(ВИДЕО) У петак, 2. јуна, у Научном клубу Београд одржана је трибина „Лого изврсности људских ресурса у науци – како до њега доћи и чему он служи?“

У петак, 2. јуна, са почетком у Научном клубу Београд одржана је трибина која се бавила питањем добијања Логоа изврсности људских ресурса у науци – ознаке коју у овом тренутку у нашој земљи имају Универзитет у Нишу и Универзитет у Крагујевцу.

На трибини се говорило о значају ове ознаке за универзитете и за универзитетско особље, где се на том путу налазе наши универзитети, шта представљају Европска повеља за истраживаче и Кодекс о запошљавању истраживача . Трибина је организована у оквиру европског пројекта Re@WBC.

ТРИБИНА

Лого изврсности људских ресурса у науци

Научни клуб Београд,

Краља Петра 46

На трибини су говорили: 

• др Драгана Цветковић Илић, редовна професорка на Природно-математичком факултету Универзитета у Нишу и координаторка Re@WBC пројекта,
• др Милан Здравковић, доцент на Машинском факултету Универзитета у Нишу, и
• др Иван Мачужић, доцент на Факултету инжењерских наука Универзитета у Крагујевцу

Модератор:

• Катарина Анђелковић, Центар за промоцију  науке

Дубравка Вејновић, молекуларни биолог – генетичар и стручна сарадница за међународну сарадњу Центра за промоцију науке, 6. јуна 2017. године, на Биолошком факултету Универзитета у Београду одбранила је докторску тезу под називом „Повезаност полиморфизама гена који кодирају ензиме фолатног циклуса са ефикасношћу и токсичношћу метотрексата код пацијената са реуматоидним артритисом“ из области фармакогенетике, и тиме стекла звање доктора наука.

Резултати овог истраживања представљају значајан допринос персонализацији терапије у лечењу реуматоидног артритиса, болести која погађа око један одсто светског становништва и која доводи до прогресивних деформација, као и великог социоекономског терета за појединца и друштво у целини.

Вишегодишње истраживање спровела је на Институту за хуману генетику Медицинског факултета Универзитета у Београду, а у сарадњи са Институтом за реуматологију под менторством проф. др Биљане Јекић са Медицинског факултета Универзитета у Београду и проф. др Софије Павковић Лучић са Биолошког факултета Универзитета у Београду.

У студију су била укључена чак 243 пацијента са реуматоидним артритисом који су примали терапију метотрексатом, леком који спада у групу фолатних аналога, а осим за третирање аутоимуних болести (РА, Кронова болест, псоријаза) користи се и за лечење одређених врста канцера.

Међутим, само 40 до 60 одсто пацијената показује добар одговор на терапију, док је 10 до 30 одсто њих принуђено да прекине лечење услед токсичних ефеката овог лека. 

Дубравка и њен истраживачки тим анализирали су гене који су кључни за метаболизам лека – гене за транспортерске молекуле, затим циљне молекуле на које лек делује и ензиме укључене у метаболисање лека.

Откривене су чак две генетичке варијације (полиморфизма) у главном промоторском региону гена DHFR који кодира ензим дихидрофолат редуктазу, један од главних циљних молекула на које лек метотрексат делује, а који могу деловати протективно у смислу опште токсичности лека као и у смислу токсичних ефеката на јетру.

Такође, анализирани су и полиморфизми у генима RFC-1, MTHFR и  MTHFD-1, али значајан допринос ових варијанти у смислу утицаја на терапију није уочен.

Ово је прво истраживање које се бавило испитивањем полиморфизaма C35Т И 63/91 у DHFR гену у односу на терапијски одговор на метотрексат.

Очекује се да добијени резултати буду укључени у нови фармакогенетички модел за предвиђање и оптимизацију терапије метотрексатом код пацијената са реуматоидним артритисом и да нађу клиничку примену.

Др Дубравка Вејновић је такође ангажована као независни експерт за етичку процену истраживања у програму Хоризонт 2020 Европске комисије, а однедавно и као научни евалуатор пројеката у истом програму.

(ВИДЕО) Једнa од звезда овогодишњег Маја месеца математике био је познати аустралијски математичар и популаризатор науке Џејмс Тентон

Разговарала: Ивана Хорват

Видео и монтажа: Бојан Живојиновић (Тајмлајн)

Један од гостију овогодишње манифестације Мај месец математике М3 био је аустралијски математичар и популаризатор математике Џејмс Тентон. Тентон је докторирао 1994. године на Принстону, а његово ангажовање у области едукације и промоције математике донело му је бројна признања и награде. Беогрдаској публици је познат по својим феноменалним јавним предавањима.

Током интервјуа са Тентоном, сазнали смо какав би свет био без математике, да ли је и он као дете мислио да је математика тешка и досадна, зашто је одлучио да се бавим овим послом и шта представља концепт Тачке које експлодирају. 

У обраћању које је обишло све светске медије и покренуло лавину коментара и анализа, председник САД Доналд Трамп најавио је 1. јуна повлачење те земље из тзв. Париског споразума, последње мере УН која за циљ има спречавање глобалног загревања, а којем су САД приступиле за време Обаминог мандата 2015. године. Како преносе амерички медији, одлуку је донео после неуспешне последње рунде лобирања за останак у Споразуму, у којој су учествовали многобројни политичари, активисти и бизнисмени, па и његова ћерка Иванка.

Иако пресудна, Трампова одлука није изненађујућа: уз спољнотрговинске споразуме као што су TPP и NAFTA, Париски споразум је био једна од најчешћих мета његових напада током председничке кампање претходне године. Негирајући људски утицај на глобално загревање, својевремено је обећао гласачима да ће, уколико постане председник, изаћи из климатског споразума којим су се САД обавезале да ће до 2025. смањити емисију штетних гасова за 26 до 28 одсто (у односу на 2005. годину). Пошто Обамину одлуку о приступању споразуму амерички конгрес никада није ратификовао, одлука о одступању остала је само на Трампу.

У САД, отпор према климатским споразумима као што је Париски не потиче само из крупног капитала и нафтне, хемијске и других загађујућих индустрија, већ долази и „одоздо“. Држава Западна Вирџинија, некада традиционално демократска, у последње две деценије направила је тврди заокрет према републиканској партији, између осталог због тога што многи гласачи криве демократе за „зелене“ законе који уништавају историјске изворе њеног просперитета – руднике угља, електране и пилане. Њима се Трамп обратио када је, поводом иступања из климатског споразума, рекао да је „изабран да представља грађане Питсбурга, а не Париза“ (Питсбург је такође традиционално индустријски центар).

Међутим, иако је Трампова одлука била брза, процес иступања није. Тешко да ће бити завршен до краја овог Трамповог мандата 2020. године. У међувремену, лидери широм света већ поручују да ће Париски споразум живети и без САД, а Трамп најављује да ће за своју земљу, уместо овог документа, са УН договорити „бољи дил“.

Текст: Никола Здравковић

Када га је његов стари пријатељ велики везир Мехмед-паша Соколовић унајмио да изгради мост преко Дрине у близини Вишеграда, Мимару Синану, султановом главном архитекти, било је већ 80 година. Синан је важио за највећег од османлијских градитеља, човека ког ће немачки оријенталиста Франц Бабингер у првим деценијама 20. века популарно назвати „османлијским Микеланђелом“. Био је, као и Мехмед-паша, преобраћени муслиман, рођен као хришћанин, али непотврђеног етничког порекла.

Међу многобројним џамијама и другим здањима које је Синан изградио за Мехмед-пашу, мост на Дрини имао је посебну ктиторску ноту, изграђен недалеко од места где је велики везир рођен почетком 16. века, и одакле је као дете узет како би постао јањичар. Две године након завршетка моста 1577, Мехмед-пашу је, у периоду политичког превирања, убио наводно ментално оболели дервиш. Сахрањен је са својом женом у Истанбулу, у комплексу који носи његово име, а који је такође изградио Мимар Синан.

Четири века касније, у модерном фолклору, великом архитекти се приписује још једна заслуга – да је био учитељ муслиманским архитектама који су изградили Таџ Махал, чувени симбол љубави, Индије и мугалске културе. Као и све фолклорне приче, и ова са собом носи трачак истине, али показаће се да је тешко расплети цело клупко. Наиме, нико жив не зна ко је заправо саградио чувени маузолеј мугалске принцезе Мумтаз Махал.

Муслимански владари Индије

Мумтаз Махал је умрла 1631. године, након тешког порођаја, када је свом мужу на свет донела четрнаесто дете, цару Шах Џахану. По причи заљубљен до ушију, цар је био скрхан тугом. Био је пети владар муслиманске династије Мугала, коју су, освојивши готово цели потконтинент из централноазијских степа, основали далеки потомци Џингис Кана и Тимур Ленка. Шах Џахан ће 1648. преселити своју престоницу из Агре у Делхи, и тамо направити данас изгубљени Паунов трон, симбол мугалске владавине, на којем ће седети његови наследници. Његово владарско име на персијском значи „краљ света“.

Персијски је био последњи у низу културних утицаја на необичну турско-монголску династију: Шах Џаханов прадеда је, док је Индија била у рукама побуњене паштунске династије Сур, провео 15 година у изгнанству код персијских Сафавида. Када је повратио мугалску власт, са собом је довео персијски двор, чији се утицај осећао вековима касније. Чак је и Мумтаз Махал била персијска племкиња, родом из Индије, чије је име, опет на персијском, значило „драгуљ палате“.

Шах Џахан је, док је био дете, живео као штићеник свог деде, легендарног мугалског владара Акбара, и дедине жене Рукаје, који су желели да од њега направе идеалног мугалског вођу, учивши га, у богатом и заштићеном детињству, управљању царством, дипломатији, ратовању и уметности. Деценијама касније, када је Мумтаз Махал умрла, као неприкосновени владар, није пристао да, као многи други владари кроз историју, буде само ктитор. Преузео је изградњу маузолеја у сопствене руке.

За разлику од својих османских савременика на западу, у тадашњој Индији се није посебно ценио архитектонски занат. За хроничаре мугалског двора, архитекта Таџ Махала је био и остао цар, који је осмислио његов изглед и надгледао сваки корак његове изградње. Архитекте се званично нису ни спомињале, што ће изродити свакакве митове, као што су они у којима је Шах Џахан градитеље маузолеја ослепео, одсекао им шаке или чак погубио, „како никада не би изградили нешто лепше“. То се и данас прича милионима туриста.

Стари митови

У току 1640. године, португалски фратар по имену Себастијен Манрике стиже у Агру, где је каравансарај на градилишту Таџ Махала окупио на хиљаде градитеља, вајара, јувелира и других трговаца и занатлија из свих делова јужне Азије. Фратров задатак је да преговара са мугалским двором о пуштању локалног језуитског свештеника на слободу – било како било, Манрике проналази времена да обиђе здање у изградњи и да буде импресиониран, али и да у свом путопису запише необичну тврдњу: да је архитекта Таџ Махала један Италијан по имену Геронимо Веронео, који је нешто пре фратрове посете био погубљен. Иако историјски извори кажу да је Веронео био јувелир у доба Мугала који са архитектуром није имао никакве везе, вековима касније британска колонијална управа прихватиће Манрикеове тврдње као истините, уверена да је споменик као што је Таџ Махал могла изградити само европска рука.

Током деветнаестог века, док у Европи превладава мит о Веронеу (заједно са још једном причом о Августину из Бордоа, којег додуше Шах Џахан можда и јесте унајмио за потребе украшавања фасаде), у Османлијском царству примат преузима прича непознатог порекла, која као главног архитекту чувеног здања наводи извесног Устада Ису, Турчина са османлијског двора. Тамошњи историчари, заведени релативно кратким временским периодом од смрти великог Мимара Синана и изградње Таџ Махала, пишу да је Устад Иса један од Синанових ученика.

Када је вео колонијализма скинут са мугалске историографије, истина о Италијану Веронеу је брзо изашла на видело, али се Устад Иса показао отпорнијим на чињенице, и данас се свако мало појави новински текст, блог или репортажа која га наводи као градитеља Таџ Махала, неретко и као главног архитекту. Лик је, заправо, потпуно измишљен. Никада није ни постојао, а смислили су га, по свему судећи, мештани Агре у разговору са британском колонијалном управом.

Нове заблуде

Ипак, најбизарније тврдње о градњи Таџ Махала долазе из саме Индије. Новинар и публициста по имену Пурушотам Нагеш Оук, иначе Индус, исламофоб и хиндуистички ревизиониста, све до своје смрти 2007. године тврдио је да Таџ Махал уопште и није саградио Шах Џахан. За националисте који своју земљу виде искључиво као државу Индуса, такав симбол Индије није ни могао да буде дело муслимана, и то потомка освајача из средње Азије. Иако то нигде није записано, изградили су је, говорио је Оук, индијски Раџпути, који су пре мугалских освајања имали краљевство у северној Индији.

Оукова дела до данас распламсавају националистичку машту, посебно међу десничарским, исламофобним Индусима, који су уверени и у постојање завере против хиндуистичког наслеђа. Додуше, и они су се великим делом отклонили од самог П. Н. Оука – између осталог, он је писао и да хришћанство и ислам потичу од хиндуизма, да је Ватикан некадашњи хиндуистички религијски ред, а Каба у Меки светилиште богу Шиви, што је све објашњавао бесмисленим етимологијама („хриш-“ у „хришћанству“ је тобоже од Кришне, а Аврам, односно Абрахам је заправо Брахма).

У мору вековима старих претпоставки, гласина и лажних историја, један једини извор се издваја као можда тачан: 1659. године, човек по имену Лутфула Мухандис навео је као архитекту Таџ Махала свог оца, Устада Ахмада Лахаурија. Мада блиске родбинске везе никада нису сигуран пут до чињеница, Лахаури је сасвим реалан кандидат, пре свега зато што је деценију пре Таџ Махала изградио царску утврду у Агри. И, уколико желимо одговоре, то је отприлике то.

Додуше, постојао је један човек који је имао прилику да на драгуљу Индије остави ауторски печат. На унутрашњој страни велике куполе, испод многобројних цитата из Курана и посвета принцези Мумтаз Махал, пише:

„Ово је написало безначајно биће Аманат Кан Ширази“

Потписао се једино калиграф.

Центар за промоцију науке у Научном клубу током јуна организује низ школских радионица намењених ученицима основних и средњих школа. Радионице за организоване групе деце одржавају се понедељком, средом и петком, од 5. до 23. јуна, у терминима од 10 до 11 часова и од 11:30 до 12:30. Осим тога, у јуну месецу ће се одржати и неколико радионица отвореног типа за које није неопходно пријављивање.

За учешће на школским радионицима наставници пријављују своје ученике, а максималан број по радионици је 20 до 30 ученика, у зависности од радионице. Радионице се одржавају у Научном клубу, у Краља Петра 46.

Пријаве можете извршити искључиво онлајн, путем следећег линка

(ВИДЕО) Један од гостију овогодишњег Маја месеца математике био је Колин Рајт, математичар аустралијског порекла, који се бави једним необичним спојем – математиком и жонглирањем

Разговарала: Ивана Хорват

Видео и монтажа: Бојан Живојиновић (Тајмлајн)

Један од иностраних гостију овогодишње манифестације Мај месец математике М3, одржане под слоганом „Математика, моја шанса“, био је аустралијски математичар Колин Рајт. Рајт је широј публици познат по својим изванредним предавањима на којима говори о вези између жонглирања и математике.

Током интервјуа, Рајт је говориo о томе да ли би свет постојао без математике, зашто је као дисциплина тешка, али истовремено и забавна, шта је неопходно да бисмо схватили математичке принципе и какве то има везе са жонглирањем.