Текст: С. Бубњевић

Ако упоредите антропоморфне фигурице из Лепенског Вира са оним које археолози проналазе у Винчи, од вероватно повезане, али пола миленијума позније и битно развијеније неолитске културе, запазићете како су винчанске фигуре жена виткије и са складнијим стасом. Научници би рекли да је то отуд што се уз развој трговине променио идеал лепоте, па тако и представе у праисторијским култовима плодности, из којих ће касније израсти читава мрежа религијских веровања у Велику, Тројну или Белу богињу Земље.

Тако ће се богиња Геа кроз миленијуме мењати, од својих великих облика у каменом добу до мршавих ножица хеленистичких богиња, пратећи измене самог света и технолошки напредак људи који ће је са вековима све мање и ређе обожавати, упркос томе што ће она постајати све тања и привлачнија.

Но, како Геа изгледа данас, кад је од свевидеће титанке која управља силама планете за већину људи постала само слово у археолошком лексикону? Ако наставимо низ и упоредимо је са стањем њеног астрономског предлошка на почетку 21. века, Геу нећемо затећи само сломљену и избледелу од анорексије већ и озбиљно отровану и заражену свакојаким инфекцијама, праћеним хроничним високим притиском, малим капацитетом плућа и водом која надолази.

У таквој неизвесности она дочекује и овогодишњи Дан планете, 22. април, који наравно ни јуче, ни претходних година није био никаква светковина њеном божанству. Дан планете се генерално сматра за најважнији глобални еколошки догађај. Како процењује организација Earth Day Network, у њему сваке године учествује више од пола милијарде људи, због чега га некад називају „најмасовнијим грађанским празником на свету“.

Дан планете

Дан планете Земље је први пут обележен 22. априла 1970. године у САД, у ерупцији бриге за животну средину. Тог дана је, са жељом да заштити планету, на улице изашло више од 20 милиона Американаца, што је био први масовни и јавни захтев да се обрати пажња на екологију. Многи еколози сматрају да је тај догађај био прекретница у историји обликовања еколошке свести.

У свету се, иначе, обележавају и бројни други еколошки дани, као што је Дан заштите животне средине (5. јуна), али ниједан није по својој спонтаности и разноврсности толико у духу саме планете, будући да су сви остали еколошки датуми изабрани по договору разних међудржавних организација да означе некакво потписивање или изгласавање, док је Дан планете, условно говорећи, једна спонтана манфестација планетарних размера.

Први Дан планете Земље, 22. априла 1970, тадашњи еколози пионири пажљиво су припремали пуних годину дана, на иницијативу америчког сенатора Гејлорда Нелсона и борца за заштиту животне средине Дениса Хајеса. Датум је изабран због вишеструког значаја, пошто је 22. април дан рођења чак тројице познатих еколога: глумца Едија Алберта (1906–2005), природњака Џона Мјуира (1838–1914) и агронома Јулијуса Мортона (1832–1902).

Занимљиво је да су се обележавању Дана планете противиле конзервативне снаге у САД, а еколози су оптуживани за сарадњу са Совјетским Савезом. Игром случаја, 22. април је рођендан творца октобарске револуције – Владимира Иљича Лењина.

Међутим, овај покрет је постајао све популарнији, да би од 1990. године изашао из америчких оквира и раширио се као глобални феномен. Данас је у његово покретање сваке године укључено више хиљада еколошких организација и више од 170 држава. Број људи које Дан планете окупља вероватно је већи од броја људи који су досад празновали било какве дане древне Велике мајке.

Главни подстицај милионима људи да се покрену и нешто учине последњих година био је проблем глобалног загревања. Због сагоревања фосилних горива у индустрији и при производњи енергије, током последња два века се за 30 одсто повећала емисија угљен-диоксида и других „гасова стаклене баште“.

У иначе природном процесу грејања планете, Земљина атмосфера је због више CO2 почела да задржава више дуготаласног Сунчевог зрачења, што је подигло средњу температуру планете. Према резултатима објављеним у култном Четвртом извештају Међувладиног панела о климатским променама (IPCC), средња глобална температура је од 1900. порасла за 0,6 степени Целзијуса, а ако се ништа не учини, до 2100. могла би да порасте између 1,4 и 5,8 степени.

Последице таквог раста глобалне температуре прете да угрозе природно окружење и досадашњи начин живота, док би се ниво мора могао подићи чак и за седам метара. Како би се нешто предузело, еколошки покрети и многе светске владе позивају на смањење емисије CO2, које би могло бар да заустави даље оболевање планете.

Међутим, главна невоља је што се лечење, од прихватања заједничке дијагнозе до најпогодније терапије, отегло и успорило око питања управљања „здравственим фондовима“, пре свега због неуспеха климатске конференције у Копехагену, на којој светски лидери нису успели да пронађу нови споразум који би заменио постојећи Кјото протокол. Да ли ће до њега ускоро доћи?

Ово питање се из политике преселило у економију, где у условима након кризе, многе компаније размишљају о развоју свог зеленог производног портфoлија који би одговорио на изазове будућности. Но, то су само делићи велике слагалцие. Климатске промене се не заустављају, ма како у условима кризе, ратова и избора тренутно нису у центру пажње.

Како у својој већ култној књизи Непријатна истина наводи један од неформалних лидера климатског покрета, бивши амерички потпредседник и нобеловац Ал Гор, број научних чланака о климатским променама који су у последњој деценији објављени у стручним часописима и подвргнути научној рецензији износи 928. Проценат оних који глобално загревање доводе у питање је – нула одсто.

Међутим, у периоду кад су инвестиције успорене, а неке државе отворено најављују да не могу достићи циљеве у смањењу емисије CO2, тешко да се може очекивати нова драматична реакција на такве податке. „Тешко је натерати човека да нешто разуме када му плата зависи од тога да не разуме“, написао је пре пуног века и другим поводом амерички писац, социјалиста и новинар Аптон Синклер (1878–1968). Невоља је што стање планете, извесно, зависи од величине тог разумевања.

Пише: Марија Видић

За разлику од свог рођака Тираносауруса, који је био агресивни месождер и лешинар са огромним чељустима за мрвљење костију, већина диносауруса су заправо били биљоједи. И уопште, судбине диносауруса и тадашњих биљних врста биле су врло повезане: од распрострањености биљака и њиховог броја зависило је хоће ли диносауруси гладовати или живети у изобиљу. Управо из тог разлога, како су биљке еволуирале кроз мезозоик, многе врсте диносауруса у том периоду су нестале, а друге су се појавиле.

У мезозоику, који је трајао у периоду од пре око 250 милиона година до пре око 65 милиона година, биљке су углавном изгледале много другачије него данас: мање њих је цветало и нису биле толико разноврсне као данас. Међу доминантнијим биљкама били су и четинари од којих неке и данас познајемо  – борови, секвоје, тисе, араукарије, чемпреси. Они су чинили основу исхране диносауруса вегетаријанаца.

Живи фосили

Једна од чувених биљака диносауруса је гинко (Ginkgo biloba), прилично ретко дрво, мада се у Србији може видети на неколико места, укључујући и Ботаничку башту „Јевремовац“ у Београду. За гингко се каже да је „живи фосил“ – то је биљка која нема живе рођаке. Разноврсни остаци гинка који су пронађени сугеришу да је ова листопадна голосеменица настала у мезозоику и била веома распрострањена. Данас се у Азији сматра за свето дрво и гаји се у двориштима палата, а као дивље расте једино на југоистоку Кине, у планинским подручјима. У Европи и Америци узгаја се по парковима где привлачи много пажње својим необичним изгледом: то је листопадно дрво високо око четрдесетак метара, са пирамидалном крошњом и листовима врло специфичног облика. Они су троугласти са урезима на врху, а на женским биљкама у пазуху листова образују се мали семени заметци. Но, пошто семе врло непријатно мирише, обично се у парковима саде мушке биљке.

О живим фосилима писао је и Чарлс Дарвин у књизи О пореклу врста, где је навео да постоје врсте које су повезане са неким давно изумрлим биљкама. Те биљке су опстале до данашњег дана и он их је назвао живим фосилима. Уопште, тај назив се користи за означавање биљака и животиња које су постојале у више геолошких периода, које су задржале неке од примитивних карактеристика и које морфолошки и физиолошки наликују фосилима – као што су, на пример, крокодили, који су надживели диносаурусе.

Но, вратимо се биљкама. У периоду јуре оне су се значајно промениле, а са њима и изглед планете: настале су многе биљке које цветају. Расле су брзо, лако се прилагођавале климатским и другим условима и имале живе боје, а чиниле су одличан извор хранљивих материја за диносаурусе и друге биљоједе.

Башта диносауруса

Када би данас правили башту диносауруса који цветају, у њој би посадили разне ловоре, берберисе, палме… који успевају чак и у нашој близини. Једна од најупечатљивијих биљака у овој башти била би магнолија (Magnolia grandiflora). Ово дрво, високо око 25 метара, описао је 1759. Швеђанин Карл Лине у Systema Naturae, књизи у којој је направио прву класификацију живих створења. Магнолија је и код нас врло распрострањена – има је у парковима и приватним двориштима, а препознатљива је по дугом, тамнозеленом глатком и сјајном листу и великим белим цветовима (отуда име grandiflora) који помало миришу на лимун.

Нови диносаурус

У нашој  башти диносауруса би се нашао и аустралијски бор (Wollemia nobilis), четинар из породице Araucariaceae, који је једна од најстаријих и најређих врста на планети – најстарији пронађени остаци припадали су биљкама које су живеле пре око 200 милиона година. Научници су је упознали преко откривених фосила и све до 1994. веровало се да не постоје живи примерци. Те године је у Аустралији, у Националном парку „Волемија“ у Новом Јужном Велсу, око 150 километара од Сиднеја, откривен један примерак: чувар Дејвид Нобл, добар познавалац ботанике, сасвим случајно, у врло неприступачном делу Парка, набасао је на ово око 30 метара високо дрво које му се учинило занимљиво. Понео је са собом гранчицу очекујући да ће неки од ботаничара умети да идентификује врсту, али је убрзо открио да је овај бор (који се тако назива мада није прави бор), сасвим непознат, као и да нема живих рођака на Земљи.

Пошто је откривена и добила име по националном парку у ком је расла и по Дејвиду Ноблу, ботаничари су почели да размножавају ову биљку и да примерке разносе свуда по свету. До сада је утврђено да су неки примерци успели да презиме на температури и до 12 степени Целзијуса испод нуле, али и да су врло осетљиви и склони оболевању. Управо да би се заштитила ова биљка, локација бора који је пронашао Нобл чува се у великој тајности. С друге стране, како би се што више размножио и раширио, аустралијски бор промовисан је као погодно новогодишње дрво на том континенту. Такође, примерци који расту у парковима и баштама толико су вредни и важни да су обично засађени унутар великих кавеза како би се избегла могућност оштећења и заразе.

Пише: Марија Видић

 1. Шуме прекривају 31 одсто копнене површине планете

Прекривена водом, песком, ледом, травнатим површинама и великим зеленим оазама, Земља би посетиоцима из свемира изгледала као рајски камен усред универзума. Но, у ранијим геолошким епохама наша планета није била прекривена шумом. Тек након што су стабла населила све меридијане, Земља је постала идеално станиште за бујање живота.

2. Током последњих десет година трајно је ишчезло око пет милиона хектара шума

За само десет година, од 2000. до 2010, нестало је 13 милиона хектара шуме, а настало је само око 7,8 милиона хектара нових шума. Површина пошумљених подручја се из године у годину највише смањује у Латинској Америци и Африци.

3. У шумама живи чак 80 одсто целокупног биљног и животињског света на Земљи

Шуме су пресудне за одржање биодиверзитета на планети. Оне представљају станиште не само за стабла него и за бројне животиње и биљке. Како ишчезавају шуме, трајно изумре и на хиљаде других врста биљног и животињског света.

4. Живот више од 1,6 милијарди људи зависи од шума

Људи су у прошлости у много већој мери зависили од крчења шума, но, и данас петина света живи од шуме, где, иначе, живи 300 милиона људи. Ако нестану шуме, сви ти људи ће остати без дома.

5. Шуме су значајан привредни ресурс

Годишњи обрт у послу са шумама износи 327 милијарди долара. Готово 30 одсто шума данас се користи за добијање разних производа од дрвета.

6. Атмосфера и клима на Земљи пресудно зависе од пошумљености

Шуме су значајан фактор за климатске прилике. Такође, без шума не би било довољно кисеоника на планети, јер су оне буквално њена плућа. Посебно су значајне примарне, односно тропске шуме, које чине чак 36 одсто светских шума, али оне и најбрже ишчезавају.

7. Уједињене нације су 2011. годину прогласиле Међународном годином шума

Процедура да се 2011. прогласи Међународном годином шума покренута је још 2005. године и то на иницијативу наших суседа, Хрватске. Одлука о томе је коначно донета резолуцијом Генералне скупштине УН-а, у децембру 2006. 

8. У прославу године шума укључио се велики број држава

Током ове године, широм света су, под логоом Међународне године шума, организоване активности које су акценат стављале на едукацију о добробити и значају који шуме имају. У ову манифестацију се укључила и Србија, тако да ће на предстојећем Фестивалу науке, на иначе узбудљивом штанду Центра за промоцију науке, посебна пажња бити поклоњена управо шумама.

Центар за промоцију науке отвара више актуелних тема на Фестивалу науке.

Истражите више цео темат:

У центру фестивала

Пише: Марија Видић

Ништа ново: по земљи и асфалту ветар разноси гомиле жутог, наранџастог, црвеног и смеђег лишћа. Има ли у новембру природнијег призора? Не, али је лишће пре само неколико недеља било на дрвећу, зелено и једро. Да ли сте некада размишљали о томе како се то заправо догоди? Како лишће у јесен пожути?

Можда вам на памет падају разни разлози, али објашњење ни за биологе дуго није било једноставно. Очигледно је да ова промена има везе с тим што током пролећа и лета листопадне биљке углавном добијају довољно хране и светлости. И да се у јесен то мења.

Како промена годишњег доба утиче на боју? Једно од објашења могло се чути током обележавања Светског дана науке у Београду, но, механизам на основу ког лишће губи боју данас је научницима сасвим јасан.

Наиме, лишће је током лета препуно хлорофила. Он је тај који упија сунчеву светлост и помаже трансформацију угљен-диоксида и воде у угљене хидрате као што су шећери и скроб. Управо захваљујући хлорофилу који је јарко зелене боје и лишће у овом периоду има зелену боју. Он је толико доминантан да остали пигменти којих има у лишћу не долазе до изражаја.

Производња хлорофила одвија се захваљујући сунчевој светлости. Али, када дође јесен, дани постају све краћи и сунца је све мање, па биљка производи све мање хлорофила и престаје да се храни на тај начин. Хлорофил се повлачи из лишћа па друге боје, као што су пурпурна, наранџаста, смеђа и жута, почну да долазе до изражаја, а уједно се и производња пигмената који дају ове боје повећава.

Главни „јесењи“ пигменти су: антоцијани – који дају црвенкасту и пурпурну боју, a налазе се, на пример, у брусници, грожђу, трешњама и шљиви, и каротеноиди – пигменти који боје шаргарепу, банану и кукуруз, тј. стварају наранџасту и жуту боју. Смеђе нијансе се углавном стварају мешавином различитих пигмената са остацима хлорофила.

Зато једна шума у јесен може бити изузетно шарена. Међутим, постоје нека правила на која углавном утиче генетика: храст обично добије црвену, риђу или смеђу боју, док јавор, у зависности од врсте, буде љубичасто-црвен, наранџасто-црвен или жут. Код неких врста лишће почне да мења боју већ током лета, док код других остаје зелено до касне јесени.

На боју лишћа, односно на хемијску реакцију која се у њима одвија, утичу температура и количина воде која долази до биљке. На пример, температура изнад нуле погодује производњи црвених, антоцијаних пигмената, па ће и лишће тада углавном бити црвенкасто.

Али, ако у рану јесен температура нагло падне испод нуле, црвена боја ће мање доћи до изражаја. Уколико пада много кише, интензитет јесењих боја биће већи. Научници су закључили да се најспектакуларније јесење боје појављују током топлих сунчаних дана које прате хладне ноћи, али без смрзавања.

Међутим, ниједан од ових фактора који утичу на боју лишћа – вода, температура, доток хранљивих материја и слично – није толико постојан и не понавља се увек и сваке године у исто време, као што је случај са продужетком ноћи, односно са све мање светлости. Сунчева светлост је пресудна за биохемијски процес у лишћу, и она је та која осликава пејзаж јесењом палетом.

Истовремено са смањењем количине хлорофила у лишћу дешава се још једна ствар: на месту где се петељка листа спаја са граном развијају се нови слојеви ћелија и лист се постепено одваја од дрвета. Ово уједно успорава и на крају прекида циркулацију хранљивих материја кроз лист. Када дође време, и благи ветрић је довољан да потпуно откине лист и однесе га, а на месту где је била његова петељка остаје минијатурни ожиљак.

Листопадне биљке приморане су да „отресу“ сопствено лишће како би се заштитиле од смрзавања и припремиле за зиму. За разлику од њих, зимзелене биљке имају бољу заштиту: њихове четине пресвучене су слојем смоле која их штити од хладноће, а сокови унутар њих садрже супстанце које онемогућавају смрзавање. Но, опало лишће и даље има важну улогу. Оно се распада и својим саставом богати земљу. Слој опалог лишћа у шуми временом се претвара у хранљиви хумус из кога биљка црпе енергију и влагу. Да нема јесени и опалог лишћа, питање је да ли би једна шума могла да преживи. Х