Текст: Слободан Бубњевић

Снег је поново над градом. Као гост који ретко долази у посету, његова изненадна појава у сивом, хладном дану, уме да у први мах изазове приличну радост. Због поновног сусрета са старим пријатељем, они који га дочекују изађу на прозоре, на тренутак оставе своје уобичајене животне невоље и свакодневне обавезе, понеко чак и телефоном обавести комшије и рођаке о неочекиваном посетиоцу.

Нажалост, снежно задовољство брзо пролази. Снег убрзо постаје гост који ремети свакодневицу, отежава кретање, предуго се задржава и не хаје превише за устаљене навике, тако да изазива испрва тихо гунђање, нервозу, а потом и отворену нетрпељивост. Шта је снег заправо? Шта је то што су деца узалудно ишчекивала целе зиме и што је наједном, почетком децембра, поново дошло?  

Каква се наука крије иза снега? Шта је протеклог дана падало изнад града, по чему се разликује од кише и леда, како настаје једна снежна пахуља и колико ће разних метеоролошких околности поново морати да се усклади да би се у облацима формирала пахуља?

СНЕЖНИ КРИСТАЛИ

Снег је облик воде у чврстом стању чија се кристализација одвија у атмосфери, па иако је његова хемијска формула H₂0, иста као код воде или леда, снег се прилично разликује од суснежице и ледене кише.

Кишне капи, настале кондензовањем водене паре у облацима, могу се због ниске температуре током пада замрзнути и претворити у суснежицу и лед, али тако настале залеђене честице нису снег и разликују се од снежних пахуља по свом облику и структури.

Кључни разлог за то је што пахуље настају већ у облацима, где се снежни кристали формирају директно из водене паре. Пахуље могу бити сачињене од једног или више спојених кристала, док се при вишим температурама граде од великог броја кристала и на земљу падају у снежним грудвицама.

Сваки снежни кристал је заправо кристал леда, тако да његову геометрију одређује геометрија молекула воде који је састављен од једног атома кисеоника и два атома водоника, међусобно размакнута за 105 степени.

У леду се молекули воде везују у низове правилних шестоугаоних прстенова, па лед има хексагоналну кристалну решетку. Елементарна ћелија кристала леда је у облику шестостране призме, геометријског тела са два шестоугла у основама и шест правоугаоника у омотачу, у чијим се теменима налазе молекули воде.

Раст снежног кристала почиње у облаку суперзасићене водене паре тако што се молекули воде кондензују око сићушне честице прашине и образују шестострану призму на коју се додају нови слојеви молекула. Испрва, док је кристал малих димензија, он расте споро и читава решетка задржава исти облик.

Како снежни кристал постаје све већи, његових шест углова бивају све више размакнути и све више окружени суперзасићеним ваздухом, тако да углови почињу да расту за нијансу брже од остатка кристала.

Због ове мале разлике у брзини на угловима, шестоугаони кристал почиње да се грана у шест кракова. Околни атмосферски услови су практично исти за све краке, тако да они расту приближно на исти начин и истом брзином. Зато све снежне пахуље имају шест међусобно идентичних кракова.

ЈЕДИНСТВЕНА СИМЕТРИЈА

Раст снежног кристала и коначан облик пахуље пре свега зависе од концентрације влаге у облаку и температуре ваздуха.

У лабораторијским експериментима са контролисаним условима утврђено је да при различитим температурама, у интервалу од  -3 до -20 °C, настају пахуље које се међусобно драстично разликују. Нa -5°C обично настају пахуље са најдужим крацима, док се између -20°C и -15°C формирају пахуље у облику равних шестокраких кристала.

Током обликовања свака пахуља непрестано преживљава драматичне измене у окружењу, бива ношена на разне стране облака, трпи различит притисак и влажност, али се те промене једнако одражавају на све кракове у једној пахуљи, што без обзира на сложеност коначно добијене структуре, обезбеђује њихову симетрију. Због ове симетрије, све пахуљице на први поглед изгледају слично.

Међутим, никада из облака на тло неће пасти две потпуно исте снежне пахуље. Вероватноћа да настану две индентичне пахуљице скоро да је једнака нули, управо због прилично несталних услова у којима поједине пахуље настају, али и због молекуларне структуре леда. Услед постојања више изотопа водоника и кисеоника, на сваких 5000 молекула воде јавља се један који се разликује од осталих.

Омањи снежни кристал садржи неколико хиљада милиона милијарди молекула воде, што значи да у њему има око милион милијарди молекула који се разликују од осталих. Они су насумично распоређени по кристалној решетки, чинећи сваки снежни кристал јединственим.

 Када би у свакој години настало милион милијарди пахуља, вероватноћа да се чак и током периода од 15 милијарди година, колико износи старост целе васионе, формирају две до у молекул индентичне пахуљице и даље је практично нула.

БОЈА СНЕГА

Снежна пахуља посматрана из непосредне близине није бела, већ је безбојна и провидна, што је логично, јер су пахуље сачињене од кристала леда. Бела боја снега је својеврсна илузија – оптичка варка која настаје рефлексијом светлости. Расејана на више снежних кристала, светлост одбијена од снега изгледа бела, што је мешавина свих боја у видљивом спектру светлости.
Људско око на неки начин успева да разлучи и види белу боју снега чак и када на њега пада долазећа светлост која није мешавина свих боја, већ припада ужем делу спектра. Међутим, за разлику од људског ока, фотографије снимљене под флуоресцентном светлошћу приказују снег зелене боје.

Иначе, поред препознатљивог белог, постоји и такозвани црвени снег. То су снежне површине крвавоцрвене боје која настаје због тога што у снегу живе колоније алги Chlamydomonas, Raphidonema и диатоми.

Ове алге су најпознатији и најраспростањенији припадници „снежне флоре“. Када има мало сунчеве светлости, а температуре постану изузетно ниске, ове алге успевају да преживе јер се њихов метаболизам се успорава и оне постају неактивне.

С друге стране, управо такви услови у поларним областима или на високим планинама омогућују замрзавање нижих слојева снега, због чега долази до трајног таложења снежног покривача и настанка ледника. У овим крајевима рефлексија светлости од снежног покривача битно снижава температуру и важна је за глобални климатски систем, пошто се известан део сунчеве радијације због одбијања враћа назад у атмосферу и не долази до загревања тла.

Разни планетарни модели климе показују да површина снежног покривача има врло значајну улогу током ледених доба. Тада увећана површина покривена снегом одбија сунчеву светлост и планета се додатно хлади, што доводи до појачаних снежних падавина, још већег одбијања зрачења и даљег хлађења планете.

Када је површина снежног покривача исувише велика, овај процес постаје неповратан и планета се трајно замрзава. Ако се снежни покривач не прошири довољно, уобичајени циклус хлађења и загревања планете се наставља, тако да се ледено доба завршава. Ледници се повлаче на север и југ, а климатски систем се стабилизује на више хиљада или милиона година.

ЗВУЦИ НА СНЕГУ

Снег данас привремено или стално покрива око 23 процента површине Земље. Уобичајено, снег пада северно од 35° и јужно од 35° географске ширине, а ближе екватору се јавља врло ретко и то на надморским висинама изнад 5000 метара.

Осим за климу, снежни покривач је значајан за многе биљне и животињске врсте. Слаба проводљивост топлоте штити поједине врсте од смрзавања током зиме, док отопљавање снега наводњава земљиште.

Занимљиво је да снег, осим што слабо проводи топлоту, лоше проводи и звук. Будући растресит, налик на материјале који се у грађевинарству користе за звучну излоацију, снежни покривач добро апсорбује амбијентални звук услед чега настаје добро позната тишина, тајац после снежне вејавице. Када се довољно наталожи и временом постане гушћи, више није тако добар апсорбер звука.

Међутим, тада се јавља једна појава омиљена код људи који уживају у шетњама по снегу. Сабијени снежни кристали на довољно ниској температури, уместо да се топе, пуцају под ногама, што изазива ефекат шкрипања. Када се температура подигне, кристали почињу да се топе под корацима и звук нестаје, тако да се шкрипање снега најчешће јавља ноћу и у хладним јутрима. Снег прате и разне друге, донекле необичне појаве, чисто литерарне.

Љубитељи снега се могу пронаћи у извесном броју књига о једној врло специфичној чежњи за удаљеним светом белине, за мистериозним светом „код Хиперборејаца“ или пак у нешто популарнијем Осећају госпођице Смиле за снег. Чаролија снега је у таквој тежњи несумњива. Пахуље се увек у хаотичном лету спуштају на тло и стварају снежни покривач који у белини, у невиности на коју асоцира, уравнотежује сваки предео, улепшава призоре прљавог града и укида ружне овдашњости. Изазива тишину.

(ВИДЕО) Март 2011. Српски Нобел Дејану Стојковићу, Ректорат Универзитета у Београду Архива: ЦПН посредством Vimeo.

Текст: Слободан Бубњевић

Илустрација: Јован Микоњић

Фукушима још оставља трагове широм света. Пре годину дана, 11. марта 2011, након великог земљотреса који се догодио у Јапану, дошло је до серије катастрофа у нуклеарној електрани Фукушима 1, удаљеној више од 200 километара од Токија. 

Ову несрећу ће током неколико драматичних мартовских дана пратити читав свет, а касније ће целом случају на INES скали нуклеарних инцидената бити додељен „ниво 7“, чиме је Фукушима изједначена са нуклеарном катастрофом у Чернобиљу. Мада радијација у већој мери никад није напустила јапанска острва, страх од нуклеарне катастрофе се после Фукушиме као никад пре проширио светом.

Из овог разлога се са катастрофом у Фукушими завршава такозвана нуклеарна ренесанса, током које су, због економске и еколошке погодности, у последњих десет година подигнути бројни реактори широм света. Након Фукушиме искључује се чак 30 од 440 реактора, колико их је пре ове несреће било оперативно широм света, а по свему судећи, мало која земља ће градити нове.

ТОНА УГЉА У ТАБЛЕТИ

Данас у свету влада огромна глад за енергијом и гашење реактора ће имати различите дугорочне последице. Иначе, све док нема инцидената, нуклеарна енергија омогућава бројне благодети. Нуклеарне електране не загађују околину, не испуштају угљен-диоксид у атмосферу и не подстичу глобално загревање.

Ако се изузме безбедносна претња, због запањујуће количине енергије која се ослобађа у реактору, ова се енергија сматра готово бесплатном у односу на енергију добијену из угља. Тако, на пример, већина нуклеарних реактора као гориво користи уранијумов диоксид у праху, сабијен у таблете од 8×9 милиметара. Само једна оваква минијатурна таблета уранијумског горива ослобађа енергије колико и једна тона угља, 2,5 тона огревног дрвета, три бурета од 200 литара нафте или 500 кубних метара земног гаса.

Но, ове очигледне предности остају у другом плану оног тренутка кад радијација напусти реактор. Тада се више ништа не може учинити да се спасу животи и здравље људи који се налазе у близини. Радиоактивне материје имају трајне и погубне ефекте по живи свет. Зато нуклеарне електране велику пажњу посвећују безбедности, а већи део цене киловат-сата добијеног из разбијања атомског језгра троши се на повећање сигурности у нуклеаркама.

У принципу, у нуклеарним реакторима ни теоријски не може доћи до неконтролисане нуклеарне експлозије каква се догодила у Хирошими и Нагасакију, а какву уобичајено замишљамо. Но, може се ипак десити, као у случају Фукушиме, или Чернобиља у СССР и Острва Три миље у САД, да се због нестабилности реактора његов омотач отвори и смртоносне радиоактивне материје слободно изађу у атмосферу. Како се то догоди?

 ЗЕМЉОТРЕС И ЦУНАМИ

У Јапану је све почело 11. марта 2011, у 14.46. по локалном времену. Обалску област код града Сендаи на северозападу ове високоразвијене државе погодио је подморски земљотрес од девет степени Рихтера. Овај изузетно разорни потрес снажно се осетио у 200 километара удаљеном Токију, али у Јапану, навикнутом на земљотресе, у први мах није изазвао драматична разарања.

Најстрашнији ударац стиже двадесетак минута касније – јапанске обале запљускује дивовски цунами талас, који се на појединим местима, као последица земљотреса, подиже и до десет метара висине. Забележени удар ће бити језив – талас баца аутомобиле, носи куће, избацује на обалу прекоокеански танкер.

Али, драма која ће уздрмати цео свет тек почиње. Централна позорница катастрофе наредних дана биће нуклеарна електрана Фукушима 1, односно Фукушима Даичи (јединица), у непосредној близини морске обале. Овде је било смештено шест нуклеарних реактора компаније Tokyo Electric Power, укупне снаге од 4,7 GW, који су у земљотресу претрпели велика оштећења и аутоматски били угашени.

НУКЛЕАРНА ДРАМА

Због удара цунамија, на Фукушима реакторима су оштећени расхладни систем и напајање електране струјом, што у серији узајамно повезаних проблема отвара питање да ли ће реактори почети да се топе и испустити свој садржај у атмосферу.

Наиме, током редовног циклуса у реактору, електрична струја се добија из уранијумских таблета у којима је изотоп U238. Цепањем језгара, односно фисијом овог уранијумског горива непрекидно се ослобађа огромна енергија која греје водену пару и тако покреће турбину генератора која производи струју.

 Међутим, у самом реактору, у који улази вода из примарног циклуса, непрекидно се у процесу фисије ослобађају „врели“ фисиони фрагменти. Они имају пресудну улогу у контролисаној ланчаној реакцији, јер су на високој температури брзи и обезбеђују даље цепање уранијума.

Но, због њих, чак и кад је електрана „искључена“, реактори морају да се хладе јер ће брзи фисиони фрагменти полако подизати температуру и кад се довољно загреју покренути ланчану реакцију. То је била срж опасности која се догодила у Фукушими након што је електрана искључена, а системи за хлађење били уништени у цунамију.

Без хлађења, реактори у Фукушими, један за другим, почињу да се греју изнад прихватљиве температуре, отимају се контроли, експлодирају њихови омотачи, а у море и атмосферу се ослобађа радијација која трује људе и земљу. Јапаном се поново шири баук радијације.

Јапанске власти данима воде битку како би се избегло потпуно отварање реакторских посуда и још већа катастрофа која прети да озрачи цео Јапан. Оператери електране одлучују да остану у електрани до краја, свесни да су себе жртвовали радијацији и дугом, болном умирању од прекомерних доза зрачења. Медији их због те жртве називају „педесет самураја“.

У међувремену, ватрогасци хладе реакторске зграде шмрковима, из хеликоптера се просипа вода на реакторе, у секундарни циклус се чак упушта морска вода, трага се за начинима да се успостави додатно напајање. Драма се окончава тек након више од седам дана, кад температура реактора најзад почиње лагано да опада.

Шта је ланчана реакција?

За разлику од термоелектрана где се струја добија сагоревањем угља и хидроелектрана које користе потенцијал река, у нуклеарним реакторима се у електричну претвара једна сасвим друга енергија – она заробљена у атомском језгру. Цела идеја је једноставна. Наиме, када се тешко радиоактивно језгро, као што је на пример језгро изотопа уранијума U238, бомбардује неутронима, долази до фисије, односно цепања језгра, и тада се ослобађа невероватна енергија.  Језгра тешких, радиоактивних елемената се и природно распадају, али се то дешава спорадично и случајно. Но, много нестабилних језгара у уранијумским таблетама има другачију судбину. Језгра се цепају од судара са неутронима, а при сваком распаду настају фрагменти распада и међу њима, посебно важно – нови неутрони. Они погађају следећа језгра и изазивају нове сударе, ослобађајући огромну енергију. Ако се фрагменти распада успоравају тако да не „побегну“,  као што то чини модератор у реактору, процес се практично одвија сам до себе.

ХИЉАДУ ЖДРАЛОВА

Тешко је проценити све последице несреће у Фукушими. Поред великог броја настрадалих у удару цунамија, у нуклеарној електрани су од зрачења непосредно страдале две особе, а више од 25 радника који су се свесно жртвовали како би спречили већу катастрофу, примило је велике дозе зрачења.

Данас је око електране, са простора од 20 километара у пречнику, исељено више од 200.000 људи. Регион који обухвата између 20 и 30 километара ове области сматра се опасним, али ту није забрањен живот.

Према званичним подацима, око Фукушиме се данас мери радијација од 100 милисиверта, која није директно погубна за живот, али може изазвати рак и друга трајна обољења. Поређења ради, у нормалним срединама радиоактивност је обично нижа од једног милисиверта.

Током првих годину дана након Фукушиме, у Јапану су одржани масовни протести против нуклеарне енергије, а влада Јошихико Ноде је донела одлуку да у будућности земљу учини независном од нуклеарне енергије. Данас се симболично, недалеко од обале Фукушиме, планира изградња плутајуће електране на ветар са шест ветрогенератора од по 2МW.  

Оштећени реактори ће бити заливени бетоном и закопани песком. Током јесени 2011. Јапан је издвојио 13 милијарди долара за чишћење контаминираног подручја око Фукушиме. Тај новац је утрошен на санацију реактора, али и на измештање 29 милиона кубних метара земљишта које је озрачено око фабрике. Но, један део ове области биће заувек забрањен за живот, сасвим налик на Забрањену зону око Чернобиља у Украјини.

Како ради нуклеарни реактор?

Нуклеарна електрана има много сличности са термоелектраном. Суштинска разлика је у томе што се водена пара у термоелектрани покреће сагоревањем угља, а у нуклеарној радом реактора. Реакторску зграду чине унутрашња челична љуска под притиском и спољна зграда од армираног бетона. Унутар ње се налази реактор са два расхладна круга и сигурносним системима. Реакторска посуда је врло мала у односу на зграду којом је заштићена. Вода се у два расхладна круга греје током ланчане реакције у реактору, а потом генератори паре производе засићену пару. Ова пара се користи за покретање турбина електране које затим, као и сваки генератор, производе струју. Турбинска хала је велика, не много различита од блока какве термоелектране, осим што је видљиво чистија, готово као нека лабораторија.

Текст: С. Бубњевић

Морепловци у Европи почињу да користе компас пре више од 800 година, али све до 17. века ниjе било познато на ком принципу компас ради. Ова jедноставна механичка справа за ориjентисање у простору састоjи се од магнетне игле чиjи се jедан пол увек окреће према северу. Међутим, jако дуго се ниjе знало због чега се то баш увек догађа. Прве научне експерименте са електрицитетом и магнетима изводио jе jош 1269. године француски крсташ и инжењер Петрус Перегринус де Марикорт, но, биће потребна чак четири века да би некоме пало на ум како таjна компаса лежи у магнетизму Земље.

У међувремену, употреба компаса постала jе распрострањена у навигациjи и омогућила је велика прекоокеанска путовања попут Колумбовог открића Америке. У такозваноj Западноj Индиjи никле су већ и прве колониjе, морепловци су са компасом опловили планету, и тек тада је лекар енглеске краљице Елизабете I, Вилиjам Гилберт, дао прво обjашњење принципа рада компаса.

Глиберт jе провео 17 година истражујући, сабираjући до тада познато знање о намагнетисаним и наелектрисаним телима у књигу De Magnete, Magneticisque Corporibus, et de Magno Magnete Tellure (О магнету, магнетним телима и великом магнету Земље), коjа jе обjављена 1600. године.

Гилберт jе обjаснио да планета Земља има своjе магнетно поље коjе узрокуjе да се магнетна игла увек окреће ка северу. Уз то, Гилберт jе увео поjам електричне силе и први схватио да постоjи сличност између магнетизма и електрицитета , односно сличност између сталних магнета и тела коjа се могу наелектрисати трењем као ћилибар. 

ИДЕЈЕ

Колико далеко стиже једна добра идеја? Ко је до ње први дошао? Зашто и како је постала тако распрострањена у свакодневици? Сазнајте више о малим стварима које су промениле свет.

Истражите текстове из рубрике ИДЕЈЕ.

Текст: Слободан Бубњевић, Марија Видић

Колико пута сте током протекле, изузетно снежне и хладне зиме ослушнули, погледали или потражили податке о температури? Ако размислите, испоставља се да је температура физичка величина о којој се чешће извештава него о свим оним медијски атрактивнијим, животнијим и „ненаучним“ величинама као што су број преминулих у несрећама или цена жита на светским берзама. Посебно кад је реч о температури ваздуха.

Информација о тренутној температури ваздуха је данас саставни део готово сваке информативне емисије, доступна је у сваком аутомобилу, на интернет сајту и на сваком иоле бољем телефону. Само су подаци о времену, о часовима и минутима, распрострањенији од података о температури. Притом, температура и подаци о њој снажно утичу на живот. У складу са њом се планирају свакодневне обавезе, политичке кампање, војни напади, број купљених киловат-сати и број возила на улицама завејаног града.

Но, шта је уопште температура? Пре свега, она није исто што и топлота, што се често погрешно изједначава. Наиме, ако питате физичаре, који о физичким величинама природно највише знају, рећи ће да је температура једна интензивна физичка величина. Односно да није екстензивна. И тешко да вам на први поглед то много значи. Но, о чему је реч?

ВЕЛИЧИНА СИСТЕМА

Екстензивне величине су, наиме, адитивне и пропорционалне величини физичког система који описују – такве су површина и запремина, густина, наелектрисање, енергија и импулс. Ако размислите, ову врсту величина некако доживљавамо природније и лакше поимамо – што је нека река већа, она има више енергије, или што је посуда већа, има већу запремину. У екстензивне величине спада и топлота, пошто је она увек заправо нека размењена енергија, док температура, као што је речено, спада у интензивне величине.

Интензивне величине, мада их редовно користимо као у случају температуре, измичу тој врсти промишљања. Често људи, мада су им сасвим блиске, уопште не мисле о оваквим величинама и заправо нису свесни шта оне физички представљају, па их углавном схватају условљено, односно везују за неке сасвим одређене феномене – што је нижа температура, има више снега. Поред температуре, овакве величине су брзина, вискозност, концентрација или специфично наелектрисање.

Интензивне величине увек карактеришу неки систем независно од његове величине. Оне су такве да морају бити исте у целом систему и свим његовим деловима. Тако се подразумева да се сваки део, сваки вагон воза креће брзином од 50 на сат, ако се каже да се воз креће том брзином.

Са друге стране, кад кажемо да је температура ваздуха десет степени Целзијуса, такође подразумевамо да је то температура која се односи и на ваздух у соби у којој читамо и на ваздух који се налази изван ње. Или не? Наравно да не, ако је соба загрејана. Можемо бар рећи да је десет степени свуда у улици. Или, такође не? Таксиста на свом мерачу температуре у аутомобилу на једном ћошку мери 12 степени, а улични сат са електронским термометром на принципу термопара на другом ћошку показује девет степени. Ко ту греши?

ТОПЛОТНА РАВНОТЕЖА

Да ли метеоролози лажу кад кажу да је температура у целом граду десет степени? Наравно, они говоре о просеку који се односи на услове који владају у метеоролошкој мерној станици. А шта ако останемо у добро загрејаној соби где брижљиво и поуздано тачно меримо температуру, али одемо даље и погледамо да ли је температура иста за сваки литар ваздуха?

Чињеница да температура не зависи од величине система заправо значи нешто друго и кад се о њој говори, заборавља се једна важна ствар – она подразумева да је систем у такозваној термодинамичкој равнотежи. Кад сипамо врелу воду у хладну шољу, оне немају исту температуру, но после не тако дуго времена њихова ће се температура изједначити па сматрамо да су у термодинамичкој равнотежи и да имају једнаку температуру која је иста за цео систем, што смо и рекли да је случај са интензивним величинама.

Ако се вратимо на пример са загрејаном собом, показује се да ће се у тој соби, ако је не реметимо превише отварајући и затварајући прозоре, палећи и гасећи грејање, после довољно дуго времена такође успоставити поменута термодинамичка равнотежа. О неизбежности тог сценарија говоре закони термодинамике. А кад се већ догоди да је цела соба у топлотној равнотежи, да су се сви молекули тог система условно уједначили по брзини, онда можемо да кажемо како постоји величина која карактерише цео систем, у целости и деловима. И то је – температура.

Да би је измерили, убацићемо у собу некакав мерач и сачекати да и он дође у термодинамичку равнотежу с остатком собе. Такве мерне инструменте сматрамо термометрима – из историјских и уопште људских разлога они не дају неки „интензиван“ број који је пре свега својствен брзини кретања свих молекула у соби, већ показују неку упоредну, сасвим индиректну дужинску величину – висину живиног стуба која је већа што је температура виша.

ТЕМПЕРАТУРНА СКАЛА

Такав врло сугестиван мерач из 18. века је и условио прављење свих досадашњих температурних скала. Све оне, било Фаренхајтова, Целзијусова или Келвинова скала, само су предмет људског договора, пошто је величина једног степена могла бити и другачије постављена. Као што, уосталом, пре само неколико векова, људи уопште нису ни мерили температуру, нити су знали за њу.

Температурне скале су заправо вештачки развијене у односу на две врло јасно видљиве природне топлотне појаве које се догађају са водом и то искључиво на нормалном атмосферском притиску – једнa је топљење леда, односно претварање воде из чврстог стања у течно, другa је кључање и претварање воде у гас. Простим избором да први догађај буде на нула, а други на 100 степени, добија се цела скала, као и величина сваког степена.

Овако је, у суштини, скалу температуре 1742. године поставио шведски астроном Андрес Целзијус, мада је он сам изабрао да нула буде кључање, а 100 степени мржњење воде. Но, на сугестију славног ботаничара Карла Линеа, скала је обрнута и постављена онаквом каква је данас, кад је реч о нормалном атмосферском притиску. Испоставља се да, прецизно измерени, почетак и крај скале, нису баш сасвим ни нула, ни 100 степени Целзијуса, али то не мења суштину.

Будући да је тако ипак остало питање најниже могуће температуре која влада у отвореном свемиру, 1900. године је уведена и апсолутна Келвинова скала, која припада званичном SI систему мера и чија је нула, 0°К, померена на -273,15 °C, што се сматра најнижом температуром у природи. Но, ширина степена је и даље арбитрарно људска и везана за воду под одређеним, нормалним притиском.

Заиста је тешко замислити како је пре само неколико векова изгледао свет у коме се температура није ни мерила, нити узимала у разматрање, али зар није запањујуће како је једна сасвим договорна, готово измишљена величина данас постала тако важна за свакодневни живот? Посебно кад само индиректно говори у каквој се врсти топлотне равнотеже нашао ваздух у соби, људско тело, дрво или електронски уређај.

Међутим, температура тиме ипак одаје пресудну ствар о понашању и стању целог тог система – да ли је прегрејан, болестан, расхлађен, покретљив. Знајући само температуру нечега, знамо бар пола истине о томе шта је са њим. Свеједно да ли говоримо о телесној температури човека који лаже или организацији једног друштва као што је пчелиње.

Извор: „Живот изнад нуле“, С. Бубњевић, „Време науке“ број 35.

• Апсолутна нула: -273,15 °C
• Најнижа температура коју је човек постигао: -273,149999999900 °C
• Тројна тачка воде: (мржњење леда) 0,01 °C
• Кључање воде: 99,9839 °C
• Усијана сијалица: 2200 °C
• Површина Сунца: 5505 °C
• Унутрашњост Сунца: 16 милиона °C
• Експлозија термонуклеарног оружја: 320 милиона °C

Температура и живи свет

Познато је због чега лишће жути: током пролећа и лета оно је пуно хлорофила чија је функција да упија сунчеву светлост и помаже трансформацију угљен-диоксида и воде у угљене хидрате као што су шећери и скроб. Хлорофил је зелене боје па је и лишће зелене боје. Осталих пигмената који дају црвену, жуту и љубичасту боју има много мање па не долазе до изражаја.

Онда у јесен, када су дани краћи и буде мање сунца, биљка производи све мање хлорофила и престаје да се храни на тај начин. Хлорофил се повлачи из лишћа па друге боје, као што су пурпурна, наранџаста, смеђа и жута, почну да долазе до изражаја, а уједно се и производња пигмената који дају ове боје повећава.

На боју лишћа, односно на хемијску реакцију која се у њима одвија, поред светлости утичу температура и количина воде која долази до биљке. На пример, температура изнад нуле погодује производњи црвених, антоцијаних пигмената, па ће и лишће тада углавном бити црвенкасто.

Али, ако у рану јесен температура нагло падне испод нуле, црвена боја ће мање доћи до изражаја. Уколико пада много кише, интензитет јесењих боја биће већи. Научници су закључили да се најспектакуларније јесење боје појављују током топлих сунчаних дана које прате хладне ноћи, али без смрзавања.

Истовремено са смањењем количине хлорофила у лишћу се дешава још нешто: на месту где се петељка листа спаја са граном развијају се нови слојеви ћелија и лист се постепено одваја од дрвета. То уједно успорава и на крају прекида циркулацију хранљивих материја кроз лист. Када дође време, и благи ветрић је довољан да потпуно откине лист и однесе га, а на месту где је била његова петељка остаје минијатурни ожиљак.

Листопадне биљке морају да „отресу“ сопствено лишће како би се заштитиле од смрзавања и припремиле за зиму. Уједно, опало лишће добија нову улогу: распада се и својим саставом богати земљу тако што се временом претвара у хранљиви хумус из кога биљка црпе енергију и влагу.

Но, шта се дешава са дрветом када температуре постану врло ниске?

Током зиме биљка је у стању мировања. Њен раст је заустављен у јесен са првим ниским температурама и мањком светла када почиње поступна аклиматизација на нове услове. Ако температура поступно пада, биљка не доживљава стрес, па чак и у ситуацијама када температура падне до -40 или -45 степени Целзијуса, она ће преживети.

Међутим, како су биљке, баш као и људско тело, већински сачињене од воде, температуре испод нуле у неким ситуацијама могу бити погубне.

Смрзавање дрвета спречава дехидрација ћелија када се вода повлачи у међућелијски простор где лед није смртоносан.

Осим тога, ткиво биљке поседује још један механизам који не дозвољава формирање леда, бар не у деловима који би могли да створе повреде. Ова способност биљака и риба које живе у врло хладним водама често се назива „дубоко суперхлађење“ – течности и гасови чак и на температурама нижим од њихове тачке смрзавања не прелазе у чврсто стање.

Биљке успевају да очувају своје ћелије несмрзнуте захваљујући синтези такозваних антифриз протеина који заустављају формирање леда. Ове протеине производе не само биљке и рибе већ и бактерије и друге врсте.

Појаву је описао педесетих година 20. века П.Ф. Сколандер, који је веровао да рибе из хладних мора имају некакав „антифриз“ у крви. Током шездесетих година Артур де Врис успео је да изолује поменути антифриз протеин који се производи у рибама, а тек неколико деценија касније потврђено је његово присуство и у другим врстама.

Извор: „Кад шума назебе“, М. Видић, „Време науке“ број 35.

Температура и рачунари

Компјутер ми се стално рестартује и гаси. Шта да радим?

Да су они који важе за познаваоце рачунара добијали динар сваки пут кад треба да одговоре на ово питање…

Прва ствар на коју се обично помисли у таквој ситуацији јесте да се компјутер прегрева. Његове компоненте се у раду греју, због чега је обезбеђено хлађење, али шта ако оно није довољно?

До прегревања најчешће долази из сасвим баналног разлога – превише прашине. Пошто се уређај за хлађење – кулер – састоји од малог или мало већег вентилатора, он не само да избацује ваздух из кућишта рачунара, већ у кућиште улази и нови ваздух. А пошто рачунари, бар десктоп рачунари, обично стоје на поду, у неком ћошку, у близини зида, прашине у кућишту не мањка.

Прашина полако почиње да облаже кулер и околне компоненте па хлађење све лошије ради и има све мање ефекта. У једном тренутку доћи ће до прегревања. Већина процесора толерише температуре чак до 80 степени Целзијуса, међутим, радна температура требало би да буде до 50 степени.

Температура може да се провери у БИОС-у или помоћу малих софтвера, такозваних монитора рада рачунара.

Осим проблема са прашином, често се дешава да је систем за хлађење неисправан или недовољно снажан да испрати рад рачунара.

Међутим, има ту још нешто занимљиво у вези са температуром и компјутером: термална паста. Ова паста, која се обично наноси између хладњака и процесора, важна је зато што повећава додирну површину преко које се преноси топлота повећавајући на тај начин ефикасност хлађења. Она заправо повећава проводност између површина тако што попуњава микроскопске празнине које чини ваздух због чега компоненте добро не належу, тј. немају потпуни спој. Ове мале несавршености обично нису видљиве голим оком и настају у току производног процеса.

Но, са годинама употребе, паста стари и из аморфног прелази у прашкасто стање. На тај начин се смањује додирна површина и пренос топлоте више није тако добар као што је био у старту. То се поготово догађа код процесора и графичких карти, пошто се оне и иначе највише загревају. Манифестација је иста као и код прегревања изазваног запушеним отворима за ваздух, али да би се отклонио проблем, није довољно само „продувати“ издувни систем. Потребно је скинути хладњак, уклонити остатке старе пасте и пажљиво нанети танак слој нове. На тај начин се радни век компјутера може продужити још неколико година.

Извор: „Мегабајт топлоте“, М. Видић, „Време науке“ број 35.

Пише: Марија Видић

Ове године Институт за физику, једна од водећих научних установа у земљи, прославио је пола века постојања. Епитет „водећа установа“ Институт за физику није лако стекао: по људским и инфраструктурним капацитетима, обиму међународне сарадње, као и по броју освојених европских и домаћих пројеката и броју објављених научних радова, ова установа је у самом је врху научне пирамиде у Србији.

Основан је у мају 1961. године са неколико јасних задатака: да проучава, решава и истражује сва питања из области физике, а посебно физику чврстих тела, гасна пражњења, поједине области нуклеарне физике, као и теоријску физику и историју и филозофију ове науке. Осим тога, задатак Института је, стајало је у оснивачком акту, и да организује стручно усавршавање и помаже у извођењу наставе на Универзитету у Београду.

Институт за физику је никао као плод интензивног развоја физике у послератној Југославији. То је период експлозије интересовања за квантну механику и релативистичку физику, период великог улагања у развој наоружања, али и посматрања физике као чиниоца технолошког и економског развоја.

Први човек на челу Института био је Александар Милојевић (1912–1986), угледни професор и један од оснивача ове установе. Милојевић је крајем педесетих година XX века дошао на идеју да окупи све београдске професоре физике под један кров како би развијали науку и образовали нове генерације научника. Седиште Института због тога је најпре било у згради Природно-математичког факултета, да би се две деценије касније преселио у Земун, у Прегревицу крај Дунава, где се и данас налази. Милојевић је поставио темеље будућег развоја установе: младе истраживаче је разаслао у светске лабораторије да стичу знања и да по повратку у Институт самостално покрену истраживања у најразличитијим областима.

Тако се и догодило. Институт је захваљујући таквој стратегији развоја, крајем седамдесетих, када њиме руководи Раде Антанасијевић (1938–2003), ушао у своје златно доба. У ово време, када цветају истраживања, Институт је успео да развије широку сарадњу са бројним установама тадашње Југославије као и ван граница земље.

Кроз кризно време почетком деведесетих година, Институт је провео трећи директор Марко Поповић (1936–
2011), који је, иначе, први истраживач запослен на Институту 1961. године, убрзо након оснивања. Марка Поповића је на позицији директора средином деведесетих заменио Драган Поповић, који је донедавно био на челу ове установе, учинивши је врхунским институтом. Захваљујући Драгану Поповићу, крајем деведесетих година постепено је обнављана зграда Института у Земуну, тако да је избегла судбину многих које су у време санкција и кризе оронуле и пропале.

Почетком двехиљадитих Институт је први након изолације Србије изашао у европски истраживачки простор покренувши сарадњу са бројним научним установама. У томе је имао великог успеха, као и у освајању пројеката: у Институту данас постоји више лабораторија које су означене као такозвани европски центри изврсности.

Но, запослени у Институту воле да кажу да је за оно што у овој установи зову „дух Института за физику“ заправо најзаслужнији један од наших најпознатијих и најцењенијих теоретичара ХХ века, академик Звонко Марић (1931–2006). Он је увео квантну механику на Универзитет у Београду и био врстан и свестран физичар, мада никад није имао званичне функције у овој установи. Међутим, можда је од доприноса у науци још већи његов значај био у утицају који је имао на колеге – Марић је заговарао стално усавршавање, инсистирао је на ширем сагледавању сваког задатка, као и на свестранијем приступу научном раду. 

Управо таква атмосфера у Институту влада и данас, под руководством Александра Белића, када се срећу све генерације физичара – неки од њих у овој установи провели су читав радни век. Но, новом духу Института доприноси повратак једног броја успешних физичара који су део свог образовања стекли у иностранству, по угледним научним центрима Европе, Америке и Аустралије, где су градили и успешне каријере. Ту је и читава генерација младих физичара: неколико десетина младих доктораната недавно је започело свој рад на Институту за физику. Само ове године запослено их је више од 20. Баш захваљујући том „духу Института“ и људима који га чине, о њему се данас говори као о установи од националног значаја. Х

Пише: Слободан Бубњевић

Да ли је Ајнштајнова теорија релативности нетачна? Након извесних наговештаја и вести које су прошле недеље преношене са неверицом, у петак је у живој видео-конференцији Европске лабораторије за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) званично саопштено шокантно откриће чије се последице по науку у овом тренутку тешко могу и замислити – да постоје субатомске честице које путују брже од светлости.

Према једном од два постулата теорије релативности, брзина светлости је највећа могућа брзина у универзуму. Међутим, сасвим неочекивано, у експерименту који заједно изводе ЦЕРН и италијанска лабораторија Гран Сасо снимљена су неутрина како путују брзином нешто већом од оне за коју физичари већ пун век верују да је недостижна. Брзина светлости у вакууму износи 299.792,5 km/s, док су неутрина уловљена у прекорачењу брзине при, за физику XX века немогућих, 299.798,5 km/s (што је брже за шест километара у секунди).

Но, такви ефекти ипак могу бити последица некакве инструменталне грешке самог детектора или каквог споредног утицаја, па је одлука ЦЕРН-а да своје резултате супростави Ајнштајну у најмању руку храбра, јер би евентуални обрт, који би показао да резултати нису веродостојни, трајно угрозио релевантност највеће европске лабораторије. Са друге стране, ако се покаже да је детектор ОПЕРА уловио честице које су из ЦЕРН-а, испод Алпа, испаљене брзином већом од светлости, биће то крај физике какву познајемо, али ће се зато отворити врата за нова, милионе вредна истраживања.

ПРЕКОРАЧЕЊЕ БРЗИНЕ

Судећи по раду који је објављен на аrxiv.org, резултат је добијен на основу 15.000 мерења брзине неутрина на детектору ОПЕРА у Италији. „С обзиром на потенцијално велики утицај овог открића на физику, ово нас мотивише да наставимо наше истраживање како бисмо пронашли неке засад непознате систематске ефекте“, опрезно је рекао доктор Антонио Ередитато, који је испред свог тима новинарима саопштио вест о неутринима бржим од светлости. Он је отворено позвао све друге лабораторије да провере њихове резултате.

Но, бројни научници, једнако као и медији, били су у шоку након саме најаве овог открића, док је један број физичара остао при томе да је ту ипак реч о грешци. Британски физичар Џим ел Калили изјавио је да ће, ако је ОПЕРА заиста уловила честице брже од светлости, појести своје гаће уживо на телевизији. „Ми смо упорно тражили грешке – тривијалне грешке, компликованије грешке, али нисмо их нашли“, образложио је налазе свог тима доктор Ередитато.

Неутрина су елементарне честице без наелектрисања, лептони који не реагују у електричном и магнетном пољу и могу да пређу огромна растојања. Могу да настану у нуклеарним процесима, углавном на звездама, као и при експлозијама супернова, а физичари их већ деценијама лове у бројним детекторима широм света. Стандардни модел познаје три врсте неутрина: мионски, електронски и тау неутрино.

У овом експерименту су коришћени мионски неутрини који су произведени и убрзани у ЦЕРН-у, код Женеве у Швајцарској. Неутрини су, потом, из ЦЕРН-а испаљивани кроз земљу на пут дуг 730 километара, да би након око 2,4 милисекунде путовања били ухваћени у детектору лабораторије Гран Сасо, у централној Италији. Овде је изграђен детектор ОПЕРА (Oscillation Project with Emulsion-tRacking Apparatus), који је током последње три године ловио неутрина упућена из ЦЕРН-а.

Но, након 15.000 регистрованих неутрина постало је јасно да она стижу малчице пребрзо – око 60 милијардитих делова секунде раније. Како тврде у ЦЕРН-у, резултати хватања неутрина на ОПЕРИ су добијени са великом статистичком сигурношћу, а могућа грешка није већа од 10 милијардитих делова секунде, тако да је тим научника прошле недеље обелоданио рад у коме трвде да је њихов детектор уловио честице брже од светлости.

НОВА ФИЗИКА

Може ли теорија релативности заиста „пасти“ једнако као што је својевремено била оборена Њутнова теорија класичне механике? Наиме, Алберт Ајншатјн је своју специјалну теорију објавио 1905. године на темељу вишегодишњих мерења у којима су физичари, трагајући за етром, установили да не могу измерити брзину већу од брзине светлости. У њој је изнео закључке који су заувек изменили ток науке.

С обзиром на то да су закључци Ајнштајнове теорије за то доба били изненађујући, она је од почетка била предмет сталних провера. На хиљаде лаика је, углавном зато што теорију нису ни разумели, покушало да оспори Ајнштајна, али је теорија одолела не само њима него практично и свим експериментима где је стављена на егзактну проверу. Али, све би се можда могло променити након овог открића.

Свакако, да се може рећи како је Ајнштајнов постулат о највећој брзини нетачан, биће неопходно да у некој другој лабораторији дође бар до још једне, независне потврде која се може поновити на било ком месту на свету. Такав налаз у суштини неће значити да су сви они експерименти који су Ајнштајнову теорију потврдили били нетачни, већ да је сама теорија важила у некој врсти „органиченог“ домена. Шта ће важити изван њега? То ће бити предмет неке нове физике која тек треба да се успостави.

Прве спекулације већ иду ка томе да би се могло показати како су међугалактичка путовања могућа, као и да је можда могуће путовати кроз време, затим ка свемиру са много више димензија, али и ка сасвим незамисливим физикама где се прво дешавају последице, а потом узроци. Свакако, треба бити изузетно опрезан, али ако се резулати покажу тачним, биће то крај начина размишљања о свету који је изнедрио XX век и који је имао драматичан утицај не само на науку већ и на културу, уметност и технологију. На крају, и на наш свакодневни живот.

У оквиру поставке на Сајму књига 2011. у Београду, Центар за промоцију науке је посетиоцима представио оригинално издање славне књиге Исака Њутна (1643–1727) Philosophiae Naturalis Principia Mathematica, дела које се сматра пресудно важним за развој модерне науке.

Но, колико је ова књига, написана пре четири века, данас заиста значајна? Послужимо се једним мисаоним експериментом. Како би могао изгледати свет у коме Исак Њутн никада није објавио ову књигу и где се, потом, нису развили модерна физика и научни начин промишљања о природи?

Проведимо један дан у таквом свету.

Алтернативна историја
СВЕТ БЕЗ ИСАКА ЊУТНА

Пише: Слободан Бубњевић

 Након дугог листања, тонеш све дубље. Метално звоно. Отвараш очи у полутами. Калуђер у црној ризи пролази између кревета и звони на устајање. Бледа светлост првог свитања допире само кроз уске отворе на таваници, пошто у манастирској спаваоници нема прозора са стаклима.

 Твоји другари већ устају из суседних кревета и тресу се од хладноће. Не постоје радијатори, а пошто ни металне пећи са димњаком нису измишљене, просторија се врло лоше загрева помоћу недовољно ефикасног манастирског камина. Облачиш тврду вунену тканину. Технологија глачања и механичког упредања вуне није развијена и твоја одећа те гребе попут јежевих бодљи.

 Када устанеш, имаш прилику да се умијеш леденом водом (бојлери и томе налик електрични грејачи, наравно, не постоје), али не можеш да се погледаш у огледалу јер је употреба огледала забрањена за ђаке. Пошто ни оптика не постоји, није познато какве силе образују твој одраз, па се огледало међу твојим учитељима сматра ђавољом направом.

 То те не мучи сувише, пошто те, у духу метафизичке сколастике, сваког дана уче да презиреш материјални свет и потпуно ти је свеједно како ће твоје лице и тело данас изгледати.

 МЕРЕЊА

 Калуђер престаје да звони и посматра под којим углом Сунчев зрак пада са таванице на под. Када процени да је Сунце довољно високо, он намешта пешчани часовник по коме ће се мерити време током целог дана. Нико осим њега то не уме да ради, јер у свету у коме живиш није развијен никакав мерни систем. Дужине, углове и тежине обично одређују најискуснији за послове размеравања.

 Апотекари користе и необичне справе, попут ваге или лењира, али свака има мерну скалу која је обично јединствена за дати инструмент и није усклађена ни са једном другом скалом, тако да сви ти инструменти увек мере међусобно различите вредности. А неки трговци су толико искусни да успевају све мере произвољно да одреде, без икаквих инструмената, мада мало ко верује у поштење њиховог мерења.

 Пешчаник је постављен и један од твојих другара се смешта поред њега – он ће током читавог дана мотрити и окретати пешчани сат, што је врло важан посао. Међутим, догађа се да се неки од ђака успава на овој дужности, па понекад дан траје дуже, а вечера почиње касније.

 НАУКЕ

 Данас си ослобођен наставе. То се често догађа, али не пропушташ много. У твојој манастирској школи уче се грчки, латински, теологија, право и филозофија. Ове науке, онако како се изучавају у то време, служе само једној сврси – да ти омогуће да што боље разумеш књиге које се чувају као највеће благо у скрипторијуму.

 Пошто се никаква нова знања не откривају, сва постојећа наука је одавно довршена и записана у старим књигама које треба пажљиво проучавати. Нема модерне хемије, папир се производи на застарео начин па је јако скуп, а књиге су врло ретке и изузетно вредне.

 Запало ти је у задатак да један руком преписани манускрипт из скрипторијума однесеш до оближњег града, како би се ондашњи свештеници упутили у нека космолошка питања. Када они прочитају неколико пасуса, вратићеш књигу у сигурност манастира. Док ходаш до града, кришом прегледаш манускрипт и сазнајеш да постоје звезде које стоје на небу, док неке од њих круже око Земље. Те покретне звезде се називају планете.

 Уз то, сазнајеш да Земља мирује док се Сунце окреће око ње. Нимало не сумњаш у тај погрешно постављени небески систем, пошто ти изгледа разуман. У пролазу видиш две јабуке како истовремено падају са дрвета.

 Толико си уверен у аристотеловско учење да тежа тела падају брже, па уопште не запажаш како су јабуке истовремено пале на земљу. Нико те никада није саветовао да било шта око себе пажљиво посматраш, пошто се реални свет око тебе стално потцењује као скуп лажних представа.

 ГРАД

Када стигнеш у град, видиш да су улице изузетно прљаве, пошто не постоји начин да се оперу. Нема текуће воде и водовода, а ни канализације. Ове ствари су постојале у древној прошлости, али пошто нема физике, нико није разумео како функционишу, тако да су, као и многа друга открића, временом заборављене. На једном зиду видиш чудан натпис.

 Познато ти је да без физике нема развоја технологије, па нема телефона, интернета, новина, нити икаквих средстава комуникације, тако да се људи често споразумевају таквим натписима на зидовима. Поједина тајна удружења стављају шифроване ознаке како би својим члановима у пролазу објавиле да у том граду постоји њихова задруга.

 Улице кривудају јер се мало ко разуме у геометрију. Неколико кућа је срушено тако да мораш да их заобилазиш. Нико не уме да направи статички прорачун приликом изградње и грађевине често падају под сопственом тежином. Због сталног заобилажења, почињеш да луташ и на крају се сасвим изгубиш. На зиду у кривудавој улици опет видиш онај необични знак.

 Прилази ти један млад јеретик и кришом ти предаје некакав документ тајно одштампани на штампарској преси. На сличним брошурама обично се објављују какве тајне теорије или резултати огледа које ипак повремено изводе нека од јеретичких друштава. Брзо га сакриваш испод одеће.

 Радознао си, али нећеш га прегледати на улици. У ствари, не разумеш шта нагони те људе да ризикују живот како би изучавали природу. Казна за такве огледе обично је спаљивање на ломачи. Одлазиш низ улицу и проналазиш цркву где треба да предаш манускрипт на читање. Гушиш се од задаха који влада у граду.

 МРАК

Најзад, обавио си свој задатак и враћаш се у манастирску школу. Пада ноћ и то те прилично забрињава. Сви људи које успут видиш махнито беже пред сумраком. Склањају се у куће. И тебе хвата велики страх од мрака. Али, то је сасвим нормално. Ником није познато како се смењују дан и ноћ, а у целом свету влада правило да ноћ није доба када људи треба да бораве на отвореном. Пошто нико не проверава, сумња се да ноћу најчудније звери и авети лутају унаоколо.

 Најгора ствар у свету без физике нису разне неугодности и неразвијена технологија, већ страх. Нема начина да се провери било шта непознато, а у непознатом страх клија. Споро ходаш и хвата те мрак. Одузимаш се. Затвараш очи јер не желиш да провериш како изгледа тај ужасни свет ноћи. У свету без физике никада ништа не желиш да провериш и зато се иначе толико бојиш.

 Притиснут страхом, увиђаш једну ствар. Можда се она тајна удружења заправо боре против страха. Можда се мање плаше када упознају свет који их окружује. У мраку чујеш звоно. Оно има метални призвук, као звоно којим те калуђери буде сваког јутра. Тај звук те разбуђује. Отвараш очи и одједном видиш око себе потпуно другачији свет.

 Уобичајена граја на Сајму књига, твом другу звони мобилни телефон, људи се тискају око штандова, а ти, после пакла кроз који си прошао, помишљаш да ти ствари као што је физика могу недостајати. Можда и први пут. Нимало не жалиш за светом без физике, али нешто је ипак остало – испод јакне напипаваш свитак који си добио у кривудавој улици, вадиш га и са радозналошћу отвараш. Х

У припреми овог сасвим арбитрарног осврта на могући свет без физике, коришћени су описи друштва у позном средњем веку Жана Делимоа из дела Грех и страх.  Првобитна верзија овог текста је објављена у часопису „Млади физичар“.