Текст: Александра Нинковић

Илустрације: Стефан Унковић

Пут који је Михајло Пупин прешао од Идвора до највећих храмова науке 20. века у Америци узбудљив је као и његово велико научно наслеђе. Академик Александар Маринчић, који је био један од најбољих познавалаца Пупиновог дела код нас, сјајно је превео његову Пулицером награђену аутобиографију, нимало случајно дајући јој назив Са пашњака до научењака (From immigrant to inventor).

„Моје родно место је ИДВОР, а ова чињеница казује врло мало, јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти.“

Данас Идвор има око хиљаду житеља, три пута мање него 9. октобра 1854, када се родио Михајло Пупин.

„Скромни сељани Идвора били су сиромашни у земаљском благу, пише Пупин, али су обиловали богатством у предањима о својим старим традицијама… у дугим зимским вечерима Идворци су одржавали своја посела. Као дечак, ја сам био на многима од њих у кући свога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, обично од меких цигала, омалтерисана и окречена. Људи су пушили и разговарали, а изгледали су као сенатори, самозвани чувари све мудрости у Идвору. Крај ногу старијих седели су на клупицама млади људи, а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунили жута зрна са великих кукурузних клипова. То би радили цело вече. Старије жене седеле су на малим клупама дуж зида; оне су преле вуну, лан или кудељу, шиле или везле. Као мајчином љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих људи…“

Цео свој век, на сваком животном стајалишту, Пупин је носио живе слике свог дома у Идвору, слике са пашњака где је чувао волове, правио несташлуке са својим друговима, али и где се први пут загледао у звездано небо, лежећи на мекој идворској трави. Нека од искустава и запажања у овој летњој пастирској школи, како је сам називао ово време дечачке безбрижности, била су укључена у његова велика открића деценијама касније.

„Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.“

ПАНЧЕВО

Ове речи мајке Олимпијаде помогле су да Михајло направи први корак на свом узбудљивом путу знања и да 1869. стигне у Панчево. Исте године, када почиње да излази и чувени „Панчевац“, који је обележио не само овај град, већ и читаву нашу културу. То је период у коме је Панчево дом многим умним људима, међу њима и Јовану Јовановићу Змају. Школске дане дели са Урошем Предићем, с којим ће остати пријатељ цео живот и чији је удео у стварању Пупиновог уметничког легата, који се чува у Народном музеју, непроцењив. Овом изузетном занимљивом друштвеном и културном периоду Панчева не недостаје ни политичких догађаја.

Али најважније Пупин пише на првим странама своје аутобиографије: „Тамо сам срео учитеље који су на мене оставили јак утисак, нарочито њихово познавање природних наука које су биле сасвим непознате у Идвору.“

Два имена се издвајају, прво је име професора физике у панчевачкој реалки – Словенца Коса, тј. Симона Коса, а друго је име познатог свештеника, просветитеља и песника проте Васе Живковића. Као професору Више реалне школе, умном човеку широких погледа, није му требало много да у младом Пупину препозна све квалитете који ће га водити до високих научних и људских достигнућа. Ове помоћи и подршке Пупин се увек сећао. „Његово име никада нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на дивно пријатељство које је гајио према мени.“

ПРАГ

Управо је прота Васа био тај који је помогао Михајлу да крене до своје друге степенице на лествицама знања у Праг, град у срцу Европе. „Први поглед на Праг изазвао је у мени чудно верско расположење. Старе капије окружене кулама са изванредном орнаментиком и записима у камену; високи торњеви средњовековних цркава са порталима начичканим дивним ликовима светаца; јавне историјске грађевине од којих је свака причала своју причу о старој слави чешке краљевине; стари камени мост преко реке Влтаве са киповима хришћанских светитеља, краљевска палата на брегу Хрдачину, која као да се издизала изнад самих облака, све то, и многе друге дивне ствари, упућивале су ме на мисао да је Свети Сава вероватно посетио места слична Прагу када је напустио своје краљевске родитеље и отишао на крај света у потрагу за новим сазнањима…“

Лепоте Прага и његово разгледање од првих дана више су занимали Пупина него његове чувене школе. Људи које је сретао, од нових учитеља до вршњака, нису га нимало подсећали на живот који је оставио за собом у Идвору и Панчеву. Како сам сведочи, спаваћа соба на тавану тешко је одударала од живота у бескрајним банатским равницама. Тако растрзаног, без великих успеха у школи, одударајући од средине у коју је дошао, налазећи дражи само у дружењу са чешким револуционарним подмлатком, затекла га је вест да му је отац, ослонац породице, преминуо.

И ту, баш на том месту почиње најважније поглавље у његовом животу.

ЊУЈОРК

Дана 12. марта 1874. из луке у Хамбургу бродом Вестфалија креће пут до Америке. Иако је ово на неки начин почетак приче, исти датум, 12. март, означава и њен крај. Тог дана, 61 годину касније, завршиће се живот Михајла Идворског Пупина.

Онај ко није прешао бурни Атлантик у марту, у јефтиној класи исељеничког брода, слабо зна шта су муке, написао је много година касније, као већ славан научник и професор Универзитета Колумбија. Али овај утисак убрзо је заменио утисак Њујоршке луке. „Призор који се тада указао пред мојим очима био је нов и задивљујући. Први утисци из Будимпеште и Прага били су бледа слика према овој величанственој стварности која ми се указала у Њујоршкој луци. Безбројни чамци уз обе обале ове велике реке; разне врсте бродова јуриле су брзо у свим правцима по заливу; многобројни бродови за превоз путника били су пуни људи и изгледало је да једна група жури на једну страну џиновске метрополе, док друга са истом журбом хита да се пребаци на другу страну обале…“

Банкрофт Џералди, потпредседник и главни инжењер америчке телефонске и телеграфске компаније, и један од председника Америчког института инжењера електротехнике, 1932. године на додели „Џон Фрицове“ медаље започео је свој почасни говор Михајлу Пупину следећим речима: „Касне зиме 1874. године млади Србин се искрцао у Кастл Гарден. Био је без имања или имовине, без пријатеља или утицаја и без знања језика ове земље. Многи би рекли да није имао ништа, али тако не бисмо препознали ствари које је имао. Имао је добро здравље, карактер, амбицију, ум жељан да нађе знање и да га искористи, као и високе идеале.“

И заиста се Америка показала као земља могућности, где је неколико година тешког рада у фабрикама, на улици, на пољима прерасло у године марљивог учења на Колумбија колеџу, да би затим професор Пупин започео свој научни рад, а убрзо за њим и све оно што данас препознајемо као део његовог великог наслеђа. Био је оснивач, председник или иницијатор стварања великих научних удружења Америке, један је од дванаесторо људи који су основали НАСУ, био је предсеник Њујоршке академије наука. Велика лабараторија за физику Универзитета Колумбија носи његово име. Његови патенати (35), неколико значајних књига и на десетине научних радова у најпознатијим научним часописима, говори и експозеи за научне скупове института и академија представљају само један део великог делатног живота. Посебно је задужио земљу рођења велким доприносима кроз свој национално-политички и доброчинитељски рад.

Пут Михајла Пупина био је пут знања. Учио је од најбољих научника свога времена, па тако помињемо још два места на Пупиновој мапи. Она се налазе на међи Пупина студента Универзитета Колумбија и Пупина професора.

КЕМБРИЏ

„Дошао сам у овај колеџ да учим физику и да видим како је Максвел одговорио на питање шта је светлост.“

Кембриџ га је испунио страхопоштовањем. Стара здања колеџа будила су у њему дивљење. Свакодневни живот на постдипломским студијама било је још једно ново искуство: „Свако је носио црну капу и одећу и свако се бавио очигледно сличним циљевима – трагањем за изворима знања и надахнућа. Али све ово се мењало као магичним штапићем када би дошло подне. Црна одела и капе би ишчезле, а замењивале су их фланелске панталоне, шарени џемпери и капе, које су тада носили и студенти и њихови професори… Ова промена личила ми је на манастирску процесију озбиљних и паметних људи која се нагло претварала у веселу групу раздраганих младића за које не постоји ништа друго до игре на спортским теренима.“

БЕРЛИН

После више од осамнаест месеци живота у Кембриџу, неколико лепих путовања, посебно у Шкотску, било је време да се крене на докторске студије у Хелмхолцову лабараторију у Берлин.

Тиндалова стипендија му је омогућила усавршавање, а сам Тиндал га је речима подршке и вере испратио на овај пут 1885. године. Берлинско време било је време посвећено новом откривању Максвеловог и Фарадејовог дела, време стварања нових погледа на свет, а пре свега је то доба сардање са једним од највећих умова 19. века Херманом фон Хелмхолцом.

Када је његов брод после ових студијских путовања улазио у Њујоршку луку, протекло је тачно петнаест година од првог сусрета са Америком. Сада, због знања које је носио, осећао се као богат човек, спреман на велика дела.

НОРФОЛК

Норфолк, градић око две стотине километара удаљен од Њујорка, по много чему налик Идвору, постао је дом Михајла Пупина, место размишљања, одмора, али и бриге о коњима, по којима је такође био познат. „Ово дивно место где сам повратио своје здравље и срећу, постало је моја права кућа и никада нисам имао жељу да тражим бољи рај на земљи…“ Ово неуморно путовање градовима света и путевима сазнања зауставља се 12. марта 1935. године у Њујорку.

Током септембра 2012. у Галерији науке и технике САНУ-а, била је постављена мала изложба о Михајлу Пупину, са једним посебним архивом који је први пут бити изложен у Србији – Михајло Пупин у америчким штампаним медијима 1900–1935. Овај приказ изузетних чланака „Њујорк тајмса“, „Вашингтон поста“, „Чикаго дејли трибјуна“, оцртаће, сликовито, у духу почетка 20. века, велики утицај који је Идворски дечак, амерички професор и светски научник имао на доба у коме је живео.

Ауторка је популаризаторка науке. Руководи пројектом „Михајло Пупин — Стваралачка координација“, једним од 88 пројеката промоције којима је посредством Јавног позива Управни одбор ЦПН-а доделио финансијску подршку у 2012. години.

Текст: Љиљана Илић
Мапа: Стефан Унковић

Временска тачка у којој Бертран Расел стиже у Њујорк је 1940. година. Чувени енглески филозоф, математичар, логичар, историчар и друштвени реформатор, у Њујорк стиже након ангажмана на Универзитету у Чикагу. Његов боравак у Њујорку пропраћен је скандалом – након јавног притиска због ставова о сексуалном моралу изнесеним у неколико књига, он добија отказ.

Добитник Нобелове награде за књижевност (1950), писац књига и свестрани филозоф, у Њујорку добија титулу „морално неподобног“. Судија који је водио случај био је ирски католик Џон Мекгијан, који је на основу Раселових полазишта у књигама О образовању, У шта верујем, Образовање и савремени свет и Брак и морали донео закључак да је Расел „неподобан за подучавање филозофије“. У овим књигама Расел је, између осталог, заговарао секс пре брака.

Суд доноси пресуду којом Раселова жалба бива одбијена, а тадашњи градоначелник Њујорка Ла Гвардија укида средства из буџета за његову позицију на Универзитету. Многи интелектуалци, које је предводио Џон Дјуи, протестовали су због оваквог третмана. Ајнштајнов славни афоризам: „Велику умови су увек наилазили на насилну опозицију од стране медиокритетских умова“, настао је управо у његовом отвореном писму подршке Раселу. Дјуи је заједно са Хорасом М. Каленом објавио збирку чланака о овој афери под називом „Случај Бертран Расел“.

Расел се убрзо придружио Фондацији „Барнс“, где је разноврсној публици држао низ предавања о историји филозофије. Ова предавања послужила су као основ за његову књигу Историја западне филозофије, први пут објављену 1946. године. Историја западне филозофије је постала најпродаванија књига 20. века из области филозофије и неприкосновена као увод у западну филозофију. После разлаза са Барнсом, Расел се из Америке поново враћа у Европу.

Расел се данас углавном сматра једним од утемељивача аналитичке филозофије, а бавећи се готовo свим областима ове науке, најплоднији је био на пољу метафизике, филозофије и логике математике, филозофије језика, логике и епистемологије.

Расел и хуманизам

Расел је познат као оснивач и вођа познатог „Преког суда“ у коме су били осуђивани сви злочини САД у Вијетнамском рату током педесетих и шездесетих година двадесетог века. Иако је током живота наилазио на осуде као критичар сваке врсте доминације произашле из власништва, државе или у области међурасних и међуполних односа, Расел никада није одступио од борбе за боље и хуманије друштво: једно време је предеседавао Међународном суду за утврђивање ратних злочина у Вијетнаму. Чак је и у позној старости наступао као ангажовани хуманиста: у 89. години је затворен као вођа и учесник антинуклеарних демонстрација. Умро је у 98. години, а његов пепео расут је у планинама Велса.

Текст: Љиљана Илић
Мапа: Стефан Унковић

Алан Матисон Тјуринг, математичар, логичар и криптограф, рођен 1912. године у Лондону, задужио је савремени свет неколицином својих математичких достигнућа. Овај научник тужне животне судбине, творац вештачке интелигенције и савремених рачунара, провео је своје школске дане у месту Шерборну у Енглеској.

Како је био из аристократске породице, његово образовање и научно откривање света није морало да трпи. Младог Тјуринга уписали су најпре у школу „Сент Мајкл“, а затим, када је напунио тринаест година, и у престижну независну школу „Шерборн“. Већ у раном, школском узрасту, учитељи су уочили његову генијалност и непоколебљиву жељу за сазнањем. У неким наводима помиње се чак и детаљ да је у време штрајкова железничара бициклом прелазио стотинак километара између Саутемптона, где је породица у то време живела, и седишта школе у Шерборну.

Као анегдоте из Шерборна остале су забележене приче о томе како је Тјуринг успут решавао теореме које су математичари решавали деценијама пре тога, концентрисан на сопствене алгоритме. Са петнаест година успешно је решавао математичке проблеме који су далеко надрастали његов школски узраст, а са шеснаест година ишчитао је рад Алберта Ајнштајна и обрадио и унапредио Ајнштајнову анализу Њутнових закона кретања. 

Творац теста којим се утврђује да ли је машина „интелигентна“, касније назван Тјурингов тест, као и универзалне машине којом су постављене основе алгоритама за све будуће рачунаре (Тјурингова машина), у „Шерборну“ је започео платонску љубавну везу са колегом Кристофером Моркомом. Ово га је инспирисало за још интензивнији и надахнутији рад на математичким проблемима.

Хомосексуалност, коју је први пут испољио током школовања у Шерборну, касније ће бити узрок трагичног исхода Тјуринговог живота. Иако генијални научник, конзервативна клима која је у то време у Британији била у потрази за жртвама, од Тјурингове наклоности истом полу направила је праву фаму: после судског процеса ком је био подвргнут након хомосексуалне везе из каснијег живота, понуђен му је избор између затвора и хемијског третмана. Приставши на третман хормонима, Тјуринг постаје трајно импотентан, а успут и стигматизован у друштву у коме је живео. Свој живот окончао је самоубиством 1954. године прогутавши цијанид.

Ипак, неколико година након његове смрти, Тјурингове заслуге за развој технологије у модерном друштву ипак су признате: од 1966. Асоцијација за рачунарство додељује Тјурингову награду за рачунарска достигнућа. Сматра се да је та награда у свету рачунара једнака Нобеловој награди. У Манчестеру, граду у којем је радио до краја живота, одржавају се разне манифестације у његову част, а једна од улица у Манчестеру је 1994. названа по Тјурингу (Alan Turing Wаy).

Без Алана Тјуринга, данас не би било могуће сурфовати нетом, употребљавати навигациони систем током вожње аутомобила или користити мобилни телефон као мали преносни рачунар. Тјурингове идеје покренуле су еру рачунара, јер је на концепту који је он развио израђен већи број нових рачунара, који су намену убрзо нашли у ваздухопловству, поштанској служби и на универзитетима.

Једно је сигурно: свако ко данас употребљева рачунар, игра видео-игрице или користи модерне GPS уређаје, користи решења која је пронашао Алан Тјуринг – гениијални научник и човек трагичне судбине.

Текст: Љиљана Илић
Мапа: Стефан Унковић

Зашто је Копенхаген тако важан за биографију Вернера Хајзенберга, једног од најзначајнијих физичара прошлог века и једног од твораца квантне механике?

Уз Хајзенбергово име везује се матрична механика, као и чувени принцип неодређености, по коме постаје јасно да ни теоријски није могуће истовремено одредити и положај и брзину честице са апсолутном тачноћу, што је указало да је људско мерење и проучавање света инхерентно ограничено. До ових сазнања Хајзенберг долази управо у данској престоници, коју често симболизује мала сирена, јунакиња Андерсенове бајке.

До овог открића, наиме, Хајзенберг долази у сарадњи са својим ментором Нилсом Бором, оцем квантне физике и данским физичарем који је у Копенхагену окупљао низ водећи физичара прве половине 20. века. Са њим ће, а у сарадњи са читавим кругом истомишљеника, формулисати такозвану Копенхашку интерпретацију квантне механике.

Хајзенберг је боравио у Копенхагену средином двадесетих година, а 1926. године био је постављен на место предавача теоријске физике на Универзитету у Копенхагену.

Овај град, у то време један од три центра теоријске атомске физике, поред Минхена и Гетингена, постаје кључна станица на Хајзенберговом путу до Нобелове награде. Она му је додељена 1932. године за стварање квантне механике и њену примену.

После копенхашке фазе, уследиле су најконтроверзније године у Хајзенберговој каријери. Почиње Други светски рат, а он остаје у Немачкој. Ту води програм немачког нуклеарног наоружања за време нацистичког режима, користећи откриће нуклеарне фисије из 1938. године, али ће заувек остати непознато у коликој мери он подржава ову идеју.

Међутим, судбинска веза са Копенхагеном се не прекида. На великој конференцији која је 1941. одржана у овом граду, Хајзенберг се састаје са Нилсом Бором. Два научника и два дугогодишња пријатеља се сусрећу, а тај догађај ће у наредним деценијама бити предмет најзразличитијих спекулација.

Нилс Бор, у окупираној Данској, изразити је противник нацизма, и као најугледнији научник своје ере, са правом је забринут због могућности да нацистичка Немачка развије нуклеарно оружје. Боров сусрет са старим пријатељем протиче у знаку Хајзенбергове сарадње са нацистима.

У писму Нилса Бора, објављеном 2002. године, он тврди да је Хајзенберг, приликом њиховог сусрета у Копенхагену, био у потпуности посвећен немачком нуклеарном програму. Ово је, заправо, био и повод за прекид њиховог дугогодишњег пријатељства.

Разговор између двојице научника у Копенхагену има историјску тежину: након њега, сазнање о немачком нуклеарном програму преко Нилса Бора допире до ушију Американаца.

Само годину дана касније, европски научници избегли у Америку подстичу америчку администрацију да развије свој нуклеарни програм. Чак и Алберт Ајншајн тим поводом пише Френклину Рузвелту, председнику САД.

Управо из страха да би нацисти и Хајзенберг први могли направитинуклеарно оружје, САД почињу убрзано да развијају атомску бомбу – успешно, како ће показати касније нуклеарне пробе са катастрофалним последицама.

Разговор  између Нилса Бора и Вернера Хајзенберга обрађен је и литерарно, у драми Мајкла Фрејна Копенхаген, из 1998. године. Ова драма доживела је велики успех широм света.

Хајзенберг је наставио свој рад у Немачкој и после Другог светског рата.

Текст: Љиљана Илић
Мапа: Стефан Унковић

Када се помену острва Галапагос, најчешће помислимо на џиновску корњачу, која може да живи и до 200 година. За ово је, између осталог, заслужан Чарлс Дарвин, који је својим истраживањима заувек увео четрнаест вулканских острва у Тихом океану у енциклопедију великих научних открића. Чарлс Дарвин је управо у овом архипелагу поставио своју основну тезу о сличностима између појединих врста, која ће постати основ теорије еволуције.

Природњак и физиолог рођен пре нешто више од 200 година у Шрузберију у Енглеској, по завршетку студија, 1831. године, учествовао је у петогодишњој научној експедицији брода Бигл. Током боравка на Галапагосу Дарвин је својим истраживањима биљног и животињског света довео у питање дотадашње владајуће мишљење да су животињске врсте настајале независно једна од друге.

Проучавајући разноврсне животињске врсте на Галапагосу, поготово птице, овај научник је схватио да на многим местима на малим и изолованим острвима обитавају популације јединствених створења. Успео je да докаже да се ова створења разликују од својих рођака на другим местима и открио је да су се зебе на Галапагосу прилагодиле средини тако што су искористиле чињеницу да тамо живи веома мали број других врста птица – зебе су еволуирале у 80 различитих типова, од којих се сваки адаптирао на одређени начин живота. Неке су чак постале и грабљивице.

По повратку у Енглеску утврђено је да су наизглед различите птице у ствари варијације сродних врста. Ове чињенице су биле темељ на коме је Дарвин развио своју теорију о природној селекцији и еволуцији. Њене принципе касније је темељно разрадио и представио у чувеној књизи О пореклу врста 1859. године.

Галапагос тако остаје полазна станица чувене теорије еволуције која и дан данас изазива дискусије и дебате о пореклу и развоју свих живих врста, а име Чарлса Дарвина се од тог времена до данас слави и напада истим интензитетом.

Истражите више о путовањима, идејима и местима важним за научнике и научна открића у рубрици КРЕАТИВНИ АТЛАС

Текст: Сташа Бајац

Илустрације мапа: Стефан Унковић

КРАКОВ

Године 1491. Универзитет у Кракову уписује двадесетогодишњи Никола Коперник. На овом месту изучава разне области, али најважније, први пут се сусреће са оним чијем ће развоју неколико десетина година касније сам значајно допринети – математиком и астрономијом. Може се рећи да је Краков симболички почетак Коперниковог пута који ће га неколико десетина година касније довести до открића да се Земља окреће око своје осе и око Сунца.

Но, пре Кракова, Никола је похађао школу у Торуну, где се родио 1473, и Леслау, где се спремао за Универзитет. Коперникова породица се у Торуну затекла пошто се његов отац, добростојећи трговац, ту доселио из Кракова. Никола је рођен десетак година по завршетку Тринаестогодишњег рата, који су Краљевина Пољска и Пруска Федерација водиле против Редова тевтонских витезова. Коперников отац је био веома политички активан и присталица пољског краља. Но, он умире док је Коперник још био дечак и усмерење његовог образовања препушта Николином ујаку, Лукасу Ваценроду млађем. Лукас, који је сам завршио Јегелонски или, како се тада звао, Универзитет у Кракову, био је бискуп Вармије, регије на североистоку Пољске, и саветник свим пољским монарсима, врло утицајна личност и као такав од велике помоћи Копернику.

Коперник је на Универзитету заправо похађао студије уметности, међутим, у програму су се налазиле и аритметика, математика, астрономија. Поред тога, филозовију му је предавао Алберт Бруџевски, пољски астроном и математичар, који је Копернику ван школе држао додатне часове. Читајући античке филозофе и научне списе, Коперник је научио да обликује своје идеје и износи теорије, што се показало као веома корисно у каснијем списатељском раду. Током боравка у Кракову почео је да скупља књиге и гради своју обимну библиотеку. Међутим, за време такозваног Шведског потопа, тј. шведских инвазија на Пољску, Коперникове књиге су постале део ратног плена и данас се налазе на Универзитету у Упсали.

Петнаести и шеснаести век у Пољској често се назива Златним веком, будући да је управо у овом периоду настао највећи број ренесансних грађевина и уметничких дела, попут Синагоге у Казимиру, познатој краковској четврти. Као дворски сликар тадашњег краља Сигмунда I радио је Ханс Дирер, млађи брат Албрехта Дирера, једног од највећих уметника епохе. Но, можда највише у прилог чињеници да је Краков био инспиративно окружење за будућег астронома говори податак да је први одштампани документ у Пољској из штампарске пресе изашао годину дана по рођењу Николе Коперника, а био је астрономски зидни календар текуће године.

БОЛОЊА

По завршетку студија, Лукас Ваценрод свог сестрића поставља за каноника Вармије, међутим, из нејасних разлога Коперник не успева одмах да заузме ту позицију. Ујак не допушта да Коперник беспосличари и заједно са братом га шаље на студије црквеног права у Болоњи. По неким тумачима, на тај начин Коперник још чвршће осигурава Лукасову позицију у Вармији.

Међутим, Коперника је овај италијански град завео у другом правцу. У то време, Болоњом је владао Ђовани II Бентовољо, формално тиранин, будући да је на власт дошао нелегалним путем. Град је улепшао бројним нарученим грађевинама и фрескама, но класне разлике су биле огромне и сиромашни су живели у потпуној беди. Насупрот томе, Болоња је била једини град у коме су жене могле да се баве било којим занимањем, школују се на универзитетима и уопште уживају много више права него у осталим деловима Италије и Европе. Ови подаци заправо говорe да је Болоња била много боље окружење за бављење хуманистичким наукма или истраживачким радом, који су Коперника свакако више интересовали од права.

Коперник очито подлеже овим чарима, остаје веран својим првобитним интересовањима и наставља да продубљује знање из астрономије. У Болоњи постаје ученик и асистент чувеном астроному Доменику Марији Новари де Ферари. Такође, све више пажње посвећује испитивању своје сумње да се Земља налази у центру нашег планетарног система. Као изузетно важно за рад на идеји о хелиоцентричном универзуму, коју је развијао током читавог живота, показало се чувено посматрање Алдебарана, најсветлије звезде у сазвежђу Бика, које је Коперник извео 9. марта 1497. Поред практичног рада, Коперник у Болоњи проучава и древне космолошке и календарске системе, и у исто време чита своје савременике и испитује њихове теорије. Један од кључних аутора са којима путем књиге Epytoma in almagesti Ptolemei долази у контакт је и немачки астроном Јохан Милер фон Кенигсберг, ког је Коперник наводио као веома утицајног за свој рад.

Убрзо по Коперниковом одласку из Болоње, почетком шеснаестог века, папске трупе преузимају власт од Бентовоља и припајају Болоњу Папској држави, чији део она остаје све до осамнаестог века.

ПАДОВА

Одлазак из Болоње није значио и завршетак студија у Италији. На путу за Падову, Коперник свраћа и у Рим где, симболично, у јубиларној 1500. години, у ноћи између 5. и 6. новембра посматра помрачење Месеца.

Коперник је своју страст за астрономијом очито морао да жонглира са плановима које је ујак Лукас Ваценрод имао за њега. У Падову га, заједно са братом, шаље на студије медицине, наводно да би могао да буде од додатне користи бискупу Ваценроду и осталој господи у бискупији. Падовом је од дванаестог века владала породица Карареси, међутим, Коперник ће присуствовати последњој години њеног управљања овим градом. 

Од других универзитетских градова Падова се разликовала по томе што не само да је привлачила студенте из целе Европе већ је имала и разноврсан интернационални професорски кадар. Најпознатија је била по школовању будућих лекара, али као и у Болоњи студије права, вредног и упорног Коперника изучавање медицине није спречило да се даље бави астрономијом. Занимљив је податак да се у оквиру студија медицине предавала и астрологија, но Коперник је никада није користио у свом раду. Коперник у Падови наставља да изучава грчки језик, са којим је почео да се упознаје у Болоњи, да би могао да чита хеленистичке списе на тему космологије.

Као и из Болоње, Коперник из Падове одлази коју годину пре политичког преврата. Наиме, Падова 1503. пада под млетачку власт. Године 1508, додуше само на две недеље, деле је између Светог римског царства, Фердинанда I, владара Шпаније, Папске државе и Француске, али Млеци су је убрзо повратили и задржали у оквиру Млетачке републике све до друге половине осамнаестог века.

ФРОМБОРК

Завршивши студије, тридесетогодишњи Никола Коперник се из Италије враћа у Вармију, где ће и остати до своје смрти. Иако би можда било логично претпоставити да је остатак живота провео радећи на својим теоријама из области астрономије као и до тада, Коперник такорећи наставља да живи паралелне животе и поткрада време да би се бавио оним по чему ће до данас остати упамћен.

Пошто је неколико година провео у Хајлбергу, где је радио као ујаков секретар и лекар, бавио се административним и финансијским пословима и пратио га на сва дипломатска путовања при којима су се обојица трудила да бране Пруске, односно Вармијске интересе, Коперник сахрањује Лукаса Ваценрода и 1512. се сели у други вармијски град Фромбурк, који је тада носио германско име Фројнберг. Од каптола добија кућу ван зидина катедрале, а две године касније купује и троспратну кулу у оквиру бедема града, где остаје да живи и ради до краја живота.

Вармијска бискупија у том тренутку ужива одређену аутономију, има сопствену војску, парламент и ризницу, али је и даље потресају напади од Тевтонских редова и политичка превирања. У једном од напада, 1920. године тевтонци упадају у Коперников дом и уништавају све инструменте које је користио за проучавање планета. Но, Коперника то не спречава да настави са радом, користећи примитивне инструменте попут квадранта и трикветрума, какве је користио Птоломеј, и обручасту сферу, модел небеске сфере.

Коперник наставља да активно подржава Пољску круну, термин који је означавао административне области које су биле под влашћу пољских племића и помаже у дипломатским активностима које су браниле Вармију од тевтонаца. Поред посла каноника, обавеза које су се тицале администрације и промена монетарне јединце, чега се прихватио да би усагласио монету у оквиру Пољске круне, Коперник је некако налазио и времена да пише.

Током боравка у Фромбурку, у есеју Commentariolus изнео је своје теорије о хелиоцентричном универзуму, које је касније продубио у делу у шест књига О револуцијама небеских сфера. Иако су га разни савременици наговарали да дело објави, Коперник је на то пристао тек по доласку Георга Јоакима Ретикуса, аустријског математичара који је средином шеснаестог века чуо за Коперникове идеје које су се шириле Европом и стигле чак и до Ватикана. Ретикус је био лутеранац и самим тим поборник Реформације, а Коперник не само католик већ и каноник, али су наука и жеља за знањем очито били чвршћи од дубоких и тада узаврелих религијских размирица. Он је Коперника снабдео многобројним књигама из математике које су му користиле за усавршавање рада, али и послужиле као пример добре штампе. Ретикус је објавио рад о Коперниковој књизи који није изазвао много контроверзи, па је Никола пристао да рукопис пошаље на штампу. Издање је посветио папи Павлу III, не спомињући Ретикуса, будући да је овај био протестант, те би спомен његовог имена папа доживео као велику увреду.

Текст: Сташа Бајац

Брин Мар, данас женски колеџ за уметност, лоциран у Пенсилванији десет миља од Филаделфије, основан је 1885. Не само да је био први амерички колеџ који је женама омогућавао да докторирају већ је у периоду од 1921. до 1938. организовао летњу школу за жене раднице где су имале прилику да уче о политичкој економији, науци, књижевности и другим областима. Своје необично име (Bryn Mawr, на велшком „велико брдо“) дугује Велшанину Роланду Елису, који је овде пребегао из Велса 1686, бежећи од религиозног прогона.  

Велики број европских математичарки пронашао је уточиште у овом напредном колеџу, где су радиле као професори и даље шириле знање другим женама и, што је још важније, свету показивале да својим радом могу да превазиђу дубоко утемељене родне предрасуде.

Међу најпознатијим је свакако Еми Нетер. У Немачкој, одакле је дошла, часовима је само „присуствовала“, пошто јој није било допуштено да званично студира, а као изузетно цењени предавач на Гетингену прве три године професорског рада није примала плату. Иако је у родној земљи била и сведок историјских помака у начину на који су жене научнице третиране и сила која је ове промене вукла, остатак свог живота провела је на Брин Мару. У овом, такорећи рају за европске научнице је, поред посла професорке, написала око четрдесет радова. Њена пријатељица и колегиница Олга Тод је пре Гиртона неко време боравила на овом колеџу. Када су нацисти дошли на власт, почели су са протеривањем Јевреја, но Брин Мар је био једно од ретких места у свету које је 1934. радо прихватило жену научницу јеврејског порекла.

Енглескиња Шарлот Скот, којој упркос изванредним резултатима постигнутим на завршним испитима на Кембриџу није било дозвољено да присуствује церемонији доделе награда, провела је четрдесет година као професор на Брин Мару. На овом колеџу написала је књигу и преко тридесет радова објављених у American Journal of Matematics. Постала је и потпредседник Америчког математичког друштва, а остаће упамћена и као прва Британка која је одбранила докторат из математике, као и прва математичарка на Брин Мар колеџу.

Колико је свет заправо био скучено место за једну вредну математичарку и колико се у њиховим личним атласима понављају иста места, говори неколико пасуса из биографије енглеске математичарке Изабел Медисон: По завршетку студија на Гиртону, иако је положила Трајпос са највишим оценама, Кембриџ није хтео да јој додели диплому. Стога, Изабел одлази у Брин Мар, где под менторством поменуте Шарлот Скот полаже докторат. Као прва жена која је добила стипендију за студије у иностранству одлази, наравно, у Гетинген.

Брин Мар данас очито почива на истим постулатима као и пре стотинак година. Како је 2008. у интервјуу за „Њујорк тајмс“ истакла деканка Џени Рикард: „Ми и даље образујемо диспропорционално већи број жена научница“ … „Наша мисија је оснаживање жена и обезбеђивање најбољег могућег образовања.“ Током школске 2010/2011. Брин Мар је обележио 125. годишњицу постојања удомивши међународну конференцију чија је тема била приступ, једнакост и могућности које нуде средње школе и универзитети широм Америке и света.

Универзитет у Гетингену налази се у истоименом граду у централној Немачкој, на југоистоку Доње Саксоније. Град броји око 130.000 становника и махом се везује управо за овај престижни универзитет који је 1732. основао британски краљ Џорџ Други. Убрзо по оснивању постао је један од највећих у Европи, познат по студијама права које је ту похађао Наполеон, док су међу другим познатим студентима били и Шопенхауер и Ото фон Бизмарк.

Током 19. века, Универзитет је добио репутацију као изузетан у природним наукама, посебно математици. О нивоу професорског кадра најбоље говори податак да је до данас 45 добитника Нобелове награде овде предавало или изучавало неко поље науке. Данас броји 13 факултета и поноси се једном од највећих немачких библиотека која садржи чак четири милиона књига.

За историју европских математичарки Гетинген је изузетно значајан будући да им је омогућавао да овде студирају у време када је то била права реткост за жене. Само право на похађање часова представљало је велику привилегију, а када се на то додају озбиљност и ранг овог универзитета, не чуди податак да је његово име у биографијама већине европских математичарки.

Њихови животи су се умногоме преплитали. Лорна Мери Свејн, као и Олга Тод, о којој је већ било речи, прво је студирала у оквиру Кембриџа, на Њунхам колеџу, који је први после Гиртона на студије примио жене. Баш као њена колегница, свој позив је пронашла у раду на летелицама и истраживању утицаја центрифугалне силе на одређене делове авиона. Опет, као и многе друге Енглескиње, студирала је и на Гетингену, који је морала да напусти када је избио рат.

Међу математичаркама којима је у напорном путу пробијања кроз мушки академски свет Гетинген представљао светлу тачку најпознатија је Рускиња Софија Ковалевска. Пошто је сама научила основе тригонометрије, породица је увидела њен таленат за математику и послала је у средњу школу у Санкт Петербург. Соња је желела да студира, али не само да није могла да се школује у Русији већ јој као невенчаној жени није било дозвољено ни да путује сама. Да би отишла у Швајцарску на студије, ступила је у фиктивни брак са Владимиром Ковалевским.

Међутим, Соња је желела да студира код најпознатијег професора тог доба Карла Вајерштраса, но то није било могуће јер Берлински универзитет није примао жене. Вајерштрас је убрзо схватио да Ковалевска има невероватан таленат и пристао да је подучава наредне четири године. Коначно, у јулу 1874, Универзитет у Гетингену доделио јој је титулу доктора.

Међутим, ни ово није било довољно да јој омогући посао. Наредних десет година провела је тражећи начин да се оствари у свом позиву. Тек је 1883. добила позив од Стокхолмског универзитета да дође у Шведску да предаје, где је две године касније постала и шеф катедре за механику. О изванредном уму ове жене сведочи и чињеница да је Француска академија наука повисила награду са 3000 на 5000 франака када је примила њен рад о ротацији чврстих тела око непокретне тачке, да теорема за парцијалне диференцијалне једначине носи назив Коши-Ковалевска и да је један кратер на Месецу назван управо по њој.

Ипак, овој невероватној жени вероватно би од њеног лика на поштанској маркици, на којој се у Русији нашла тек педесетих година 20. века, више значило да је могла неометано да се бави својим послом.

Но, ни на Гетингену студије нису ишле лагано. Грејс Чишлом Јанг, студенткиња са Гиртона, која је дошла у Доњу Саксонију да настави проучавање математике, морала је да добије дозволу од немачке владе како би докторирала. Да би уопште могла да брани своју тезу, коју је, наравно, писала на немачком, морала је да положи тест из геометрије, диференцијалних једначина, физике, астрономије и области своје дисертације. Успешно положивши све ове испите и одбранивши тезу под називом „Алгебарске групе и сферична тригонометрија“, постала је прва жена која је примила званичну диплому доктора наука у Немачкој.

Најпознатија математичарка која је део своје каријере провела на Гетингену је свакако Еми Нетер. Часове математике похађала је у родном Ерлангену, на универзитету на ком је предавао њен отац. Ипак, „похађала“ можда није права реч. Зато што је била жена, није могла званично да се упише у школу, већ јој је било само допуштено да часовима „присуствује“. Неколико година касније, постала је друга жена која је добила диплому из математике, али ни поред доктората није могла да се запосли на Ерлангену, пошто Универзитет није примао жене за професоре.

Еми је сарађивала са оцем и објављивала радове под својим именом, захваљујући чему су је колеге са Гетингена позвале да им се придружи у даљем раду на једној од Ајнштајнових теорија. Еми је пристала и убрзо постала предавач. Године 1918, по завршетку рата, када је збачен краљ и Немачка постала република, женама је омогућено да гласају, али чак ни тада Еми Нетер није могла да прима плату за посао који је обављала. Ово јој је омогућено тек после три године професорског рада, током ког је задобила изузетно верне студенте, који су махом постали велики математичари.

По доласку нациста на власт, Еми и њен брат, такође професор, морали су да избегну из Немачке будући да је Хитлер захтевао да сви професори Јевреји буду избачени за факултета. Еми је пребегла у Сибир, одакле је прешла на амерички колеџ „Брин Мар“, четврти „највећи заједнички садржилац“ у животима америчких математичарки.

Текст: Сташа Бајац

Илустрација: Стефан Унковић

Московски државни универзитет, основан 1755. на иницијативу Ивана Ивановича Шувалова и Михаила Васиљевича Ломоносова, наредбом руске царице Јелисавете Петровне, најстарији је руски универзитет. Зграда Универзитета се првобитно налазила на Црвеном тргу, а Катарина Велика је наложила да се пресели у садашњу неокласичну грађевину на другој страни улице Моховаја. Но, када кажемо Универзитет у Москви, прво што нам падне на памет је импозантна архитектура зграде „Ломоносов“ у којој се Универзитет налази од 1953. Наиме, 1949. Стаљин је наредио да се изгради седам кула које би опасивале град, а архитекта Лев Руднев добио је задатак да пројектује највећу од „седам сестара“, која би удомила Московски универзитет. У то време, са својих 240 метара, зграда је представљала највишу зграду на свету ван Њујорка, а до 1990. највишу зграду у Европи. Ипак, до дан данас остаје убедљиво највиша образовна институција на целом свету, будући да је прва следећа, токијска кула Модо Гакуен Какун, изграђена 2008. године, чак 35 метара нижа.

Нажалост, физичка висина ове зграде није увек била управо сразмерна са напредношћу мисли његовог мецене. За време Стаљинове власти, Олга Александровна Ладиженскаја, математичарка која ће деведесетих постати заменик директора сaнктпетербуршког математичког универзитета и аутор преко 250 радова, није могла да брани своју докторску тезу на „Ломоносову“ јер јој је отац осуђен на смрт као „класни непријатељ“.  Но, она свакако није била једина која је трпела последице репресивног режима. У периоду између тридесетих и педесетих година 20. века, совијетски научници нису имали никакав контакт са својим колегама из иностранства, док су одређене гране науке попут генетике означене као промотери антикомунистичких идеологија. Одређени број научника осуђен је на доживотне робије.

Но, до Стаљина и премештања на ово историјско место, Универзитет је преживео турбулетне догађаје и преврате, и био стециште револуционарних идеја. Наиме, 1905. се овде оснива социјал-демократска организација која позива на то да се у Русији збаци цар и прогласи Република. Као одговор, царска влада је увела своје трупе на кампус желећи да Универзитет затвори, а 1911. у знак протеста против ових репресивних мера и малтретирања професора, 130 научника и професора је колективно дало оставке. До Октобарске револуције факултетска врата била су отворена само за припаднике бурожоазије, међутим, од 1919. укинуте су школарине, а Универзитет је почео да прима и децу радничке класе.

Отприлике у то време, Универзитет уписује и прва жена, будућа математичарка, Нина Карловна Бари. На факултету је почела да се истиче у оквиру групе „Лузитанија“, названој по професору математике Николају Николајевичу Лузину, са којим су истраживали теорије фукнција. Баријева је била одличан студент и одмах по дипломирању почела је да ради као наставник на Mосковском шумарском институту и Комунистичком институту. Убрзо потом при Универзитету „Ломоносов“ основан је Истраживачки институт за математику и механику, где је, поред својих обавеза као предавач, као студент изучавала тригонометрију. Своје резултате је 1922. представила Московском математичком друштву, чиме је ушла у историју као прва жена која је свој рад презентовала овој институцији. У наредном периоду уследили су и штампање тезе која се бави питањем под којим условима је тригонометријски развој дате функције јединствен, и награда Главнаук за објашњења проблема неких тригонометријских функција.

Неколико година пре академских успеха Нине Карловне Бари, историјски печат оставила је руска математичарка Надежда Гернет. Студије је похађала на Универзитету у Гетингену, изузетно важном месту за европске математичарке, које је међу првима у свету женама омогућавало студирање, али је своју мастер тезу полагала 1913. на Московкосом универзитету, поставиши друга жена која је овде добила диплому из математике. Током наредних година, предавала је у Лењинграду и Сент Петербургу, а у Москви је постала и шести члан Математичког друштва, но, нажалост, ови успеси нису могли да је заштите од мрака Другог светског рата – Надежда Гернет умрла је током опсаде Лењинграда. 

Ипак, као и своје енглеске колегинице, неке руске математичарке успеле су дају свој стручни допринос за време рата. Три дана по почетка борби, универзитетски професори и студенти почели су добровољно да се пријављују у војску, а једна дивизија која је касније бранила Москву формирана је искључиво од добровољаца са „Ломоносова“.

Они који су остали, наставили су са истраживањима која су побољшала ратне авионе, прецизност артиљерије, пронашли нове врсте експлозива. У ово време, департман за медицину изнео је згрушивач крви, док су географи Црвену армију опскрбљавали са мапама. Међу математичаркама нашла се и Вера Николајевна Маслењикова, која је током рата радила у дивизији противваздушне одбране, за шта је примила и орден. По завршетку рата, вратила се студијама инжењерства, после којих је уписала и математику на Московском универзитету. На Институту „Стеклов“ Руске академије наука, где је одбранила и докторску тезу, радила је 22. године, док је на Универзитету руског народног пријатељства управљала Одељењем за диференцијалне једначине и анализу финкција.

Скоро у исто време, на истим местима и на истим пољима радила је украјинска математичарка Олга Олеиник. Одбранивши докторску тезу о диференцијалним једначинама на Институту за математику Московског универзитета, где је и студирала, овде је до краја своје професионалне каријере радила као професор. Као и њена колегиница Маслењикова на „Стеклову“, на Московском универзитету постала је вођа Катедре за диференцијалне једначине. Али, нису се мимоишле ни на „Стеклову“, где се Олеинкова активно бавила истраживачким радом. Током свог живота, на тему алгебарске геометрије, парцијалних диференцијалних једначина и математичке физике написала је преко 370 радова, који су објављени, и чак осам књига, завредивши бројне награде „Чеботарев“ 1952, „Ломоносов“ 1964, и Државне награде 1988. Године 1985. проглашена је почасним научником Руске Федерације, а десет година касније председник јој је доделио Орден части.

Универзитет са ког су потекле све ове математичарке и дан-данас је најбољи руски универзитет са изузетним постигнућима из области природних наука. Можемо да претпоставимо да концертна сала, позориште, базен, кафетерија, пошта и библиотека, друга у Русији по броју књига, који се налазе у склопу овог објекта ипак инспиришу рад, или, бар, олакшавају студирање.

Пише: Сташа Бајац

Илустрација: Стефан Унковић

Гиртон је мало место у округу Кембриџшир на истоку Енглеске. У оквиру овог градића, који броји само 4500 становника, налази се један од колеџа Универзитета Кебриџ, основан 1869. са једном идејом: да женама омогући студирање у оквиру овог престижног универзитета.

Подстакнуте првим таласом феминизма у ком су и саме значајно суделовале, активисткиња Емили Дејвис и оснивачица енглеског покрета за женска права Барбара Бодишон 1862. основале су комитет који је за циљ имао да издејствује дозволу женама да полажу испите на Оксфорду и Кембриџу. Седам година касније 91 жена полагала је испите на Кембриџу. Међутим, ово је представљао лакши део њихове мисије. Пошто жене нису морале да студирају и живе у кампусу да би могле да изађу на испите,  нису ни наишле на велики отпор.

Две године касније велики напор уродио је плодом и основан је први женски колеџ у ком су могле не само да похађају часове већ да ту и живе. Гиртон, тада додуше под именом Колеџ за жене у Кући Бенслоу у Хичину, стратешки је био удаљен од Кембриџа таман толико да не буде трн у оку тадашњој конзервативној и патријархланој средини. Првих студенткиња је било тек пет, а своје „трајпос“ испите, како се називају тестови који се у Кембриџу полажу зарад добијања дипломе из оснивних студија, полагале су, ипак, названично.

Шарлота Ангас Скот била је једна од студенткиња у Хичину које су положиле трајпос, а по освојеним бодовима, у конкуренцији са свим мушким колегама на целом Универзитету, нашла се на високом осмом месту. О општеприхваћеном ставу о ученим женама прецизно говори податак да јој није било дозвољено да присуствује церемонији доделе награда искључиво зато што је била жена. Но, ово је није спречило да за неколико година докторира на Лондонском универзитету и постане прва Енглескиња са докторатом из математике.

До 1871. скупљен је новац за куповину земљишта у Гиртону и две године касније колеџ је на новом месту и под новим именом отворио врата за тринаст студенткиња које су примљене на студије.

Међу првим математичаркама које су своје научне каријере започеле овде је и Херта Маркс Ајертон. Током студија, заједно са својим колегиницама, основала је математички клуб, а диплому је добила од Лондонског универзитета, будући да је Кембриџ издавао само сертификате. Међутим, то није био крај њеног образовања – наставила је да похађа вечерње часове из физике на Техничком колеџу Финсбури. Предавања је држао професор Виљем Ајертон, за кога се касније и удала и са којим је изводила експерименте из физике и електрицитета, поставши признати стручњак из области електричног лука, о ком је написала и књигу. Захваљујући овоме у историји ће остати запамћена као прва жена примљена за члана Институције инжењера електрике, а три године касније прва жена номинована за члана Краљевског друштва Лондона, енглеског еквивалента САНУ-а. Иако из нејасних легалних разлога није примљена у Друштво, а ниједна жена неће ни бити током наредних двадесет година, Херта Маркс је ипак била прва жена која је читала сопствени рад пред Краљевским друштвом, које је тај рад касније и објавило.

Иако је у наредних педесетак година колеџ досего број од неколико стотина студенткиња, званично име му је било „призната институција за више образовање жена“. И поред великог броја данас светски признатих научница, Гиртон је статус универзитетског колеџа добио тек 1948. године.

Велики број математичарки које су похађале Гиртон имале су проблема да се касније запосле, будући да им није било дозвољено да предају у званичним колеџима. Међутим, оне рођене у првој половини двадесетог века чији је радни век захватио и Други светски рат, показале су се као изузетно спретне у декодирању порука, као и решавању проблемима у вези са механиком. Једна од њих била је и Олга Тауски Тод, аустријска Јеврејка која је дошла да предаје на Гиртону. Током боравка у Енглеској, где се удала за Џона Тода, колегу са Лондонског универзитета са којим је написала велики број радова, радила је у Министарству за ваздухопловну прозиводњу. Олга се бавила анализом летелица и њихове стабилности.

Но, двадесетих и тридестих година 20. века ствари су почеле да се мењају. Добар пример је Мери Луси Картрајт, која је 1923. дипломирала на Оксфордском универзитету са највишим оценама, а право на полагање дипломских испита на Оксфорду омогућено је тек годину дана пре тога.  Неколико година касније, на истом универзитету је и докторирала са радом на тему „Нуле интегралних функција специјалних типова“, који је објављен у математичком журналу. Но, каријера енглеске математичарке тешко да је могла да прође без Гиртона. Мери Картрајт је добила стипендију за истраживачки рад на овом колеџу, а убрзо је постала и професор. На Гиртону је остала до пензионисања 1968, а током свог боравка постала је и шеф катедре за математику, а онда и управница самог колеџа.