Текст: Сташа Бајац

У Републици Србији се 15. фебруара обележава Дан државности. Мада је као национални празник уведен пре више од десет година, овај датум је све донедавно изазивао само амбивалентна осећања грађана Србије. Но, симболично празновање рођендана српске државности у вези је са датумом који је у много чему обележио историју 19. века.

На овај дан 1804. у Београдском пашалуку и шест околних нахија избио је Први српски устанак. Мада је почео као локална побуна против дахија, устанак је прерастао у вишегодишњи рат који ће историчари назвати „српском револуцијом“. Овај тренутак је представљао историјски прелом са којим су почели ослобађање и развој Србије као државе.

Убрзо потом, уследио је и Други српски устанак, који је резултовао аутономијом Србије у оквиру Османског царства, стварањем Кнежевине Србије, и на тај начин утабан је пут до следећег важног тренутка који се догодио тог истог 15. фебруара.

Наиме, на Сретење 1835. донет је први српски устав, познат као Сретењски, по религиозном празнику који се славио 15. фебруара. Овај документ неће дуго опстати због међународног притиска на малу балканску кнежевину, али ће, мада први, игром случаја остати упамћен и као један од најлибералнијих устава које је Србија имала.

Тако модеран устав написао је један изузетно необичан великан 19. века, лекар и дипломатa Димитријe Давидовић, кога ће историја запамтити, пре свега, као првог српског новинара. Какве је тековине у српској култури и науци, заправо, оставио Димитрије Давидовић?

НОВИНЕ СЕРБСКЕ

Давидовић је рођен у Земуну 1789, који је тада припадао Хабзбуршкој монархији. До одласка у Беч, у ком је почео са новинарским радом којим ће обележити почетке српске журналистике, школовао се у Земуну, Пешти, Кежмарку и Сремским Kарловцима, одакле је чак био избачен због погрдног текста који је написао о једном од професора.

У Беч, престоницу Хабзбуршке монархије, одлази 1813. да студира медицину, међутим, Димитрије Фрушић, кога је Давидовић познавао још од школовања у Пешти, позива га да заједно оснују новине. Наиме, у Бечу је постојала велика српска заједница, али ниједне новине на матерњем језику.

После бројних перипетија, одбијања полицијске управе и писма цару, добијају дозволу и оснивају Новине сербске, додуше тада са много дужим називом. Међутим, до изласка првог броја Давидовић је морао да осигура и прве претплатнике, новчану помоћ и подршку најугледнијих Срба који су тада живели у Бечу.

Пронашавши штампарију, 1. августа 1813. објављује првих двеста примерака. Новине су имале осам страна, то јест пола табака, и излазиле сваког дана сам викендом. Испрва су се углавном састојале од европских вести, а када је аустријска цензура временом ослабила, Фрушић и Давидовић су почели да објављују вести које су се тицале збивања у Србији.

Током година, уводили су различите рубрике желећи да задовоље шаренолику публику, али најчешће су преводили стране текстове. Број претплатника је из године у годину растао па опадао, али није прелазио више од петсто, што је чинило одржавање листа изузетно тешким.

Коју годину по оснивању Новина сербских Давидовић је покренуо и Забавник, посвећен српској књиженовсти. Међутим, због већ тешке материјалне ситуације за помоћ је морао да се обрати разним људима, између осталих и самом кнезу Милошу Обреновићу, који је новчано подржао алманах.

Током нешто мање од десетак година колико су Новине сербске излазиле, Давидовић се, желећи да кроз њих одржава културни живот Срба у Бечу, задуживао, улагао два мираза, купио штампарију коју је потом продао и саветовао се и сарађивао са чувеним ученим људима попут Вука Стефановића Караџића, Јернеја Копитара, Лукијана Мушицког и других.

Занимљив детаљ је да су новине забрањене иако их је Давидовић угасио. Овај податак само употпуњује слику о сложеним политичким и репресивним системима у којима су људи попут Давидовића морали да нађу начин да остваре идеје за које су дубоко веровали да су важне за цивилизацију.

КНЕЖЕВ СЕКРЕТАР

Међутим, ово није био крај Новина сербских. Десет година касније, под истим именом, Давидовић као уредник потписује годишњу публикацију, то јест службени гласник који ће током наредна два века прерасти у Службени гласник, који излази и данас, као својеврсан живи споменик првом српском уставописцу.

По гашењу првобитног листа, Давидовић је писао Милошу Обреновићу и другим кнежевима да изрази жељу да пређе у Србију и ту настави са радом. Иако ће убрзо постати приватни, а онда и званично први кнежев секретар, пут до задобијања његовог поверења био је дуг и незгодан.

Као свестрана личност, Давидовић је био у контакту за великим бројем различитих људи, што је било довољно да га кнез протера из Крагујевца, тадашње српске престонице или да му се погорша положај, у случају да неко од тих људи јавно заступа став који се косио са званичним кнежевим ставовима. А они су, опет, зависили од Османског царства или Русије, чије је интересе Милош Обреновић стално морао да узима у обзир.

У почетку, Давидовић је за кнеза преводио текстове из иностраних новина, одговарао на писма и радиo у својству породичног лекара. Но, његова дипломатска каријера почиње 1827.  када преводи хатишериф Порте, и још важније, уз то прилаже и свој коментар на овај документ и друга сродна међународна акта. Обреновић увиђа да је Давидовић користан за рад на аутономији Кнежевине Србије и све више га укључује у послове који се Кнежевине тичу.

Захваљујући његовом дејствовању и раду неколицине других дипломата, 1830. потписан је хатишериф којим се Србији враћа шест нахија, а турско становништво се сели са њене територије. Међутим, неке од уредби спроведене су тек по потписивању хатишерифа из 1833. Овом приликом, Давидовић је од руског цара добио орден Владимира Четвртог.

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ

Ова два хатишерифа представљала су законодавну основу Кнежевине Србије, ипак, били су непотпуни, понајвише у погледу унутрашње државне управе. Међутим, Милош Обреновић је доношење Устава одлагао, што је изазвало Милетину буну 1835.

Овај догађај унео је додатни притисак и 15. фебруара донет је Сретењски устав, на ком је Давидовић до тада радио. Састављен је на основу француских уставних повеља и иако је убрзо укинут, до данас остаје најмодернији и најлибералнији Устав који је Србија имала.

Међутим, под притиском Турске, Русије и Аустрије, Устав је укинут већ почетком марта, а онда и звнанично на пролеће. Услед ових догађаја, Давидовић је смењен са свих државних функција, а онда и протеран из престонице.

Поред тога, кнез Милош Обреновић му није допуштао да се пресели у Београд, па је Димитрије Давидовић са породицом остао у Смедереву до 1838, када је преминуо. Вест о његовој смрти нису пренели у Србији, али прича о његовом животу остаје да живи кроз његову културну и политичку заоставштину.

Текст: Љ. Илић, И. Хорват

Годину дана пре смрти Дејвд Боуви добио је признање и ван граница наше планете. Наиме, велики свемирски камен, пречника око 1,6 километара, каталошког назива 2008 YN3, добио је ново име: 342843 Davidbоwie.

342843 Davidbоwie креће се у главном астероидном појасу нашег Сунчевог система, између путања Марса и Јупитера, а пун круг око Сунца направи за око четири и по године. Први пут је био уочен још 2003. године, међутим, тек је 2008. било познато довољно прецизних података о његовом кретању да би се квалификовао као нови астероид.

Открио га је астроном Ф. Хормут са опсерваторије Калар Алто у Шпанији. Уколико бисте желели да посматрате 342843 Davidbоwie, био би вам неопходан професионални телескоп.

Дејвид Боуви, један од најутицајнијих уметника данашњице, познат широм света по свом алтерегу Ziggy Stardust, неколико дана након свог рођендана напустио је овоземаљску каријеру и буквално отишао свемирским путем, онако како је осмишљавао сценарије и током свог пута планетарне славе.

Музичар, песник, плесач, глумац, перформер, сликар… Заиграно прескачући границе и ослушкујући у себи могућности трансформације света у коме живимо, Дејвид Боуви је утицао на невероватан број уметника, истовремено инспиришући и своје фанове да непрекидно преиспитују свет око себе.

За Дејвида Боувија се може рећи да је уметничко дело сам по себи, а његови музички албуми су само плоче на стази његове свестраности.

Ништа природније од тога да кроз универзум и даље крчи пут незаустављиво свемирско тело Дејвид Боуви. 

Текст: Слободан Бубњевић

Снег је поново над градом. Као гост који ретко долази у посету, његова изненадна појава у сивом, хладном дану, уме да у први мах изазове приличну радост. Због поновног сусрета са старим пријатељем, они који га дочекују изађу на прозоре, на тренутак оставе своје уобичајене животне невоље и свакодневне обавезе, понеко чак и телефоном обавести комшије и рођаке о неочекиваном посетиоцу.

Нажалост, снежно задовољство брзо пролази. Снег убрзо постаје гост који ремети свакодневицу, отежава кретање, предуго се задржава и не хаје превише за устаљене навике, тако да изазива испрва тихо гунђање, нервозу, а потом и отворену нетрпељивост. Шта је снег заправо? Шта је то што су деца узалудно ишчекивала целе зиме и што је наједном, почетком децембра, поново дошло?  

Каква се наука крије иза снега? Шта је протеклог дана падало изнад града, по чему се разликује од кише и леда, како настаје једна снежна пахуља и колико ће разних метеоролошких околности поново морати да се усклади да би се у облацима формирала пахуља?

СНЕЖНИ КРИСТАЛИ

Снег је облик воде у чврстом стању чија се кристализација одвија у атмосфери, па иако је његова хемијска формула H₂0, иста као код воде или леда, снег се прилично разликује од суснежице и ледене кише.

Кишне капи, настале кондензовањем водене паре у облацима, могу се због ниске температуре током пада замрзнути и претворити у суснежицу и лед, али тако настале залеђене честице нису снег и разликују се од снежних пахуља по свом облику и структури.

Кључни разлог за то је што пахуље настају већ у облацима, где се снежни кристали формирају директно из водене паре. Пахуље могу бити сачињене од једног или више спојених кристала, док се при вишим температурама граде од великог броја кристала и на земљу падају у снежним грудвицама.

Сваки снежни кристал је заправо кристал леда, тако да његову геометрију одређује геометрија молекула воде који је састављен од једног атома кисеоника и два атома водоника, међусобно размакнута за 105 степени.

У леду се молекули воде везују у низове правилних шестоугаоних прстенова, па лед има хексагоналну кристалну решетку. Елементарна ћелија кристала леда је у облику шестостране призме, геометријског тела са два шестоугла у основама и шест правоугаоника у омотачу, у чијим се теменима налазе молекули воде.

Раст снежног кристала почиње у облаку суперзасићене водене паре тако што се молекули воде кондензују око сићушне честице прашине и образују шестострану призму на коју се додају нови слојеви молекула. Испрва, док је кристал малих димензија, он расте споро и читава решетка задржава исти облик.

Како снежни кристал постаје све већи, његових шест углова бивају све више размакнути и све више окружени суперзасићеним ваздухом, тако да углови почињу да расту за нијансу брже од остатка кристала.

Због ове мале разлике у брзини на угловима, шестоугаони кристал почиње да се грана у шест кракова. Околни атмосферски услови су практично исти за све краке, тако да они расту приближно на исти начин и истом брзином. Зато све снежне пахуље имају шест међусобно идентичних кракова.

ЈЕДИНСТВЕНА СИМЕТРИЈА

Раст снежног кристала и коначан облик пахуље пре свега зависе од концентрације влаге у облаку и температуре ваздуха.

У лабораторијским експериментима са контролисаним условима утврђено је да при различитим температурама, у интервалу од  -3 до -20 °C, настају пахуље које се међусобно драстично разликују. Нa -5°C обично настају пахуље са најдужим крацима, док се између -20°C и -15°C формирају пахуље у облику равних шестокраких кристала.

Током обликовања свака пахуља непрестано преживљава драматичне измене у окружењу, бива ношена на разне стране облака, трпи различит притисак и влажност, али се те промене једнако одражавају на све кракове у једној пахуљи, што без обзира на сложеност коначно добијене структуре, обезбеђује њихову симетрију. Због ове симетрије, све пахуљице на први поглед изгледају слично.

Међутим, никада из облака на тло неће пасти две потпуно исте снежне пахуље. Вероватноћа да настану две индентичне пахуљице скоро да је једнака нули, управо због прилично несталних услова у којима поједине пахуље настају, али и због молекуларне структуре леда. Услед постојања више изотопа водоника и кисеоника, на сваких 5000 молекула воде јавља се један који се разликује од осталих.

Омањи снежни кристал садржи неколико хиљада милиона милијарди молекула воде, што значи да у њему има око милион милијарди молекула који се разликују од осталих. Они су насумично распоређени по кристалној решетки, чинећи сваки снежни кристал јединственим.

 Када би у свакој години настало милион милијарди пахуља, вероватноћа да се чак и током периода од 15 милијарди година, колико износи старост целе васионе, формирају две до у молекул индентичне пахуљице и даље је практично нула.

БОЈА СНЕГА

Снежна пахуља посматрана из непосредне близине није бела, већ је безбојна и провидна, што је логично, јер су пахуље сачињене од кристала леда. Бела боја снега је својеврсна илузија – оптичка варка која настаје рефлексијом светлости. Расејана на више снежних кристала, светлост одбијена од снега изгледа бела, што је мешавина свих боја у видљивом спектру светлости.
Људско око на неки начин успева да разлучи и види белу боју снега чак и када на њега пада долазећа светлост која није мешавина свих боја, већ припада ужем делу спектра. Међутим, за разлику од људског ока, фотографије снимљене под флуоресцентном светлошћу приказују снег зелене боје.

Иначе, поред препознатљивог белог, постоји и такозвани црвени снег. То су снежне површине крвавоцрвене боје која настаје због тога што у снегу живе колоније алги Chlamydomonas, Raphidonema и диатоми.

Ове алге су најпознатији и најраспростањенији припадници „снежне флоре“. Када има мало сунчеве светлости, а температуре постану изузетно ниске, ове алге успевају да преживе јер се њихов метаболизам се успорава и оне постају неактивне.

С друге стране, управо такви услови у поларним областима или на високим планинама омогућују замрзавање нижих слојева снега, због чега долази до трајног таложења снежног покривача и настанка ледника. У овим крајевима рефлексија светлости од снежног покривача битно снижава температуру и важна је за глобални климатски систем, пошто се известан део сунчеве радијације због одбијања враћа назад у атмосферу и не долази до загревања тла.

Разни планетарни модели климе показују да површина снежног покривача има врло значајну улогу током ледених доба. Тада увећана површина покривена снегом одбија сунчеву светлост и планета се додатно хлади, што доводи до појачаних снежних падавина, још већег одбијања зрачења и даљег хлађења планете.

Када је површина снежног покривача исувише велика, овај процес постаје неповратан и планета се трајно замрзава. Ако се снежни покривач не прошири довољно, уобичајени циклус хлађења и загревања планете се наставља, тако да се ледено доба завршава. Ледници се повлаче на север и југ, а климатски систем се стабилизује на више хиљада или милиона година.

ЗВУЦИ НА СНЕГУ

Снег данас привремено или стално покрива око 23 процента површине Земље. Уобичајено, снег пада северно од 35° и јужно од 35° географске ширине, а ближе екватору се јавља врло ретко и то на надморским висинама изнад 5000 метара.

Осим за климу, снежни покривач је значајан за многе биљне и животињске врсте. Слаба проводљивост топлоте штити поједине врсте од смрзавања током зиме, док отопљавање снега наводњава земљиште.

Занимљиво је да снег, осим што слабо проводи топлоту, лоше проводи и звук. Будући растресит, налик на материјале који се у грађевинарству користе за звучну излоацију, снежни покривач добро апсорбује амбијентални звук услед чега настаје добро позната тишина, тајац после снежне вејавице. Када се довољно наталожи и временом постане гушћи, више није тако добар апсорбер звука.

Међутим, тада се јавља једна појава омиљена код људи који уживају у шетњама по снегу. Сабијени снежни кристали на довољно ниској температури, уместо да се топе, пуцају под ногама, што изазива ефекат шкрипања. Када се температура подигне, кристали почињу да се топе под корацима и звук нестаје, тако да се шкрипање снега најчешће јавља ноћу и у хладним јутрима. Снег прате и разне друге, донекле необичне појаве, чисто литерарне.

Љубитељи снега се могу пронаћи у извесном броју књига о једној врло специфичној чежњи за удаљеним светом белине, за мистериозним светом „код Хиперборејаца“ или пак у нешто популарнијем Осећају госпођице Смиле за снег. Чаролија снега је у таквој тежњи несумњива. Пахуље се увек у хаотичном лету спуштају на тло и стварају снежни покривач који у белини, у невиности на коју асоцира, уравнотежује сваки предео, улепшава призоре прљавог града и укида ружне овдашњости. Изазива тишину.

Текст: Слободан Бубњевић

Амерички Б-29 бомбардер „Енола геј“ испустио је 6. августа 1945. на jапански град Хирошиму ураниjумску бомбу „Мали дечак“. Тим догађаjем почиње нуклеарна ера, у коjоj достигнућа науке по први пут постаjу нова, застрашуjућа претња за човечанство. Како jе дошло до тога? Шта се догађало током, пре и након првог атомског удара?

Најубитачнији појединачни догађај који је човек изазвао несумњиво је утицао на историју после Другог светског рата, подстакао нуклеарну трку, Хладни рат и створио глобални свет који данас познајемо. Тајна операција изградње прве атомске бомбе, позната као „Менхетн“ проjекат, трајала је пуне три године у војној бази у Лос Аламосу, али непосредно пре Хирошиме мали број људи је био свестан колика је заиста разорна моћ атома.

Неколико недеља раниjе, пошто jе 16. jула у Лос Аламосу извршена прва атомска проба са плутониjумском бомбом „Геџет“, одлучено jе да се ново, атомско оружjе употреби као завршница рата на Пацифику.

Краjем jула, ратна крстарица УСС Индиjанаполис пренела jе нуклеарни материjал припремљен у Лос Аламосу до острва Тиниjан на Пацифику. На овом острву у Мариjанском архипелагу таjно jе подигнута база новоформираног Стратешког ваздухопловства америчке воjске.

У бази се налазило око 1500 техничара, пилота и официра коjи су претходно били посебно обучени у Лос Аламосу, где се налазио центар америчког атомског проjекта под управом генерала Леслиjа Гроувса и атомског физичара Роберта Опенхаjмера.

Пошто jе испоручио строго чувани товар, УСС Индиjанаполис испловио jе са острва Тиниjан, али као и већину активних и пасивних учесника у проjекту „Менхетн“, ниjе га чекала весела судбина. На повратку у луку, 30. jула пресрела га jе jапанска подморница и потом торпедирала.

Од последица овог напада УСС Индиjанаполис jе потонуо, а од 1196 чланова посаде преживело jе само 316 коjи су тек месецима потом сазнали какав су чудовишни товар превезли на Тиниjан.

Текст: Сташа Бајац

Како се наводи у истраживању Организације Уједињених нација за просвету, науку и културу (УНЕСКО) из 2009, број истраживача – „професионалаца који стварају или концептуализују нова знања, производe, процесe, методe и системe“ – порастао је током тог периода, са процењених 5,8 милиона, на 7,1 милион широм света. Међутим, жене и даље чине тек нешто више од једне четвртине те бројке, или 29 одсто. Док је број научника у свету укључених у истраживања порастао у последњих неколико година, жене научници мање су присутне у пројектима од својих мушких колега у већини региона.


Србија, у којој чак 43 одсто истраживача чине жене, налази се на високом четвртом месту и у односу на европски просек има десет процената више жена у науци. Иако по многим другим мерилима степена поштовања људских права озбиљно заостајемо за својим европским ближим и даљим суседима, 8. март је одличан повод да се истакне да су се српске научнице, упркос незахвалном друштвеном окружењу, избориле за своје место у научној заједници. Но, како је на глобалном нивоу почела борба за женска права и како је довела до обележавања 8. марта, празника који, упркос напорима феминисткиња и групација које се боре за његов друштвеноангажовани аспект, данас везујемо за цвеће и поклоне?

Године 1908. у Њујорку, 15.000 жена изашло је у протестну шетњу, захтевајући боље плате, краћи радни дан и право гласа. Овај талас незадовољства узбуркавао је америчко друштво и наредне године, на иницијативу Социјалистичке партије Америке, 28. фебруара 1909. обележен је први Дан жена. Идуће године у Копенхагену, на Међународној конференцији радних жена, Клара Цеткин, вођа Женске канцеларије Социјал-демократске партије у Немачкој, изнела је предлог да се подржи Међународни дан жена.

Сто жена из 17 земаља сложило се са идејом да се на тај начин званично промовишу једнака права и право гласа за жене. Већ 1911. дан је обележен у Аустрији, Немачкој, Данској и Швајцарској. Међутим, жене нису примале бомбоњере, већ шетале улицама захтевајући да им се дозволи да обављају јавне функције. Запањујућ је податак да је Швајцарска, иако међу првим земљама које су празновале, женама омогућила да гласају тек 1971, док им је у швајцарском кантону Унутрашњи Апенцел право на гласање у вези са локалним питањима додељено тек 1991.

Иницијатива која је започела у Америци проширила се са северне на источну Европу. Уочи почетка Првог светског рата и борбе за мир, последње недеље у фебруару 1913, руске жене обележиле су свој први Дан жена. Овом датуму према грегоријанском календару одговара 8. март према јулијанском, па је празник у западној и северној Европи убрзо и преименован, а жене широм старог континента обележиле су свој први 8. март протестујући против рата и изражавајући солидарност у борби за женска права. 

Међутим, у Русији се користио грегоријански календар, па је једна историјски важна победа извојевана крајем фебруара, а не почетком марта. Наиме, последње недеље фебруара руске жене су почеле да штрајкују за „хлеб и мир“, као одговор на смрт преко два милиона руских војника у рату. Политички лидери су им се супротставили, но жене су штрајковале све док, четири дана касније, цар није био принуђен да абдицира и привремена влада је женама доделила право гласа.

Током двадесетог века, Уједињене нације су сваке године одржавале конференцију посвећену Међународном дану жена, која за циљ има усклађивање међународних напора да жене добију своја права жена и учествовују у друштвеним, економским и политичким процесима.

Од свог успостављања, празник се претежно славио у комунистичким и социјалистичким земљама – у Кини је проглашен 1922, а шпански комунисти су га обележавали од 1936. Ово је уједно и главни разлог зашто се Америка дистанцирала од празника, упркос великој улози коју носи у његовој историји. Но, прошле године је амерички председник Барак Обама прогласио март Месецом жена, позивајући грађане да овај међународни празник обележе у духу великих достигнућа жена којa су обликовалa америчку историју.

Осми март je званичан празник у Авганистану, Јерменији, Азербејџану, Белорусији, Буркини Фасо, Камбоџи, Кини, Куби, Грузији, Гвинеји Бисао, Казахстану, Киргистану, Лаосу, Македонији, Мадагаскару, Молдавији, Монголији, Црној Гори, Непалу, Русији, Таџикистану, Туркменистану, Уганди, Украјини, Узбекистану, Вијетнаму и Замбији, а иако није државни празник, слави се и у Камеруну, Хрватској, Руминији, Босни и Херцеговини, Бугарској, Чилеу и, наравно, Србији.

Текст: Јована Николић

Година је 1960. Налазимо се у џунгли на истоку Африке,  у близини језера Тангањика и видимо двадесетшестогодишњу девојку како са брдашцета посматра шимпанзе. Из родне Енглеске је понела двоглед, свеску за белешке и жељу да научи што више о овим животињама. Педест и шест година касније, она је највећи познавалац понашања шимпанзи, али и много више од тога. Џејн Годал је и њихов пријатељ и борац за боље услове живота и заштиту њихових природних станишта.

Џејн Годал је одувек волела животиње и природу, а у детињству је дане проводила читајући романе о Тарзану и маштајући о путовању у Африку. Након завршене средње школе, Џејн није била у финансијској могућности да настави школовање па је почела да ради као конобарица и да одваја новац за посету другарици која се преселила у Кенију. Крајњи циљ било је посматрање животиња, а за ову необичну идеју имала је потпуну подршку своје мајке која је била и њен помоћник на почетку истраживања.

Почетак пута

Најдуже истраживање шимпанзи у историји почело је 1960. године када је Џејн на позив професора Луиса Ликија, једног од пионира палеоантропологије, отишла у Танзанију, у данашњи Национални парк Гомб. Професор Лики је веровао да је проучавање шимпанзи од суштинског значаја за разумевање човекових предака, а ова његова идеја није наилазила на разумевање и одобравање антрополога тог времена. На још већи отпор у читавој научној заједници наилазила је замисао да се овом темом бави Џејн, која је без икаквог научног образовања једина желела да помогне професору у посматрању шимпанзи.

Оно што је научна заједница оцењивала као незнање, аматеризам, непознавање научних теорија и неразумевање метода, довело је Џејн до револуционарних резултата. Док су највећи научници о шимпанзама знали само оно што су прочитали у научним радовима, Џејн се овим човековим сродницима приближила отвореног ума и без икаквих академских предрасуда. У Африку није дошла да би преиспитивала теорије, већ да би посматрала шта се у природи заиста догађа.

Почетак није био лак. Маларија, склапање позанстава са локалним становништвом и чекање да се прве шимпанзе појаве, учинили су да у почетку дани предуго трају. Ипак, за првих 18 месеци Џејн је на око 850 страна већ написала и скицирала оно што је опазила. Наравно, језиком који је био далеко од научног, али који је био близак истини. Између осталог, научна заједница је сматрала неприхватљивом њену субјективност и однос према животињама које посматра. Са друге стране, њој емпатија није сметала да шимпанзе опише онаквим какве јесу.

На почетку шимпанзе нису дозвољавале да им се Џејн приближи па их је посматрала само двогледом. Постепено су је пуштале у своје окружење, али први сусрети нису били нимало пријатни. Шимпанзе су испитивале да ли је она њихов непријатељ и понашале се агресивно. Међутим, како је време пролазило, расла је блискост међу врстама па су шимпанзе све чешће долазиле у њен камп, а локално становништво је веровало да Џејн поседује специјалне моћи. Те мистичне моћи биле су разумевање и стрпљење.

Сивобради учитељ

Група шимпанзи коју је Џејн посматрала имала је око 50 чланова, а она је разликовала сваког од њих. Научници су у својим експериментима и посматрањима животиње означавали бројевима и било им је неприхватљиво то што је Џејн шимпанзама давала властита имена. Њихова индивидуалност, блискост коју су развијали и особине које је уочавала довели су је до закључака да су нам шимпанзе сличније него што је ико раније помислио. У групи су били Фло са својом децом Фифи и Феганом, од које је Џејн учила о родитељству, нежан и миран Дејвид Сивобради најчешће у друштву крупног и снажног Голијата.

Највише је научила од Дејвида Сивобрадог. Осим што је са њим развила пријатељски однос, посматрајући га дошла је до открића да шимпанзе једу месо, али и до револуционарног сазнања да човек није једина животиња која прави и користи алат. Посматрала је Дејвида како од травке прави пецаљку којом из мравињака извлачи термите, а након што је професор Лики примио ову вест, послао јој је писмо у коме је писало: „Сада морамо да променимо дефиницију алата, дефиницију човека или да прихватимо да су шимпанзе људи.“

Научна заједница на почетку одбија да прихвати ово откриће које је уздрмало дотадашње теорије. Сумњали су у запажања до којих је дошла Џејн говорећи да је читава сцена намештена и подсећајући да она није професионалац. Професор Лики је желео да се академска заједница озбиљније бави резултатима до којих је дошла Џејн па јој зато помаже да 1962. године упише докоторске студије етологије на Кембриџу. Џејн није желела да постане научник, па је време проведено на факултету изазивало усамљеност, разочарења и носталгију за Африком.

Докторирала је 1965. године. У међувремену се стално враћала у Гомб, а затим долазила у Лондон разочарана што за потребе експеримената научници прикупљају податке на сурове начине. Професори са Кембриџа су је саветовали да у свом докотрату о шимпанзама говори у средњем роду и да им не приписује људске особине које немају. Међутим, она је уочила не само да шимпанзе праве алат, већ и да имају изузетну способност комуникације, показују широк спектар емоција, решавају проблеме, а унутар својих група развијају чврсте пријатељске и родбинске везе.

Плес на киши

Након докторских студија, Џејн Годал стиче углед у научној заједници. Држи гостујућа предавања, добија средства за наставак истраживања, а студенти и истраживачи из целог света почињу да долазе у њен камп. Њена популарност расте и ван научних кругова, постаје тема бројних емисија, филмова, новинских текстова, а 1971. године објављује књигу о својим првим посматрањима шимпанзи У сенци човека. Ипак, највеће задовољство за др Џејн Годал било је, као и за аматерку Џејн, посматрање шимпанзи.  

Када су је у једном интервјуу питали како је успела да прва дође до многих сазнања о шимпанзама, оговорила је: „Не морате да будете потпуно емотивно искључени да бисте објективно посматрали.“ Док је посматрала плесове шимпанзи на киши и дивила се њиховој снази и елеганцији, схватила је да се у њиховој природи крије потреба да се играју. Посматрала је све њихове врлине и мане питајући се колико смо слични. На почетку је веровала да су шимпанзе боље од људи дивећи се њиховој лојалности, мајчинској бризи, пријатељству, али касније није затварала очи ни пред ратом који је настао међу овим животињама, агресијом и канибализмом.

Џејн Годал је 1977. године у Сан Франциску основала институт који данас има своје гране на четири континента и наставља најдуже истраживање шимпанзи на свету, у исто време се бавећи и њиховом заштитом. Њен рад је у свим круговима признат, а за достигнућа у проучавању човековог најближег рођака добила је бројне награде. Књига Шимпанзе Гомбa, објављена 1986. године, представља најсвеобухватнији рад  о овим животињама. Џејн данас, у деветој деценији свог живота, води борбу за боље услове живота примата у зоолошким вртовима и другим врстама заточеништва, као и у лабораторијама, шири свест о важности очувања природних станишта, а стихови једне песме поручују: „Сањај, Џејн, сањај. Захваљујући теби знамо да је разлика између нас мала.“

„Истраживање за иновације“ је име нове стратегије научног и технолошког развоја Републике Србије, коју је на предлог Министарства просвете, науке и технолошког развоја усвојила Влада Републике Србије на седници одржаној 03. марта 2016. године.

Како саопштавају из Министарства, нова стратегија подразумева планове, инструменте и смернице за развој науке и иновација у Републици Србији од 2016. до 2020. године.

План Владе Републике Србије јесте да Стратегијом „Истраживање за иновације“ успостави делотворни национални истраживачки систем, интегрисан у Европски истраживачки простор. Циљеви Стратегије су да овај систем у року од пет година подржава изврсност у науци, конкурентност привреде у Републици Србији, економски раст, подизање стандарда грађана и квалитет живота.

Текст Стратегије научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2016. до 2020. године доступан је на интернет страници Министарства, а биће објављен и у Службеном гласнику.

Истражите више о Стратегији (документ).

Текст: Никола Здравковић

Када сте последњи пут јели броколи? Можда сте приметили да, ако одломите једну „гранчицу“, добијате мању копију целог броколија. Структура броколија – дршка и глава – понавља се у његовим деловима. Када би ми били такви, наше ноге би имале своју главу, труп и ноге. Ово значи да је структура броколија фрактална, а да наша (срећом) није.

Један од најскорије откривених (и најнеобичнијих) носилаца фракталних структура је – белетристика. И то не било која: Институт за нуклеарну физику Пољске академије наука открио је да су, од свих романа, најфракталнији романи тока свести. Ово необично откриће произашло је из анализе фракталности око стотину најпознатијих дела западне књижевности, од Шекспира и Библије до Џојса и Хенрија Џејмса. 

Бесконачност структуре

Фрактал је математички објекат чији поједини делови понављају структуру целине. Идеални математички фрактали се бескрајно понављају – као да се са сваке одломљене гранчице броколија може одломити мини гранчица са које се опет може одломити још мања… и тако унедоглед. 

У односу на математичке фрактале, они „природни“ као што је броколи ограничени су на најчешће једно или два понављања. И нису ретки уопште. Крвни судови, посебно у плућима, имају фракталну структуру, као и мреже речних токова. Математичари нису баш сигурни зашто је то тако.

У случају крвних судова, таква структура може имати еволутивне предности: олакшава доток и проток крви у органе. Код појава као што су мреже речних токова, други природни закони могу бити у игри. Беноа Манделброт, чувени математичар који је први увео појам „фрактал“ седам десетих година прошлог века, бавио се фракталном структуром морске обале Велике Британије.

Фрактали су врло еклектично поље математике, али нису само „игра стаклених перли“. Имају широку практичну примену. Довели су до изума фракталне антене, која би због примопредајних предности могла постати стандардни део опреме мобилних телефона. Фракталне структуре користе се у свакаквим компјутерским моделовањима, као што је нпр. случај са моделовањем планинских венаца.

Фрактални портрет једне леди

Пољски научници су статистичким прорачуном мерили фрактално понављање дужина реченица у великим делима. Ово понављање је фрактално уколико се однос дужина реченица у једном пасусу понавља на нивоу поглавља, па опет на нивоу целе књиге. Значи да, ако је нека реченица у просеку дужа од осталих реченица у једном пасусу романа за одређену вредност, она ће бити дужа од осталих реченица у једном поглављу такође за макар приближну вредност. Истраживачи су заправо открили сличност између структура пасуса, поглваља и целе књиге.

Истраживачи су „дужину реченице“ дефинисали бројем речи, али су испитивањем другачијих мера, као што је број карактера, добили исте резултате: нека од највећих дела западне књижевности су на овај начин фрактална. Нису сва; У потрази за изгубљеним временом Марсела Пруста и није баш импресивна у том пољу, али зато Стари завет и Портрет једне леди и те како јесу. 

Истраживање је показало да су „најфракталнији“ романи тока свести, као што су Уликс или Тристрам Шенди. Штавише, романи тока свести су показивали особине тзв. мултифрактала – структура са више од једне фракталне димензије. Апсолутни шампион је Финеганово бдење Џејмса Џојса, по многима такође и једна од најтежих књига досад написаних. 

Чињеница да су некa од најцењенијих дела западне књижевности фрактали нам можда може нешто рећи о корену нашег укуса када је у питању писана реч. Наравно да ни Џојс ни Шекспир нису планирали своје реченице тако да из дела извире фрактална структура. Али да ли су пратили нешто дубље – некакву квржицу у глави која нам понављајуће обрасце чини привлачним и лепим – то је већ могуће.

Текст: Н. Здравковић

Шта ако атмосферски угљен-диоксид, тај одбегли производ наших навика, извор глобалног загревања, може бити претворен у гориво? Научници Кери Пинт са Универзитета „Вандербилт“ и Стјуарт Лихт са Универзитета „Џорџ Вашингтон“, направили су систем који CO₂ претвара у угљенична нановлакна. Овај изум би могао унети револуцију у свет батерија.

Како два научника кажу, овим изумом атмосферски угљен-диоксид постаје вредан производ, ресурс, а не само нежељена последица. Лихтов пројекат STEP (соларни термални електрохемијски процес) соларном енергијом разлаже угљен-диоксид и од угљеника прави нановлакна у облику цевчица.

Пинт је успешно искористио ова нановлакна као позитивне електроде у литијум-јонским и натријум-јонским батеријама. Пошто STEP разлаже угљен-диоксид, резултат је извор енергије који не само што не повећава емисију CO₂, него је чак смањује. Већ звучи превише добро да би било тачно, али Пинт и Лихт тврде да је њихов систем чак врло комерцијално исплатив.

Другим речима, није у питању некакав „зелени“ пројекат који жртвује ефикасност зарад еколошких циљева. Литијум-јонске батерије добијају благи пораст перформанси, док се код содијум-јонских бележи пораст и до 350 одсто. Такође, након два и по месеца рада, батерије са угљеничним нановлакнима нису показивале никакве знаке пропадања.

Пинт и Лихт тренутно виде своје батерије као стандардни извор енергије у електричним аутомобилима будућности. Међутим, ако се њихове тврдње потврде, не би требало да зачуди пробој ових батерија и у друге индустријске сфере. Већ се спомиње електрана која би радила на гас, а емисију CO₂ користила да унапређује рад генератора. 

Како каже Лихт, добитак у ефикасности генератора би елиминисао потрошњу самог STEP система, и нето резултат би била електрана са 0 (нула) емитованог угљен-диоксида.

Текст: Јована Николић

Огромно интересовање за презентације у конференцијским салама и штандови око којих посетилаца скоро и да нема – први је утисак који се стиче на другом дану сајма и конференције „Нове технологије у образовању“. Ситуација остаје непромењена током читавог дана. Иако се понеки наставник на овим штандовима распитује како школа у којој ради може да наручи интерактивну таблу или мултимедијалне уџбенике, оно што сви желе да виде није неко технолошко чудо, већ добра идеја.

Управо због тога у једном тренутку на најпосећенијем штанду могла су се чути искуства из Школског центра „Никола Тесла“ у Вршцу, а ученици су демонстрирали како функционишу експонати које су направили уз помоћ наставника. Значајнију посету имао је и штанд на коме је промовисано учење уз лего коцке, Lego education, применљиво у свим узрастима од предшколског до краја студија.

У програму су се поред имена сале INSERT нашли наслови презентација који су мотивисали посетиоце да напусте све садржаје који су их трентуно окупирали и пожуре ка овој сали. Међутим, предавачима је временски оквир од 15 минтуа задао много тешкоћа које треба да превазиђу, а овакав убрзани темпо довео је до тога да не иде баш све по плану, па неки програми нису почињали тачно на време. То је додатно отежало праћење динамичног и богатог програма који се одиграва на више места у исто време.

Највећи број посетиоца привукла је презентација апликација за рад са децом са аутизмом, Милице Ђурић Јовичић. Наставници, родитељи, педагози, студенти, желели су да упознају на који начин ове апликација побољшавају живот и учење, а како сала није било довољно велика за све које ова тема занима, било је оних који су покушавали из ходника да виде или чују бар делић садржаја.

Публика је ове апликације оценила као веома корисне, а међу њима је било и оних који су већ имали позитивних искустава. Представници Иновационог центра Електротехничкиг факултета у Београду су нагласили да су ове апликације бесплатне, на њима раде најталентованији програмери, а могуће је и пратити резултате и развој детета, као и предложити нове додатке.

Интересовање за програме у сали ALT у неким тренуцима такође је превазилазило њен капацитет. Једна од занимљивијих презентација била је о коришћењу дигиталних технологија у вртићима где је Иван Калаш говорио пре свега о резултатима националног пројекта који се спроводи у Словачкој и у који је укључено око 7000 васпитача. Калаш је нагласио да је у овом узрасту најважније користити ИКТ као средство за учење свакодневних активности, али и да је за све васпитаче ово потпуно нова област у којој треба заједно да се развијају.

У истој сали је нешто касније Чаба Вереш говорио о Европској недељи програмирања у Србији. Наставници су ово представљање видели као добру прилику да сазнају више о условима учешћа у овом међународном догађају и да чују искуства из претходне године када је Србија била чак на осмом месту по броју догађаја у односу на број становника. Вереш је истакао да је важно пружити сваком детету прилику да учи програмирање и да у што ранијем узрасту развија овај начин размишљања у ситуацијама које нису у вези са рачунарима.

Уследила је презентација о апликацији EcoReporters, која олакшава учење енглеског језика, а наставници који су је осмислили добитници су међународне награде. Иако је представљање ове апликације почело одмах након презентације Европске недеље програмирања у истој сали, састав публике је био скоро потпуно другачији.

Као да је потврђена предрасуда да информатика и учење страних језика интересују потпуно различите групе људи, иако су све добре идеје показале значај укључивања људи из различитих области. Тако су и у развоју ове апликације наставници енглеског језика пратили какве су потребе њихових ученика и осмислили концепт који би им помогао да лакше савладају страни језик, а затим је развијен софтвер који је све то објединио.

Иако је сала SPACE била централна па се очекивало да понуди и програм који ће бити најзанимљивији посетиоцима, није у сваком тренутку било тако. Представљање дигиталног и онлајн учења Марија Рокара из Европске комисије изазвало је велика очекивања па слободних места у публици на почетку скоро да није било.

Рокаро је под геслом „Ако промена није систематска, онда то није промена“ говорио о алатима Европске комисије који треба да омогуће лакше дељење информација и знања без обзира на ком се месту налазите и колико сте дигиталног образовања претходно стекли. Међутим, административни језик је убрзо постао неприступачан публици којој је остало нејасно колики значај платформа има за њих саме. Зато је већина наставника кренула према ENTER простору који је читавог дана привлачио највећу пажњу.

Тешко је издвојити најзанимљивији део програма. Коришћење ИКТ у учењу географије, примена нових технологија у представљању друштвених феномена у оквиру наставе социологије у средњој школи, употреба андроид апликација у пројектима из области културе, е-безбедност, само су неке од тема о којима се говорило у ENTER сали. Посебно је мотивишућа била презентација Јасне Марковић, наставнице математике из Лазаревца, под насловом „Чему знање ако не знам да га применим?“.

У свом раду она жели да припреми ученике за свакодневни живот и да им укаже на практичну употребу знања која им често делују апстрактно, а нове технологије користи као средство за постизање овог циља. Њени ученици често преко Скајпа имају заједничке часове са ученицима из других градова, па чак и других држава, и тако размењују резултате својих истраживања и једни другима постављају задатке.

Наставници који су стајали око ENTER простора, јер места за седење због велике гужве готово да ни у једном тренутку није било, говорили су да је овде срж читавог догађаја и да су им овакви садржаји потребни. Искуства колега из Србије које раде у сличним условима као и они, али имају нове и оригиналне идеје, нешто је што су они желели да чују и што ће их даље мотивисати. 

Истражите више o конференцији „Нове технологије у образовању 2016“:

• Образовање за будућност (1/2)
• Научни клуб у BelExpo центру