпуно је заснована на идејама из култног научнопопуларног текста физичара Марка Војиновића „Деда Мраз као макроскопски квантни феномен“, који је својевремено објављен у „Младом физичару“ број 97, а потом и у „Времену науке“ број 21. Идеја овог експеримента је да вам на примеру Деда Мраза, који је својом величином макроскопски објекат, демонстрира иначе тешко разумљиве законитости квантне механике које иначе уредно важе у свету микроскопских честица (и чије су технолошке примене данас свуда распрострањене). Нигде се, наравно, не тврди ништа о реалној егзистенцији Деда Мраза – не кажемо да он уопште постоји. Али, ни да не постоји.

Текст: Слободан Бубњевић

У старом веку година се рачунала на сасвим други начин. Пре Римљана не само да ниjе био развијен календар какав познајемо него нису постоjали ни дани у недељи, па чак ни сати нису били jеднаки током целе године. Користило се такозвано темпорално време, а дужина сата jе зависила од дужине обданице. Тек jе у 14. и 15. веку прихваћено еквиноционално време по коме jе дужина jедног сата иста током целе године, одређена као дванаести део дужине обданице на датум пролећне равнодневице. Како је текла еволуција календара?

Египатски календар

Египћани су први направили календар по коме се време мерило помоћу година. За годину дана Земља обиђе круг око Сунца, а пошто са новом годином природан циклус промена годишњих доба увек креће из почетка, година jе наjлогичнија мера за време на Земљи. Као и сви источњачки народи, Египћани су испрва користили лунарни календар, базиран на менама Месеца. Време се у Египту испрва рачунало од jедног пуног Месеца до другог. После свака три пуна Месеца долазило jе до изливања Нила, што jе био повод за читав низ религиозних празника, jер jе земља постаjала плодна. Како би унапред тачно знали када долазе празници, Египћани су покушали да направе календар коjи неће зависити само од Месеца. Тако су њихови астрономи приметили да се на сваких дванаест месеци на небу поjављуjе звезда Сириjус, а период између две поjаве ове звезде назвали су година. Како се астрономиjа у Египту развиjала, тако су годину изделили на 365 дана, чему jе одговарало 12 Месечевих мена. Занимљиво jе како су броjали године. Са доласком сваког новог фараона на власт броjање година кретало jе из почетка. Тако се у Египту, уместо да се каже 250. година или слично, говорило 15. година власти фараона Рамзеса. Као и сви народи Старог света, посебну пажњу су поклањали пролећноj и jесењоj равнодневици (21. март и 22. септембар), jединим данима у години када jе дужина ноћи и обданице једнака.

Римски календар

Римљани су ударили темеље савременом календару. Сама реч календар потиче из латинског jезика, од calendarium, што jе у Риму био назив за дужничку књигу. Наиме, први дан сваког месеца био jе тренутак да се врате сви дугови, а како се у Риму почетак месеца називао Календа, када jе месец млад, тако jе и књига дуговања добила назив. У старом веку нису постоjали називи за дане у недељи, па су Римљани месец делили на два дела, а не на четири седмице као данас. Средишњи дан у месецу се називао ide (што на латинском значи средина), када jе месец био пун. У историjи је остала позната мартовска иде, као дан када jе убиjен император Jулиjе Цезар. Jош jедан дан у месецу jе имао своj назив – то је nona, девети дан пре иде. Сви ови дани су били прилика за религиозне светковине и празнике. На почетку свог развоjа, Римљани су користили годину коjа jе имала десет месеци, а два недостаjућа месеца су додали касниjе. Године су броjали од легендарног оснивања града Рима, а месецима су дали имена. Већина назива за месеце су римски редни броjеви (први, други, трећи…). Први месец у години – јануар, добио је име по римском богу Jанусу, док jе јул добио назив у част Jулиjа Цезара, а август по његовом наследнику Октавиjану Августу. Уз то, Римљани су чак израчунали да Сунчева година не траjе 365 дана, него 365 дана и 6 сати.

Jевреjски календар

Jевреjски календар jе први увео поделу на седам дана у недељи. Пошто су Моjсиjевих десет заповести захтевале од Jевреjа да седми дан у недељи одмараjу, Jевреjи су за то одредили дан коjи су назвали субота и коjи су прослављали. Касниjе су имена добили и остали дани, а када jе настало хришћанство, дан празновања се померио на недељу, такође из религиозних разлога. Поред овога, Jевреjи су у календар увели систематско броjање година, коjе ниjе зависило од тренутног владара. Њихов календар jе броjао године од постанка света, што чини и данас, док су хришћани започели броjање година од рођења Исуса Христа, што се данас назива новом ером.

Jулиjански календар

Наjдужа година у историjи траjала jе 445 дана. То jе било 46. године пре нове ере. Тада jе римски император Jулиjе Цезар позвао из Александриjе астронома Сосигениjа да унесе исправке у римски календар. Римљани су знали да година траjе 6 сати дуже од 365 дана, али су до тада користили календар без преступних година. Због вишка се било накупило 67 дана разлике, коjе jе Сосигениjе додао у 46. годину, а потом увео да се сваке четврте године на фебруар додаjе jош jедан дан, како не би настаjала разлика. После ове jулиjанске реформе (назване тако по Jулиjу Цезару), датуми пролећне равнодневице су били усклађени са Сунчевим кретањем. Било jе jош неколико исправки римског календара, а од цара Константина се користи и подела на дане у недељи.

Грегориjански календар

Како се астрономиjа даље развиjала, израчунато jе да Сунчева година не траjе 365 дана и 6 сати, него 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди (то jест, 11 минута и 14 секунди краће). Зато се од времена Jулиjа Цезара до 1582. године било накупило десет дана разлике. Пошто jе прецизан дан пролећне равнодневице пресудан за одређивање датума хришћанског Ускрса (коjи се одређуjе као прва недеља после пуног Месеца коjи пада на или после пролећне равнодневице), папа Грегориjе 13 jе одлучио да измени дотадашњи jулиjански календар. Реформу jе извршио jезуитски математичар Кристофер Клавиjус, коjи jе 1582. годину скратио за десет дана, а уместо да свака четврта година буде преступна, увео jе да се године почетка столећа (1700, 1800, 1900) прескачу као преступне три пута, а да свака четиристота година и даље буде преступна. Ова реформа jе календар наjвише приближила астрономским поjавама, а данас се грегориjански календар користи у целом свету. Ову реформу нису прихватиле само неке православне цркве, попут Српске православне цркве. Због противљења папскоj реформи и традициjи, српска црква и даље користи jулиjански календар, али он сада већ касни 13 дана, тако да српска Нова година долази 13 дана касниjе. Наш познати научник Милутин Миланковић jе на сабору православних цркава понудио решење календара коjе jе тачниjе од грегориjанског, али ни оно ниjе прихваћено у пракси.

ПРЕСТУПНА ГОДИНА

Година 2014. није преступна, као ни претходна 2013, док је она пре ње, 2012. то била. Када ће поново доћи следећи преступни дан, односно 29. фебруар? Откад је овај дан као bis sextum 46. године нове ере уведен у календар јулијанском реформом, до данас је за 2056 година било 499 преступних дана. На сваких 400 година се, наиме, накупи разлика од 97 преступних дана, будући да се почетак века прескаче као преступна година три пута. Следећа преступна година је 2016, а они који су се родили 29. фебруара чекаће на свој прави рођендан четири године. До краја века ће имати само 37 „година“.

Текст: Слободан Бубњевић

Више истраживања последњих година указује на непријатну околност да би кафа могла бити једна од биљака које ће најтеже поднети климатске промене, пре свега кад се има у виду где и како се кафа данас гаји. Но, у каквој је уопште вези глобално загревање са кафом?

Наиме, супротно устаљеном виђењу, последице глобалног загревања нису егзотична ствар, односно нису нешто што ће се догодити само тамо негде далеко од наших живота, на потопљеним тропским острвима или бар у водом прекривеној Венецији. Последице локалног загревања већ осећамо и локално, у учесталој појави климатских екстрема, топлотних таласа и поплава.

Но, последице глобалног загревања осећају се и свакодневно и то – на локалној пијаци. Трошкови производње у условима учесталих суша, али и других фактора који су изазвани глобалним загревањем, доводе до раста светске цене житарица и практично свих намирница. Неке намирнице на које смо навикли у локалној самопослузи биће посебно погођене.

У не тако далекој будућности, на пример, обична кафа би могла постати скупоценија од најквалитетнијих вина.

ТЕМПЕРАТУРА

Дневно се у свету попије 1,6 милијарди шоља кафе. Како би то било могуће, кафа се узгаја у чак 70 држава, али чак две трећине светске производње чини Coffea Arabica, изворна врста кафе која је самоникла у Етиопији и од које је потекло више од 60 одсто данашњих врста кафе.

Међутим, арабика је врло осетљива на услове у којима се узгаја. Обично се гаји у областима које су на надморским висинама између 1000 и 2000 метара, а најбоље расте при температури ваздуха од 18 до 21 степенa Целзијуса.

Ако је дуго изложена температури вишој од 30 степени, почиње да губи лишће, да се суши и разбољева. На несрећу по љубитеље кафе, модерни климатски модели показују да ће управо области у Африци, Јужној Америци и Азији, у којима се арабика гаји, претрпети велики раст температуре због глобалног загревања. Идеални температурни услови ће нестати, а као резултат ће се добијати мањи приноси и, на крају, виша цена кафе у оближњој продавници.

Према прогнозама из извештаја Међународног панела о климатским променама, са садашњим стањем емисија CO2, најгори очекивани сценарио до 2060. је раст глобалне температуре од четири степена Целзијуса. У бољем сценарију, такав раст се очекује до 2100. године.

 По кафу ће оне некако испасти баш неповољне. Други проблем који арабику очекује јесте поремећај падавина, такав да се у областима где арабика успева очекују суше. А тамо где суше нису много вероватне, очекиване су учестале поплаве. Просто, у глобално загрејаном свету за кафу више неће бити доброг места.

КЛИМАТСКИ ПАРАЗИТИ

На најозбиљнији проблем који ће арабику задесити у наредним деценијама указују научни радови Међународног института за физиологију и екологију инсеката из Најробија у Кенији. Ова серија радова указује на то да ће раст температуре додатно подстаћи бујање најопаснијег паразита који напада кафу.

Реч је о кафеном жишку, инсекту латинског назива Hypothenemus hampei, чија се популација, на основу резултата комјутерских симулација, буквално удвостручава са растом температуре за један степен. Са даљим растом, овај инсект ће се још више размножити и достићи такву бројност популације да ће арабику бити немогуће заштитити од овог армагедона кафе.

Арабика има умерен, деликатан укус и док су услови за њен узгој повољни, пољопривредници широм света је радо гаје јер постиже високе цене на тржишту. У наредним деценијама та цена ће бити многоструко виша.

Није искључено да само за неколико деценија кафа, сасвим уобичајена у свакој кући, постане ствар изузетног престижа, намирница доступна само најбогатијима.

Кафа, међутим, није једина намирница која ће претрпети последице климатских промена ако оне доведу до раста већег од два степена до краја века.

ЕВРОПСКЕ КУЛТУРЕ

Очекиване последице глобалног загревања осетиће и неке домаће, европске биљне културе. Наиме, кад је реч о Европи, према последњем извештају Европске агенције за животну средину (European Environment Agency, ЕЕА), већ до 2050. године очекује се раст температуре за око један степен на Британским острвима, око 1,5 у Западној и Средњој Европи и на западу Скандинавије, док се на истоку Европе, а између осталог и у већем делу Србије, очекује раст средње температуре за два степена.

И док се, према овом извештају, поплаве предвиђају у разним крајевима, а опасни топлотни таласи буквално свуда на југу Европе и у централној Француској, узгој житарица ће због суша трпети највеће последице на југу Британије, на југу Француске и у северној Пољској.

Оно што треба да нас забрине је да се, осим у овим областима, поремећај узгоја житарица очекује и код нас – у Војводини.

То значи само једно – више цене хране. Цена намирница у локалној самопослузи је, иначе, све виша и виша. А део те цене није последица само евентуалног монопола, погрешне политике у сектору пољопривреде или опште кризе у земљи. Нешто је и до раста глобалне температуре. Сетите се тога док кувате кафу на неекономичном штедњаку.

Текст: Добривоје Лале Ерић

„Нека ме не тумаче они који нису математичари“, често је цитирана мисао која се приписује славном Леонарду да Винчију (1452–1519), једном од највећих уметника, научника и истраживача које је људска цивилизација имала.

И данас, док Леонардова дела и даље изазивају огромну пажњу и ништа мањи отклон због мистичности која им се олако приписује, не можемо а да не признамо да поглед на њих одаје утисак апсолутне хармоније и бесконачности, нечега чега у реалном животу готово и да нема.

Тај утисак и осећај које ствара невелики број завршених радова и на хиљаде скица, цртежа и илустрација сведоче о делу човека који је, стварајући у времену када се средњовековље гасило а напуштена, античка љубав према човеку будила, покушао да у траговима и остацима прошлости пронађе вечне, непроменљиве истине, универзалне за свако друштво и за сваког човека.

Леонардов рад носи у себи сведочанство о духу времена ренесансе, када се хуманизам као филозофска поставка и идеја епохе изборио са изазовима и искушењима празноверја и незнања.

Леонардове слике, познате не само у оригиналу, већ и по свуда присутним репродукцијама – Поклоњење мудраца (1481), Тајна вечера (1498), Мона Лиза (око 1505), Св. Јован Крститељ (1514) – део су најзначајније светске уметничке баштине.

Постоји, међутим, и једно дело које својом структуром и садржајем даје одличан увод у причу о односу великог уметника и математике. Реч је о цртежу Витрувијански човек (око 1485), мушкој фигури која као да лебди у недефинисаном простору ограниченом једино танким линијама квадрата и круга.

Позивајући се на Витрувија, славног римског архитекту с краја старе ере, Леонардо свесно открива ко су му узори и где тражи одговоре на своја све бројнија питања.

Ако пратимо његове списе, познате као кодекси, које он, и текстом и цртежима, готово махнито, упорно и свакодневно испуњава, видимо све теме и области којима се бавио овај хуманиста и свакако највећи homo universalis кога је свет видео.

На више од 5000 страница Леонардових записа налазе се размишљања, анализе и проналасци у толико разноврсним научним дисциплинама као што су анатомија и аеронаутика, ботаника и механика, картографија и хидраулика, акустика и производња оружја, урбанизам и оптика.

ЛЕОНАРДО У БЕОГРАДУ

Захваљујући сарадњи са Музеом идеале Леонардо да Винчи из Леонардовог родног Винчија крај Фиренце, српски дизајнер који живи и ради у Италији, Недељко Аџић, реализовао је око 40 полиедара према оригиналним нацртима из књиге О божанској пропорцији. Уз изузетну подршку директора Музеја, Алесандра Вецозија, и Италијанског института за културу у Београду, изложба полиедара О божанској пропорцији први пут се представља у Србији у оквиру програма националне, научнопопуларне манифестације „Мај месец математике – М³“.

Све ово, заправо, као да је захтевало јасну систематизацију, своју припадајућу меру и број, коју Леонардо стиче случајним (?) сусретом с Луком Пачолијем (1446-1516) у Милану, у време осликавања Тајне вечере за Цркву Санта Марија дела Грације, вероватно 1496/97. године.

Од тада, па наредних десетак година, Леонардо и Пачоли су нераздвојни пријатељи, сарадници и истраживачи, који покушавају да оживе и поврате давно заборављена античка знања. Пачоли, фрањевачки монах, постаје Леонарду и учитељ математике који му помаже да стекне математичка знања неопходна за даљи развој његових идеја и радова.

Њихова сарадња кулминира објављивањем три рукописне верзије Пачолијевог списа De Divina Proportione – О божанској пропорцији, крајем 15. века, на коме Пачоли сукцесивно ради и наредних година.

За књигу свога пријатеља Леонардо припрема цртеже који илуструју златни пресек, пропорције и моделе полиедара о којима су писали бројни антички филозофи и математичари, попут Платона, Еуклида и Архимеда.

У човеку ренесансе полиедри изазивају дивљење јер представљају тела изванредне лепоте. Додекаедар се, тако, доживљава као представа универзума у свој својој величини и целокупности. Поред полиедара Леонардо дизајнира и слова абецеде – иницијалe, од којих је можда и најпознатије велико „М“, које Метрополитен музеј из Њујорка користи као свој лого.

Како је прво штампано издање овог дела објављено тек 1509, неколико година по разиласку Леонарда и Пачолија, закаснела слава о теоријском спису из математике почиње да се шири и међу научницима и међу уметницима.

Почетком 16. века, О божанској пропорцији постаје тако неизоставно штиво за све оне који се баве математиком, али су им неопходне Леонардове визуелне представе. У то време, Пачоли у Венецији пише да је „у граду Милану полиедре направио узвишени сликар, архитекта, музичар и универзални геније, Фирентинац Леонардо да Винчи“.

Текст: Слободан Бубњевић

Ево шта каже Алберт Ајнштајн о социјализму: „Уверен сам да постоји само један начин да се та тешка зла уклоне, наиме, кроз успостављање социјалистичке економије, повезане са образовним системом који би био усмерен ка социјалним циљевима. У једној таквој економији, средства производње поседује само друштво и она се користе плански.“

У обиљу контроверзних Ајнштајнових цитата – од којих неке најпознатији физичар свих времена нити је записао, нити изговорио, ово „дијалектичко“ промишљање спада међу она која јесу аутентична – Ајнштајн га је написао у чланку „Зашто социјализам?“, објављеном 1949. године, у првом броју „Месечне ревије“ (Monthly Review). Овај чувени текст је данас, у неколико верзија, цитиран у опскурним памфлетима којекаквих савремених револуционарних организација и сасвим логично омиљен на разним комунистичким интернет сајтовима.

То није уопште чудно, мада се из данашње перспективе Ајнштајнов левичарски политички капацитет не чини посебно важним. Ако околности и јесу драматично другачије, мотивација позивања комуниста на Ајнштајнов ауторитет се у овом случају није променила од педесетих година 20. века. Будући да он у неколико наврата није сакрио своје симпатије према Совјетском Савезу и чак је био један од чланова друштва пријатеља СССР, увек је био потенцијално црвен.

Идеја да би славни физичар, пионир савремене науке, па чак један од најутицајнијих мислилаца свих времена, могао бити социјалиста, ако не и нешто више од тога, представљала је победу какву су Москва и њен мрачни господар могли само пожелети у првим годинама хладног рата.

Истовремено, управо је Ајнштајн и највећа ноћна мора за дијалектичне „научнике“ – немогућност да пронађу место његовој теорији релативности, учинило је још у првим деценијама 20. века овог мислиоца најнепожељнијим научником у земљи Совјета. Какав је био однос Стаљина и Ајнштајна и да ли је највећи ум тог доба, у крајњем исходу, заиста остао на страни Запада?

ХУВЕРОВА ИСТРАГА

Мада води директну преписку са америчким председником Рузвелтом и има огромну популарност, у Сједињеним Америчким Државама не посматрају сви благонаклоно Ајнштајнове теорије, а још мање његов друштвени активизам. Наиме, и пре него што ће побећи од нациста и преселити се у САД 1933. године, Ајнштајн је и на Западу имао непријатеље који су га и тада сумњичили да је комуниста. И то не само због тог клуба пријатеља.

Женска патриотска организација 1932. Стејт департменту шаље писмо на чак 16 страна, у коме излаже разлоге да се Ајнштајну не  дозволи улазак у САД. „Чак ни Стаљин лично није био повезан са тако много анархо-комунистичких група“, наводе чланице ове организације, подсећајући на активизам из младости, са почетка 20. века, кад је Ајнштајн био изузетно активан у пацифистичком покрету и оштро говорио против сила које су водиле Први светски рат.

Испоставиће се да су сличне бојазни делиле и тајне америчке службе. Године 1983. професор са Универзитета у Мајамију на Флориди, Ричард Шварц, открива да је под чувеним Џ. Едгар Хувером Федерални истражни биро (ФБИ) водио опсежну истрагу о Ајнштајну. Шварц објављује досије са 1427 страница о праћењу Ајнштајна. Уз помоћ више невладиних друштава, писац Фред Џером успева да добије и остатак архиве коју у целости објављује 2002. године, показујући да је ФБИ сакупио чак 1800 докумената о Ајнштајновој антиамеричкој делатности.

Судећи по тим документима, Ајнштајна је ФБИ пратио и шпијунирао већ од 1933. па све до његове смрти 1955. године. Агенти су прислушкивали његове телефонске разговоре, пратили га и претраживали његове отпатке. Чак су у једној прилици претресли кућу Ајнштајнове секретарице. Мада 22 године под сталном присмотром, Ајнштајнова веза за совјетским агентима никада није доказана.

У досијеу се налази Хуверово наређење из 1950. године у коме се захтева да Биро „достави извештај о било којој сумњивој, инкриминишућој информацији која је садржана у било ком фајлу који Биро има о овој особи“. Међутим, мада би без сумње био главна звезда, већа и од Опенхајмера, у нимало пријатној представи током Макартијевог лова на вештице педесетих година, није било доказа да је чувени физичар из Улма био совјетски шпијун.

РЕЛАТИВНОСТ ДИЈАЛЕКТИКЕ

Ајнштајна је на другој страни света деценијама гонила једна друга параноја. Лично је Стаљин предосетио да из угла марксисте нешто не може бити у реду са теоријом која се назива релативистичком. Одбацивање Ајнштајнове теорије проистекло је природно из основне схеме Марксове дијалектике, онако како је она тумачена у Стаљиново доба, да је чак и сам Јосиф Висионарович у свом „научном“ опусу критиковао теорију релативности као апсурдни производ буржоаске мисли.

Са друге стране, независно од његових теорија, мада препознат као пријатељ СССР током тридесетих и, уосталом, најпознатији пацифиста и противник нацизма међу научницима, Ајнштајн је по држању оцењен и као недовољно лично свестан, као присталица либералног демократизма.

Сама теорија релативности, и специјална и општа, од самог почетка је посматрана као махистичка, по филозофу науке, Ернсту Маху, што је у традицији Лењинове иначе сумњиве критике неких Махових поставки значило њену смртну пресуду. Привидна апсурдност поставки, увођење релативних система и уопште негирање апсолутности, на коју марксисти непрекидно полажу кад говоре о вечним процесима и историјској неизбежности, избацили су Ајнштајна из игре већ на самом почетку.

Међутим, временом ће се став према њему мењати. До тога долази природно, силом спољних прилика и очигледних доказа да Ајнштајнова теорија није нетачна, ма како била успутна и „махистичка”. Апсурдно, радећи на пројектима изградње атомске бомбе, совјетски физичари не смеју да се позову на теорију релативности, а непрекидно је користе, или бар ону њену последицу о могућности претварања масе у енергију, која представља основни принцип функционисања нуклеарног оружја.

Но, мада је званично било забрањено позивати се на Ајнштајна, бројни физичари уочавају да идеолошка догма сузбија теорију која несумњиво функционише и која је утемељена на експерименталним проверама. Либералнији умови све отвореније указују на парадокс да физичари попут Курчатова и Сахарова постају хероји Совјетског Савеза следећи у свом раду управо Ајнштајна.

Тако се марксисти већ у Стаљиново време хладе од потпуног одбацивања релативизма као буржоаског зла. Ако Ајнштајн ради, не можемо га сасвим одбацити. До те промене у погледу вероватно долази и код самог Стаљина, који све благонаклоније гледа на јеврејског физичара, коме признаје практичну страну његових теорија и корист по углед државе од његовог конвертитства, што се и окончава позивом да се пресели у СССР.

ПОЗИВ ОД СТАЉИНА

У међувремену, Ајнштајн проводи своје последње мирне дане на Принстону. Све његове битке су тада добијене.

Из тог доба је и чувена фотографија на бициклу, слика безбрижног генија који је променио свет.

Његове теорије о космосу већ добијају своје коначно лице, његова рана критика квантне механике дала је конструктивне резултате, релативистичке теорије су опште усвојене и експериментално потврђене, а он сврстан у бесмртнике попут Њутна.

У доба кад објављује чланак „Зашто социјализам?“, износећи своје виђење просвећеног социјализма као решења за нарасле неправде у капиталистичким друштвима, Ајнштајн иза себе има каријеру која је буквално променила свет. Други светски рат је завршен, бачене су атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, основана је држава Израел за коју се лично Ајнштајн залагао, мада је одбио да прихвати место њеног првог председника.

Његов младалачки пацифизам, са којим се оштро супростављао учешћу Немачке у Првом светском рату, његово одбијање да има држављанство било које земље пуних пет година, од 1896. до 1901, његово бекство од нациста 1933, његова борба да се фашизам обузда свим средствима, отворена подршка пројекту „Менхетн“ и поратно ангажовање у заговарању социјалне правде и слободног друштва, утемељеног на миру, достигли су последњу, зрелу фазу.

Мада искушан на бројним контрадикцијама, на честој критици не само научних теорија него и друштвених појава – једна од њих је отворена критика шестојануарске диктатуре краља Александра у Југославији 1929. године – Ајнштајн и даље заговара идеју светске владе, планиране економије, заустављања ратова и, изнад свега, искорењивања национализма. Последње на шта би он могао пристати и што би му у животу било потребно јесте прелазак у Стаљинов табор.

Међутим, управо тада у Принстон стиже такав позив.

Године 1952, упркос свему што је написао о њему и његовим теоријама, упркос физичарима релативистима који су из дијалектичких разлога доспели у гулаге, Јосиф Стаљин лично позива Ајнштајна да почне да живи у совјетској Русији.

Ајнштајн одбија његов позив. У писму које му шаље отворено га пита зашто наводно космополитски Совјетски Савез дискриминише научнике који су Јевреји.

Практично вршњак по годинама са Ајнштајном, Стаљин умире следећег пролећа, у марту 1953. Ајнштајн ће га надживети још две године, до априла 1955. Мада толико различити, обојица обожавани, готово као божанства, остављају свет битно другачијим од оног у коме су рођени и то добрим делом сопственом заслугом.

Први одлази у глувој ноћној тишини резиденције у Кунцеву, након вечере и филма, окружен престрављеним сарадницима, Беријом, Маљенковим, Булгањином и Хрушчовим, тиранима који ослушкују примиче ли се смрт и који ће се узајамно поубијати након одласка великог вожда. Други одлази сасвим тихо, након што одбија операцију у болници на Принстону, са речима: „Урадио сам мој део, време је да одем.“

Текст: Слободан Бубњевић

Случај Арона Шварца је окончан почетком јануара 2013. Свет се чинио сасвим исти – у Вашингтону је било остало девет дана до церемоније на којој ће председник Барак Обама пред 700.000 људи положити председничку заклетву.

Нови немири ширили су се Блиским истоком, проблем застарелог Кјото протокола се надвијао над атмосфером, а европски континент изнова је тонуо у економске недоумице.

Најављене су нове серије паментих телефона, дискутовало се о све већем спајању интернета и телевизије, а на неколико од милион онлајн форума опет се водила расправа о отвореном приступу светској мрежи.

Двадесетшестогодишњи Арон Шварц је нађен мртав у зору 11. јануара у Бруклину, у насељу, односно кварту Краун хајтс. У стану који је делио са својом девојком, талентовани програмер са МИТ-ја, обесио се о таваницу.

Мада стар само 26 година, Шварц је већ био прослављен као један од изумитеља нашироко коришћеног RSS протокола, али пре свега као један од водећих јунака покрета за слободу на интернету, идол десетина хиљада Анонимуса и интернет активиста.

Тако се окончао необични судски процес који је против Шварца водила дигитална библиотека научних чланака ЈSTOR, који је Шварца довео до самоубиства.

Уз очекивану драконску пресуду федералног суда, Шварцу је претило 35 година затвора јер је из интернет базе ЈSTOR-а „украо“ 4,5 милиона научних чланака, укључујући и оне које је сам написао, да би их, како је планирао, бесплатно поделио научницима широм света.

ТАГ ОТПОРА

Шварцова смрт је одмах изазвала талас реакција. Сва светска штампа је пренела вест о његовом самоубиству, углавном уз уредничке коментаре о нарастању интернет неслобода. Реаговала је његова породица, али и бројне славне личности, укључујући и изумитеља world wide web-а, Тима Бернерса Лија.

За само неколико дана око 45.000 људи је упутило петицију Белој кући са захтевом за смену федералне тужитељке Камерон Ортиз, која је немилосрдно водила случај против Шварца. Амерички конгрес је на иницијативу троје конгресмена покренуо истрагу о случају.

Упоредо са тим, Анонимуси широм света су готово одмах почели да нападају мете које угрожавају слободу на интернету, делећи манифест заснован на једном Шварцовом тексту Guerilla Open Acces Manifesto.

Прва мета Анонимуса био је МИТ, чији су сајт срушили. Но, у наредним данима се разбуктао сукоб и са другим противницима отвореног приступа, између осталог и на сајтовима једне баптистичке цркве која је организовала скупове на којима се поручује: “Шварц у пакао!”

У међувремену, на хиљаде људи који подржавају open access, односно доступност знања и информација, почело је да дели разноврсне садржаје бесплатно, уз таг #pdftribute.

Ко је убио Арона Шварца?

Случај са научном архивом ће се показати фаталним по Арона Шварца. Сматрајући да су научни радови власништво самих научника који њиме располажу и дају га на увид цивилизацији, Шварц је био против наплаћивања радова у разним архивама стручних публикација. Након што је 2010. ухаковао базу JSTOR на МИТ-ју, Шварц је покушао да бесплатно подели, односно учини јавно доступним чак 4,5 милиона научних чланака. Због тога је цео случај у јавности и назван „научним викиликсом“. Међутим, био је ухваћен у томе и оптужен пред државним судом у Масачусетсу да је провалио у зграде МИТ-ја и покушао да изврши криминално дело. Суд је одбацио оптужбе, но, истрага је потом покренута пред федералним судом, а случај је преузела тужитељка Камерон Ортиз. Након узалудних покушаја да се случај реши и да се нагоди са тужитељима, све Шварцове наде да ће остати на слободи су пропале почетком године. Чекало га је 35 година затвора. Шварц је, међутим, одлучио да се искључи из процеса. Извршио је самоубиство са 26 година.

 ОТВОРЕНИ ПРИСТУП

„Све светско научно и културно наслеђе, објављивано кроз векове у књигама и часописима, шака приватних компанија данас убрзано дигитализује и закључава“, написао је Шварц у једном блогу.

Он је промовисао идеју отворености знања, будући да је сматрао да ауторска права припадају ауторима, а не компанијама које су дигитализовале вековно знање и које га данас наплаћују по изузетно високој цени.

„Тренутно се води битка, битка да се поново дефинише све што се на интернету дешава у стилу традиционалних ствари које закон разуме“, рекао је на скупу Freedom to Connect у мају 2012, који је организован у оквиру кампање против репресивног интернет споразума познатог као SOPA.

„Уз овај закон, нова технологија, уместо да нам донесе више слободе, гурнуће у други план наша основна права која узимамо здраво за готово“, објасниће следбеницима.

Наиме, мада изузетно млад, Шварц је од самог почетка био уплетен у кампању и покрет који се у Америци супротставио међународном споразуму Stop Online Piracy Act, односно SOPA, правном решењу које је значајно ускраћивало не само интернет него и друге слободе грађана.

Овај документ је претио да буде усвојен и у Америци и у многим другим земљама света. Но, захваљујући снажној кампањи интернет активиста, између осталих и Арона Шварца, SOPA није заживела.

Међутим, Шварц је и пре самоубиства поручивао да борба тек почиње: „И то ће се догодити опет, са сигурношћу, имаће друго име, и можда другачији изговор, и можда ће чинити штету на други начин, али нема грешке, неће нестати непријатељи слободе.“

РЕВОЛУЦИОНАР НОВОГ ДОБА

Арон Шварц се родио у Чикагу 1986. године. Његов отац је поседовао софтверску компанију, а Арон се од најмлађих дана интересовао за компјутере и интернет.

Са само четрнаест година је победио на научном такмичењу, захваљујући чему је, као награђени изумитељ, стигао у Технолошки институт у Масачусетсу, МИТ. Овде, у изузетно напредном окружењу, Шварц се показао као изузетно талентован.

Практично дечак, учествовао је у стварању такозваног RSS протокола, који се данас устаљено користи, а касније је радио на развоју web.py апликације. Након једне године у Стенфорду, оснива своју компанију Reddit, која касније постаје део компаније која издаје часопис Wired.

Незадовољан у радном окружењу овог магазина, Шварц у 21. години напушта тај посао, али ће се наћи у више значајних веб-пројеката и практично радити са готово свим људима који данас покрећу интернет.

Упоредо са овим активностима, Шварц је био изузетно активан уредник на Википедији где је чак номинован за борд директора. Заједно са оснивачем Википедије Џимијем Велсом води дебату о томе како се пуни ова отворена енциклопедија.

Шварц доказује како највећи део информација на Википедији потиче од десетина хиљада „случајних пролазника“, људи који су специјалисти за једну или неколико тема, док неколико хиљада уредника само дотеруе њихове текстове. Шварц је мерењем броја карактера оспорио дотадашње званично Велсово становиште да уредници дају највећи допринос, а да случајни пролазници само дотерују чланке.

Пре случаја са JASTOR-ом, Шварц је већ био уплетен у сукобе око отвореног приступа. Тако се са оптужбама за кршење ауторских права већ суочавао.

Користећи законске могућности, Шварц је 2006. откључао и на сајту учинио јавно доступном целокупну библиографију Конгресне библиотеке, која је до тада податке о књигама наплаћивала.

Током 2008. године, Шварц је приступио, даунлоудовао и потом јавно објавио око двадесет одсто садржаја архива америчког федералног суда, Public Access to Court Electronic Records, познатог као PACER.

Пре тога је овај архив, кршећи законска овлашћења, наплаћивао сваку страну из архива осам центи, али је захваљујући Шварцу он постао јавно доступан.

ФБИ је након овог случаја покренуо истрагу против Шварца, али против њега није подигнута оптужница, будући да није прекршио ниједан закон. Напротив.

И биће потребно да Шварц откључа једну научну архиву, како би федерални суд  коначно имао случај против њега. И добио га. Нажалост, далеко изван суднице.