Пише: Марија Видић

У Међународној години хемије, Српско хемијско друштво, једно од најстаријих научних друштава у Европи, обележава 114. рођендан. Мада се он прославља 14. децембра на Свечаној скупштини у Српској академији наука и уметности, тачан датум оснивања заправо је 15. новембар 1897. године (по јулијанском календару, односно 27. новембар по грегоријанском). Тог дана, једанаест учених људи, београдских хемичара, састало се у згради ондашње државне хемијске лабораторије у Београду (сада Институт за хемију, технологију и металургију) како би основали нову организацију.

Конкретан повод за оснивање Српског хемијског друштва било је једно важно писмо које је нешто раније стигло из Беча. Др Марко Леко, професор Велике школе и управник Државне хемијске лабораторије, добио је позив од Главног комитета III интернационалног конгреса за примењену хемију да у том догађају учествују и представници Србије. Било је важно, писало је, да се хемичари из Србије организују у одбор чији би циљ био да међу „колегама хемичарима изазове што живље учешће на том конгресу“. Леко је позвао угледне хемичаре да, како је писало у позиву који им је послао, покрену питање оснивања Српског хемијског удружења.

Први задаци

Ово њихово окупљање сами су касније у записнику назвали „претходни састанак“ Друштва. Из данашње перспективе веома је занимљиво поменути институције из којих су ови хемичари долазили. Наиме, на „претходном састанку“ су, поред Лека, учествовали и Марко Николић, који је био записничар, затим директор II мушке гимназије у Београду (иначе дипломирани хемичар) Јован Бедемлић, управник Рударске лабораторије Министарства народне привреде Коста Јовановић, државни хемичар у Београду Добросав Кнез-Милојковић, хемичар Општине Града Београда Александар Зега, као и професор гимназије у Београду Милорад Јовичић, хемичар Лабораторије Рударског одељења у Београду Војислав Прљевић, хемичар Управе државних монопола Јосиф Содомски, хемичар Државне хемијске лабораторије Радомир Мајсторовић и Лука Панић из Београдског апотекарског слагалишта.

Друштво хемичара преузело је улогу одбора који је требало да буде формиран поводом бечког конгреса за примењену хемију, а чланови су одлучили да Друштво одмах почне са радом, без икаквих статута и часника. Тако је, без много формалности, настало једно од најстаријих научних друштава у Србији и у Европи, а десето најстарије хемијско друштво у свету.

Неколико недеља касније одржан је састанак на ком су утврђени задаци Друштва: информисање о свему што се дешава у хемији и о њеном развоју, читање оригиналних радова из свих грана ове науке, решавање практичних питања, примена знања из хемије у што већем степену у свим гранама привреде, решавање питања о настави хемије у школама и уређење положаја хемичара у Србији.

Без формалности

Чланови су се одмах бацили на посао, а да још нису изабрали ни председника.

Током бомбардовања Београда 1941. изгорео је готово цео архив Српског хемијског друштва, па се о многим догађајима из живота Друштва током првих пола века постојања не зна много. Ипак, на основу сећања чланова и документације која је код њих сачувана, много тога је било могуће реконструисати. Зна се, на пример, да је до 1906. године одржано 60 састанака, а записници који су тада направљени објављивани су у „Наставнику“, листу Професорског друштва. Првом публикацијом Друштва сматра се посебан прилог „Просветног гласника“, назван Записници Српског хемијског друштва, који су штампани у Државној штампарији Краљевине Србије. Тих првих година на састанцима се највише говорило о резултатима радова чланова Друштва као и других хемичара, о резултатима текућих послова, питањима наставе и о хемијској струци и положају хемичара у Србији. Много се, на пример, говорило о аналитичком испитивању намирница које потичу из наших крајева, читали су се и радови из токсиколошке и судске хемије и о резултатима испитивања минералних вода.

Марко Леко, иницијатор оснивања Друштва, изабран је за првог председника тек 1904, докад је ова организација функционисала без званично изабраног првог човека, као и без статута. Леко је на том месту остао све до 1906, када је због дужег одсуства морао да одустане од ове функције. Друштво је, већ по свом јединственом обичају, наставило још неко време да ради без председника (није познато тачно колико), све док на ту функцију није изабран Сима Лозанић.

Велике промене

Друштво је наредних деценија упорно помагало развитак хемијске науке, али је, како се мењала земља у којој је основано, и само мењало своје називе и уређење, док је током ратова рад Друштва сасвим прекидан. Хемијско друштво Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца са две секције, у Београду и Загребу, настало је 1927. Четири године касније оно је постало Хемијско друштво Краљевине Југославије, када су активност и сарадња са другим, домаћим и страним установама посебно живе, а онда с почетком Другог светског рата поново замире рад Друштва. Оно је и расло и смањивало се: током прве две деценије XX века чланова Друштва има мање од 30, док их 1931. има чак 149, а по завршетку рата 139.

На првом послератном састанку Друштва, одржаном 27. августа 1945, предавање држи еминентни физичар, професор Павле Савић. Друштво наставља рад и врло живе активности, али поново „без статута и часника“. Обнавља се сама организација, као и њене везе са сличним установама у другим државама и међународним удружењима. Учлањује се у Интернационалну унију за хемију, а циљ Друштва је постао много свеобухватнији: „Сврха Друштва је окупљање свих стручних хемијских снага Србије ради активнијег деловања на пољу чисте и примењене хемије“, како је стајало у новом правилнику.

Тако је, укратко, прошло првих пола века рада Друштва.

Оно је са деценијама које су дошле порасло по броју чланова, али су сада крупнији и његови задаци и остварења. Друштво данас издаје часописе, активно организује научне и стручне састанке, као и значајна предавања из области хемије, бави се унапређењем наставе у основним и средњим школама, организује стручне библиотеке и размену литературе и додељује признања заслужним научницима и студентима.

Од свог оснивања Друштво је објављивало више часописа. Од 1985. све до данас излази „Journal of the Serbian Chemical Society“, а Друштво издаје и часопис „Хемијски преглед“, који са прекидима излази од 1950. године.

Најтежи дани

Деведесетих година Друштво је проживело своје најтеже дане, када су због санкција и изолације земље прекинуте све везе и сарадња са светом. Са Друштвом се више нико није дописивао, на позиве у посету више нико није одговарао, радови се нису могли објављивати у страним часописима, а Друштво је искључено из свих међународних организација. Производња у хемијским предузећима је готово замрла. Све се то одразило и на струку и саму институцију, која је, ипак, и у тим ограниченим условима наставила са радом, да би 1995. полако почела да се враћа свом уобичајеном начину функционисања.

Током 1997. године прослављен је 100. рођендан Друштва, које је тада чинило око 700 чланова, али је заправо оно одржавало везе са више од 3000 активних и неактивних чланова, као и онима који су током деведесетих напустили Србију како би каријеру и живот наставили у некој другој земљи.

Данас се Друштво бави популаризацијом хемије међу младима, покушавајући да пробуди интересовање за студије хемије. Сарађује са бројним институцијама у земљи, универзитетима и истраживачким установама, школама, Истраживачком станицом у Петници и другим организацијама. Члан је међународних асоцијација International Union of Pure and Applied Chemistry, као и European Association for Chemical and Molecular Sciences. Друштво је данас заиста велика организација – има око 800 чланова, међу којима су бројна имена српске хемије, али и људи који нису стручни хемичари, али су искрени заљубљеници у ову науку.

У припреми овог текста коришћени су подаци из књиге “Српско хемијско друштво – Историја, устројство, делатност 1897-1997) која је издата поводом обележавања стогодишњице Друштва.

Пише: Слободан Бубњевић

Да ли би јабука могла да лети? Уз помоћ мало загрејане слане воде, могу да натерам јабуку да се окреће и подигне и тако супротстави гравитацији. Ако све изведем како треба, јабука ће на тренутак полетети.

ШТА МИ ЈЕ СВЕ ПОТРЕБНО?

• Једна широка посуда (која може да се загрева на рингли)
• Шест шоља воде
• Две кашике соли
• Једна јабука
• Рингла

КАКО ИЗВОДИМ ОГЛЕД?

КОРАК 1

Прво сипам шест шоља воде у једну широку посуду.

КОРАК 2

Ставим јабуку у воду да видим шта се дешава. Јабука потоне. Затим, колико год да чекам, јабука и даље стоји на дну.

КОРАК 3

Почињем са правим експериментом. Сипам две кашике соли у воду и потом добро промешам.

КОРАК 4

На рингли загревам слану воду док не проври.

КОРАК 5

Ставим јабуку у врелу воду и чекам неколико минута.

ШТА СЕ ДОГАЂА?

Кад се натопи сланом водом, јабука ће полако почети да ротира у врелој води. Ротираће све брже. Затим ће почети да се подиже. И подизаће се полако све више и више, све док се не стигне на површину. На крају ће се издићи изнад површине и барем на тренутак лебдети у ваздуху.

УПОЗОРЕЊЕ

Овај оглед обавезно треба изводити УЗ ПРИСУСТВО одраслих особа. Мада они никако не разумеју да једна јабука може тек тако да полети, њихово присуство је потребно јер се у огледу вода загрева на рингли, а потом се у њу ставља јабука, што може бити опасно ако се вода проспе. Родитељи стално нешто кувају, па им грејање воде неће бити тежак задатак.

ЗАШТО ЈАБУКА ЛЕТИ?

Овај оглед је пример једне хемијске реакције. Та реакција толико измени јабуку да од ње направи неку врсту балона. Док се загрева, слана вода лагано улази у јабуку и реагује са материјама које се налазе у њој. За сваку хемијску реакцију је потребно време, па зато морамо да сачекамо неколико минута. У кори јабуке се налази материја пектин, која реагује са сланом водом и претвара се у једињење које је изузетно лагано. Та новонастала материја је као хелијум, који је лакши од ваздуха и убацује се у балоне. Због тога јабука, уместо својом природном кором, бива обавијена танким слојем лакшим од ваздуха, који је полако потискује увис и подиже попут балона.

ШТА МОЖЕ ДА ЛЕТИ?

На сва тела делује сила гравитације и она због тога падају на земљу. Међутим, неке ствари успевају да се одрже у ваздуху. Авиони и птице, због свог кретања и облика, изнад и испод својих тела изазивају промену притиска, па настаје сила која је јача од гравитације и која их подиже увис. Код балона је ствар нешто другачија. Балони су лакши од ваздуха, па ваздух тежи да се спусти испод балона, тако да се балон због тога подиже увис.

ШТА ЈЕ ХЕМИЈСКА РЕАКЦИЈА?

Хемијске реакције се догађају сваког тренутка око тебе. Оне омогућују да се спајањем две материје створи трећа, сасвим другачија. Док твој стомак вари храну, он меша разне материје како би изазвао реакцију и храну претворио у оно што је организму потребно. А примера има свуда унаоколо – у кухињи док мама прави сос од разних материја, у лабораторији где научници мућкају разне материје у епруветама, али и на улици. Ако погледаш неку металну ограду која није заштићена добром фарбом, видећеш како се она полако прекрива рђом. Рђа настаје у хемијској реакцији метала и ваздуха.

МИСТЕРИЈА ЈЕДНОГ ОГЛЕДА

Могућност да јабука полети на овај начин открио је руски научник Владимир Калинкников давне 1867. године. Он је желео да направи лек против маларије, па је помешао и загрејао више разних супстанци у једној посуди – мало воде, соли, квасца, шећера и метала. Потом је у ту посуду ставио јабуку. Међутим, од целе смесе није настао лек против маларије, него нова материја, која је обмотала кору јабуке и подигла је. Калиникников се шокирао кад је то видео. Међутим, његова мешавина је била таква да је јабука, наводно, нагло излетела и ударила га у главу. То је вероватно само легенда, али због тога не правимо његову мешавину. Мало слане воде је сасвим довољно да јабука полако изађе изнад воде.

Пише: Слободан Бубњевић

Како да направим апарат за раздвајање воде? Сва вода се састоји од водоника и кисеоника, па уз сасвим мало труда могу да направим апарат за раздвајање воде помоћу две графитне оловке и једне батерије. И онда, кад год пожелим, могу да правим мехуриће. Мој апарат ће притом сваки пут раздвајати воду на њене делове. Ако баш случајно нешто загусти, увек могу да позовем мој неустрашиви инстинкт научника истраживача.

ШТА МИ ЈЕ СВЕ ПОТРЕБНО?

• Чаша
• Кашика соли
• Топла вода
• Картон 7 cm x 7 cm
• Две графитне оловке
• Резач
• Две жице
• Батерија од 9 V

КАКО РАЗДВАЈАМ ВОДУ И ПРАВИМ МЕХУРИЋЕ?

КОРАК 1

У чашу сипам топлу воду. Наjзгодније је да воду сипам до три четвртине чаше. У чашу затим успем једну кашику соли и добро промешам. Пошто је вода топла, со ће се брзо растопити.

КОРАК 2

На комаду картона врхом оловке направим два мала отвора. Они треба да буду на растојању од око 1 до 2 cm. Затим резачем зарежем две оловке са обе стране. Пре зарезивања са тупог краја оловке скинем гумицу и метални држач ако их има.

КОРАК 3

Провучем оловке кроз отворе на картону тако да стоје усправно. Доњи врхови оловака треба да буду зароњени у слану воду.

КОРАК 4

Батерију од 9 V повежем са оловкама. Огољени део једне жице спојим са једним краком батерије, а огољени део друге жице са другим краком батерије. Жице са друге стране вежем око оловака, а огољене делове спојим са графитним врхом или срцем. Ништа не значи ако само вежем жицу за дрвени део оловке, дрво не проводи струју, а срце оловке је од графита и кроз њега струја пролази – зато морам везати огољене делове жице са графитом.

ШТА СЕ ДОГАЂА?

Оног тренутка кад спојим батерију са срцем оловке, почиње да се догађа нешто чудновато. У води око оних врхова оловки који су у њу зароњени почињу да се стварају мехурићи. Како време пролази мехурића је све више и на крају вода у чаши личи на соду. Кад склоним жицу са батерије и прекинем доток струје, мехурићи одмах нестану. Ако је укључим поново, они се опет појавe.

УПОЗОРЕЊЕ

У овом огледу се користе две ствари које су незгодне кад су заједно, вода и струја, па је пожељно присуство одрасих. Међутим, струја је једносмерна, долази из батерије и сасвим је безопасна, без обзира на то што пролази кроз воду. Са друге стране, при електролизи воде на водоник и кисеоник неће доћи ни до каквих експлозија. Вода је посољена и кисеоник се одмах везује за јоне хлора из соли, па нема ништа од праскавог гаса. Зато одрасли не треба много да се мешају у овај оглед, али није лоше да буду у близини. 

ЗАШТО НАСТАЈУ МЕХУРИЋИ?

Мехурићи настају јер се вода у овом огледу раздваја на своје делове. Струја из батерије пролази кроз жице и кроз срца оловака од графита, а затим пролази кроз воду. А кад се у воду пусти струја, вода се разлаже на своје делове. Ти делови се у облику мехурића пењу ка површини чаше. Цела ствар не би била успешна да воду нисмо посолили. Со у води је на неки начин наелектрише, па вода много боље проводи струју која долази из батерије и много се боље дели.

КАКО СЕ ВОДА РАЗДВАЈА?

Процес у ком се вода раздваја на делове стручно се назива електролиза. Обична вода се састоји од два елемента – водоника и кисеоника. Ти елементи су чврсто везани један за други и никакав чекић не може да их раздвоји. Међутим, кад кроз воду пролази струја, водоник и кисеоник одлучују да им више није добро да буду заједно па се раздвајају. Водоник иде на једну, а кисеоник на другу страну.

ШТА ЈЕ H₂O?

Повремено чујеш да је ознака за воду H₂O. То је нешто о чему чеш учити у старијим разредима, али није лоше да знаш већ сада тај податак. И кад те неко пита шта је H₂O одмах ћеш знати да је то – само вода. А за лошије ђаке, постоји и изрека „Пијеш воду као во, а не знаш шта је H₂O“. Иначе, та ознака говори о два елемента воде од којих се она састоји – ознака H је водоник, а O кисеоник.

КИСЕОНИК

За кисеоник вероватно одавно знаш, то је гас који постоји свуда око нас у ваздуху и непрекидно га удишемо. Без кисеоника нема живота. Мехурићи које видимо потичу од кисеоника који се удаљава и пење ка површини чаше. Вероватно се питаш зашто не можемо да дишемо ако кисеоника има и води. Проблем је у томе што је он у води чврсто везан за водоник и наша плућа не могу да га раздвоје. Рибе дишу на шкрге и оне то умеју. Међутим, једини начин да га ми узимамо из воде био би да пуштамо струју и одвајамо кисеоник од водоника. Проблем је само у томе што нам не би баш пријало да будемо у води кроз коју пролази струја.

ВОДОНИК

Водоник је нешто другачији елемент, он је веома користан на други начин и врло фино гори кад се запали. Зато се употребљава као гориво за ракете. У последње време, водоник се користи и за покретање нових врста аутомобила. Уместо бензина, у њихов резеорвар се сипа само водоник који се лако добија из воде.

ПРАСКАВИ ГАС

Кисеоник и водоник се тешко раздвајају (само помоћу струје), али се једнако тешко и поново спајају да би поново заједно били вода. Кад се само споје, догађа се нешто непријатно – настаје праскави гас који јако експлодира. На срећу, у нашем огледу се то не догађа, водоник и кисеоник се везују за со, па нема никакве експлозије.

УПОЗОРЕЊЕ БРОЈ 2

Врло је важно да после огледа све искључим. Ако то не учиним, одрасли треба да се постарају за то. Ако би батерија остала предуго укључена и неким чудом се не би потрошила ни после недељу дана, од хлора и кисеоника би могла настати већа количина гаса хлорина, који је отрован. Њега могу да препознам по томе што ће, ако се то баш и деси, садржај чаше позеленети. Батерија ће се, наравно, потрошити максимално после неколико сати рада, али никад се не зна да ли сам купио неку батерију рекордерку. Боље је да све искључим кад завршим са огледом. Х