Пише: Марија Видић

Ове недеље, односно 12. априла, обележава се Дан човековог лета у свемир. Овог датума се, наиме, навршило тачно 53 године откако је Јуриј Гагарин кренуо у свемир на Востоку 1 из пустињских степа Казахстана. Било је то у зору 12. априла 1961. Неколико минута пошто је притиснуто црвено дугме, Гагарин је постао први човек у космосу, где је провео 108 минута облећући пун круг око Земље брзином од осам километара у секунди.

Тог јутра пробудили су га у 5.30. Добио је доручак и пошто је јео, помогли су му да обуче астронаутско одело и одвезли га до ракетног носача. У 7.10 укључен је комуникациони систем. Када је све било спремно, Сергеј Корољев, вођа совјетског космичког програма и главни конструктор Востока, повикао је: „Узлетање! Желимо ти добар лет. Све је у реду.“ Гагарин је узвратио: „Поехали!“ („Идемо!“).

Ракета Восток, односно модул и ракетни носач били су гигантско постројење тешко 150 тона, производ Совјетског свемирског програма. За гориво је коришћен керозин, а као оксидант течни кисеоник. Унутар модула у ком је боравио Гагарин све је било скромно, непријатно и тесно: могао је да борави само један астронаут. Мада се Востоком управљало са Земље и уз помоћ аутоматике, двадесетседмогодишњи Гагарин је у случају проблема могао да преузме контролу над бродом.

Његов главни задатак био је да разговара са командом лета и описује оно што види кроз прозоре на кабини. „Видим Земљу… Видим облаке… Видим све… И прелепо је!“, узвикнуо је Гагарин пре него што се успешно вратио на Земљу. Током слетања, како је рекао Никити Хрушчову, певушио је Домовина чује, домовина зна (Родина слышит, Родина знает), песму која почиње стиховима „Домовина чује, домовина зна, где њен син лети у небо“.

Спустио се поново у Совјетски Савез, у рурални део oбласти Саратов, где су га људи посматрали са чуђењем – у наранџастом астронаутском оделу са шлемом на глави полако се приземљио падобраном након што се катапултирао из модула седам километара изнад Земље. Узвикнуо је мештанима да се не боје, да је он такође Совјет. „Враћам се из свемира и треба ми телефон да позовем Москву.“

Тих дана трка Америке и Русије за освајање космоса посебно се убрзала. Руси су добили прву утакмицу, а изједначење је уследило тек осам година касније, када је Армстронг, 21. јуна 1969, крочио на Месец. До данас је у свемир (на висину већу од 100 километара од Земљиног тла) отпутовало више од 500 људи, астронаута и свемирских туриста.

Текст: Марија Николић

Постоји неколико начина да измеримо тежину, односно величину овог текста. Један начин, који ће вам свакако рећи нешто више о самом тексту јесте да је он тежак читавих 50 килобајта. Другим речима, колико год информација да се нађе у истом, и даље ће, према некој квантитативној процени, он бити најмање шест пута лакши од маленог перцета, у информатичком смислу речи. Према истој квантитативној процени, могло би се рећи да је величина једног дугометражног филма високе резолуције једнака тежини туча.

Међутим, и даље је то све јако мало у односу, на пример, на архиву информација које за једно вече Хаблов телескоп пошаље микроталасној антени великој 18 метара у пречнику, лоцираној у Вајт Сендсу, у Новом Тексасу. За то једно вече Хаблов телескоп скупи око 15 гигабајта информација. Прошла је читава 51 година (2007) пре него што је хард-диск достигао величину од 1 терабајта (што је хиљаду гигабајта). Међутим, произвођачима хард-диска је требало само две године (2009) да развију технологију којом би се на једном месту чувало 2 терабајта информација.

Истраживачи у Фуџи филму у Јапану и у ИБМ-у у Цириху, већ су направили прототипе који могу да сачувају 35 терабајта – што је у информацијама око 35 милиона књига – на кертриџу величине 10x10x2 центиметра. Ово су постигли коришћењем магнетске траке обложене честицама баријум-фертита и на добром су путу да форму касете поново учине популарном.

За научнике, имати огромну количину података представља божији дар. Mеђутим, просто складиштење, сортирање и пренос истих им задају велику главобољу. Развој овог сегмента технологије игра врло важну улогу посебно код астрономских истраживања.

МУНГОС ТЕЛЕСКОП

Прави деби за ову врсту технологије ће бити скупљање података са највећег радио-телескопа тзв. Строја квадратног километра(Square Kilometre Array). Наредних 12 година, хиљаде антена ће бити постављено на 5000 километара дуж јужне земљине хемисфере. Многобројни сателитски тањири ће истачкати удаљене саване Јужне Африке и Аустралије чинећи тако највећи радио-телескоп досад направљен. Укупна сакупљачка моћ сигнала хиљде ових тањира ће бити једнака једном тањиру величине квадратног километра.

Овај амбициозни пројекат ће спојити 67 научних тимова из преко 20 земаља и представља наредну велику глобалну научну колаборацију. Као и ЦЕРН-ов Велики сударач хадрона (LHC), СКА је вишегодишњи, мултимилионски пројекат са циљем откривања најдубљих тајни настанка и ширења свемира.

Ослушкујући све сигнале наше галаксије, али и оних мало даљих, СКА ће помоћи научницима чак и у потрази за ван-земаљским цивилизацијама. Овај радио-телексоп ће бити толико осетљив да ће моћи да региструје, на пример, сигнале телевизије која се емитује са планете из суседне галаксије. Према речима Роналда Луијтена, менаџера у ИБМ–а истраживачкој лабораторији у Цириху, СКА је врло сличан пројекат као и ЦЕРН, у смислу комплексности самог пројекта, величине научне заједнице и генерално природе читаве операције.

Упркос структурним и културним сличностима, СКА представља корак напред у погледу управљања подацима и комплексности координације пројекта. Инструмент ће свакодневно генерисати хексабајт података – што је око 1.000.000.000.000.000.000 бајта – дупло више информација у односу на количину која се на дневној бази пошаље путем интернета и 100 пута више информација него што LHC произведе.

Једном када антене буду постављене и пуштене у рад, 2024. године, очекује се да СКА избаци 1 петабајт (милион гигабајта) компресованих података дневно. Годишња архива ће прећи ниво очекиване деценијске архиве података. У тренутку када се телескоп повеже на интернет, људи из ИБМ-а очекују да ће моћи да сакупе 100 терабајта на један малени кертриџ.

„Данашња технологија није сразмерна густини и енергији која је неопходна за прављење СКА“, истиче Луијтен описујући недостатак квантног скока у техници складиштења података, „а добро поређење може бити разлика између оптичког и електронског микроскопа“, скок који је отворио читав нови свет могућности за нанотехнологе и биологе.

ДЕЛОВИ ПОДАТАКА

Конвенционална компресија података тренутно ради по принципу налажења редундантности у информацијама односно отпуштања сувишних информација. Делови података који се понављају као и подаци који нису битни за коначан производ се уклањају. Друга врста технологије компресије ради по принципу уклањања података који могу да се предвиде.

Сабијање података је суштински важно за дигиталне комуникације и информационо складиштење. Проналажење бољег начина компресије видео, аудио и других форми података ће свакако унапредити и ефикасност преноса података путем интернета, али и увећати капацитет самих рачунара.

Од Фејсбук статуса које поставља преко милијарду корисника до многобројних медицинских података које здравствене организације размењују и пораста високодефинисаних видео-стриминга, потреба за нечим што ће чувати огромну количину података је већа него икада. Чак и технологија производње класичних хард-дискова је добила конкуренцију, и рекло би се да ће ускоро нов талас ултрасабијачке траке комплетно да их замени. Колико год дугачке биле те нове траке, колико год сабијачку снагу имале, тешко ће се тракмичити са уређајем званим човечји мозак: и даље убедљиво најефикаснијим уређајем сакупљања, преношења и чувања информација.

Текст: С. Бубњевић

Космички брод коjи jе са Земље одлетео наjдубље у Свемир зове се Воjаџер 1. Ова аутоматска летелица jе лансирана пре више од 30 година. Пошто jе прелетела поред Jупитера и Сатурна, напустила jе Сунчев систем пре четири године и наставила да плови даље у дубоки Свемир. Воjаџер носи поруке и поздраве са Земље за ванземаљске цивилизациjе коjе ће их можда jедног дана пронаћи.

После мисиjе Аполо, кад jе више бродова са људском посадом посетило Месец, испоставило се да су такви подухвати сувише скупи и тешко изводљиви, па да ће се много чекати на следећу сличну мисиjу. Зато jе донета одлука да се у Свемир шаљу и бродови без људске посаде – они су много jефтиниjи, а захваљуjући рачунарима и камерама, могу да ураде готово све што и бродови са астронаутима.

Са контролом на Земљи, космичке сонде комуницираjу помоћу радио-таласа. Америчка национална агенциjа за свемир и ауеронаутику (НАСА) jе у међувремену послала многе сонде коjе су свашта откриле у свемиру – наjпознатиjи су бродови Пионир 10 и 11, Галилео и Воjаџер 1 и 2. Наjвећи домет jе испрва имала стара сонда Пионир 10, али су jе Воjаџери пре десет година престигли.

Воjаџер 2 jе лансиран 20. августа 1977. године. Заjедно са њим у свемир jе послата и летелица Воjаџер 1, коjа jе лансирана 5. септембра исте године и коjа jе пролетела поред Jупитера, Сатурна, Урана и Нептуна и све их фотографисала у пролазу. Те фотографиjе су радио-таласима послате на Земљу како би се ови светови боље упознали. Слике сателита и атмосфера ових далеких планета су научницима помогле да их много боље упознаjу.

Воjаџер се креће огромном брзином, али троши врло мало горива; заправо, гориво користи за промену ориjентациjе летелице, како би антена остала усмерена ка Земљи ради комуникациjе. У свемиру jе већ 35 година и и даље путуjе. Jош при напуштању Земље, Воjаџер jе постигао велику брзину. Међутим, као и све летелице коjе се крећу ка спољашности Сунчевог система, он успорава jер савлађуjе гравитационо привлачење Сунца иако нема отпора средине. Зато моторе и укључуjе само кад коригуjе путању.

Иначе, летелице коjе полазе на пут ка мрачноj спољашњости Сунчевог система не могу да рачунаjу на довољно светлости да би њихови соларни панели производили струjу неопходну за рад апарата коjе носе. Ове летелице имаjу термоелектричне генераторе коjи енергиjу добиjаjу од радиоактивног распада материjала, а таj радиоактивни материjал код Воjаџера 1 jе плутониjум-238.

На Воjаџеру се налази диск од злата и бакра на коме су снимљени броjни подаци са Земље. Оваj брод ће се, кад потроши своjе гориво, угасити и изгубити комуникациjу са Земљом, али ће наставити да лети. Зато постоjи, мада изузетно мала, вероватноћа да ће га jедног дана негде у свемиру пронаћи нека ванземаљска цивилизациjа. Управо због тога jе на њега стављен оваj диск, као и упутство како га дешифровати. На диску су подаци о томе где се планета Земља налази, као и подаци о људима. Такође, на њему су снимљени звукови природе, животиња и разних култура коjе живе на Земљи. Музике свих народа су такође снимљене на овом диску.

Порука на српско-хрватском се налази у трећоj минути аудио снимка и гласи: „Желимо вам све наjбоље са наше планете.“

Текст: Марија Видић

 
„Okay, engine stop.“

„We copy you down, Eagle.“

„Houston, Tranquility Base here. The Eagle has landed.“

Овако је текао један од најпознатијих дијалога из стварног живота, који се одиграо 20. јуна 1969. године, у 20 часова и 17 минута, на Месецу. У том тренутку, свемирски брод Аполо 11 радио-везом је јавио да је успешно слетео на површину Земљиног сателита. Астронаути Нил Армстронг, Едвин Олдрин и Мајкл Колинс закорачили су изван лунарног модула на површину Месеца.

Била је то бурна деценија: Рат у Вијетнаму, Вудсток, убиство Кенедија, студентски протести, Битлси, Берлински зид, Че Гевара…

Осам година пре слетања на Месец, баш када се Јуриј Гагарин вратио на Земљу након што је облетео пун круг око Зелене планете, амерички председник Џон Кенеди послао је необично писмо потпредседнику Линдону Џонсону. Бринуло га је новостечено преимућство Руса у јеку трке за освајање свемира. У поруци Џонсону је стајала молба да се позабави свемирским програмом Америке и начином на који би могли на том путу да преузму вођство. Недељу дана касније Џонсон је одговорио: потребно је још много истраживања, али ход човека по Месецу је још далеко, тако да није немогуће да ће САД у тој трци ипак једног дана победити.

Гагарин се у Восток укрцао 12. априла 1961, а већ 25. маја Кенеди је званично најавио подршку Аполо програму и обратио се Конгресу: „Верујем да ова нација треба да се посвети достизању циља пре него што истекне ова деценија – слетању човека на Месец и безбедном повратку на Земљу.“ Кенеди је оценио да је трка за освајање Месеца важна из више разлога, међу којима је, уз националну безбедност, навео и фокусирање нације на науку и истраживања. Годину и по дана касније је рекао да је одлука о појачавању напора да се достигне овај циљ била једна од најважнијих које је донео током свог председничког мандата.

Две и по године касније Кенеди је убијен – није доживео да види Армстронгове прве кораке по Месецу и чује славну реченицу „Ово је мали корак за човека, али велики за човечанство“. Екипа Апола 11 провела је само један дан на Месецу и само једном су шетали по његовој површини, и то тако да се од лунарног модула нису удаљили више од 100 метара. Фотографије њихове шетње по Месецу и данас су, скоро пола века касније, повод за разне теорије завере и сумње да се овај догађај заиста одиграо.

 Текст: С. Бубњевић

У понедељак рано ујутру, свемирски робот Кјуриосити написао је на свом Твитер налогу „Безбедно сам слетео на површину Марса. ГЕЈЛ КРАТЕРУ, ЕВО МЕ!!!“

Том објавом, уз пратеће медијско саопштење америчке националне администрације за свемир и астронаутику (NASA), окончано је 13 неизвесних минута „замрачења“ током којих је роботизована сонда слетала на Марс и била искључена из комуникација.

У том периоду, роботизована сонда Кјуриосити (Знатижеља) извела је низ врло опасних, аутоматизованих маневара, током којих се пробила кроз атмосферу Марса и успорила од брзине од 20.000 километара на час до нуле.

Но, испоставило се да је слетела сасвим по плану – у пола шест ујутру у понедељак додирнула je тло у близини екватора планете Марс.

Прве фотографије ниске резолуције робот је послао одмах након слетања, а ускоро се очекују и оне много детаљније.

Тако је са очигледним успехом започела последња од бројних људских мисија на планети Марс. Инжењери NASA су је припремали пуних десет година и с обзиром на променљив успех досадашњих мисија на Марсу, беспрекорно слетање ове сонде је изазвало одушевљење широм света.

Роботско возило Кјуриосити је тешко око једне тоне и опремљено најсавременијом комуникационом и истраживачком опремом.  

Научна лабораторија Марс „Кјуриосити“, што је пуни назив ове сонде, до Црвене планете је путовала бродом Одисеј, који је превалио пут од 570 милиона километара и који сада кружи у Марсовој орбити, као веза сонде са Земљом.

Назив мисије је очигледно одлично одабран, јер Марс, као најближа планета Земљи, непрекидно побуђује управо то – знатижељу. Пре свега због кључног питања које постављамо гледајући у свемир.

Наиме, управо ће роботизована сонда Кјуриосити у наредне две године истраживати површину у потрази за најважнијим одговором који ова планета крије – има ли живота на њој?

Веровање у Марсовце започиње још у 19. веку и то због једне астрономске грешке. Наиме, директор Миланске опсерваторије, Ђовани Скјапарели (1855–1916) посматра Марс кроз телескоп и 1877. године наједном примећује да на Марсу постоје „канали“, за које погрешно претпоставља да служе за наводњавање.

Даља истраживања предузима астроном Персивал Лоуел, који годинама покушава да сазна ко је направио канале на Марсу. Касније, кад су направљени јачи телескопи, испоставља се да су канали на Марсу само велики кањони међу планинама који су природно настали.

Но, потрага за Марсовцима и животом на овој планети одавно постаје не само опсесија за астрономе него и опште место савремене културе.

Шта ће нам јавити Кјуриосити? Има извесне ироније да је пун век касније, потрагу за животом човек потпуно препустио машини – једном роботу. Хоће ли вест и о томе прво бити објављена на Твитеру?

Погледајте видео Седам минута тријумфа.

Текст: Слободан Бубњевић

Зашто их не видимо? Ако је по такозваном Колумбовом парадоксу, нема у томе ништа чудно. Наиме, наводно су првобитни становници Америке гледали ка пучини, али пошто раније нису имали таква искуства, уопште нису били у стању да примете шпанске каравеле које су искрсле на хоризонту, све док се први Европљани нису искрцали на тло.

За овом аналогијом ће врло радо посегнути они ловци на ванземаљске цивилизације који верују да су ванземаљци већ на Земљи, уверени да управо њихова сведочења премошћавају проблем америчких Индијанаца са „невидљивим“ шпанским каравелама на мору.

Неидентификовани летећи објекти, НЛО, односно UFO, предмет су проучавања области која се назива уфологија и која у суштини почива на концепту проистеклом из Колумбовог парадокса – они су ту, али их већина људи не уочава јер никада није имала искуство те врсте.

Ту се, међутим, јавља више проблема – сам Колумбов парадокс је недовољно веродостојан и више подсећа на урбану или, боље рећи, поморску легенду, него на историјску неминовност. С друге стране, ако је проблем у природи људске перцепције, зашто НЛО ипак уочавају неки људи, и зашто само они? Иначе, уфологија се не сматра науком у правом смислу, јер је готово у потпуности заснована само на личним, субјективним сведочењима која нису уклопљена ни у какву парадигму. Прост збир огромне количине оваквих података не чини науку.

Но, количина материјала је ипак импресивна. Постоји више великих светских база које готово из сата у сат бележе опажања НЛО-а широм света, као што је данас MUFON, или некада NICAP. Једна таква база је и „НЛО Србија“, која прикупља податке о уфолошким  искуствима у Србији. Све базе те врсте класификују и објављују пријављена опажања неидентификованих објеката, али с обзиром на то да је све у потпуности засновано на варљивом и непоновљивом опажању, из тога не следе подаци који се могу проверити.

МИТ НАШЕГ ДОБА

Заправо, потрагу за ванземаљцима на Земљи, коју је славни швајцарски психијатар Карл Густав Јунг (1875–1961) назвао „митом нашег доба“, врло је тешко разлучити од субјективних доживљаја, мада се активност самих НЛО ентузијаста на прикупљању толиких сведочења не може сматрати бескорисном. За већину озбиљнијих уфолошких удружења НЛО представља само оно што не може да се објасни на други начин.

То би значило да и кад посматрач пријави да је на небу опазио неки објект или неку необичну светлост, то не мора увек да значи да је реч о ванземаљцима, већ, како кажу уфолози,  НЛО је и “ако пријављено опажање остаје необјашњено и после помног разматрања свих расположивих доказа и здраворазумске идентификације“. Но, за сада, сваки пут кад се студиозно приступи одгонетању и „помном разматрању“ појаве НЛО-а, испостави се да је реч о – атмосферском или оптичком феномену.

Оваква досадашња потрага за ванземаљцима не траје дуже од 60 година. Уобичајено се сматра да је савремена историја НЛО-а започела 1947. године, кад је, уочи првих свемирских експедиција, нагло порасло интересовање медија за ванземаљске цивилизације. У јуну те године настао је појам „летећи тањир“ као синоним за НЛО.

АФЕРА „РОЗВЕЛ“

Уфологија није наука у правом смислу јер је готово у потпуности заснована само на личним, субјективним сведочењима, која нису уклопљена ни у какву парадигму. Бизнисмен и пилот Кенет Арнолд (1915–1984) стекао је светску славу после објављивања контроверзне фотографије девет чудних објеката који лете у формацији изнад планине Рајнер на западу САД.

Управо у јулу те године догодио се и култни случај „Розвел“, вероватно најпознатији НЛО инцидент свих времена. У близини базе америчког ратног ваздухопловства у Новом Мексику срушио се диск непознатог порекла. После првих сензационалистичких вести о летећем тањиру, ваздухопловство је саопштило да је на земљу пао метеоролошки балон и догађај је потпуно заборављен све до седамдесетих година 20. века, кад се проширио мит о тајном пројекту у Области 51, где Влада САД наводно крије тела ванземаљаца који су пали код Розвела.

Како је број пријава необичних летелица растао, америчко ратно ваздухопловство је 1948. покренуло пројекат „Плаве књиге“ и почело да евидентира случајеве необичних небеских феномена. У наредних двадесет година, забележено је више од 12.000 разноврсних опажања, од којих је најмање 90 одсто објашњено природним узроцима. У то доба спроведено је више јавних и тајних научних студија о пореклу НЛО-а.

БЛИСКИ СУСРЕТИ

Вероватно најутицајније научно истраживање ове врсте објављено је 1969. године – под руководством познатог америчког физичара Едварда У. Кондона (1902–1974), више од тридесет научника је детаљно анализирало 59 различитих случајева НЛО-а и у сваком од њих закључило да није реч о посети ванземаљаца. Са Кондоновим извештајем завршила се ера интензивне потраге за летећим тањирима, америчко ваздухопловство и обавештајне агенције званично су угасиле све тадашње НЛО пројекте, а већина научника је окренула леђа летећим тањирима.

Само неколицина је одбацила Кондонов извештај и наставила је да подржава такозвану хипотезу о ванземаљском пореклу, чији су најпознатији заговорници угледни амерички метеоролог Џејмс Е. Мекдоналд (1920–1971) и астроном Џ. Ален Хајнек (1910–1986), који се, као учесник у „Плавој књизи“ и другим НЛО пројектима америчке владе, сматра научним „оцем уфологије“.

Данас су сведочења о НЛО-има често подељена према Хајнековој класификацији блиских сусрета. То зависи од тога да ли је реч о ноћним светлима, удаљеним дневним објектима или радарским блиповима (што спада у категорију виђења), да ли о уочавању НЛО-а са удаљености мање од 600 метара, али без интеракције (блиски сусрет прве врсте), са физичким траговима (блиски сусрет друге врсте) или је дошло до наводног физичког контакта са људима (блиски сусрет треће врсте).

Постоје и блиски сусрет четврте или пете врсте, у шта спадају отмице и остварена двосмерна комуникација, а који су касније додати Хајнековој класификацији. Међутим, Хајнекова дисциплина никад није прерасла ни у шта више од псеудонауке, најпре због тога што се сама НЛО сведочанства не могу третирати као довољно веродостојна.

ВАНЗЕМАЉСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Но, то што нису око нас, не искључује постојање ванземаљских цивилизација негде у свемиру. Према чувеној Дрејковој формули, која је позната и као формула из Грин Бенка, а коју је 1960. године предложио астроном Френк Дрејк, може се израчунати број развијених цивилизација у нашој Галаксији на основу параметара као што су процене броја звезда, броја планета и разних вероватноћа о животу и појави техничке интелигенције. У зависности од вредности тих параметара, процене могу бити од нула, преко десет, колико је добио сам Дрејк, до неколико хиљада могућих цивилизација.

Овакве претпоставке су предуслов за данашње пројекте потраге за ванземаљском интелигенцијом (SETI, Search for Extra-Terrestrial Inteligence) или пак за екстратерестријалним планетама, који се последњих година показао посебно успешним. С обзиром на више хиљада однедавно откривених, и међу њима неколико које би се могле упоредити са Земљом, нада постоји. Но, та нада је нешто мања ако се додају и неки посебни услови за настанак живота – као што је постојање Месеца уз планету који би својим присуством стабилизовао осу ротације планете.

Лов на ванземаљце уоквирен је не само у просторном, већ и у временском прозору. Једнако као што су у односу на величину галаксије веома мали изгледи да хипотетичне ванземаљске цивилизације посете Сунчев систем и Земљу, још су мањи да се то догоди унутар неког задатог временског рока.

ФЕРМИЈЕВ ПАРАДОКС

Свакако, за сада нема налаза да има још кога у свемиру, нити забележених астрофизичких феномена који би били вештачки изазвани, исто као што нема релевантних, научно прихватљивих доказа да је некад у прошлости Земље било ванземаљских посета. Такво стање се, иначе, сматра не Колумбовим, него Фермијевим парадоксом.

На питање „Зашто их, до ђавола, не видимо?“, које је познати амерички физичар Енрико Ферми (1901–1954) пре више од пола века стручно преформулисао у један од најтежих научних парадокса, има разноврсних могућих одговора.

Неки од њих су крајње узнемирујући – можда смо ипак сами у галаксији, а можда је у природи цивилизација да се врло брзо самоуниште или буду уништене неком природном катаклизмом. Није искључено да ће нека друга цивилизација узнемирено посматрати у правцу Земље у време кад на њој више не буде људи.

Пише: Марија Николић

Стартна линија „Свемирске трке“ је нацртана још средином педесетих година 20. века када су тадашње суперсиле, Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез, отпочеле своје продукције балистичких ракета које би могле бити искоришћене за лансирање предмета у свемир. Развој такве свемирске технологије је подразумевао надмоћ и у производњи оружја, а победник трке наоружања добио би почасно место светског лидера.

Слање човека на Месец је требало да представља победу једног система производње, зачетак новог начина живота, почетак краја хаоса тадашњих друштвених дешавања – устоличење масовне културе и победу капитализма. Испоставило се да је било и нешто више од тога.

Дакле, погледајмо контекст у коме се појавила идеја о слању човека на Месец: 
Почетком шездесетих година 20. века, извршена је неуспешна инвазија Сједињених Америчких Држава у Заливу свиња са циљем да свргну режим Фидела Кастра. Алфред Хичкок је снимио Психо. Изграђен је Берлински зид. Енди Ворхол је изложио своју Campbell Soup Can. Извршен је атентат на председника Кенедија, а Мартин Лутер Кинг је одржао историјски говор „I have a dream“, који је утицао на укидање расне сегрегације. После демонстрација на улицама Лос Анђелеса, акт о грађанским правима пролази у САД. Рокенрол доживљава свој врхунац на Вудстоку. Мао Цедунг подиже културну револуцију. Снимљена је серија Звездане стазе, што је означило почетак новог доба у кинематографији када су филмови почели да личе на серије. Рат у Вијетнаму бива повод за масовне демонстрације омладине и такозвану контракултурну револуцију 1968, која је изнедрила различите врсте слобода: слободу личног изражавања, слободу истраживања сопственог потенцијала, слободу креирања свог Ја, слободу од ригидно постављених улога и хијерархијских статуса, слободну љубав, права жена… Конзумеризам, адвертајзинг, масовна употреба психоактивних супстанци, контрола рађања, покрет за очување придоре, откривање источне филозофије и спиритуализма на Западу такође су историјски моментуми контекста „Свемирске трке“. 

Национална аеронаутичка и свемирска администрација (НАСА) била је владина агенција стара свега три године када је започела изградњу најјачег свемирског програма тог времена, са врло лимитираним буџетом. У мају 1961. председник Џон Ф. Кенеди је у својој „Специјалној поруци о ургентним националним потребама“ затражио од Конгреса већу финансијску и сваку другу подршку речима: „Као прво, верујем да је ова нација у стању да постигне свој циљ и да ће човек слетети на Месец пре краја ове декаде.“ Ургентност ове поруке долазила је из зебње да би Руси могли бити први који би постигли тај циљ – будући да су до тог тренутка већ успешно лансирали Спутник 1 и да је Јуриј Гагарин већ посетио свемир. Кенедијева молба је испуњена у јулу 1969, када је успела мисија Аполо 11, којом су, на тренутак, превазиђени сви могући страхови. „Свемирска трка“ је постала трка за нови живот.

То су биле године у којима се брисала линија између маште и реалности: отворени су нови хоризонти стварности. Откривен је нови ниво људског потенцијала. Послата је порука не само супарницима већ и читавом човечанству: да нема немогућих задатака. Повратак лунарног модула Аполо 11 на Земљу био је тренутак у коме је фокус развоја области рада стављен на технологију и њену примену у свакодневном животу. Ова мисија није донела значајнија истраживања самог Месеца, али је добила значајно место технолошке иновације на глобалном плану. 

И тако су људи постали Земљани.

Истражите тему Човек у свемиру!

Пишу: Марија Видић и Слободан Бубњевић

Једно летње поподне 1950. године. Америчке новине су препуне вести о наводним сусретима са НЛО-ом и једнако мистериозним нестанцима канти за ђубре са улица широм САД. Четири научника у Лос Аламосу, славној лабораторији у којој је пет година раније развијена атомска бомба, крећу на ручак. То су Енрико Ферми, Едвард Телер, Херберт Јорк и Емил Конопински. Уз оброк у Фулеровом пансиону ћаскају о вези између НЛО-а и канти за ђубре. Али, наједном, Енрико Ферми, најстарији и најугледнији међу њима, баца кашику на сто.

Сви погледају у њега док Ферми први пут поставља своје чувено питање: „Где су сви они?“

Познато као Фермијев парадокс, ово питање, ма како једноставно, заснива се на невероватној чињеници да би, с обзиром на број звезда у нашој галаксији, морало постојати бар милион цивилизација које би могле да нас контактирају, а да до сада нисмо видели ниједну. Да ли је разлог то што цивилизације прекратко трају и увек се самоуниште, или је пак нешто друго у питању? И где су заиста сви они?

Једно од таквих местa могла би бити баш планета Кеплер 22б. Откриће ове планете је почетком децембра, шездесет година од ручка у Лос Аламосу, изазвало велико узбуђење међу астрономима.

Сви светски медији пренели су да је ова планета прва која је врло слична Земљи, што значи да је једно од места где би „они“ могли бити.

Ловац на насељива места

Постојање ове земљолике планете открила је НАСА помоћу свемирског телескопа Кеплер. Овај врло снажан телескоп има камеру чија је резолуција невероватних 95 мегапиксела. Његова мисија је управо лов на земљолике планете. Наиме, помоћу Кеплера НАСА покушава да пронађе планете које око своје звезде круже у такозваној насељивој зони.

То су планете које су од својих звезда удаљене углавном подједнако као Земља од Сунца. Оне у својој орбити примају сличну количину зрачења па на њима није ни претопло, нити сувише хладно. Сматра се да је на овим планетама могућ живот јер се у таквим условима на њиховој површини може појавити вода – у течном стању, што је основни предуслов за настанак живота какав год он био.

Кеплер 22б је планета ван нашег Сунчевог система, удаљена око 600 светлосних година. Процењује се да температура на Кеплеру 22б просечно износи око 22 степена Целзијуса и да није искључено да она заиста врло личи на Земљу – да има океане, планине и континенте.

Но, ипак није познато да ли је Кеплер 22б стеновита, гасовита или течна планета. Она је најмања у групи која се налази у центру „насељиве зоне“. Око 2,4 пута је већа од Земље и прелази орбиту око свог сунца за 290 дана. Кеплерово сунце је истог типа као и наше, само што је мало мање и мало хладније.

Кандидати за живот

Астрономи су ову планету уочили још 2009. године када су први пут почели да испитују могућност да на њој постоје услови за живот. Сада у НАСА претпостављају да је због повољне раздаљине од сунца температура на Кеплеру 22б одговарајућа за живот, односно да је – угодна, како се изразио Вилијам Бораки, главни истраживач пројекта Кеплер у НАСА истраживачком центру „Ејмс“.

„Срећа нам се осмехнула када смо открили ову планету“, додао је Бораки. „Први транзит снимљен је само три дана након што смо утврдили да је космички брод оперативно спреман. Присуствовали смо истраживању кључног трећег транзита током новогодишњих празника 2010. године.“

Од 54 кандидата из „насељиве зоне“ (од укупно 1094) који су постојали у јануару ове године, Кеплер 22б је први за који је потврђено да је планета. Међутим, мисија Кеплер толико је напредовала последњих месеци да је до сада регистровано чак 2326 планета на којима можда постоји могућност за живот. Од тога је чак 207 приближно величине као Земља, 680 врло слично Земљи (1,25 до два пута веће), 1181 планета је величине Нептуна, 203 су величине Јупитера, а 55 је веће од Јупитера.

Пошто је откривено оволико планета које су потенцијално погодне за живот, научници су чак пооштрили критеријум за разликовање „угодних“ земљоликих планета од оних које то нису, па их је сада међу најозбиљнијим кандидатима 48.  Они су притом разматрали промену температуре током кружења ових планета око њиховог сунца.

Да ли су можда Фермијеви ванземаљци настањени баш на Кеплеру 22б или њему суседним планетама? Трагајући за одговором на чувено питање, НАСА планира да настави снимање Кеплеровом суперкамером до краја идуће године. Можда су баш у овој насељивој зони у неком тренутку живели „они“, интелигенти становници галаксије, или неки други облик живота. Други, можда и тежи део питања јесте да ли су били тамо баш пре тачно 600 година, односно у тренутку кад их ми гледамо.

Настањиве зоне

Претпоставља се да се у „насељивим“ зонама налази више од 1000 планета (односно 1094), што је један од резултата мисије Кеплер. Раније се мислило да таквих планета има много мање. Али, утврђено је да су бројне и да је много њих по величини приближно Земљи, а биће додатно испитиване као кандидати за настањиво небеско тело.

(ВИДЕО) Свемирски телескоп, НАСА, Архива: ЦПН посредством Vimeo.

Центар за промоцију науке отвара више актуелних тема на Фестивалу науке.

Истражите више цео темат:

У центру Фестивала

 Пише: Слободан Бубњевић

ДАН 1.

Овомесечна представа почиње у мраку. Млад месец излази на позорницу леђима окренут публици, постављен између Земље и Сунца, као Карађоз у позоришту сенки. На главну сцену, у зенит изнад нашег меридијана, постављен је већ око подне. Током наредних месец дана доћи ће на супротну страну своје путање око планете, где ће бити пун и поново се вратити на почетни положај у односу на Земљу.

ДАН 2.

Дан касније почиње да се јавља узан, али сваког дана све шири срп месеца. Сада је осветљено око три одсто његове суве, камене површине. Земљин сателит је тамно тело које не зрачи светлост, али је једна његова страна увек осветљена Сунцем. Пошто Месец кружи, тај део, посматрано са Земље, сваког дана изгледа другачије. Представа на небу назива се менама или фазама месеца.

ДАН 3.

Срп месеца постаје све већи – осветљено je око осам одсто Месечеве површине. Сада месец на небо излази ујутру, a залази увече око 20 сати, пред Сунчев смирај. У наредним данима све касније ће излазити и касније залазити, постајући права ноћна птица. Сунце, међутим, због нагиба Земљине осе, у ово доба све касније излази, али раније залази, тако да је сваки следећи дан краћи за око три минута.

 ДАН 5.

Угнута страна српа, између такозваних рогова, постаје све више права, а на Месецу се, како наставља пут, све више види његов осветљени део. Остатак је у мраку, не зато што га од Сунца заклања Земља (што се догађа само при помрачењу Месеца и могуће је само кад је пун), већ због геометрије положаја.

Мене су само представа за публику на Земљи – Месечев део који обасјава Сунце.

ДАН 7.

Месец је стигао до прве четвртине, што значи да Сунце осветљава пола његове површине. Осветљени срп није више угнут, а линија названа терминатор је права. Међутим, док је растао, људи у публици су могли да назру кратере и на тамној страни – то је последица светла из гледалишта, односно светлости одбијене са Земље, која због њене величине није занемарива. Такозвана пуна Земља, како се види на Месецу, светли 80 пута јаче него пун Месец на Земљи.

 ДАН 15.

Пун Месец. Или, уштап.

Излази у сумрак и увек светли све до јутра.

Пење се полако до висине од око 40 степени изнад хоризонта.

У зениту је око поноћи.

Задивљени гледаоци према њему могу да наместе сатове.

ДАН 18.

Осветљена страна се полако окреће, а Месец све касније излази и касније залази, да би, кад поново буде млад, изашао ујутру. Док се полако смањује, све више се пење на хоризонту. У зениту стиже чак до 56 степена. Иначе, тада је његова физичка удаљеност највећа и износи 406.033 километара. Месец око планете не кружи по кружници, него по елипси, али то не мења слику на сцени и публика не хаје за то.

 ДАН 23.

Последња четврт, касно ноћу.

 ДАН 27.

За посматрача који представу не прати из партера, него са јефтинијом улазницом стоји на далекој галерији – на звездама некретницама – све је већ готово. Месец је обрнуо пун круг око Земље за тачно 27 дана, 7 сати, 43 минута и 11,47 секунди, што је време које се назива сидерички (звездани) месец.

Међутим, цело позориште, Земља и Месец, у међувремену су се кретали око Сунца, на супротну страну. Зато, да би стигао у почетни положај за посматрача на Земљи, Месец ће морати да путује још два дана и пет сати, док се поново не поравна са звездом. Збирна представа за публику на планети траје цео синодички (збирни) месец, тачно 29 дана, 12 сати, 44 минута и 2,78 секунди.

 ДАН 29.

Крај представе. X