Када је након двогодишње паузе, направљене због ремонта, поново пуштен у рад Велики хадронски сударач у ЦЕРН-у, најављивана је сезона са озбиљним циљевима. Сада, мање од два месеца након реактивације машина, прогнозе су остварене.

Током ноћи 20. маја, протони у Великом хадронском сударачу (LHC) су по први пут сударани  при рекордноj енергиjи од 13TeV. Ови тест судари се користе како би се подесили системи заштите акцелератора и детектора од честица коjе излазе ван ивица снопа протона. 

Кључни део процеса био jе подешавање колиматора. Ово су уређаjи коjе абсорбуjу “залутале” честице и прилагођени су да раде у условима судараjућих снопова. Ова поставка ће дати податке потребне како би се осигурала потпуна заштита LHC магнета и свих детектора.

Данас се тестови настављаjу. Судараjући снопови ће неколико сати остати да круже кроз LHC. Операциони тим LHC-а ће наставити да прати квалитет снопа и оптимизациjу поставке.

Ово jе важан део процеса коjи ће омогућити тимовима истраживача коjи раде на детекторима ALICE, ATLAS, CMS и LHCb да у потпуности покрену своjе експерименте.  Први подаци и почетак друге сезоне у раду LHC-а очекуjу су  почетком Jуна 2015.  ​

Велики сударач хадрона (LHC, Large Hadron Collider) представља највећи инструмент који је човек досад направио. Након читаве деценије изградње пуштен је у рад 2010. године. Реч је о акцелератору, убрзивачу честица обима 27 километара, који је налази на око 100 метара под земљом, испод швајцарско-француске границе, код Женеве.

Постоји седам инсталираних детектора на кругу акцелератора (ALICE, ATLAS, CMS, TOTEM, LHCb, LHCf  и MoEDAL). Снопови протона се на LHC-у убрзавају до огромних енергија помоћу 1296 суперпроводних магнета, а потом сударају у једном од четири велика детектора која се налазе на кругу акцелератора.

 Истражите више о ЦЕРН-у:

• Дневник из ЦЕРН-а
• Откриће Хигсовог бозона
• Нобелова награда за ЦЕРН
• Мали речник ЦЕРН-а
• Акцелератор у ЦЕРН-у поново ради

Након изузетног успеха изложбе „ЦЕРН у Србији“ 2012. године, коју је тада посетило више од 120.000 људи, ове јесени у Научном клубу, Центар за промоцију науке у сарадњи са Комисијом за сарадњу са ЦЕРН-ом обележава 60-ту годишњицу ЦЕРН-а .

Тим поводом у уторак, 9. септембра, у 18 часова, ЦПН и Комисија отварају интерактивну изложбу „ЦЕРН у Србији 2014“. Изложба траје од 9. до 19. септембра, у просторијама Научног клуба у Кнез Михаиловој 5, на другом спрату.

Eвропска организација за нуклеарна истраживања, препознатљива по акрониму ЦЕРН (Conseil Européen pour la Recherche Nucléaire) представља симбол савремене физике, али и науке уопште.

Текст: Борис Клобучар

Након ремонта који је трајао две године, снопови протона поново се убрзавају на највећем акцелератору коији је човек направио – Великом сударачу хадрона (LHC, Large Hadron Colider). Помоћу LHC-а, физичари су током 2012. доказали постојање Хигсовог бозона. Након тога, од 2013. наступила је пауза у раду акцелератора.

У недељно јутро, 5. априла, тимови научника и инжињера у Европском центру за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) коначно су пропустили паралелне снопове протона кроз сваки од сегмената 27 километара дугачког тунела акцелератора.

Сви системи за сада раде исправно. Честице кроз LHC путују тек нешто спорије од брзине светлости, а први судари које ће детектори бележити планирани су у следећих месец дана.

Старт, међутим, долази са малим закашњењем. Кратак спој на једном од суперпроводних електромагнета који су инжењери у ЦЕРН-у приметили 21. марта, одложио је поновно покретање експеримената. Овај проблем отклоњен је 31. марта и сви системи су сада спремни.

Побољшања која су урађена на сударачу требало би да научницима омогуће још дубљи поглед у Стандардни модел, експериментима потврђену теорију која описује физику елементарних честица. Након рестарта, снопови ће коначно достићи пројектоване максималне сударне енергије од 13 ТeV.

Судари снопова протона на детекторима пре 2013. нису достизали тако високе енергије, али је то било доољно да се улови Хигсов бозон. Сада се, на још вишим енергијама, очекују и нова сазнања.

Током више од две године, колико је трајао ремонт LHC-а, много тога је урађено како би се унапредили системи на експерименту. Сваки од десет хиљада спојева између диполних магнета је засебно проверен и припремљен за рад. Осамнаест магнета је морало бити потпуно промењено, док су остали ремонтовани.

 Нови систем магнета радиће на знатно већем напону како би могао додатно да убрза снопове. Вакуумски систем унутар експеримента, као и систем за хлађење, такође су унапређени.

Убудуће, на сва четири велика детектора на акцелератору – ALICE, ATLAS, CMS и LHCb – биће повећана не само сударна енергија, него и број судара, јер је временски интервал између пакета протона у снопу скраћен са 50 на 25 наносекунди. Истовремено, капацитет рачунарске лабораторије је појачан за 60.000 нових процесора и 100 петабајта меморијског простора, што је упоредиво са 22.300.000 DVD дискова.

Истражите више о ЦЕРН-у

• Дневник из ЦЕРН-а
• Откриће Хигсовог бозона
• Нобелова награда за ЦЕРН
• Мали речник ЦЕРН-а

Текст: М. Николић

Како се моћни дигитални свет све више распростире, залазећи у све поре нашег „овоземаљског“ живота, тако људи лагано почињу да добијају карактеристике Дигимона, а неки трче у сусрет и новим могућностима развоја Сајбер-човека. Наука и технологија су кључни покретачи таквог развоја, а колико је овакав сценарио заиста могућ, знаће само они који су у стању да разумеју и прате нове трендове у овим областима.

У том послу преноса вести, сазнања и нових научнотехнолошких открића широј јавности, научни новинари и комуникатори играју посебно важну улогу. Зато је неизмерно важно да и они сами буду у кораку са дигиталним развојем комуникацијских мрежа које на најефикаснији начин могу допрети до огромног броја људи, који се тренутно налазе у дигиталној сфери, а којих је сваким даном све више.

Овогодишња тема пете Међународне школе научног новинарства, која се одиграла од 9. до 14. јуна у сицилијанском градићу Ериће, односила се управо на тему дигиталних медија и иновација у овој области. Научни новинари и комуникатори из целог света (Европе, Јамајке, Костарике, Израела, Русије, али и Србије) били су у прилици да присуствују овом јединственом догађају и размене искуства.

Циљ Међународне школе научног новинарства је да омогући новој генерацији научних новинара да искусе границе научне презентације, али и да се суоче са изазовима које ова професија носи. Школа је, дакле, била намењена како научним новинарима тако и научним комуникаторима, студентима у овим областима, али и другим стручњацима из области медија и науке.

Током пет дана, учесници школе су пратили предавања и радили у групама које су водили међународни стручњаци из области науке, новинарства и комуникација. Тема овогодишње школе је била „Дигитални свет – компјутинг, мреже и ми“, те су предавања и презентације биле груписане на следећи начин: научне презентације и медијске лабораторије у светлу дигиталних технологија и начина на који интернет утиче на обликовање друштва. Дакле, предавања и радионице овогодишње школе су биле на следеће теме: „Од научног рада до успешне вести, изазови научне прес службе“, „Новинарски увод у свет мреже“, „Извештавање о неуронаукама у рачунарском добу“, „Подизање научне писмености путем дигиталних медија“, „Када научно новинарство сусретне науку: Хакатон“, „Медијска лабораторија: од класичних медија до мултимедијалне редакције“ итд.

Посебну пажњу учесника привукло је предавање „Интернет и рођење веба“, које је одржао Франсоа Флакигер, компјутерски научник из ЦЕРН-а. Наиме, ЦЕРН је између осталог, познат и по томе што је место на коме се практично родио веб какав данас користимо у Европи, али његов допринос у развоју интернета је генерално јако мало познат. Раних деведесетих година, ЦЕРН је био највећи интернет хаб у Европи, са 80% интернет капацитета који се данас налази у ЦЕРН-овом компјутерском центру.

Лепота Међународне школе научног новинарства је и у самој локацији где се дешава, а у питању је Еторе Мајорана, међународни центар за научну културу, основан 1962. и носи назив истакнутог италијанског физичара, рођеног у Сицилији 1906. Еторе Мајорана је центар у ком се одржава преко 118 различитих школа, из најразличитијих научних области, а налази се у старом средњовековном градићу Ериће, где се у три објекта рестаурираних манастира дешава сва високоинтелектуална научна размена.

Међународну школу научног новинарства у Ерићеу су организовали Умберто Досели из Националног института нуклеарних наука и Фабио Туроне из Удружења научних новинара Италије. Захваљујући одличној организацији школе, подељено је 30 стипендија за учеснике из европских земаља и пет стипендија за учеснике који долазе изван Европске уније, што је обухватило и новинаре из Србије, Тамару Вученовић, уредницу Дигиталних икониа са Радио Београда и Марију Николић, уредницу Радио Галаксије и научно-популарног портала Елементаријум, Центра за промоцију науке. 

Kao и сваке године, и овог пролећа, од 12. марта до 12. априла, одржава се Међународни час научног института ЦЕРН – “Мasterclass“. Oни пружају једниствену прилику средњошколцима да на један дан постану физичари елементарних честица и анализирају реалне податке сакупљене на експериментима ЦЕРН-овог Великог хадронског сударача LHC-а.

Овогодишњи међународни часови, којима ће се обележити десет година од оснивања манифестације, привући ће више од 10.000 ученика средњих школа из 40 земаља. У Србији се “Мasterclass“ одржава 1. априла на Физичком факултету Универзитета у Београду и 5. априла на Природно-математичком факултету у Новом Саду, а намењен је најуспешнијим ђацима завршне године средњих школа.

Идеја програма је да омогући ученицима да раде као прави научници. Међународни час је јединствена прилика да ученици раде раме уз раме са научницима и искусе како изгледају модерна истраживања у области физике.

Главна атракција је, наравно, лов на Хигсов бозон. Средњошколцима се стављају на располагање реални подаци за ситуацију у којој је произведен Хигсов бозон како би трагали за овом ретком и доскора неухватљивом честицом врло кратког живота. Пред сам крај истраживачког дана, ученици ће путем видео-везе ступити у контакт са истраживачима из ЦЕРН-а или Fermilab-а (Илиној, САД), као и са групама средњошколаца из других земаља, како би једни другима презентовали резултате свог мини истраживања.

Научници на око 200 универзитета и лабораторија у 40 земаља широм света ће организовати међународни “Masterclass” у својим матичним институцијама, а ове године ће бити укључени и нови учесници из Чилеа, Јамајке, Еквадора и Мексика.

Подршку при организацији ЦЕРН-овог Међународног часа у Србији дао је и Центар за промоцију науке.

Истражите више о ЦЕРН-овом “Masterclass-u“ или пошаљите пријаву.

Текст: Слободан Бубњевић

Фотографије: ЦЕРН; С. Б.

Из ЦЕРН-а, Женева

У организациjи Комисиjе за сарадњу са ЦЕРН-ом и Центра за промоциjу науке, шест новинара из Србије, и то искључиво из штампаних медиjа, боравило jе крајем фебруара 2014. у посети Европској организациjи за нуклеарна истраживања, познатој по акрониму ЦЕРН (CERN, Conseil Européen pour la Recherche Nucléaire). Ова, без сумње, водећа европска научна установа ове године слави шездесетогодишњицу оснивања и то годину дана након свог вероватно највећег успеха – открића Хигсовог бозона.

У међувремену, ЦЕРН-у се пре две године придружила и Србија,  тако да су новинари из Београда имали прилику не само да се упознају са гигантским машинама на наjвећем досад изграђеном инструменту, него и са улогама четрдесетак научника из Србиjе.

Новинаре су пре других у ЦЕРН-у дочекали проф. др Петар Аџић са Физичког факултета из Београда (на слици), коjи руководи Комисиjом за сарадњу са ЦЕРН-ом и представља пионира међу нашим научницима у овоj престижноj институциjи, као и др Александар Белић, директор Института за физику (на слици доле).

Наиме, случај је хтео да се ова посета поклопи и са потписивањем два нова споразума о сарадњи између ЦЕРН-а и наших водећих научних установа – Физичким факултетом и Институтом за физику у Београду. То jе била прилика и да се, у разговору са генералним директором ЦЕРН-а Ролфом Дитером Хоjером (на слици) сви подсете како jе бивша Jугославиjа била оснивач ове данас водеће научне заjеднице.

У заједничком разговору са генералним директором, сазнало се како српски физичари играjу врло важну улогу у истраживањима, да је Србија изузетно благонаклоно дочекана у овој великој научној породици, али и да постоје поједини проблеми у сарадњи државе са ЦЕРН-ом. И то баш у ономе што је Србији најпотребније – у недовољном ангажману привреде.

Вавилон науке

На први поглед, на површини, истраживачка построjења у ЦЕРН-у мање личе на градилишта и фабрике, а више на какав визиторски центар. Откако jе прошлог лета овде откривен Хигсов бозон, познат и као Божjа честица, а потом на ту тему додељена и Нобелова награда, хиљаде и хиљаде Европљана све чешће долази у ЦЕРН. Акцелератор jе тренутно заустављен због великог, првог редовног ремонта, после кога ће, краjем текуће године, машина покушати да убрза протоне до максималних енергиjа од скоро 7 ТеВ, за коjе jе проjектована (Хигс jе откривен при двоструко нижем капацитету акцелератора). Но, ЦЕРН jе и тренутно jеднако фасцинантан и заправо, никад живљи. У овом граду науке сва паркинг места су сада попуњена, а у славном ЦЕРН-овом ресторану непрекидна jе гужва. И велика граjа, и то на бар 20 jезика, колико ЦЕРН има чланица.

У блоку управних зграда смештена је и изложба ”Микрокосмос” где се може видети историјат развоја детектора и велика епопеја физике елементарних честица. Сваки посетилац пре или касније, на овој изложби, на предавањима за посетиоце, у брошурама или центру за медије, али и у локалној продавници или разговору у ресторану лако може сазнати шта је Стандардни модел, шта су лептони, а шта кваркови и зашто је Хигсов бозон коцкица која је недостајала да би се описало зашто честице имају масу.

Током боравка у ЦЕРН-у новинари имали прилику да виде и построjења детектора LHCb, на коме jе госте из Београда дочекао Владимир Глигоров и где се из судара протона истражуjе jедно од наjвећих питања савремене науке – зашто jе свемир начињен од материjе, а не од антиматериjе. Новинари су посетили и компjутерски центар коjи има задатак да током мерења обради више података него Google, као и сам LHC тунел на тачки 8, место где суперпроводни магнети раде на температури од -271 степени Целзиjуса и где се постиже вакуум какав постоjи изван Сунчевог система.

Велика звер

Обим акцелератора LHC износи 27 километара. Ова справа данас представља наjснажниjи убрзивач честица (протона, али LHC тунелима могу jурити и мало масивниjи jони) коjе се, након што су убрзане, судараjу у детекторима, ослобађаjући велику енергиjу како би физичари из снимака тих судара осматрали понашање раниjе невиђених честица од коjих jе свет начињен. Државна граница пресеца круг акцелератора (коjи jе иначе, у тунелу, 100 метара ниже) а сам акцелератор заузима велику површину, просторући се далеко изван капија ЦЕРН-a.

До неке од тачака на којима се силази у тунел путује се километрима по локалним путевима. Унаоколо су њиве, пашњаци и погранични засеоци са по неколико кућа, питоми краjолик између планине Jура и Женевског jезера. Само повремене табле са ознаком ЦЕРН, као и Купола науке и мира у даљини, наговештаваjу да се овим краjем врзма више од 11.000 физичара.

На кругу акцелератора се налази више детектора, од којих су четири велика – ATLAS, CMS, LHCb и ALICE. Сваки од њих је посебан експеримент који окупља посебну заједницу (колаборацију) физичара из целог света. Два ловца на Хигса заузимају супротне стране на кругу акцелератора – построjење ATLAS је уз капију ЦЕРН-а, на териториjи Шваjцарске, док се његов главни конкурент, ЦЕРН налази 13 километара даље, у Францускоj, поред насеља Сеси.

Детектор CMS

Контролна соба CMS детектора jе радни простор. Оператери осматраjу низове монитора, пратећи шта се дешава у jами 100 метара ниже, на месту где се тунел LHC акцелератора шири у гигантско построjење за лов на Хигсов бозон. У углу просториjе су сложене празне боце од шампањца – успомене на наjважниjе моменте изградње, првог пуштеног снопа и, наравно, открића Хигса. Из собе се, сплетом тунела, поред зида са фотографиjама особља, фотографиjама са изградње и бакарним плочама на коjима су урезана сва имена физичара CMS колаборациjе, долази до отвора.

Jама jе ограђена зеленом оградом, а у њу нас воде наши домаћини, прави ветерани међу српским научницима у ЦЕРН“-у, Драгослав Лазић, Предраг Миленовић и Небоjша Смиљковић. Управо док покушавамо да некако фотографишемо детектор 100 метара ниже, из контролне собе стиже информациjа – CMS jама је затворена за посете на сат времена. „Овде много бринемо о безбедности“, са осмехом каже Лазић. Сат касниjе, са уобичаjеним црвеним шлемовима, у коjима су чипови за контролу протока посетиоца, силазимо лифтом у подземље.

„Даме и господо, CMS“, каже Лазић, поново са осмехом, у тренутку кад се пред нама отвара призор какав се готово нигде не може видети. На огромноj машинериjи, са хиљадама каблова, електронике, плоча и калориметара, у току су радови. Док нам Миленовић и Смиљковић обjашњаваjу где настаjу судари и како ова машина лови мионске честице, чиjе “хватање” значи да jе у детектору накратко боравио слободан Хигс и распао се на четири миона, радници на скелама провераваjу сваки делић опреме. Кад jе LHC у погону, док се убрзани снопови судараjу и скупљаjу подаци, сва ова опрема jе изложена зрачењу и неопходно jе проверити колико jе оштећена пре него што се експерименти поново покрену.

Детектор ATLAS

Сличан призор и на другоj страни LHC круга, дан касниjе, у детектору ATLAS. Овде нас кроз построjење воде Мариjа и Ненад Вранеш, коjи обjашњаваjу разлике између CMS и ATLAS колаборациjе. Наиме, градња LHC-а са идеjом да би се достигле такозване доступне енергиjе судара неопходне да би се у њима ослободио и снимио Хигс не би обавезно значила да jе његово постоjање доказано када би он био уловљен само на jедном детектору.

Због тога су одмах направљена два, и то одвоjена експеримента, коjа су независно проjектована и коjа нису делила податке током година изградње и током самог прикупљања и анализе података. Разлике се одмах уочаваjу.

Ниjе само боjа детектора другачиjа, већ jе овде употребљена друга електроника, другачиjи проjекат, сви системи су независно направљени и то на различите начине (CMS jе склопљен под земљом као брод у боци, а ATLAS jе спуштан у jаму део по део), а различити су и материjали коjи се користе у калориметрима за лов на поменуте мионе. Но, видна jе и разлика у – стилу, у бојама, изгледу и симболима.

Србија и ЦЕРН

Нажалост, ни две године након званичног приступања, а три пре него што стекне пуноправно чланство, Србиjа ниjе решила све своjе проблеме. Кашњење у финансиjским исплатама и мањак подршке српским истраживачима у самоj земљи отежаваjу сарадњу, али руководство ЦЕРН-а, коjе jе наjмлађоj чланици изузетно наклоњено (мада Србиjа учествуjе са свега 0,09 одсто у финансирању ЦЕРН-а), покушава да подстакне живљу сарадњу, пре свега са привредом. Реч jе, заправо, о могућности да Србиjа кроз тендере у ЦЕРН-у поврати много више од новца коjи jе уложила из буџета, а да наше компаниjе уђу у заjедницу оних коjе раде са ЦЕРН-ом, што ће им отворити врата било где на светском тржишту.

Текст: С. Бубњевић

Нобелову награду за физику у 2013. поделили су Питер Хигс и Франсоа Англер. Наиме, како jе у уторак уjутру у Стокхолму саопштио Нобелов комитет, овогодишњи лауреати су награђени за теориjско откриће механизма коjи доприноси нашем разумевању порекла масе субатомских честица, а „коjе jе недавно потврђено открићем фундаменталне честице на детекторима ЦМС и АТЛАС на акцелератору ЛХЦ у ЦЕРН-у”.

Хигсово име је изузетно познато јавности и мимо награде коју је добио – овогодишњи Нобелов лауреат носи име коjе jе постало jедно од наjпрепознатљивиjих имена савремене физике и науке уопште. Њиме већ пола века физичари елементарних честица називаjу мистериозни бозон, одговоран за масу свих других честица. Његово jе постоjање потврђено у спектакуларним прошлогодишњим експериментима на Великом сударачу хадрона (ЛХЦ) у ЦЕРН-у.

Откриће Хигса jе за физичаре, али и оне коjи то нису, било спектакуларно управо зато што jе jош само оно недостаjало да би се потврдила важећа физичка теориjа – Стандардни модел – теориjа коjа описуjе понашање градивних елемената природе. Након њега, професор Питер Хигс (на слици), рођен 1929. у Енглескоj, постаjе медиjска звезда и оглашава се готово у свим водећим светским медиjима. Но, Нобелова награда нас подсећа како ниjе само Хигс заслужан за теориjски модел са коjим jе фамозни бозон ушао у савремену физику.

Тако jе поред њега награду добио и белгиjски физичар Франсоа Aнглер, jавности много мање познат, али чиjи jе допринос у открићу Хигса подједнако значаjан. Наиме, давне 1964. године Енглерт, тада тридесетогодишњак, са колегом, белгиjским физичарем Робертом Броутом, обjављуjе теориjски рад коjим обjашњава да jе неопхподно постоjање jош неке структуре коjа би обjаснила зашто честице имаjу масу. До сасвим истог резултата долази и Питер Хигс исте године, а заjедница физичара ће новоj, тако наjављеноj честици, пољу и механизму касниjе дати његово име. Но, исте године, сериjа ових радова коjи излазе у престижном магазину Physical Review Letters наставља се и трећим радом коjи потписуjу Гуралник, Хаген и Кибле.

Будући да jе Роберт Броут преминуо 2011. не дочекавши откриће Хигса у ЦЕРН-у, награду су ове недеље поделила двоjица од троjице физичара коjи су га први предвидели – Хигс и Англер. Франсоа Англер (на слици), преживео jе драматичну судбину. Рођен 1932, као дете jевреjског порекла скривао се и преживео Други светски рат бежећи од нациста, да би науком почео да се бави 1955. године. Радио jе на Универзитету Корнел, а након отркића из 1964. био jе позиван широм света, предавао jе у Тел Авиву, да би се вратио у Брисел.

Награда коjу су Хигс и Англер добили представља 107. по реду Нобелову награду из физике. Вест да су у право они добитници подигла jе на ноге заjедницу физичара високих енргиjа коjи у њоj виде потврду великог резулата постигнутог на ЛХЦ-у прошле године.

Текст: С. Бубњевић

Пуних годину дана након открића које је широм света изазвало изузетну пажњу – открића Хигсовог бозона на акцелератору LHC – из ЦЕРН-а је овог лета стигла једна нова, врло занимњива вест.

Реч је о открићу распада честице B_s мезон на два миона, што је догађај који раније није било могуће видети. Ово откриће није изазвало ни приближну пажњу у медијима, али је за бројне физичаре честица изузетно значајно, пошто доноси нову потврду Стандардног модела.

„У експерименту CMS измерена је вероватноћа распада од (2.9±0.9)x10^–9 са поузданошћу од 4.3σ (4.3 сигма), што је у складу са предвиђањима Стандардног модела: (3.6±0.3)x10^–9“, наведено је у ЦЕРН-овом саопштењу поводом експеримента CMS (детектор на слици испод).

На ово откриће се чекало чак 25 година, а оно је сада забележено на два детектора: на поменутом CMS, али и на LHCb детектору. Но, шта ово откриће заправо представља?  

ЦЕРН, иначе, као водећа лабораторија у свету елементарних честица и фундаменталне физике уопште, а чија је и Србија чланица, сваке недеље излази са новостима о открићима на великом акцелератору LHC (Large Hadron Colider).

Акцелератор је тренутно угашен, због редовног ремонта, али се током прошле године на њему десило толико судара убрзаних протона који су снимљени да би се резултати могли анализирати годинама. Нека од ових отркића могу да одговоре и на дилему да ли постоји физика „иза Стандарног модела“, односно да укажу на одређене сегменте физике чија објашњена нису комплетна. На пример: нема објашњења за космолошку потврду постојања тамне материје, нити знамо разлог асиметрије материје и антиматерије у природи.

На великом LHC кругу, пречника 27 километара, 100 метара под земљом, налази се више детектора који су ловили честице добијене сударима протона, а сваки до њих представља одвојен експеримент. Најпознатији су свакако CMS и ATLAS, детектори који су заслужни за откриће Хигсовог бозона и на којима раде и тимови физичара из Србије.

„Распад jе детектован у два LHC експеримента: LHCb и CMS“, објашњава др Петар Аџић (на слици испод), председник Комисије за сарадњу са ЦЕРН-ом и физичар који већ деценијама ради у овој области, предводећи један од тимова српских физичара који су учествовали и у открићу Хигса.

„Мало се зна о детектору LHCb, jер сви су углавном чули за CMS и ATLAS“, каже Аџић, објашњавајући да је овај детектор изузетно осетљив јер је специјално дизајниран за открића ове врсте, али је велики успех и чињеница да се до налаза дошло и на CMS детектору.

Да би до њега дошло, било је неопходно да се у сударима створи чак милијарду B_s мезона, честица које нису „елементарне“ у најужем смислу те речи, а по својој маси спадају у средње тешке.

Стандардни модел предвиђа да се од тих милијарду добијених, само три распадају на лагане честице мионе, који су тек мало масивнији рођаци електрона. Показало се да су детектори успели да међу милијарду произведених мезона улове она три која су се распала на мионе.

„Посебан значај овог открића је што тај изузетно редак распад може да послужи као врло осетљив тест важења, али и тест прецизности предвиђања Стандардног модела“, објашњава професор Аџић. „Добијени резултат је у сагласности са предвиђањима Стандардног модела чиме се потврдило да је то још суверена теорија на енергијама које су нам доступне, а сви експерименти на LHC-у још једном су нас уверили да могу да досегну осетљивост мерења до неслућених нивоа.“ 

„Ови распади су идеални процеси за изучавање могућих наговештаја постојања нове физике“, каже се у саопштењу ЦЕРН-а. „Утврђено одступање од прецизних предвиђања Стандардног модела представљало би индикацију постојања физике изван Стандардног модела.“

Истражите више у ЦЕРН саопштењу о ретком распаду Б мезона.

Током осамнаест радних дана, од 19. октобра до 7. новембра, изложбу „ЦЕРН у Србији“ у Галерији Робне куће „Београд“, у Кнез Михаиловој 5, посетило је 120.000 људи. То је на дневном нивоу чини најпосећенијим научнопопуларним догађајем који је Центар за промоцију науке организовао током 2012. године.

Због великог интересовања публике, изложба се након Београда сели у Нови Сад, где ће бити отворена 10. новембра, у оквиру обележавања Светског дана науке за мир и развој. У међувремену, у Београду, Центар за промоцију науке отвара нову изложбу о одрживом становању, прошлости и будућности, под називом Metahousing, која је имала запажено гостовање у Лондону.

Изложбу „ЦЕРН у Србији”, Центар је организовао у сарадњи са Комисијом за сарадњу са ЦЕРН-ом, а посетиоци су имали прилику да се упознају са најновијим достигнућима  у највећој истраживачкој институцији на свету, као и са технологијом Великог сударача хадрона (LHC).

У сарадњи са Физичким факултетом, за грађане су организоване популарне демонстрације огледа из физике, а у сарадњи са Институтом за  физику у Београду, у простору за предавања у Галерији, истраживачи из ЦЕРН-а су сваког дана држали популарна предавања о физици честица.

У оквиру пратећег програма изложбе организован је и програм „Трибине средом“, на коjима су гостовали угледни физичари, али и други научници, jавне личности и промотери науке. Домаћин ових трибина био је Александар Богојевић са Института за физику у Београду.

Последња у низу „Трибина средом“, под називом „Чему заправо служи ЦЕРН?“, указаће на значај ЦЕРН-а, како за научнике тако и за обичне људе, али и отворити и многа контроверзна питања о оправданости експеримената какви се изводе у ЦЕРН-у.

Трибина средом

ЧЕМУ ЗАПРАВО СЛУЖИ ЦЕРН?
Машта и сазнање

Среда, 7. новембар, 18 часова
Галерија Робне куће „Београд“

Учесници:
проф. др Милан Ћирковић, Астрономска опсерваторија у Београду
др Милован Шуваков, Институт за физику у Београду
др Александар Богојевић, Институт за физику у Београду

(ВИДЕО) 24. јул 2012. ЦЕРН у Србији, Београд, Петница Архива: ЦПН посредством Vimeo.