„Коjим ћеш речима, о пишче, савршено описати читаву целину као што то овде чине цртежи? Како ћеш речима описати срце, а да не испуниш читаву књигу?“

Scritti scelti di Leonardo in Vinci

Леонардо да Винчи

Оставштина Леонарда да Винчиjа, ренесансног уметника, научника, проналазача, инжењера и архитекте, jош се открива иако jе од његове смрти прошло скоро 500 година. Међу његовим делима пронађеним у 20. веку jе и jедна давно изгубљена свеска са скицама у коjоj jе Да Винчи, посматраjући природу, покушавао да jе имитира цртаjући механичке птице и инсекте. Jедна од таквих скица био jе и вилин коњиц, али се сматра да Да Винчи ипак ниjе успео да осмисли некакву миниjатурну машину коjа би заиста могла да се креће, односно да лети.

У поменутим скицама, коjе jе тек 1957. године пронашао Карло Педрети проучаваjући Да Винчиjеву заоставштину, такође постоjе докази и да jе Да Винчи радио на проjекту робота-витеза. Међутим, није потпуно jасно да ли га jе икад направио. Према скориjим истраживањима и покушаjима да га конструишу, оваj Леонардов робот био jе, бар по нацрту, потпуно завршен и функционалан. Ако га jе Да Винчи заиста направио, била је ту реч о, за то време, чуду технике коjе jе заиста могло да се креће.

Леонардов пројекат иначе jе први документовани хуманоидни робот. Сматра се да jе инспирисан старогрчким текстовима о машинама коjе су имитирале природу. Скицирао га jе у свесци Codex Huygens око 1495–1497. године, мало пре него што jе почео рад на свом наjпознатиjем делу, Таjноj вечери.

Према детаљном нацрту, Леонардов механички витез је био обучен у сjаjни немачко-италиjански оклоп типичан за краj 15. века. Захваљуjући систему полуга и каблова коjи су могли да се повлаче, витез jе био у стању да устане и седне, маше рукама и помера главу и вилицу, коjа jе анатомски врло слична човековоj.  

Претпоставља се да му jе и врат био покретљив па jе главу могао да помера лево-десно. „Зглобови“, односно покретни делови, били су на рукама, лактовима, раменима, затим у куковима, коленима и ножним зглобовима. Контрола покрета руку вршила се помоћу система смештеног у грудима, док се ногама управљало захваљуjући спољном механизму полуга.

Чак, истраживачи коjи су конструисали робота по овом нацрту тврде да витез може да испушта звуке из уста захваљујући софистицираном унутрашњем систему, коjи се налази у висини груди, и који, уколико га ударите, емитуjе звук.

Према Да Винчиjевом нацрту, робот jе састављен од дрвета, коже и металних делова. Тело се помера активирањем система каблова коjи симулираjу тетиве и мишиће. Но, научници имаjу неколико теориjских претпоставки и, више од шест децениjа након открића нацрта витеза, jош расправљаjу о томе како jе Да Винчи замислио његово кретање.

Проблем за научнике jе то што jе Да Винчи сваки део робота цртао ван контекста, неповезано са осталим елементима коjих укупно има чак 174. Читав проjекат jе веома збуњуjућ и тешко га jе интерпретирати пошто су цртежи разбацани по свесци. Можда jе баш зато прва реконструкциjа Леонардовог робота направљена тек 1996. године, а од тада jе било jош неколико покушаjа.

Веруjе се да jе Да Винчи покушавао да креира направу да забави госте на миланском двору породице Сфорца, коjа jе владала овим градом. Леонардов покровитељ Лодовико Сфорца био jе љубитељ воjне опреме па jе Да Винчи сматрао да ће га витез своjим изгледом и способностима одушевити и разонодити. Витез jе требало да се поjави у наjузбудљивиjем делу приjема у дому Сфорца и задиви госте своjом театралношћу и способностима.

Уjедно, сматра се да jе Да Винчиjу, осим пуке забаве и угађања свом покровитељу, циљ био да докаже како се тело човека може имитирати, те да jе оно у суштини машина.

„Рад jе нужно зло коjе треба избегавати“

Марк Твен

Наjмногоброjниjа врста робота – кућни роботи – достигли су врхунац популарности када се прочуло да jе направљен модел коjи сам усисава. Вест jе звучала више него идеално: када власници уjутро оду на посао, робот крене да шпарта по стану – горе-доле, лево-десно, све док не покупи и последње зрно прашине, псећу длаку или мрвицу коjа jе пала са стола. Када заврши усисавање, врати се у своjу базу и прикачи на пуњење. Неће се мрдати до следећег jутра, или до тренутка док му власник не заповеди да се баци на посао.

Наjзабавниjе од свега jе што овакви роботи заиста постоjе, и то већ читаву децениjу. Супротно очекивањима, нису чак ни толико скупи – коштаjу као неки скупљи усисивач на људски погон.

Додуше, када су се тек поjавили, роботи усисивачи имали су и броjне проблеме коjи су временом решени. На пример, понекад су умели да се забрљаве, да неконтролисано удараjу у зидове и ствари иако имаjу велики броj сензора коjи им даjу податке о томе кад jе прави тренутак да се зауставе. Затим, имали су велике проблеме са кућним љубимцима. Мачке су их користиле за вожњу по стану, а кучићи су их уjедали и превртали. У међувремену, и ови проблеми су решени тако што роботи аутоматски престаjу да раде уколико неко пожели да их обрне. Док куче успе да усисивач окрене на „леђа“, оваj jе одавно угасио мотор и престао да врти четке. А и те четке су еволуирале и сада их праве тако да могу свашта да покупе, укључуjући и клупко животињских длака, ако баш треба.

Ови усисивачи имаjу велики броj сензора коjи им помажу да одреде у ком правцу треба да се крећу, као и да избегну ударање о зидове и фотеље и падове низ степенице. Робот се креће до самог зида – тачниjе до неколико милиметара од њега – а онда стаjе и окреће се на другу страну да би наставио посао. Због тог окрета усисивачи су округли.

Такође, свим роботима лако се може одредити површина на коjоj треба да делуjу. На пример, ако не желите да усисивач узнемирава папагаjа коjи jе у углу дневне собе, неколико метара даље поставићете кутиjице коjе емитуjу инфрацрвене зраке – усисивач ће их доживети као границу до коjе сме да се креће.

Први и jедан од наjпопуларниjих робота усисивача зове се Roomba, а прави га компаниjа и-Робот. Први модели изазвали су потпуно одушевљење и симпратиjе, да би накод две године добили напредниjи софтвер, већи резервоар за прашину, бољу батериjу и друга побољшања. Како jе Roomba усисивач наједном постао толико популаран, друге компаниjе укључиле су се у посао и почеле да праве аксесоар – практично гардеробу за усисивач са наjразличитиjим мотивима – па су власници могли да одаберу да ли ће њихов стан да усисава жаба, Сунђер Боб, бубамара или неки други лик.

Данас роботе усисиваче прави двадесетак компаниjа. Jедан од наjпопуларниjих jе Самсунгов NaviBot, коjи сада зна чак и да самостално испразни резервоар са прашином у мали депо коjи се налази на бази, а онда да се врати започетом послу, тачно на место где га jе прекинуо када jе закључио да му jе резервоар пун. NaviBot jе постао врло танак па се сад подвлачи под комоде и кауче, уме да се попне уз праг од врата, а научио jе и да захваљуjући додатним четкицама боље чисти ћошкове стана.

Ови паметни усисивачи само су део лепезе робота за домаћинство. Паметни кућни помоћници умеjу да косе траву, чисте лишће из олука, куваjу чаj, забављаjу децу, изиграваjу кућног љубимца… Вредност тржишта такозваних услужних робота у 2012. години процењуjе се на близу 21 милиjарду долара. Очекуjе се да достићи вредност од око 46 милиjарди до 2017. године, наjвише захваљуjући старењу популациjе коjоj ће бити потребна помоћ, али и због великих улагања у ову област коjа би требало да обезбеде њен вртоглави раст.

„Једина права националност је човечанство“, 

Херберт Џорџ Велс

Роботско возило Curiosity је тешко око једне тоне и опремљено најсавременијом комуникационом и истраживачком опремом, помоћу које истражује планету Марс. Научна лабораторија „Mars Curiosity“, што је пуни назив ове космичке сонде, до Црвене планете је путовала бродом Одисеј, који је превалио пут од 570 милиона километара и сада кружи у Марсовој орбити као веза сонде са Земљом.

Curiosity је последњи из серије робота које су људи послали у свемир. Тестирани још од првих покушаја да се пошаљу космичке сонде без људских посада у свемир, свемирски роботи почињу са мисијом Венера 3, кад Совјетски Савез шаље своју сонду на Венеру. У наредним деценијама НАСА ће посебну пажњу усмерити ка овој врсти вештачких астронаута будући да их је лакше, безбедније и јефтиније послати на удаљене светове. Ако ништа друго, робот упућен на Венеру или Марс не мора да се врати кући. Довољно га је искључити.

Развој космичких робота доживљава убрзање са мисијом НАСА названом Mars Exploration Rover Mission, од чега је потекао и уобичајени назив Марс ровер за роботско возило упућено на суседну планету. Заправо, оваквих роботских возила, из истог програма, на Марс је пућено два – Spirit (Дух) и Opportunity (Прилика). Они су на Црвену планету слетели још у јануару 2004. године. Планирано је да њихова првобитна мисија траје само три месеца, али се испоставило да су ровери наставили сјајно да раде, препрограмирани су и радио-везом шаљу слике и инфромације о Марсу већ више од седам година.

Пре неколико месеци, на Марс је стигао и њихов много савршенији наследник – свемирски робот Curiosity. Након слетања, он је радио-везом написао на свом Твитер налогу: „Безбедно сам слетео на површину Марса. ГЕЈЛ КРАТЕРУ, ЕВО МЕ!!!“ Том објавом, уз пратеће медијско саопштење америчке националне администрације за свемир и астронаутику, окончано је 13 неизвесних минута „замрачења“ током којих је роботизована сонда слетала на Марс и била искључена из комуникација.

У том периоду, роботизована сонда Curiosity (Знатижеља) извела је низ врло опасних, аутоматизованих маневара, током којих се пробила кроз атмосферу Марса и успорила од брзине од 20.000 километара на час до нуле. Но, испоставило се да је слетела сасвим по плану и додирнула je тло у близини екватора планете Марс.

Тако је са очигледним успехом започела последња од бројних мисија коју ће уместо људи обавити роботи. Инжењери НАСА су је припремали пуних десет година и, с обзиром на промењив успех досадашњих мисија на Марсу, беспрекорно слетање ове сонде је изазвало одушевљење широм света. Робот Curiosity ће у наредне две године истраживати површину у потрази за најважнијим одговором који ова планета крије – има ли живота на њој? Ако у томе не успе, након што оконча своје лутање по Марсу, Curiosity ће се, као и други роботи, искључити. И постати траг о постојању људске цивилизације.

„Hello, Dave“

HAL 9000

Шест стотина милиона километара далеко од Земље. Свемирски брод Discovery One приближава се Јупитеру у празнини свемирског пространства. Након дугог пута у хибернацији, астронаут Дејвид Бауман устаје, доручкује, тренира и разговара са машином HAL 9000, најсавршенијим компјутером икад направљеним, вештачком свешћу која управља свемирским бродом.

„Здраво, Дејв“,  рећи ће HAL, а њихов однос ће полако разоткрити једно уображено створење, опседнуто сопственом моћи. У трагичном расплету, HAL ће немилосрдно усмртити остале путнике на броду, астронаута Френка Пола ће пустити у отворени свемир, а са Бауманом ће водити драматичну борбу на живот и смрт. Узалудни покушаји астронаута да искључи когнитивна кола ове машине, сукобљени са буђењем новог облика живота – једне нове свести – кроз надреалне сцене у завршници филма прерастају у метафизички еп о интелигенцији.

Ова суморна прича о будућности вештачке интелигенције представља основни заплет култног научнофантастичног филма Стенлија Кјубрика Одисеја у свемиру 2001, снимљеног још 1968. по сценарију Артура Кларка, који ће касније издати истоимени роман и написати још три наставка Одисеје. HAL ће, међутим, превазићи оквире не само ове фантастичне саге о буђењу интелигентног живота него и самог жанра, постајући опште место савремене културе.

HAL је данас најпознатији споменик вештачке интелигенције. Има извесне ироније у томе да је и он сам виртуалан, плод маште, али то га и чини тако пожељном завршницом дуге авантуре креације вештачког бића. Идеја о оваквој машини надахњује милионе људи који су укључени у покушаје да се направе вештачки људи, од роботичара до филозофа. HAL је прикривени циљ развоја, како роботике тако и информатичке индустрије данас, упркос неугодној околности да се у Кларковој причи отео контроли и претворио у зло (што је матрица поникла још у легенди о Голему и романтичарским причама о Франкенштајну).

Биографија HAL-а, мада измишљена, доступна је готово свуда и одавно се претопила у историју. HAL 9000 је, према Кларковој идеји, развијен у фабрици Хал у Урбани, у Илиноису, где је на локалном универзитету претходно направљен рачунар ILLIAC. Назив је добио од акронима за Хеуристички програмиран алгоритамски компјутер (HAL, Heuristically programmed ALgorithmic computer).

Постоји и урбана легенда о томе да је назив HAL потекао од скраћенице IBM, тако што су Кларк и Кјубрик просто померили слова абецеде за по једно место унапред. Но, оба аутора су демантовала ову познату фаму, о чему сведочи и изјава докторке Чандре у другом делу Одисеје, која у једној реплици каже: „Бесмислица, свака интелигентна особа зна да је HAL изведено од хеуристички алгоритам.“ Наравно, да докторка Чандра у интелигентне особе не сврстава само људе. 

„R2D2 каже да су шансе за преживљавање 725 према 1. R2D2 врло често греши“

C3PO, Ратови звезда

Без сумње, опште позната ствар је да су најчувенији филмски роботи свих времена R2D2 и C3PO, из врхунске класичне научнофантстичне свемирске опере Ратови звезда, Џорџа Лукаса. Технички говорећи, то су заправо дроиди. Мада реч дроид и робот има потпуно исто значење, званична дефиниција дроида је: „Механичко самосвесно биће, које се од рачунара разликује по томе што поседује потпуно самостални метод кретње.“ Сибот Галактика, дизајн тим Ратова звезда, описује дроиде као „механичке или електронске конструкције дизајниране тако да помажу и служе органском животу“. Истина, у Галактичкој Империји у којој је радња смештена, ови дроиди послушно служе својим власницима, који су углавном људи или бар хуманоидна створења.

У епизодама (филмова, серија, књига, стрипова или видео-игрица) дроиди су приказани као генерално послушне, математички прецизне машине са меморијом огромног капацитета, што их чини корисним за најразличитије послове. R2D2 је астро дроид оспособљен за упаде у друге рачунарске системе, разуме говор мада одговара неразумљивим звиждањем, али може и да лебди помоћу малих ракета у ногама. Има цилиндрично тело на коме су распоређени сензори, неколико руку и додатну алатку која може да се користи на неколико начина: за поправке свемирских бродова, у борбама, али и за пројектовање 3D холограма. R2D2 је направљен тако да хода на две ноге, али може да се котрља по површин користeћи и трећу ногу. У току снимања Ратова звезда коришћено је неколико R2D2 модела, један којиm је управљанo даљински и који је ходао на три ноге и други који је заправо био костим коji је носио британски глумац Кени Бејкер. Oстале моделе су покретали луткари помоћу луткарских жица. Тако фантастично опремљен, R2D2 изгледа као савршени асистент. У серијалу филмова (а појављује се у свим епизодама), R2D2 служи наизменично Памде Амидали, Анакину Скајвокеру и Луку Скајвокеру, показујући изузетну храброст у спасавању својих господара и пријатеља од многобројних опасности – слободно говорећи, у просеку по епизоди испадне бар три пута херој.

Међу свим могућим врстама дроида из овог антологијског серијала: убице дроиди, астро дроиди, мобилни вишенаменски дроиди у хиперсвемирском навигирању, борбени дроиди са слабом вештачком интелигенцијом, медицински дориди, дроиди мучитељи, дроиди пилоти, посебно се истакао протоколарни дроид C3PO, најбољи пријатељ робота R2D2.

C3PO је хуманоидни дроид дизајниран посебно за интеракцију са организмима и живим бићима која имају способност говора, разумевања и коришћења алата. Он је пре свега програмиран за протокол, асистирање у превођењу и разумевању обичаја различитих култура, како би интергалактички састанци протицали без већих проблема, где је његова способност течног комуницирања на преко шест милиона различитих начина од пресудног значаја. C3PO такође уме да лаже (посебно када фаворизује једну људску групу у односу на другу), што му свакако даје много већу способност аутономије када размишља, него што је то заправо дозвољено према Асимовљевим Законима роботике. Његова нервозна и бригама наклоњена личност се умногоме разликује од R2D2-а, што гледаоцу посматрање њиховог односа чини још забавнијим. C3PO је њега стални извор шала, па чак и у тренуцима када C3PO преводи R2D2-ов говор публици. Али љубав између ова два дроида постаје потпуно очигледна онда када R2D2 бива озбиљно повређен, и када му C3PO нуди своје механичке делове како би се опоравио. 

Прича о ове две звезде међу дроидима свакако подразумева причу о популарности, шоу-бизнису и забави. Као институције имагинарних робота, није им било тешко да се појаве у многим рекламама, да буду инспирација за нове СФ јунаке, али и да се појаве у реалности у облику преносивог хард-диска, рециклажне канте за ђубре па чак и у облику гитаре. R2D2 дроида можете да купите за чак 10.000 долара, а та верзија је око 40 центиметара висока, користи четири дупле А батерије и исто толико D батерија, има руку која може да носи чашу и има довољно простора у који може да је одложи и охлади. У стању је да испрати око 40 гласовних команди, па чак и да неку игнорише ако му се не свиђа. Клима главом, али не говори много. Има и неколико модела који вас могу шпијунирати, пројектовати вам филмове, играти се са вама или вам врло aртудитовски донети чашу соде.

У сваком случају, прича о Ратовима звезда и њиховим дроидима не може се замислити без приче о R2D2 и C3PO: ова два сада већ врло обична дроида, једноставно дизајнирана да послушно служе своје власнике, на крају заврше тако што по ко зна који пут спасу читаву Галаксију.  

КЊИГА О РОБОТИМА

У свету данас има више од 4.500.000 робота. Тај број расте онако како аутомати од човека преузимају све више тешких, непријатних или опасних послова. Да ли ће у будућности свака кућа имати свог робота? О овoм и другим питањима сазнајте у каталогу “Роботи” који је ЦПН издао поводом “Данa будућности”. Текстове су приредили Марија Николић, Марија Видић и Слободан Бубњевић, а публикацију је дизајнирао Јован Микоњић. Књига о роботима се може купити на Великој изложби робота, у Галерији Робне куће “Београд”, у Кнез Михаиловој 5, по цени од само 150 динара.

Истражите више о Роботима.

Jош шездесетих година овде у Центру за роботику на Институту ‘Михаjло Пупин’ развили смо методе за покретање робота коjе се и данас примењуjу.

Академик Миомир Вукобратовић

Прва интензивниjа истраживања на пољу роботике у Србиjи почела су шездесетих година на Институту „Михаjло Пупин“, где jе зачета такозвана Београдска школа роботике.

Jош 1963. године професор Раjко Томовић (1919–2001) начинио jе прве кораке у покушаjу да направи робота на нашим просторима. Он jе почео да гради такозвану Београдску шаку. То jе била прва протетичка роботска шака, адаптивна протеза на екстерно напаjање. Имала jе миоелектрично управљање и сензорску повратну спрегу и могла је да изведе две кључне радње – стискање у песницу и скупљање са испруженим прстима. Иако није употребљавана у клиничке схрхе, шака је коришћена за истраживања коjа су утицала на даљи развој роботских руку.

У тим почецима Београдске школе роботике врло истакнути били су радови професора Миомира Вукобратовића (1931–2012), нашег наjпознатиjег истраживача у овоj области, коjи jе оставио велики траг у светскоj хуманоидноj роботици. Вукобратовић jе, заjедно са броjним истраживачима из других научних установа у нашоj земљи, водио Београдску школу роботике.

Вукобратовићеви први радови били су из области математичког моделовања антропоморфних активних механизама. Међутим, наjважниjи корак у развоjу Београдске школе роботике био jе његов рад о тачки нула момента, обjављен jош 1969. године. Реч је о теориjском моделу кретања хуманоидног робота на коме се и данас заснива кретање свих врста андроида. Пре него што jе оваj модел кретања почео да се примењуjе код хуманоида, роботи су имали велики проблем са одржавањем равнотеже у покрету. Принцип коjи jе осмислио професор Вукобратовић и данас се, готово пола века касниjе, примењуjе код многих човеколиких робота, укључуjући и ASIMO робота.

Већ током 1971. године истраживања су се окренула практичном раду и развоjу првог активног егзоскелета.

Егзоскелет jе, иначе, нека врста роботског одела, активни механички уређаj коjи има антропоморфну природу. Егзоскелет се носи уз тело и његова намена jе да повећа снагу и брзину кретања човека. Први егзоскелет направљен у Србиjи служио jе да покрене екстремитете параплегичара тако што jе надокнађивао до 50 одсто силе потребне за покретање тела. Вукобратовић jе са сарадницима развио комплетан егзоскелет, градећи га од крутог материjала и неколико мотора. Његова укупна маса била jе 12 килограма. Оваj егзоскелет су већ 1974. године могли да користе непокретни пациjенти коjима jе на таj начин омогућено кретање. То су били комплетни уређаjи снабдевени електропнеуматским и електромеханичким моторима.

У историjи светске роботике познато jе да jе оваj пионирски допринос Београдске школе роботике, коjа jе покренула читаву област истраживања модуларних активних ортопедских помагала, допринела касниjоj рехабилитациjи хиљада пациjената.

Касниjе jе у свету почео развоj егзоскелета коjи су увећавали учинак при нормалном људском кретању и за чиjу jе примену наjзаинтересованиjа воjска. Међутим, овакви модели су развиjани у много мањој мери од активних привремених помагала за особе са инвалидитетом.

Но, вратимо се Београдскоj школи роботике. Краjем седамдесетих година почињу и истраживања у индустриjскоj роботици. Током 1978. у свету је направљен и први индустриjски робот са антропоморфном конфигурациjом, коjи jе потом почео да се употребљава у jугословенскоj индустриjи.

Али, током осамдесетих, а посебно током кризе деведесетих година, истраживања робота у Београду губе на интензитету, да би последњих година нагло оживела. О томе сведоче драгоцене сарадње наших научника са еминентним светским стручњацима из области роботике, као и броjни роботи конструисани у научним и образовним институциjама у земљи.

КЊИГА О РОБОТИМА

У свету данас има више од 4.500.000 робота. Тај број расте онако како аутомати од човека преузимају све више тешких, непријатних или опасних послова. Да ли ће у будућности свака кућа имати свог робота? О овoм и другим питањима сазнајте у каталогу “Роботи” који је ЦПН издао поводом “Данa будућности”. Текстове су приредили Марија Николић, Марија Видић и Слободан Бубњевић, а публикацију је дизајнирао Јован Микоњић. Књига о роботима се може купити на Великој изложби робота, у Галерији Робне куће “Београд”, у Кнез Михаиловој 5, по цени од само 150 динара.

Истражите више о Роботима.

„Најузбудљивија фраза која се може чути међу научницима није ‘Еурека’, него ‘Ово је забавно!’“

Исак Асимов

„Узмите случај робота Роби“, рекла је др Сузан Келвин, „кад год нас неко назове творцима демона, увек се сетим њега. Роби је био робот који није умео да говори. Производили су га и продавали 1996. То су били дани пре екстремне специјализације робота.“

Породица Вестон је 1996. године одлучила да као дадиљу за њихову ћерку Глорију купи робота Робија. Те године за роботима је владала права помама. Имати робота значило је престиж, али та еуфорија није дуго трајала.  Дакле, како се роботика развијала, у јавности  се ширила антиробот идеја: сумња у развој технологије (под налетом верског фанатизма и угрожених радничких синдиката). 

Тако је и сама госпођа Вестон,  плашећи се мишљења околне, постала сумњичава у свог кућног помоћника Робија, који је већ две године проводио време са њеном сада осмогодишњом ћерком. Пошто је Глорија била више заинтересована за играње са Робијем него са другом децом, њена забринута мајка је почела да брине о томе да ли ће јој се дете „нормално“ развијати не учећи одговарајуће социјалне вештине.

Две године након куповине Робија, господин Вестон, на убеђивање своје супруге, одлучује да врати Робија у фабрику. Због губитка свог најбољег пријатеља Глорија постаје тужна и повучена, што је натерално њене родитеље да нешто предузму. Породица Вестон одлучује да лето проведе у Њујорку…

Готово све научнопопуларне приче које су објављене пре ове кратке приче Исака Асимова, а где су роботи у главним улогама, за теме су имали нешто што се називало Франкенштајнов комплекс: страх да ће се робот нужно окренути против свог Створитеља. Асимов је врло доследно сматрао да ће се ово уверење о Франкенштајновом комплексу временом изгубити, те је у већини својих дела покушао да да примере робота који заправо служе човечанству.

Кратка прича Роби је прво објављена 1940. године у часопису „Супер научне приче“ под називом Чудни другар, а потом са још неколико кратких прича бива уврштена у збирку Ја, робот, 1950, и тако постаје једна од најзначајнијих прича у историји научне фантастике, али не само због револуционарно топлог и хуманистичког Асимовљевог приповедања о машинама, већ пре свега због предлога разрешења питања етике и роботике путем Три закона роботике.

Први закон: Робот не сме да повреди човека или да својом неактивношћу дозволи да човек буде повређен.

Други закон: Робот мора да извршава наређења која му дају људи, осим када су таква наређења у сукобу са Првим законом.

Трећи закон: Робот мора да штити своју егзистенцију све док таква заштита није у сукобу с Првим и Другим законом.

Временом, како су његови закони постали примењиви у свету научне фантастике, али и проблематизовани у реалности, Асимов је додао и Нулти закон, који каже: Робот не сме да угрози човечанство, или да својом неактивношћу дозволи да човечанство буде угрожено.

Сетимо се сада приче о војним роботима (стр. 26) или роботу аутомобилу (стр. 32). Да ли машина треба да оспе паљбу на објекат који је препознат као мета иако је он у исто време можда некоме и уточиште? Да ли робот возач по сваку цену треба да заобиђе пешака на пешачком прелазу ако то подразумева ударање других возила или угрожавање сопствених путника?

То су питања која воде ка пољу етике машина, чији је циљ да истима пружи могућност да донесу одлуке на одговарајући начин. Другим речима, да буду у стању да раздвоје добро од лошег. Ово се може постићи само учинковитом сарадњом инжењера, етичара, правника и креатора политика, како би се роботи из реалности боље обучили и опремили за доношење моралних одлука, него што је то био Халов случај. 

Уколико таква сарадња изостане, бићемо осуђени на ону другу варијанту решења која подразумева забрану аутономних војних робота, што ће узроковати и забрану употребе свих аутомобила и летелица које немају пуну пажњу човека у сваком тренутку.

КЊИГА О РОБОТИМА

У свету данас има више од 4.500.000 робота. Тај број расте онако како аутомати од човека преузимају све више тешких, непријатних или опасних послова. Да ли ће у будућности свака кућа имати свог робота? О овoм и другим питањима сазнајте у каталогу “Роботи” који је ЦПН издао поводом “Данa будућности”. Текстове су приредили Марија Николић, Марија Видић и Слободан Бубњевић, а публикацију је дизајнирао Јован Микоњић. Књига о роботима се може купити на Великој изложби робота, у Галерији Робне куће “Београд”, у Кнез Михаиловој 5, по цени од само 150 динара.

Истражите више о Роботима.

Ecce homo

Понтије Пилат

Многи научници, роботичари, али и психолози, веруjу да jе jедан од наjважниjих услова који мора да се испуни да бисмо пустили роботе да уђу у наш живот, бораве у нашоj близини и помажу нам у кућним пословима – да личе на људе што jе више могуће. Док jе неке роботе на први поглед веома тешко разликовати од човека, поjедини имитираjу људе на сасвим неочекиван начин.

ECCEROBOT (Embodied Cognition in a Compliantly Engineered Robot) направљен jе тако да се креће и реагуjе на спољни свет на исти начин као и човек. Међутим, и његов изглед jе копиjа човека. ECCEROBOT делуjе помало застрашуjуће, са телом коjе као да jе огољено, без коже, а на његовоj површини се jасно виде мишићи, тетиве и кости, односно њихова верна имитациjа израђена од вештачких материjала. ECCEROBOT jе прављен по угледу на људску анатомиjу, и мада можда не делуjе тако, он је сличниjи човеку него већина хуманоида. Због тако необичног изгледа, али и своjих специфичних могућности – на пример да се врло нежно рукуjе са човеком – ECCEROBOT се последњих година нашао чак и на насловним странама светски познатих магазина.

Занимљиво jе да jе прављен, jедним делом, управо у Србиjи. Истраживачка група ЕТФ Роботикс, коjу чине студенти докторских, мастер и основних студиjа Електротехничког факултета Универзитета у Београду, под руководством професора Вељка Поткоњака, учествовала jе у европском FP7 проjекту ECCEROBOT коjи jе за циљ имао стварање jединственог антропомиметичког робота. Електротехнички факултет jе тако постао партнер значаjним европским академским институциjама: Универзитету у Сасексу, Техничком универзитету у Минхену, Универзитету у Цириху, као и францускоj компаниjи ТРС. Они су удруженим снагама радили на проjекту ECCEROBOT, коjи jе jош у току.

ECCEROBOT jе, иначе, замишљан као кућни робот коjи помаже људима у дневним пословима и коjи има способност интеракциjе са људима на начин коjи jе сличан њима самима. На развоjу ECCEROBOT-а ће се радити jош наjмање читаву децениjу. За сада су направљена тек два примерка, а до сериjске производње проћи ће jош много година. Задатак тима ЕТФ Роботикс у овом заjедничком проjекту jе да развиjа управљање хуманоидним роботом коjи копира укупну форму људског тела и његових унутрашњих структура: костиjу, мишића, зглобова и тетива. Да би се направили торзо, флексибилна кичма, руке и шаке робота, коришћени су разни материjали, као што су термопластични полимери од коjих су направљене кости робота, док еластична ужад, канапи и други мекани и флексибилни материjали замењуjу тетиве и мишиће.

Наша истраживачка група већ неколико година бави се истраживањима у области роботске динамике, рачунарских симулациjа роботских система, управљања и примене робота. Међутим, наjвећи изазов у конструисању ECCEROBOT-а, и оно по чему се он разликуjе од већине осталих хуманоида, jесте што зглобове, као и код људи, покрећу „мишићи“. Они у себи имаjу мотор и опруге (коjе замењуjу тетиве) споjене за кости. Да би се кретање робота контролисало на одговараjући начин, потребно jе испунити врло компликован и софистициран задатак: имплементирати ефикасну и прецизну контролу силе коjа покреће делове тела. Jер, сваки, па и наjjедноставниjи покрет човека укључуjе покрете великог броjа мишића и других делова организма. Група ЕТФ Роботикс посветила се прављењу само jедног – по њима наjважниjег – дела ECCEROBOT: руке. Они такође развиjаjу математички модел горњег дела тела антропоморфног робота са еластичним зглобовима, али раде и броjне друге важне послове коjи су део развоjа ECCEROBOT-а.

КЊИГА О РОБОТИМА

У свету данас има више од 4.500.000 робота. Тај број расте онако како аутомати од човека преузимају све више тешких, непријатних или опасних послова. Да ли ће у будућности свака кућа имати свог робота? О овoм и другим питањима сазнајте у каталогу “Роботи” који је ЦПН издао поводом “Данa будућности”. Текстове су приредили Марија Николић, Марија Видић и Слободан Бубњевић, а публикацију је дизајнирао Јован Микоњић. Књига о роботима се може купити на Великој изложби робота, у Галерији Робне куће “Београд”, у Кнез Михаиловој 5, по цени од само 150 динара.

Истражите више о Роботима.

„И он је за њега радио тешке послове, и реч Емет му је стајало на челу, све док га није уклонио из одређених разлога“

Пољски рабин Елијах, 16. век

Некада давно, пре него што је ико и помишљао на роботе, или имао било какво име за њих, живео је у Хелму јеврејски рабин великог знања, која је стекао читајући древне књиге и рукописе. Рабин је дошао на кључну идеју – да од глине направи вештачко створење налик човеку, каје би уместо њега радило тешке послове или га бранило од непријатеља.

И тако је рабин од глине са приобаља Влтаве начинио гломазно биће, а на чело му је утиснуо свету реч „Емет“, након чега је створење оживело. Назвао га је Голем и натерао га да му служи – створење је ћутке радило тешке послове. Но, како су дани пролазили, чинило се да Голем постаје све већи и већи. На крају се рабин уплашио да би Голем могао постати велики као универзум, па је одлучио да га уништи. Обрисао је реч „Емет“ и Голем се претворио у шаку глине.

Ово је само једна од бројних верзија чувене хебрејске легенде о Голему. У најпопуларнијој која потиче из 17. века, рабин Јуда Лое бен Безазел из Прага, ствара Голема како би се супротставио погрому Јевреја који је спроводио римски цар. Али када у обрту приче Голем довољно порасте, цар Рудолф II моли рабина да усмрти Голема. У нешто старијој причи о Голему из Хелма, у Пољској, вештачко биће прави рабин Елијах, а његов Голем се окреће не само против његових непријатеља него и против свог створитеља.

Голем је једна од оних прича које су биле изузетно популарне међу Јеврејима у Источној Европи, а потекла је из Библије. Сама реч Голем се, иначе, помиње у Псалму 139:16 и означава „необликовану форму“, док у савременом хебрејском означава особу која је „глупа“ и „безнадежна“. Међутим, древна прича о Голему и њене потоње верзије сматрају се првим записима који износе идеју о стварању вештачког бића.

Све ове приче, као и њихове још бројније обраде, имају једног креатора који себи даје за право да створи ново живо биће (а оно би, барем за приповедаче ових легенди, требало да припада само Богу). И мада наговештавају све предности беживотног слуге, који може да замени човека и олакша му живот, све верзије Голема садрже обрт у коме створење измиче контроли и треба да пренесу поуку о ограничености људске моћи. Рабин се, наиме, увек сукобљава са својим делом и неизбежно га уништава, схвативши да је цела та авантура била грешка.

Након што развој цивилизације значајно одмакне од магијских ритуала какве користе рабини из прича о Голему, а наука и технологија наговесте неке нове могућности за човека, током 19. века, јавиће се читав низ нових прича о вештачким људима. Но, и оне ће бити развијене у истом маниру. Најпознатија је свакако прича о доктору Франкенштајну и његовом вештачком створу, начињеном од делова мртвих људи, који је у освит ере романтизма написала енглеска списатељица Мери Шели. Њен роман Франкенштајн ће од култне књиге на крају постати и једно опште место савремене културе, које је данас знатно познатије од самог Голема.

Историја књижевности је препуна сличних прича, како о механичким тако и биолошким створовима који су вештачки направљени да би постали зли, несхваћени и опасни. Истовремено, андроид, као нешто конкретнија идеја о човеку аутомату, буквално се вековима јавља у истом овом кључу у разним књижевним и другим делима. Са драмом Р. У. Р. чешки писац Карел Чапек ће 1926. године најзад увести и реч „робот“, која означава оног ко обавља тежак рад, чиме ће некадашњи нејасни Голем добити свој савремени, општеприхваћени назив.

Занимљиво је да тек након што се оконча belle epoque и након што непомућена вера у напредак буде доведена у питање у Новом свету наког Првог светског рата, поједини аутори, филмски и приповедачи, почињу да увиђају да идеја о механичком Голему можда и није тако лоша. До коначне прекретнице долази у предвечерје Другог светског рата, са причама Исака Асимова, када роботи постају нежни, послушни и пожељни. То је само једна искра у дугом развоју ове идеје која, како год роботи били представљени, увек садржи и једну есенцијалну страст која гони рабине, лекаре, роботичаре – древну жељу човека да начини вештачко биће.

КЊИГА О РОБОТИМА

У свету данас има више од 4.500.000 робота. Тај број расте  онако како аутомати од човека преузимају све више тешких, непријатних или опасних послова. Да ли ће у будућности свака кућа имати свог робота? О овoм и другим питањима сазнајте у каталогу “Роботи” који је ЦПН издао поводом “Данa будућности”. Текстове су приредили Марија Николић, Марија Видић и Слободан Бубњевић, а публикацију је дизајнирао Јован Микоњић. Књига о роботима се може купити на Великој изложби робота, у Галерији Робне куће “Београд”, у Кнез Михаиловој 5, по цени од само 150 динара.

Истражите више о Роботима.