У оквиру обележавања Дана државности, 15. фебруара, председник Републике Србије Томислав Николић одликовао је Институт за физику у Београду Сретењским орденом трећег степена.

Како је саопштено, орден се додељује Институту за изузетне заслуге, a поводом 50 година успешног научноистраживачког рада.

Сретењски орден има три степена и додељује се за нарочите заслуге за Републику Србију и њене грађане у областима јавних, привредних, културних, просветних, спортских и хуманитарних делатности.

(ВИДЕО) 10. јул 2012. Астрономска опсерваторија Београд, Београд – Звездара Архива: ЦПН посредством Vimeo.

Најстарији српски научни институт је Астрономска опсерваторија у Београду. Ова институција се налази на брду које је управо по њој пре више од 100 година названо Звездара, а са годинама је тај назив почео да означава цео један крај Београда, као и једну од  највећих београдских општина.

Историја Опсерваторије дуга је пуних 125. година. Мада су прва научна открића на териториjи Србиjе била астрономска, са осамостаљењем од Турске, ова наука се ниjе развиjала брзо попут физике, математике, грађевинарства и медицине. “Морепловство, премер земље и одређивање и одржавање тачног времена, те главне примене ‘краљице наука’ деветнаестог века, нису биле од значаjа за Србиjу тога времена”, написао jе астроном Jован Л. Симовљевић у чланку “Астрономиjа до 1947. године”.

Астрономиjа jе значаjно оживела тек пошто се научник Милан Недељковић (1857–1950), 1884. године вратио из Француске где jе као државни стипендиста био на студиjама. Недељковић убеђуjе тадашње власти и покушава да оснуjе опсерваториjу, да би му то успело 1887. године. Декретом министра просвете Краљевине Србиjе, 25. марта по jулиjанском, то jест 7. априла 1887. године по грегориjанском календару, основана jе Астрономска и метеоролошка опсерваториjа Велике школе. Њен први управник jе Милан Недељковић, коjи на том месту остаjе до 1924. године.

Опсерваториjа jе првобитно била смештена у породичноj кућа Ернеста Гаjзлера на Врачару. Касниjе jе пресељена у зграду у Карађорђевом парку, где jе данас Републички хидрометеоролошки завод. Занимљиво jе да су на Врачару због тога у то доба отворене кафане Велика и Мала астрономиjа.

Међутим, примарни задатак ове установе нису била астрономска истраживања.

Недељковић jе 1899. године био смењен због политичке неподобности, али га jе краљ Александар ипак вратио на то место годину дана касниjе. У том прекиду, опсерваториjом jе управљао други велики астроном тог доба, Ђорђе Станоjевић (1858 –1921), први српски астрофизичар, а касниjе и ректор Универзитета, између осталог заслужан и за електрификациjу Београда..

Током окупациjе у Првом светском рату, директор постаjе Виктор Конрад из Беча. При повлачењу из Београда, Аустриjанци уништаваjу све инструменте у опсерваториjи.

Но, после рата, Недељковић покреће нову инициjативу – да се астрономска опсерваториjа одвоjи као посебна установа, а да се кроз наплату ратних репарациjа набаве научни инструменти коjе Србиjа ниjе могла сама да купи. Дозволу за набавку Недељковић добиjа од Министарства воjске и морнарице у маjу 1922. године и одмах креће у Немачку.

После одласка у пензиjу професора Недељковића, управу над овом опремом и опсерваториjом преузима астроном Воjислав В. Мишковић (1892–1976). Захваљуjући његовом залагању, град Београд даjе опсерваториjи локациjу на коти 253, где 1930. године почиње изградња прва четири павиљона.

Нова опсерваториjа се отвара 1932. године, у њу се доносе инструменти коjе jе набавио Недељковић и тада, под управом Мишковића на њоj почиње интензиван научноистраживачки рад.

Међутим, током Другог светског рата, опсерваториjа jе опет претрпела већа оштећења. После рата су павиљони обновљени, а поред постоjећа четири, изграђена су jош три.

Са доласком деведесетих, астрономиjа jе у потпуности занемарена, ниjе било средстава, инструменти нису обнављани и врло су слабо одржавани, а већина младих астронома jе напустила земљу. Током НАТО бомбардовања, jедна jединица Воjске Jугославиjе била jе смештена у опсерваториjи; срећом, опсерваториjа ниjе бомбардована, али jе у павиљону где су воjници одложили опрему дошло до пожара и страдао jе jедан телескоп коjи никад ниjе обновљен.

 Од 2002. године постигнути су значаjни помаци у стандарду и раду опсерваториjе. Данас Астрономска опсерваторија има 40 истраживача, од чега скоро половину чине млади стручњаци. Има велику и квалитетну научну продукцију, развијену властиту издавачку делатност, а сарађује и са великим бројем научних институција и појединаца у земљи и свету.

Опсерваторија учествује у реализацији више значајних домаћих, али и европских пројеката и иницијатива, а на планини Видојевица, у близини Прокупља, већ је пуштен у рад један мањи телескоп и изграђени су одговарајући смештајни и инфраструктурни капацитети.

У наредне две до три године очекује се да на тој станици буде постављен један од највећих телескопа у југоисточној Европи, пречника огледала од 1,5 метара.

(ВИДЕО) 10. фебруар 2011. ЦПН у посети гимназији и музеју науке у Сенти, Атила Гајда, директор гимназије са домом за талентоване ученике ”Јанош Бољаи”, Сента Архива: ЦПН посредством Vimeo.

Пише: Марија Видић

Након дугогодишњих преговора, председник Борис Тадић и генерални директор Европске организације за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) Ролф-Дитер Хојер потписали су 10. јануара приступање Републике Србије ЦЕРН-у. Одлука да се Србија прими у придружено чланство донета је у ЦЕРН-у 16. децембра 2011. године,  а споразум је велики корак ка пуном чланству Србије у овој организацији, о ком ће се одлучивати за највише пет година. Тако Република Србија постаје придружена чланица лабораторије, познате једнако по свом акрониму ЦЕРН колико и по највећој машини за мерење коју је човек направио – великом сударачу хадрона, акцелератору који трага за одговорима о тајнама структуре света. Шта је ЦЕРН данас? Који бројеви чине ЦЕРН?

12.000 научника на једном месту

Европска организација за нуклеарна истраживања основана је 1954. године. Један од оснивача била је бивша Југославија, која се из ЦЕРН-а повукла седам година касније. Данас су сталне чланице ЦЕРН-а 20 европских земаља које га заједнички финансирају. У ЦЕРН-овим лабораторијама запослено је 2400 људи најразличитијих занимања. Поред њих, овде борави и по 10.000 гостујућих научника који долазе са 600 универзитета из више од 80 земаља.

21 година настанка интернета

Један од најпознатијих „производа“ овако живе научне сарадње је светска мрежа World Wide Web. Настала је 1989. године у оквиру ЦЕРН-овог пројекту који су покренули Енглез Тим Барнерс Ли и Белгијанац Роберт Каилау. Њихов пројекат био је базиран на концепту хипертекста, а циљ је био да се олакша повезивање научника како би они могли брже и једноставније да размењују информације. Први сајт настао је 1991, а мрежа се тако брзо развијала да је само две године касније ЦЕРН саопштио да ће WWW бити бесплатан за све.

100 метара под земљом

Велики сударач хадрона, LHC (Large Hadron Collider), највећи инструмент који је човек направио, смештен је на швајцарско-француској граници код Женеве, где је седиште ЦЕРН-а. Овај инструмент служи за истраживање структуре материје и направљен је јер са досадашњим акцелераторима није било могуће открити шта се дешава на одређеним високим енергијама. То се чини како би се додатно проверио Стандардни модел, теорија којом физичари описују свет елементарних честица, од којих је сачињено све што нас окружује. На идеју о изградњи Великог хадронског сударача, LHC-а, дошло се 1994. године, кад је одлучено да се он смести у канал претходног акцелератора LHC-а.

1600 суперпроводних магнета

Када је коначно изграђен, LHC је постао најмоћнији акцелератор и највеће суперпроводно постројење на свету. Тунел LHC-а дугачак је 27 километара и налази се на дубини од 100 метара испод тла. LHC убрзава протоне помоћу више од 1600 суперпроводних магнета, који су охлађених помоћу течног хелијума и раде на једној од најнижих температура у универзуму, -271ºC, односно 1,9 Келвина.

200 МW за напајање

Акцелератор LHC за своје потребе захтева снагу од 200 МW, што је инсталисана снага осредње електране, довољне за потребе града као што је Панчево или Крагујевац. Но, LHC је као и сваки други акцелератор – он снопове честица убрзава до великих енергија како би их потом сударио. Зашто се то уопште ради? Циљ је сударити два снопа протона како би се ослободила енергија довољна да се омогуће процеси који до сада нису виђени.

4 детектора

На кругу акцелератора налази се неколико детектора. Сваки од њих је чудо технологије. Физичари су окупљени у међународне групе, које обично називају колаборације, како би снимали податке на овим детекторима, анализирали их и дошли до закључака о необичном свету елементарних честица. Сваки од детектора је експеримент за себе и сваки до њих има посебан задатак. На великом сударачу хадрона инсталирани су детектори  ATLAS, CMS, ALICE, LHCb. Прва два детектора лове такозвану Божју честицу, Хигсов бозон, али LHC ће покушати да одговори и на питања о пореклу антиматерије, о тамној материји и енергији, као и о понашању универзума непосредно после Великог праска.

50 година потраге за Хигсовим бозоном

Један од главних задатака LHC-а је потрага за Хигсовим бозоном, честицом која је предвиђена тзв. Стандардним моделом, који описује структуру света. Ова Божја честица, како је још зову, име је добила по шкотском физичару Питеру Хигсу, који је још 1964. године поставио теорију о њеном постојању по којој она „даје“ масу свим осталим елементарним честицама. Почетком децембра 2011. године из ЦЕРН-а су саопштили да су постоје назнаке постојања Хигсовог бозона, али да за то још немају непобитне доказе.

Србија у ЦЕРН-у учествује у више пројеката

Научници из Србије учествују у више ЦЕРН-ових пројекта на детекторима ATLAS и CMS. Тим са Института за нуклеарне науке „Винча“, који предводи др Петар Аџић, суделује у експерименту на CMS детектору, док други српски тим у ЦЕРН-у, са Инстутута за физику у Земуну, ради на ATLAS-у, највећем досад изграђеном детектору. Компактни мионски соленоид,  CMS (Compact Muon Solenoid), како у ЦЕРН-у кажу, детектор је опште намене и служи за испитивање најразличитијих физичких феномена. Смештен је у комору која се налази 15 километара од улаза у ЦЕРН. Овај детектор је у облику цилиндра дугог 21,5 метара, чији је пречник 15 метара. По димензијама, ATLAS, други детектор опште намене који је укључен и у лов на Хигсов бозон, дуг је 46 и висок 25 метара. На њему раде научници са 172 института из 37 држава.

(ВИДЕО) Потписивање уговора о сарадњи са ЦПН-ом, Александар Белић, директор Института за физику, 18. новембар 2011. Архива: ЦПН посредством Vimeo.

Центар за промоцију науке потписао је уговор о стратешком партнерству са Институтом за физику.

„Институт за физику основан је са циљем да понуди садржај и квалитетан простор универзитетским професорима да обаве своје експерименте у матичној установи“, истиче др Александар Белић, директор Института за Физику. Међутим, по његовим речима, „та првобитна мисија је одавно превазиђена, и данас је Институт установа која ради најбоља и врхунска истраживања у науци и физици у нашој земљи и практично производи резултате на светском нивоу. Његов циљ је да, с једне стране, унапреди знање, али и да допринесе решавању најактуелнијих проблема са којима се наше друштво суочава.“

Институт је својевремено давао велике доприносе развоју технологије. Наш најпознатији извозни артикл био је тенк Т84, а систем контроле ватре за њега развијен је управо у овом институту. Србија малим корацима поново почиње да осваја ово тржиште, а наменска индустрија стреми да буде једна од водећих међу извозним гранама. Др Белић сматра да је улога Института за физику у овоме изузетно важна.

Но, ово је само једна од намена Института. 

Како др Белић истиче, „мора се производити ново знање. Ако не производите ново знање, нисте релевантан играч. Али, када произведете знање кроз основна истраживања, да бисте били релевантни за ширу друштвену заједницу, да бисте имали стабилност у финансирању у својим програмима, морате такође да на квалитетан начин та знања претачете у неке конкретне услуге и производе који могу да се продају.“

Пише: Слободан Бубњевић

Протеклог викенда Српска академија наука и уметности је обележила 170 година постојања. У низу свечаности тим поводом приређени су серија концерата и изложби радова академика, као и представљање књига. На централном догађају, у суботу 19. новембра, окупио се и велики број представника државе, академика и медија.

Академија је своју годишњицу обележила у донекле новим околностима. Са новим законом о Академији, она данас представља врх пирамиде у научноистраживачкој делатности у Србији. Но, током свог двовековног развоја, ова установа је прошла кроз низ фаза, кроз преломе и узлете, од којих су неки резултат драматичних историјских преокрета, а неки последица одлука самих академика.

Ипак, Академија се одржала јер је и правно и практично заузимала важно место у развоју српске науке. У свом корену је потекла од Друштва српске словесности, основаног 1842. године. Ово друштво је, уз краће паузе, функционисало све до 1864, када се трансформисало у Српско учено друштво, које у периоду од 1886. до 1892. постаје Српска краљевска академија. Након Другог светског рата, ова се установа трансформише у Српску академију наука и уметности.

Више података о њеном развоју можете наћи на веб-страницама саме Академије, као и у специјалном издању „Времена науке“ о САНУ-у.

Први период – од 1841. до 1864. 

Године 1841. рађа се идеја о академији у Србији. Тада професори са три године раније отвореног Лицеја, Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић, покрећу иницијативу за оснивање Друштва српске словесности.  

Они подносе министру просвете пројекат Устава, Устројенија и печата. Захваљујући томе се у Београду 31. маја 1842. оснива Друштво српске словесности, чији је циљ ширење знања о науци на српском језику и усавршавање српског народног језика.

Поред оснивача, Стерије и Николића, међу првим члановима Друштва су: Димитрије Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Димитрије Тирол, Сима Милутиновић и Исидор Стојановић. Друштво на првим седницама предлаже да се установи народна библиотека.

Међутим, већ после осам седница, Друштво накратко прекида рад због смене династија у Србији – кнез Михаило напушта земљу, а на власт долази Александар Карађорђевић. Због тога Друштво не ради наредне две године, али је на иницијативу Јована Стерије Поповића кнезу Александру упућена молба за поновно отварање Друштва. Кнез одобрава молбу и поручује да Друштво „поверена му дела уредно отправља“.

Наредних година Друштво покреће свој „Гласник“. У међувремену, води се велика језичка полемика. На седницама Вук Караџић критикује нормативне делатности Друштва па оно одустаје од намере да прописује језичке норме и прекида рад на терминологији. Приклањање Друштва језичкој реформи доводи до победе Вукових идеја 1847. године.

Други период – од 1864. до 1886. 

Академија се трансформише у Српско учено друштво после једног политичког инцидента. Године 1864. либерални чланови Друштва српске словесности предлажу да се за нове чланове изаберу познати европски револуционари тога времена као што су Гарибалди, Деак и Чернишевски.

Њиховом чланству се противи министар просвете и главно заседање протиче бурно, у сукобима, након чега високошколци почињу демонстрације и седница се прекида.

Због овог инцидента, Друштво бива суспендовано, а либералне вође се шаљу у унутрашњост. Но, након тога кнез Михаило Обреновић издаје Највиши Књажевски Указ, којим се Друштво српске словесности обнавља под називом Србско учено друштво и одобрава Устројство које дефинише уређење и задатке новога друштва.

Друштво се сели у новоподигнуто „Капетан Мишино“ здање. Но, годину дана након што је свечано прочитан султанов ферман којим се кнезу Михаилу предају градови у Србији, на кнеза је извршен атентат. Српско учено друштво ипак наставља са радом, а у његовом раду учествује све више чланова. Друштво издаје прве лексиконе, речнике и објављује радове који су кључни за развој више наука у Србији. Активно доприноси и преговорима након којих је 1878. потписан Берлински уговор и призната независност Србије.

Трећи период – од 1886. до 1947. 

Током 1886. године, сукоби у Друштву доводе до обуставе његовог рада, а држава зауставља финансијску помоћ. Доноси се Закон о Српској краљевској академији, који је Скупштина изгласала, а краљ Милан Обреновић обнародовао 1. новембра.

Краљ поставља прве академике, а за првог председника се указом проглашава Јосиф Панчић. Академија преузима послове и имовину Српског ученог друштва. Народна библиотека и Народни музеј спадају под надзор Академије.

Наредне, 1887. године, председништво одлучује да се на земљишту „друштвеном“ у Кнез Михаиловој улици подигне привремена зграда за Академију (данашњи Дом Академије биће изграђен тек 1924. године). У међувремену, Српско учено друштво није расформирано и оно ће паралелно постојати све до 1892. када су се ове две институције спојиле.

Српска краљевска академија улази у своју златну еру у доба када академици истражују нове научне дисциплине и доприносе развоју нове српске државе у свим областима живота. Академија тако преживљава и Први светски рат и траје све до 1942. када, током окупације, њен рад бива замрзнут, па поново покренут 1944. Током дужег периода Академији председава Александар Белић, који ће је водити и након Другог светског рата.

Четврти период – од 1947. до 2011. 

У јесен 1944, по налогу рејонске милиције, са зграде Академије скида се табла са дотадашњим називом, брише се реч „краљевска“, и она постаје Српска академија наука. Но, Академија ће тек 1947. дефинисати свој нови статус. Тада долази до великих ломова у овој институцији – део чланства и председник дају оставке, али се враћају одлуком Владе НР Србије. Академија се затим успоставља новим законом, када почиње четврта фаза њене историје.

Крајем осамдесетих, уочи и након слома Југославије, због уплива у политичке послове углед Академије се значајно нарушава.  Но, након 2003. она поново заузима курс водеће научне установе у земљи. Са новим законом из 2011, бројним новим члановима, окренувши се више научним, а мање политичким питањима, САНУ чврсто заузма место кључне установе за српску науку.

Мада се њен углед мењао у различитим периодима, углавном у вези са политичким приликама, најзначајнији научници и уметници у Србији били су академици или су пак са Академијом били тесно повезани. Током своје историје, Академија је утицала и на формирање готово свих важних културних и научних установа у земљи.

САНУ данас

По Закону из 2011. године Српска академија наука и уметности (САНУ) заузима врх пирамиде у научноистраживачкој делатности у Србији. Данас се Академија састоји од више одељења у којима је организован рад по областима истраживања:

• Одељење за математику, физику и гео-науке

• Одељење хемијских и биолошких наука

• Одељење техничких наука

• Одељење медицинских наука

• Одељење језика и књижевности

• Одељење друштвених наука

• Одељење историјских наука

• Одељење ликовне и музичке уметности

Свако одељење води секретар, а унутар одељења се састају различити одбори који се оснивају да би решавали разна питања од научног значаја. У саставу Академије су и огранак у Новом Саду, центри у Крагујевцу и Нишу, затим више различитих института, као и фондови и задужбине. У оквиру Академије постоје Галерија и Архив САНУ-а. 

Пише: Марија Видић

Ове године Институт за физику, једна од водећих научних установа у земљи, прославио је пола века постојања. Епитет „водећа установа“ Институт за физику није лако стекао: по људским и инфраструктурним капацитетима, обиму међународне сарадње, као и по броју освојених европских и домаћих пројеката и броју објављених научних радова, ова установа је у самом је врху научне пирамиде у Србији.

Основан је у мају 1961. године са неколико јасних задатака: да проучава, решава и истражује сва питања из области физике, а посебно физику чврстих тела, гасна пражњења, поједине области нуклеарне физике, као и теоријску физику и историју и филозофију ове науке. Осим тога, задатак Института је, стајало је у оснивачком акту, и да организује стручно усавршавање и помаже у извођењу наставе на Универзитету у Београду.

Институт за физику је никао као плод интензивног развоја физике у послератној Југославији. То је период експлозије интересовања за квантну механику и релативистичку физику, период великог улагања у развој наоружања, али и посматрања физике као чиниоца технолошког и економског развоја.

Први човек на челу Института био је Александар Милојевић (1912–1986), угледни професор и један од оснивача ове установе. Милојевић је крајем педесетих година XX века дошао на идеју да окупи све београдске професоре физике под један кров како би развијали науку и образовали нове генерације научника. Седиште Института због тога је најпре било у згради Природно-математичког факултета, да би се две деценије касније преселио у Земун, у Прегревицу крај Дунава, где се и данас налази. Милојевић је поставио темеље будућег развоја установе: младе истраживаче је разаслао у светске лабораторије да стичу знања и да по повратку у Институт самостално покрену истраживања у најразличитијим областима.

Тако се и догодило. Институт је захваљујући таквој стратегији развоја, крајем седамдесетих, када њиме руководи Раде Антанасијевић (1938–2003), ушао у своје златно доба. У ово време, када цветају истраживања, Институт је успео да развије широку сарадњу са бројним установама тадашње Југославије као и ван граница земље.

Кроз кризно време почетком деведесетих година, Институт је провео трећи директор Марко Поповић (1936–
2011), који је, иначе, први истраживач запослен на Институту 1961. године, убрзо након оснивања. Марка Поповића је на позицији директора средином деведесетих заменио Драган Поповић, који је донедавно био на челу ове установе, учинивши је врхунским институтом. Захваљујући Драгану Поповићу, крајем деведесетих година постепено је обнављана зграда Института у Земуну, тако да је избегла судбину многих које су у време санкција и кризе оронуле и пропале.

Почетком двехиљадитих Институт је први након изолације Србије изашао у европски истраживачки простор покренувши сарадњу са бројним научним установама. У томе је имао великог успеха, као и у освајању пројеката: у Институту данас постоји више лабораторија које су означене као такозвани европски центри изврсности.

Но, запослени у Институту воле да кажу да је за оно што у овој установи зову „дух Института за физику“ заправо најзаслужнији један од наших најпознатијих и најцењенијих теоретичара ХХ века, академик Звонко Марић (1931–2006). Он је увео квантну механику на Универзитет у Београду и био врстан и свестран физичар, мада никад није имао званичне функције у овој установи. Међутим, можда је од доприноса у науци још већи његов значај био у утицају који је имао на колеге – Марић је заговарао стално усавршавање, инсистирао је на ширем сагледавању сваког задатка, као и на свестранијем приступу научном раду. 

Управо таква атмосфера у Институту влада и данас, под руководством Александра Белића, када се срећу све генерације физичара – неки од њих у овој установи провели су читав радни век. Но, новом духу Института доприноси повратак једног броја успешних физичара који су део свог образовања стекли у иностранству, по угледним научним центрима Европе, Америке и Аустралије, где су градили и успешне каријере. Ту је и читава генерација младих физичара: неколико десетина младих доктораната недавно је започело свој рад на Институту за физику. Само ове године запослено их је више од 20. Баш захваљујући том „духу Института“ и људима који га чине, о њему се данас говори као о установи од националног значаја. Х