Текст: Ивана Хорват

У непосредном галактичком окружењу, на свега 40 светлосних година од Земље, НАСА је уз помоћ свемирског телескопа Спицер открила седам земљоликих планета у орбити око мале, хладне звезде зване TRAPPIST-1.

Овакав аранжман планета звучи још привлачније од оног који нас окружује у нашем Сунчевом систему. Осим што их је седам величина приближних нашој матичној „свемирској станици“, чак три планете налазе се у зони златокосе – у којој вода може да опстане у течном стању.

Током периода од 21 дана, Спицер је посматрао спектар звезде. Уочена „затамњења“ сјаја указивала су на присуство планета у систему, односно на пролазак планета испред диска звезде, посматрано са Земље.

Мерења су указала на постојање чак седам стеновитих планета. Две од њих већ су биле познате научницима одраније. Налазе се на много мањој међусобној удањености него планете у Сунчевом систему и лако би биле уочљиве уколико бисте их посматрали са површине било које од њих.

Осим посматрања која су била вршена Спицером из Земљине орбите, начињена су посматрања и терестричким телескопом TRAPPIST (TRAnsiting Planets and PlanetesImals Small Telescope), по којем је овај вансоларни систем и добио име.

Са масом у износу од осам одсто масе Сунца, звезда TRAPPIST-1 једва да је већа од Јупитера. Овај патуљак међу звездама веома је хладан, са површинском температуром испод 2700 степени Целзијуса, а систем планета који га окружује готово да подсећа на систем Галилејевих сателита на Јупитеру.

Чињеница да се три планете налазе у настањивој зони звезде свакако не значи да на њима има воде. О овим подацима прерано је говорити, а према речиме једне од астрономкиња укључених у ово истраживање, Никол Луис са Института за свемирске телескопе из Балтимора током НАСА конференције за новинаре, научницима ће бити потребно минимум пет година да потанко истраже атмосфере ових планета.

Велика очекивања се полажу у дугоочекивани телескоп James Webb, чије је лансирање и пуштање у „погон“ било одлагано неколико пута. Тренутни датум лансирања заказан је за 2018. годину.

Овај телескоп омогућиће астрономима да детаљно истраже атмосферу ових планета и открију да ли постоје трагови метана и кисеоника, главних „састојака“ који би могли да укажу на евентуално постојање живота у систему TRAPPIST-1.

У идеалном случају, свих седам планета би могло да подржи опстанак текуће воде. Међутим, предложени климатски модели указују на то да су планете најближе звезди највероватније превише топле, док су оне најудањеније сувише хладне. Међутим, три планете означене као TRAPPIST-1e, f, и g налазе се на „правим“ удаљеностима од звезде и могле би чак да имају океане воде. 

Детаљи овог истраживања су до самог почетка конференције за новинаре, коју је НАСА одржала 22. фебруара, били држани под стриктним новинарским ембаргом. Резултати рада су и званично објављени у познатом научном часопису Nature.   

На конференцији су говорили Томас Цурбушен, управник НАСА Дирекције за свемирске мисије у Вашингтону, Мајкл Гиљон, астроном са Универзитета Лијеж у Белгији, Шон Кери менаџер НАСА Спицер научног центра из Пасадене, Никол Луис, астрономкиња са Института за свемирске телескопе из Балтимора и Сара Сигер, професорка планетарних наука и физике на МИТ-у.

Истражите више о систему TRAPPIST-1 у видео-снимку НАСА конференције за новинаре.

Текст: И. Хорват

На основу података прикупљених током четири деценије, истраживачи са америчког Универзитета Бафало (УБ) дошли су до резултата који показује да не постоји веза између пораста стопе криминалитета и броја имиграната у одређеној средини.

У оквиру студије проучавана су демографска кретања у чак 200 америчких градова на основу података добијених током пописа становништва у периоду од 1970. до 2010. године. Такође, истраживачи су узели у обзир и базе података које је током истог периода прикупљао Федерални истраживачки биро, познатији као ФБИ.

Како резултати студије показују, не само да није уочена веза између пораста стопе криминалитета у заједницама у којима се повећао број имиграната, већ је уочено да се учесталост појављивања одређених криминалних радњи заправо смањила.

У саопштењу за медије које је Универзитет Бафало издао овим поводом, Роберт Аделман, ванредни професор УБ и главни аутор рада, наводи да је спроведено истраживање кључно у овом тренутку, узимајући у обзир актуелну политичку ситуацију у САД.

„Чињенице су кључне у овом тренутку“, наводи се у саопштењу.

„Ми не тврдимо да имигранти никада нису починили неко кривично дело. Оно што смо желели да покажемо је да се у заједницама које се налазе у у процесу демографских промена услед прилива имиграната не јавља већи број кривичних дела. У већини случајева стопа криминалитета је или била уобичајена или се чак јављао мањи број извршених кривичних дела“, наводи професор Аделман у саопштењу. 

Само неколико дана након инаугурације, Доналд Трамп је донео две нове уредбе којима захтева подизање зида на граници са Мексиком и објављивање недељне листе криминалних дела почињених од стране имиграната. 

Међутим, истраживање овог тима доноси врло чврст научни доказ да овакве политике немају упориште у објективим чињеницама. Према речима водећег аутора рада, друго истраживање које се бавило изучавањем броја извзвршених прекршаја и хапшења на тлу САД, показало је да су страни држављани мање склони извршавању кривичних дела од оних који су рођени на тлу Америке. 

Како се наводи у саопштењу, веома је важно заснивати политике на провереним информацијама и доказима, а не на идеолошким уверењима која немају упориште у ставрности, а чији је циљ демонизација одређених делова америчког друштва.

Текст: Н. Здравковић

Група истраживача са Универзитета у Ексетеру објавила је чланак у часопису Nature Communications у којем су објаснили како је једна необична и случајна природна појава спречила раст количине кисеоника у атмосфери, а тиме и развој вишећелијских организама, читаве две милијарде година.

Наиме, много пре камбријумске експлозије, која је пре око 550 милиона година изнедрила готово све типове животиња које данас постоје, први организми који су живели на Земљи били су једноћелијски и анаеробни, што значи да нису користили кисеоник, гас којег је тада у атмосфери било само у траговима.

Пре око две и по милијарде година цијанобактерије су биле први организми који су вршили фотосинтезу, ослобађајући кисеоник који је, немавши више куд, почео да се таложи у атмосфери. У року од неколико стотина милиона година, ниво кисеоника у атмосфери био је око десет пута нижи него данас – недовољно за еволуцију аеробних организама, али довољно да изумру многе врсте бактерија за које је кисеоник био токсичан.

Након тзв. великог оксидативног изумирања, десило се нешто што је научницима дуго представљало потпуну мистерију. Ниво кисеоника је престао да расте, оставши готово две милијарде година на нивоу негде десет пута мањем него данас, иако су цијанобактерије наставиле да га ослобађају са несмањеном жестином.

Како у свом раду наводе професори Тим Лентон и Стјуарт Дејнс са Универзитета у Ексетеру, раст нивоа кисеоника је спречила случајна нова повратна спрега. Наиме, сталне тектонске промене изгурале су на Земљину површину органски материјал који се, умирањем једноћелијских организама, таложио у седиментима на дну океана.

Овај органски материјал, који је први пут био изложен Земљиној атмосфери, реаговао је и „заробљавао“ слободни кисеоник. Пошто су цијанобактерије и други организми умирањем стално производили нов органски материјал, настао је еквилибријум током којег је ниво кисеоника остао мање-више непромењен две милијарде година.

Ситуација се мења тек еволуцијом првих биљака, када интензитет фотосинтезе нагло расте, а атмосфера се поново засићује кисеоником. До новог и до дан-данас коначног еквилибријума долази после камбријумске експлозије, када се развијају организми који, да би преживели, кисеоник први пут морају да троше. 

Текст: С. Бубњевић

Славни Универзитет у Берклију у Калифорнији у средишту је медијске пажње након изразито насилних протеста 1500 студената против наступа екстремног десничара Милa Јанопулуса. У сукобе студената и полиције умешао се и нови амерички председник Доналд Трамп, који је, до сада невиђено, преко Твитера запретио Универзитету Беркли да ће им ускратити финансирање из федералних фондова јер „не дозвољавају слободу говора“.

Истовремено, иза дивовских дрвених врата зграде Ле Конте, једне од култних зграда у средишту Беркли кампуса у којој је радило више Нобеловаца и водећих имена модерне физике, влада тишина. На трећем спрату у источном крилу, добро расположени Норман Јао, страсни љубитељ стоног тениса и талентовани доктор физике са Харварда, добио је вест која, за разлику од већине других, нема везе са Донадлом Трампом.

Наиме, у два одвојена експеримента потврђена је његова необично смела теоријска идеја, тачније конкретан рецепт да се идеја оствари, о стању материје која не постоји у простору, него у времену – идеја о временским кристалима.

У „обичном“ кристалу, који представља унутрашњу структуру чврстих супстанци као што су кухињска со, кварц, лед или какав метал, молекули или јони не лутају унаоколо слободни као код гаса, него су периодично распоређени у простору и граде такозвану кристану решетку. Физичари их називају чворовима решетке, а врло згодна математика којом се описују омогућила је да се данас подробно разумеју разноврсни како класични тако и квантни феномени унутар чврстих тела (што је имало силне примене, пре свега у развоју силицијумских технологија). 

Норман Јао је смислио начин да направи кристалну решетку чији чворови нису распоређени у просторним димензијама, него у временској. Његов предлог је да се прво ласерском побудом промени једна карактеристика јона у кристалу, да се на пример обрне магнетни момент, односно спин, како га физичари чешће називају.

Ова промена спина једног јона ће променити спин следећег, који ће у низу променити следећи итд., али ће доћи и до повратних промена. Норман Јао је предложио да се тако начини промена која ће без прекида „путовати“ кроз кристал у затвореном кругу. Када ове промене постану колективно сихронизоване, одрживе и периодичне и кад више не зависе од спољне побуде, оне су распоређене у времену и заправо саме по себи чине временску решетку, односно временски кристал.

Рад у коме је, заједно са неколико колега са Берклија, Јао описао ову методологију, објављен је средином јануара у престижном часопису Physical Review Letters. Будући да је, како то физичари иначе чине, Јаов рад већ био обзнањен у бази ArXivs, његов ментор са Харварда Михаил Лукин већ је окупио тим који је Јаову технику применио на кристалу дијаманта, док је Крис Монро са Универзитета у Мериленду покушао да је тестира на заробљеним јонима итербијума.

Оба експеримента су резултате предала за објаву и оба су показала да временски кристал заиста настаје и да има период који је два пута већи од периода побуде начињене ласером. Кључно код оба експеримента јесте да је временски кристал затворен систем, да му након побуде не треба спољна сила, нити да на било који начин троши енергију интереагујући са спољним светом. Од значаја је и да интеракције између јона саме одржавају временски кристал стабилним.

Сама идеја о постојању временских кристала присутна је већ пет година, а први ју је предложио нобеловац Френк Вилчек. Како у чланку о временским кристалима у часопису New Scientist пише Џенифер Оулет, већина физичара је пре ових експеримената била скептична према овој идеји, јер је замисао да нешто путује у бесконачној петљи врло налик на perpetuum mobile.

Ако се одрже као идеја, временски кристали ће изменити много тога у модерној физици, од отварања нових поља истраживања до дубљег разумевања времена и простора, али ће имати и практичну примену за могућу изградњу такозваних кубита за квантне рачунаре будућности. Друга питања се, наравно, већ сада могу поставити чим пређемо у друга агрегатна стања – постоји ли, по аналогији, временски гас? Или временска течност?

Текст: Катарина Стекић

Средином 2009. године председник САД Барак Обама објавио је тајне документе бившег председника Џорџа Буша познате као „списи о мучењу“. Међу овим документима налазе се детаљни описи десет дозвољених техника мучења у сврхе испитивања, као што су ускраћивање сна, заточеништво у тесним просторијама и симулација дављења. Ове технике је користила CIA, а након објављивања ових докумената ту праксу је преузела новонастала група за испитивање притвореника (HIG). Заправо, улога HIG-а је да испитује ефикасност овог мучења научним путем, али јој није забрањено да га спроводи.

Уврежено лаичко мишљење каже да су ове технике, иако су неморалне, успешне у извлачењу информација. Међутим, научници нису тако сигурни. Са циљем да пружи валидне неурофизиолошке чињенице о дејству мучења, Шејн О’Мара, директор Тринити института неуронаука у Даблину, објавио је књигу „Зашто мучење не ради“ (Why Torture Doesn’t Work), у којој објашњава колико је ефикасност ових метода у долажењу до истине заправо – минимална.

Највећа заблуда почива на веровању да људи под притиском „пукну“ и кажу истину да би тиме окончали мучење. Чак се велики број затвореника и подвграва мучењу како би се „сетили“ заборављене истине. Како објашњава О’Мара, мучењем се, тзв. механизмом стресног одговора, постиже управо супротан ефекат. Лучење велике количине хормона стреса кортизола утиче погубно на хипокампус, неуралну структуру која је задужена за очување и призивање сећања. Такође, дуготрајно излагање стресу доводи до претеране осетљивости амигдале, која иначе усмерава пажњу и омогућава комуникацију између различитих делова мозга у стресним ситуацијама.

„Списи о мучењу“ наводе да је мучење ускраћивањем сна безопасно. О’Мара се не слаже: наиме, различита истраживања показују да лишавање сна има дуготрајне последице на когнитивне способности. Услед недостатка сна долази до нагомилавања глукокортикоида у мозгу, у које спада и кортизол. У комбинацији са другим стресорима, дуготрајно ускраћивање сна може имати негативне последице чак и на дисајне и кардиоваскуларне функције.

Мучење није безопасно ни за мучитеља. Особа која треба да мучи другу особу се често налази у стању које психолози зову когнитивна дисонанца. Овај феномен објашњава оптерећење под којим се налазимо када реагујемо супротно нашим ставовима и веровањима. Што је већа дисонанца између изведене радње и става особе која је изводи, то је притисак на когнитивни систем већи. Последице овога су појављивање симптома сличних посттрауматском стресном поремећају, који се јављају и код онога ко проживљава мучење.

Како наводи О’Мара, много ефикаснији начин долажења до инфорамација је – разговор. Истраживач из Даблина наводи податке о активацији једног дела мозга задуженог за осећај задовољства, зван nucleus accumbens, када се испитиваној особи пружи могућност признања. Статистика показује да само пет одсто испитиваних особа одбијају да разговарају. Успешнија од мучења би могла да буде и виртуелна реалност.

Објашњења која могу да пруже психолози на ову тему су врло уска, јер би дубље испитивање последица мучења захтевало кршење основних етичких кодекса. Стога је велики скандал настао јула 2015. године када је адвокат по имену Дејвид Хофман јавно објавио свој извештај о учешћу психолога у мучењу затвореника војне базе Гвантанамо Беј. Психолози су спроводили и присуствовали многим окрутним испитивањима, а учестововали су и у третманима ускраћивања сна, као и насилног храњења затвореника који су прибегли штрајку глађу.

Овакво понашање представља кршење једног од главних етичких принципа психологије који налаже да рад психолога не сме ни на који начин негативно утицати на човека. Америчка психололошка асоцијација (АРА) решила је овај случај већ крајем 2015. године објавивши нову полису, којом се забрањује учешће психолога у испитивањима затвореника.

У четвртак, 2. фебруара, у 15 часова, у ЕУ инфо центру Центар за промоцију науке представља ново издање – књигу „Докторати у прози: илустроване приче“. Ово по много чему јединствено издање чини 11 оригиналних есеја и илустрација, инспирисаних темама 11 докторских дисертација одбрањених у Србији у последњих пет година.

Богато опремљени и илустровани, „Докторати у прози: илустроване приче“ је несвакидашњи експеримент у научној комуникацији и јавном ангажману. Настала је са јасном намером да у јавности отвори тему доктората – монументалног, а у каријери једног истраживача вероватно најмање читаног научног рада.

Уредници књиге и аутори свих 11 есеја су Никола Здравковић, помоћник уредника часописа Елементи и Иван Умељић, уредник издања Центра за промоцију науке. Књигу је уметнички опремила Милена Савић, арт директорка часописа Елементи. Илустрације су дело 11 илустратора из пет земаља, чиме је сваки од есеја и доктората добио сопствени визуелни израз.

Промоција књиге ЕУ инфо центар, Краља Милана 7, четвртак, 2. фебруар, 15 часова, Говоре: Иван Умељић, Никола Здравковић

Каже се да је просечан број читалаца једног доктората – само 1,6, укључујући и аутора (!). С тим на уму, књига „Докторати у прози: илустроване приче“ трага за одговором на питање: за кога се пише докторат?

Ако питамо истраживача, докторат је намењен превасходно ментору, комисији и матичној институцији. За институцију која додељује звање доктора наука, дисертација је намењена истраживачу, као „обред прелаза“ који означава да је кандидат спреман за научну каријеру.

Јавност, опет, очекује свеже и веродостојне научне одговоре на многа питања од јавног значаја. Самим тим, књига „Докторати у прози: Илустроване приче“ представља јавни научни ангажман, осветљујући неке од тема на којима млади истраживачи у Србији постају доктори наука.

Књига „Докторати у прози: илустроване приче“ је несвакидашњи експеримент у научној комуникацији у коме су учествовала два текстописца из Центра за промоцију науке, 11 илустратора из пет земаља и 11 доктора наука који су своје дисертације одбранили у последњих пет година у Србији. Цена књиге је 1200 динара.

Избор од 11 доктората не представља избор најбољих или најзапаженијих радова. Аутори књиге водили су се јединим критеријумом са којим, као научни новинари и издавачи, имају искуства: радови су одабрани по својем друштвеном значају и занимљивости.

Међу изабраним докторатима налазе се истраживање друштвених мрежа методама физике комплексних система, студија генетичке основе Паркинсонове болести у Србији, као и друге теме из области јавних финансија, развојне психологије, етике, компјутерске дијагностике, прехрамбене технологије, енергетике, правне историје, урбанизма и типографије.

Сваки од аутора ових узбудљивих истраживања је за књигу „Докторати у прози: илустроване приче“ написао кратак коментар или анегдоту инспирисану сопственим искуством писања докторске дисертације.

Текст: И. Хорват

Контроверзни, новоизабрани председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп, у низу неочекиваних мера које је предузео током свог досадашњег кратког мандата, у уторак, 24. јануара, разним федералним агенцијама, а које изгледа једино повезује њихова надлежност за изучавање климатских промена, привремено је забранио да се оглашавају како у медијима тако и на друштвеним мрежама.

Као одговор на овакву неразумну меру, научна и шира јавност САД оштро је реаговала, а запослени у федералним агенцијама као што су EPA (Environmental Protection Agency), National Park Service (NPS) и National Aeronautics and Space Administration (NASA) покренуле су своје одметничке Твитер налоге, са којих се боре за слободу говора, доступност информација и објективних чињеница, али и за свој научни интегритет.

Одметнички налози NASA и других институција убрзо су стекли велику популарност. Први међу налозима покренула је група запослених са NPS-a. За само пола дана @AltNatParkSer привукао је чак пола милиона пратилаца. У опису налога стоји: „Дођите по научне чињенице и информације о климатским променама.“

Одметнички налог NASA @RogueNASA такође позива своје пратиоце да дођу по проверене научне чињенице, али и по дозу саркастичних опаски. Уз хештег #resist, научници иза овог налога упозоравају на штетност Трампове антиклиматске политике и позивају ширу јавност да предузме конкретне кораке како би се оваква неразумна политика спречила.

Међутим, убрзо се појавио проблем са неовлашћеним коришћењем логоа поменутих инситуција на алтернативним Твитер налозима, будући да свака од институција има веома стриктна правила по овом питању. Након што је замолили своје followere да јој помогну са креирањем новог логоа, ”одметничка” NASA је за свега пет сати добила свој нови визуелни идентитет – астронаута одметника (на слици).

Претпоставља се да је овом забраном Доналд Трамп желео да проток информација о истраживањима, са чијим резултатима се не слаже, стави под контролу своје администрације. Међутим, како се могло очекивати, цензура је изазвала узаврелу виртуелну одмазду.

Познато је да Трамп одавно спада у групу оних људи који поричу постојање климатских промена. Међутим, иако је антиклиматски покрет до сада окупио знатан број следбеника, први пут се међу њима нашао председник земље попут САД. 

Доналд Трамп је недавно најавио повлачење Америке из Париског споразума о климатским променама, који је званично ступио на снагу у новембру 2016. године. Иначе, овај документ има циљ смањење емисије CO₂ и других штетних гасова у атмосферу на глобалном нивоу.

Текст: Слађана Шимрак

Смрт Џорџа Прајса дошла је неочекивано. Самоубиство поред поломљеног прозора у једном од лондонских сквотова, прохладног 6. јануара 1975. године. Сахрањен је у присуству десетак људи.

Шесторо пријатеља бескућника нашли су се ту, на необележеном гробу, заједно са двојицом најзначајнијих еволуционих биолога тог времена, Билом Хамилтоном и Џоном Мејнардом Смитом, реткима из научног света који су разумели значај Прајсових доприноса.

Сви су се опростили од овог рођеног Њујорчанина, за којег је комисија на пријемном испиту на Харварду рекла: „Можда ће пошашавити, али сигурно никада неће постати досадан.“

Њујорк

Тридесетих година, упркос општем суноврату западног света узрокованог Великом депресијом, њујоршки дух је и даље био непобедиво жив. За просечног младића то је била деценија у којој је рођен Супермен, великог Бејба Рута наследио је Џо Димађио, а у Карнеги холу први пут је изведена популарна музика.

У Њујорку је тих година одрастао и Џорџ Прајс, ћутљиви дечак који није нарочито марио за ову разиграност. Међу његовим плановима најзначајнији је био – уписати своје име у научну историју. Већ са четрнаест година, као стипендиста једне престижне приватне школе на Менхетну написао је седамдесетак страна дугачак рад о архитектури старогрчких храмова, на којем би му позавидели многи универзитетски професори.

Ипак, највише је међу школским предметима волео математику и физику. На часовима геометрије седео би у задњем делу учионице и тек би повремено подигао поглед и тихо дао одговор који нико од осталих ученика не би разумео. Тада је желео да постане физичар.

Међутим, због разних последица економске кризе, једанаести разред је уписао у нешто удаљенијој бесплатној школи. Џорџ Прајс је био део златне генерације ове школе. После наставе би остајао у лабораторијама са будућим нобеловцем Џошуом Ледербергом, будућим пиониром магнетне резонанце Џозефом Фајлом, Бејдер близанцима, који ће постати надалеко чувени професори медицине, кошаркашем Натом Милицоком и композитором Кајом Виндингом. Ипак, чак и у овако снажној групи, Прајса су доживљавали као посебног.

Када је дошло време за студије, у пријави је своја интересовања описао стихом из песме Уликс, Лорда Алфреда Тенисона:

„Пратити знање као звезду која залази

иза најдаљих граница људске мисли.“

Тежњу да постане значајан део научне историје покушао је да оствари на Харварду. Међутим, незадовољан својим научним доприносом који је постигао током година, и још се опорављајући од операције тумора штитасте жлезде, 1967. године напустио је Њујорк, своју супругу и две кћерке, и стигао у Лондон.

(Не)себична добра дела

Бивајући усамљен у новом граду и размишљајући о напуштању своје породице, Прајс је највише времена проводио у јавним библиотекама, читајући о проблему еволуције породице. Тако је наишао на текстове тада релативно непознатог еволуционог биолога Вилијема Хамилтона о генетској еволуцији социјалног понашања. Хамилтонов рад дао је математички модел којим је доказана важност сродности у овом процесу.

Ова теорија имала је своје почетке још у радовима Роналда Фишера и Џона Халдејна. Позната је наводна Халдејнова изјава да би „дао живот за двојицу своје браће или осморицу рођака“.

Хамилтонов рад нуди математичко објашњење еволуције алтруизма у широј породици. Према њој, цена сопствене жртве коју ће јединка да принесе за добробит породице мања је од производа коефицијената који описују степен повезаности жртве и породице, односно примаоца, и користи коју ће тај прималац имати. Најједноставнији пример за ово је ујед пчеле – цена жртвовања сопственог живота мања је од користи коју ће због те заштите имати цела њена кошница.

Ови резултати су означили прекретницу у разумевању еволуционе биологије. Постало је јасно да гени нису „одани“ у толикој мери као што се до тада мислило, односно да је једино важно да њихове копије преживљавају у телима других, чак и ако смо ми мртви. Ову идеју је касније популаризовао Ричард Докинс у књизи Себични ген, описујући у њој људе као „роботска возила, слепо програмирана да сачувају себичне молекуле познатије као гене“.

Хамилтонов приступ имао је одређена ограничења, што је касније препознао Прајс. Занимало га је, пре свега, да ли је Хамилтон имао доказ и о постојању гена који омогућују својим носиоцима да детектују присуство копија тих истих гена у другим телима? Другим речима, да ли је могуће „осетити“ генетску сличност са другима?

Убрзо, Прајс је дошао до нове једначине која је описивала не само Хамилтонову теорију о селекцији коју ће каснији научници назвати „сродничком селекцијом“, него и еволутивне промене у општем случају. Прајсова једначина у потпуности је дефинисала везу између особина које јединка поседује и способности њеног опстанка, као збир коваријансе и очекивања, при чему је коваријанса мера повезаности – уколико имате особину која је позитивно повезана са способношћу опстанка, она ће се све чешће појављивати.

Очекивање представља фактор који ремети процес природне селекције којим се бави коваријанса. На пример, један од ових фактора могао би да буде себични ген чије понашање уништава појединца. Овим Прајсовим радом омогућено је сагледавање природне селекције из нових углова. Тиме се, између осталог, поставило и питање о пресликавању понашања појединаца на понашање целих популација. Да ли се популације међусобно такмиче на исти начин на који то раде појединци? Такође, да ли се себични гени понашају слично себичним људима?

Тиме су започета моделирања особина и способности опстанка целих група, као и процене утицаја себичних појединаца на опстанак целе групе, слично односу себичног гена и опстанка појединца. Прајсова једначина је објаснила како се разлог еволуције неких особина понашања налази у њиховој користи за неки ентитет попут друштва, породице, појединца или самог гена. Она је показала да, када се према нечему односимо с љубављу, заправо радимо на пажљиво подешеној скали сопственог интереса, односно да не постоје несебична добра дела.

Еволуција стабилне стратегије

Иако је током целог живота био изразити атеиста, што је био један од фактора који су утицали на распад његовог брака, Прајс је у Лондону постао члан евангелистичке цркве, опсесивно проучавајући Библију у потрази за скривеним кодовима. Сматрао је себе робом који прима директне наредбе од Бога, и месијом којег је божанство послало да човечанству открије тајне.

Ипак, његове нове идеје о еволуцији друштва нису се загубиле међу овим фантазијама. Након што је коначно постао признат у области еволуционе биологије, вратио се изучавању Хладног рата и започео проучавање теорије игара, нарочито са освртом на Нешов еквилибријум, стање у којем се сваки појединац понаша тако да се максимизује добробит целе групе.

Џон Неш, амерички математичар, своју докторску тезу под називом „Некооперативне игре“ у којој је дефинисао Нешов еквилибријум, одбранио је 1950. У њој се супротстављао тезама економисте Адама Смита, који је тврдио да једино индивидуална амбиција доноси опште добро, доказујући да су најбоље одлуке оне које су базиране на потезима других.

На применама Нешових открића, Прајс је радио заједно са еволуционим биологом Џоном Мејнардом Смитом. Први заједнички рад објавили су 1973. у часопису Nature, под називом Логика животињских сукоба, представљајући идеју еволуционе стабилне стратегије (ЕСС).

За разлику од „обичне“ теорије игара, еволуциона теорија игара не претпоставља рационалност учесника. Она се темељи на идеји да природна селекција показује колико је добра стратегија коју организам већ поседује.

Eволуционa стабилнa стратегијa дешава се када цела популација усвоји стратегију у понашању такву да ниједна алтернативна стратегија не може да је победи. Као у Нешовом еквилибријуму, ово се дешава када појединац у сваком кораку процеса доноси најбоље одлуке за себе које се заснивају на одлукама које су донели други учесници у „игри“.

ЕСС, на пример, објашњава разлог због којег ирвас има масивне рогове који су више декоративни него опасни. Она показује корист појединца која се добија уколико ирваси имају могућност да уђу у сукобе, али да борба не буде екстремнна, чиме се постиже ограничење штете.

Смрт

Поведен својим резултатима о непостојању несебичне љубави и жртве и новим погледима на религију, Прајс је почетком седамдесетих одлучио да тестира границе свог алтруизма. Сву своју имовину донирао  је бескућницима у једном лондонском насељу, па је убрзо и сам постао бескућник. Ипак, ово му није било довољно. Према речима његовог биографа, Прајса и је и даље мучило питање искрености – да ли је поклањање свега што је поседовао заиста одраз истинске несебичности?

У писму Мејнарду Смиту 1972. године, он каже: „Имам укупно 15 пенија. Уверавам себе да ће божји стандарди катастрофе ускоро бити задовољени. Жељно ишчекујем да ових петнаест пенија нестане.“ Живот на улици уморио је Прајса у много већој мери него што је то очекивао. И иако је повремено био у комуникацији са старим колегама, падао је у све дубљи очај.

Његова смрт прошла је готово незапажено. Вест је објавио само један студентски лист: „Истакнути генетичар са Универзитетске болнице одрекао се свега, укључујући и сопствени живот, због својих религијских убеђења. Свој новац, одећу и имовину поклонио је бескућницима алкохоличарима и напустио свој дом да би живео као сквотер, где је и нађен мртав. Поштовани др Прајс био је убеђен да је имао директну телефонску везу са Исусом.“

У Београду, Новом Саду, Нишу и Зрењанину у „Ноћи истраживача“, 28. септембра, посао истраживача је представљен у другачиjем светлу. Овај научнопопуларни догађаj је по трећи пут у Србији омогућио посетиоцима да боље упознаjу главне актере истраживања, али и да охрабри младе да самостално истражуjу.

„Ноћ истраживача“ jе покренута први пут на европском нивоу 2005, у оквиру FP6 програма „Истраживачи у Европи 2005“. Од тада се ова манифестациjа одржава сваког четвртог петка у септембру у преко 30 европских држава и 200 градова.

„Ноћ истраживача“ у Србиjи организуjу Факултет техничких наука Универзитета у Новом Саду, Фестивал науке и Центар за промоциjу науке.

Концепт „Ноћи истраживача“ jе „другачиjи излазак петком увече“. Неформална атмосфера, филмови, музика и догађаjи под ведрим небом као наjбољи начин да се истраживачки позив из строгих академских клупа пресели у свакодневно окружење.

У Новом Саду, на Тргу слободе, Факултет техничких наука организовао је низ експеримената за посетиоце који сутако прошли кроз метафоре различитих фаза заљубљивања, као што су први сусрет, први пољубац, први излазак и сл. У оквиру манифестације биће представљене области: ЕНЕРГИJА И ОКРУЖЕЊЕ, ИНОВАЦИJЕ И ИДЕJЕ, ЗДРАВЉЕ И БЕЗБЕДНОСТ, ХРАНА И ВОДА. Посебна атракциjа било је такмичење у производњи електричне енергиjе користећи бицикле и „људски погон“.

Под слоганом „Флертуj зналачки“, у Београду, на Платоу испред Филозофског факултета и у самој згради, манифестациjа коју организује Фестивал науке имала је више програмских целина: ДИГИТАЛНА САЗВЕЖЂА, НАУЧНО ЗАСНОВАНА ПОЕЗИJА, САСТАНАК НА БРЗАКА, ИСТРАЖИВАЧКИ ПОДИJУМ, НАУЧНИ КАФЕ, БИОСКОП „МИКРОСКОП“, ВРУЋ ПОЉУБАЦ И ТАЛАСИ ЕМОЦИJА.

На Тргу републике, у Београду, у програму који је организовао Центар за промоцију науке, посетиоци су могли да виде роботску изложбу на коjоj су представљени неки од наjсавремениjих и наjнапредниjих робота из целог света. Поред тога, шетачи на Тргу републике су могли и да се опробају са вожњом бицикла, упоредо са сличним програмом у Новом Саду.

Ниш је кроз низ догађаjа на Тврђави, Казанџиjском сокачету и Тргу краља Милана, представио своjе виђење „научног флерта“. Публика се упознавала са роботима, правила научноуметнички мозаик, колективни земљотрес, говорила о квалитету исхране, ћаскала са астрономима под ведрим ноћним небом.

У Зрењанину је у Културном центру и Музеjу града представљено више од 50 радионица. Поред мноштва занимљивих експеримената посетиоци су били у могућности да путем видео-линка разговараjу са научницима из ЦЕРН-а.

Истражите више на сајту Ноћи истраживача.