Текст: Љиљана Илић

ХИВ се данас третира као хронична инфекција која не угрожава живот, али су особе заражене овим вирусом и даље жртве предрасуда. Неки примери показују да се чак и поједини лекари устручавају да лече ХИВ позитивне.

Захваљујући напретку у медицини и терапији ХИВ-а, ХИВ је од смртне казне постао појава која се може контролисати. Иако и даље постоје одређене тешкоће у вези са континуираним приступом одговарајућој терапији, инфициране особе могу да живе испуњене и активне животе и да се укључују у друштвене токове.

Упркос томе, ХИВ је специфична инфекција која се разликује од других хроничних инфекција. Она, нажалост, са собом носи читав низ тешкоћа, јер до пада квалитета живота не долази само због физичких проблема. ХИВ са собом често носи стигму друштва са потенцијално разарајућим последицама.

Реакције међу пријатељима и у породици, приступ здравственој нези, дискриминација при запошљавању, приступ финансијској и психосоцијалној помоћи, све су то тачке у којима се ХИВ позитивне особе сусрећу са низом проблема.

Усамљеност је основна карактеристика живота појединих особа заражених овим вирусом. И даље постоји много њих који не желе да говоре о својим искуствима и да јавно износе своје приче у јавност.

Међу 35.000.000 људи до сада заражени ХИВ-ом има и оних који су остварили срећне везе, па чак добили и здраву децу.

Светски дан борбе против сиде

У свету се 1. децембра обележава Светски дан борбе против сиде. Од 1988. године, овај дан посвећен је подизању свести јавности о ХИВ-у и сиди, начинима преноса и заштите.

Истражите више…

Текст: Борис Клобучар

Са ХИВ-ом се живи. Квалитетно. Ово је веома важна порука пре читаве приче о вирусу, болести коју изазива, симптомима, историји, терапији. ХИВ је живи вирус који не бира жртве и уколико сте изложени ризику, потпуно му је свеједно ког сте пола, националности, сексуалног опредељења или величине ципела.

ХИВ-а се не треба стидети и једно од најјачих оружја у превенцији, али и пружању подршке зараженима јесте разговор. О ХИВ-у треба говорити и информисати се. Захваљујући модерној медицини и лековима за контролисање ове болести данас се инфекција контролише, тако да је ХИВ скоро постао облик хроничне вирусне инфекције.

ХИВ и сида (односно AIDS) нису исто. Реч ХИВ (HIV) је скраћеница од human immunodeficiency virus, односно вируса који код човека изазива обарање имуног система. То је вирус који напада битне делове имуног система организма, првенствено CD4+T лимфоците, одговорне за одбрану организма од других напада. Када престане производња ћелија које бране организам, имуни систем је раван нули, односно не функционише, тако да не може да сачува тело оболелог.

AIDS (аcquired immune deficiency syndrome), или сида, израз који се код нас усталио (иначе француског порекла), последњи је стадијум обољења које узрокује вирус ХИВ. У овом стадијуму имуни систем оболелог је скоро у потпуности уништен и он је подложан великом броју различитих инфекција и тумора. Да ли ће свака особа заражена ХИВ-ом добити сиду? Не. Уз коректну терапију ниво инфекције се може држати под контролом тако да никада не дође до тешког слабљења имуног система.

Светски дан борбе против сиде

У свету се 1. децембра обележава Светски дан борбе против сиде. Од 1988, откад се обележава, овај дан посвећен је подизању свести јавности о ХИВ вирусу и сиди, начинима преноса и заштите.

Истражите више…

ХИВ вирус се преноси путем телесних течности у којима се налази у довољно великој концентрацији. То су пре свега крв, течности које се луче током сексуалног односа и мајчино млеко.

Вируса нема у довољној количини у пљувачки нити у зноју, па се вирус не може пренети пољупцем, додиром, загрљајем или дахом. Не можете се заразити на базену, користећи исти тоалет или фризирајући се код особе са ХИВ-ом.

Ван тела вирус може опстати и неколико недеља. У лабораторијским условима се чува на температури од -70 степени Целзијуса (температура течног азота) и генерално није осетљив на ниске температуре. С друге стране, температуре од преко 60 степени убијају вирус.

Историја сиде и ХИВ вируса почиње 1981. године. Лекари су у неколико одвојених случајева приметили различите вирусне и друге инфекције које нападају само организме са изузетно слабим имуним системом. Овај шаблон се понављао, а лекари нису знали шта је узрок, нити како болест лечити. Годину дана касније, ова болест добија име AIDS.

Узрочник болести је откривен 1983. године, и то од стране два научника који су радили независно. Лик Монтањеро, француски лекар, открио je вирус који напада лимфни систем и тако убија имуни систем, од чега је и саставио назив LAV, lymphadenopathy-associated virus.

Исте године, Роберт Гало из САД потврдио је постојање вируса који делује на производњу CD4+T ћелија одговорних за одбрану организма. Вирусу је дао име HTLV-III, human T lymphotropic virus type III. Како се испоставило да је у питању један те исти узрочник, неколико година касније комбинацијом ова два имена настаo је акроним ХИВ.

Вирус води порекло од мајмуна из области западне Африке. Према истраживањима, прво је пренет на територији Камеруна као мутација вируса SIV (simian immunodeficiency virus) која напада шимпанзе. 

До 1990. године преко осам милиона људи било је заражено ХИВ-ом, 2007 тај број прешао је 33 милиона. Данас је процењено да је заражених има око 35 милиона.

ХИВ је члан породице ретровируса, али се по одређеним карактеристикама разликује од осталих из своје породице. Сферног је облика, пречника око 0,1 микрометара, што је мање од црвеног крвног зрнца (ћелије).  

У омотачу вируса се налазе молекули протеина гр120 и гр41, а испод су два молекула вирусне РНК, што је генетски материјал ХИВ-а.

Лечење ХИВ-а састоји се у сузбијању броја вируса у организму, чиме се умањује слабљење имуног система. Први лек који је ушао у употребу је такозвани Zidovudine или Аzidothymidine (AZT), 1987. године, који је прво тестиран на мишевима да би врло брзо постао одобрен у САД за употребу на људима.

Тиме што смањује концентрацију вируса у организму, овај лек значајно утиче на вероватноћу преноса вируса. Тако је мања вероватноћа преноса вируса са мајке на новорођенче, што је постала и редовна терапија код трудница.

Данас се највише примењује терапија коктела лекова, чиме се повећава ефикасност, али и смањује опасност од развијања отпорности на лек. Такозване антиретровирусне терапије углавном укључују до три различите класе лекова које могу бити сузбијачи који утичу на нуклеотиде, сузбијачи који не утичу на нуклеотиде, сузбијачи других протеина или улазних канала. Ове терапије се често смењују, па особа заражена вирусом ХИВ-а уз адекватну терапију може живети и преко 50 година.

Текст: Тијана Марковић

Научници са Универзитета у Пенсилванији користили су генетски модификован ХИВ вирус како би имуни систем пацијената оболелих од рака репрограмирали тако да сам напада болесне ћелије.

Експериментална терапија довела је до потпуног излечења велићину пацијената који нису реаговали ни на какав вид терапије до тада.

Истраживање је укључивало 30 пацијената, петоро одраслих и двадесет петоро деце. Сви су имали тежак вид акутне лимфоцитне леукемије код којих су ранији покушаји лечења били неуспешни и болест се враћала неколико пута.

Код више од половине чак ни трансплантација ћелија коштане сржи, која у таквим ситуацијама даје највеће шансе за живот, није помгла. Доктори су већини прогнозирали још неколико месеци или тек пар недеља живота.

Светски дан борбе против сиде

У свету се 1. децембра обележава Светски дан борбе против сиде. Од 1988, овај дан посвећен је подизању свести јавности о ХИВ вирусу и сиди, начинима преноса и заштите.

Истражите више…

Лекари су из крви оболелих издвајали Т-ћелије, бела крвна зрнца која штите организам од вируса и рака, затим филтрирану крв враћали назад. Касније су користили модификован облик ХИВ вируса како би заразили Т-ћелије и у њих убацивали гене способне да препознају и нападну одређену врсту рака. Ћелије су се потом размножавале и остајале у телу пацијената месецима.

Модификовани вирус садржи ДНК човека, миша и краве, вирус који напада мрмоте и један који напада краве.

„Прерађене“ Т-ћелије су садржале такозване химерне антиген рецепторе, протеине који проналазе и убијају ћелије рака. Хемотерапијом су уништаване немодификоване Т-ћелије како не би нападале нове, које се убризгавају у тело пацијента. Свака од њих је способна за размножавање, те од једне може настати чак десет хиљада нових.

У наредних неколико недеља пацијенти су имали повишену температуру, дрхтавицу, низак крвни притисак и сличне симптоме који се јављају и код грипа. Те реакције изазване су хемиијским једињењима, цитокинима, које производе Т-ћелије. Овакве реакције организма знак су да је рак „у бекству“. Након тога, у крви су остале модификоване Т-ћелије, спремне за борбу у случају враћања болести.

Шест месеци од почетка терапије 23 од 30 пецијената су и даље били у животу, а чак 19 је било у потпуној ремисији. Седморо њих је умрло, а код неких се пре изненадне смрти болест почела повлачити.  

Неки истраживачи мисле да код свих пацијената који дођу у стање ремисије треба извршити и трансплантацију ћелија коштане сржи, јер је та терапија стандардна за овај тип леукемије. Но, Карл Џун и Стефан Грап, доктори са Универзитета у Пенсилванији, мисле да је дуга ремисија знак да пресађивање можда није неопходно. Још се надају да ће терапија Т-ћелијама заменити ону са ћелијама коштане сржи, која је ризична и напорна.

ПИШЕ: Марија Видић

1. ЗАШТО НИСАМ ЖИВ КАО ДРУГИ

Стар сам колико и живот, старији од већине живих врста на Земљи. Али, насупрот раширеном мишљењу, мене,  вируса, ону подмуклу ствар која многе мучи сваке зиме, људи ипак не сматрају за живо биће. Неки се ограђују па кажу да су вируси „на граници живог и неживог“. Научници радије објашњавају да је то агент који може да се размножава искључиво у свом домаћину – човеку, животињи, биљци, бактерији… Вируси немају ћелијску грађу нити свој метаболизам, и уопште немају карактеристике живог.

Природа вируса је таква да је он, можда, један од последњих правих природних непријатеља човека.

2. КОЛИКО САМ МАЛИ

Вирус се састоји из два или три дела: генетског материјала из ланца ДНК или РНК, који носи генетску информацију, и из генетског материјала протеинског омотача који га штити. Неки вируси имају још једну заштиту у облику капута од липида.

Облици су разни: од сфере, преко ваљка и облика који подсећа на ракету, до врло комплексних структура. Неки за домаћина бирају биљке, други животиње или људе, а трећи бактерије.

Но, углавном су сви толико мали да се не могу видети класичним светлосним микроскопом. Пречника су углавном између 20 и 300 нанометара.

3. КОЛИКО СЕ ДУГО ПОЗНАЈЕМО

Научници верују да су вируси настали много пре човека и да га одувек прате. Вариола вера је, на пример, највероватније почела да се шири око 10.000 година п.н.е. у Африци, а претпоставља се да је у људске пољопривредне заједнице стигла преко глодара.

Египћани су често цртали болесне људе. На стени осликаној између 14. и 16. века п.н.е. приказан је човек оболео од полио вируса са карактеристичним положајем ноге која је издигнута и млитава. Полио, који је изолован тек 1909. године, често узрокује парализе и губитак осећаја у неком од екстремитета.

Прве индикације биолошке природе вируса уочио је руски научник Димитриј Ивановски 1892, да би детаљнији опис вируса дао холандски научник Мартинус Бееjеринк, који је 1898. проучавао болест биљке дувана.

6. КАКО ДА ОСВОЈИМ СВЕТ

Желим што и сви други – да владам светом. Да се размножим. Да бих то постигао, ни ја ни други вируси не бирамо средства. Иначе, вируси могу напасти кожу, плућа, нервни систем, било који унутрашњи орган човека… Када се домогне људског тела, вирус продире у ћелију и његов омотач се брзо разграђује. Ослобађа се генетички материјал и почиње његово умножавање и „паковање“ у нови вирус. Подмладак напушта ћелију и прелази у следећу, понављајући читав процес све док му то имуни систем домаћина дозвољава.

5. КАКО МЕ ПРЕНОСЕ

Назив вирус долази од латинске речи отров. Човек је одувек знао за вирусе, али је тек у 20. веку открио њихову праву природу и описао око 5000 различитих типова. Ипак, преостало му је да ближе упозна још милионе вируса.

Вируси се шире на најразличитије начине: преносе их инсекти или паразити (комарци, крпељи итд.), човек их шири кашљањем, кијањем или било каквим контактом, неки се преносе само сексуалним путем и преко крви, преносе се кроз храну, воду… Неки за домаћина бирају само једну врсту, биљку, бактерију или човека, док други могу да нападну, на пример, и човека и његовог љубимца.

6. КАКО ЗАВАРАТИ СТРАЖАРЕ У ОРГАНИЗМУ

Ни за другу страну та стална борба није тако једноставан посао. Када почне да се шири кроз организам човека, сваки вирус побуђује имуни систем. Стварају се антитела чији је задатак да га одбаце. Вакцинацијом се имуни систем може обучити да направи баш она антитела која вирус уништавају. И све је у знању.

Људи су од рођења до смрти стално окружени различитим вирусима или другим нападачима и људски имунитет дежура 24 сата дневно производећи различите одговоре у покушају да одбрани организам и страна тела држи под контролом. Ако је имуни систем човека ослабљен, неће успети да се одбрани, и разболеће се.

7. ЗАШТО СЕ ПЛАШИМ САМО ВАКЦИНЕ

Вакцина је мој највећи непријатељ. Имуни систем који је претходно добио вакцину обучен је да ме без грешке препознаје и лови. Вакцина је најбоља школа за имуни систем. Уз помоћ вакцине у тело улази мала количина вируса који не може да изазове болест, али је довољна да имуни систем научи све о мени и да ме потом са лакоћом убија.

Људи су дуго трагали за решењем како да убију вирусе док нису открили вакцину. Но, и пре него што је Луј Пастер открио вакцину против беснила, било је познато да ако неку болест прележите, касније организам може да се одбрани од те заразе. 

Леди Мери Вортли Монтаги, супруга британског парламентарца, пратећи свог супруга који је 1716. године именован за амбасадора у Истанбулу, открила је да локално становништво има необичан начин заштите од вариоле вере: они су здравим људима у кожу убризгавали гној заражених. Одмах је захтевала од лекара да на такав начин заштити њену децу, а када се вратила са супругом у Лондон, направили су јавну демонстрацију током које је на тај начин „заражено“ шест осуђеника на смрт. Тако је почела да се назире ера вакцине – убризгавања у тело мале количине неактивног вируса која развија имунитет.

8. КОЈИ ВИРУС ЈЕ НАЈОПАСНИЈИ У ГРАДУ

Да ли знате за најопаснијег међу нама – вариолу веру, вирус који је ширио велике богиње, једну од најстрашнијих болести свих времена? Но, он је одавно истребљен. Последња велика европска епидемија ове болести избила је 1972. године, и то баш у Србији. Пренео ју је један човек по повратку са путовања по Блиском истоку. Током два месеца заражено је 175 људи, а умрло је 35.

Вероватно знате за ХИВ, вирус који изазива сиду. Постоје и бројни други вируси који изазивају опасне заразне болести. Али, један од најчешћих је свакако – вирус грипа. Грип је редовна појава која сваког „хвата“ бар неке зиме. 

Међутим, понекад се појави нови грип који се рашири целим светом. И ма како иначе био безопасан, такав вирус грипа може да изазове светску епидемију – пандемију грипа, која може да усмрти више људи него све друге болести.

Недавно, умало да избије опасна пандемија свињског грипа, али је она заустављена. Но, током 20. века, догодиле су се три праве пандемије грипа: шпанска грозница (1918–1920), азијски грип (1957–1958) и хонгконшки грип (1968–1969). Ове болести су заједно усмртиле око 43 милиона људи.

9. КАКО ЈЕ ВИРУС ДОБИО ГРИП

Инфлуенца је вирусно, акутно, заразно обољење, које углавном утиче на дисајни систем. Вирус инфлуенце, као и већина других, састоји се од рибонуклеинске киселине, окружене протеинском овојницом и липидним омотачем из којег излазе штапићи протеина хемаглутинина и неуроaминидазе. Први протеин је задужен за напад, а други за кретање унутар ћелије.

Постоје три типа инфлуенца вируса: А, B, и C. Први тренутно кружи међу људском популацијом (неке његове варијанте и међу животињама) као познати H1N1, H1N2, H3N2. Тип B је такође уобичајен код људи, али не узрокује пандемије, већ само епидемије, док је тип C веома благ по симптомима и не узрокује чак ни епидемије.

10. КОЛИКО СЕ БРЗО МЕЊАМ

Неки вируси грипа живе ендемски, само у једној животињи, на пример у човеку или птици. Но, проблем са вирусом као што је грип је тај што он стално мутира, мењајући секвенце у свом генетичком материјалу. Зато стално настају нове форме које имуни систем домаћина не може да препозна и заустави пре него што му упропасте здрав ДНК у ћелијама.