Текст: Скарлет Томас (одломак из књиге PopCo; Хеликс, 2015) 

Напред поред Мека стоjи jош неко. Мислим да се дотични зове Марк Блекмен, пошто то име пише на табли иза њега. Стариjи jе од свих досадашњих предавача и има зализану проседу косу и наочаре с црним оквиром. Обучен jе прилично ексцентрично: жакет од твида, жута кравата и фармерке.

„Здраво“, каже устаjући. „Пошто ме jе господин Мекдоналд већ овако лепо представио, нећу трошити више времена на то. Jедино што бих могао да додам jе да имам Ердешев броj 3. Да ли неко зна ко jе Пал Ердеш“? Изговара тачно: ер-деш.

Дижем руку. „Мађарски математичар“, кажем кад климне ка мени.

„Хвала. А знате ли шта означава Ердешев броj 3“?

„Да сте написали рад са неким ко jе писао рад са неким ко jе писао рад са Палом Ердешем“, обjашњавам.

„Врло добро. Да ли сте ви математичарка?“

Чуjем да Ден на седишту иза стење од смеха.

„Бака ми jе била математичарка“, кажем. „Имала jе Ердешев броj 2.“

„Ау!“ Делуjе импресионирано. „Да ли jош неко зна о чему говоримо?“

Осврћем се по соби. Руке су подигли Киран, Греjс, Ричард и плавуша коjу сам видела да виси с Кираном и ради или у одељењу за видео игре или у Кирановом чудном тиму.

„Добро, хвала“, каже Блекмен. „Можете да спустите руке. Разговараћемо о мрежама. Ако желите да освоjите свет неким несумњиво бесмисленим пластичним производом, као што каже господин Мекдоналд, неопходно jе да схватите теориjу мрежа. Потребно jе да схватите како ваша играчка, ваша болест или ваша идеjа – принцип jе исти – данас може бити релативно непозната, а онда преко ноћи постати свеприсутна. Или не. Добро. Заборавите Ердеша на тренутак. Ко jе чуо за филмског глумца Кевина Беjкона?“ Већина присутних диже руке. „Добро. Ви, момче, с дугом косом чудне боjе.“

„Jа?“, пита Киран кезећи се.

„Реците нам нешто о игри Шест степени до Кевина Беjкона.“

Киран лењо декламуjе. „Шест степени до Кевина Беjкона“ или игра „Кевин Беjкон“ поjавила се, мислим, 1997. Првобитно jу jе смислило неко универзитетско братство коjе jе пошло од теориjе да jе Кевин Беjкон центар филмског универзума, па jе могуће било ког глумца из историjе филма повезати с њим у просеку за мање од четири корака. Ево како то функционише: Ако сте глумили у филму с Кевином Беjконом, имате Беjконов броj jедан. Ако сте глумили у филму са неким ко jе глумио с Беjконом, ваш Беjконов броj jе два и тако даље. Све то треба да докаже теориjу Стенлиjа Милграма о „шест степени раздвоjености“ – да се свако на свету може повезати са сваким другим у наjвише шест корака. Међутим, у затвореноj мрежи попут мреже филмских глумаца, таj броj jе знатно мањи…“

Блекмен само што не прасне у смех. Гледаjући у Мека каже: „Изгледа да сте могли да уштедите на мом хонорару и дате га овом младићу.“

Мек се смеши. „Киран има изванредан ум“, каже. „Свакако, наставите. Ово jе фасцинантно.“

„Као што сигурно већ сви схватате, Ердешов броj jе исто што и Беjконов броj, само што се односи на степене раздвоjености у мрежи математичара, а не филмских глумаца. Научници су открили да ове мреже, од чега – или кога – год да се састоjе, одликуjу иста структура и своjства. То зовемо „феномен малог света“. И то jе занимљиво при разматрању ширења болести, производа или идеjа у овим врстама мрежа.

„Мрежа малог света дефинише се као група коjа показуjе ниво међусобне повезаности у коjоj се до сваког чворишта мреже од сваког другог чворишта може доћи у шест или мање корака. И ваша компаниjа, Корпорациjа Поп, несумњиво има одлике мреже малог света. Можда и цела индустриjа играчака. Откривено jе да мреже малог света постоjе и у електродистрибутивном систему Сjедињених Држава и у неуролошком систему микроскопски ситног црва званог Caenorhabditis elegans. Такође и на вебу, у метаболичкоj мрежи ешерихиjе коли и мрежама одбора директора у хиљаду наjбољих америчких компаниjа према списку обjављеном у часопису Фортуне. Беjконови и, посебно, Ердешови броjеви поjављуjу се у групама коjе су свесне сопствене повезаности. Ердеш jе, иначе, за оне коjи не знаjу, чувени математичар и творац модела случаjних веза – коjи, случаjно, чини основу доброг дела првобитних математичких радова у овоj области истраживања.“

„Мреже малог света мораjу да имаjу особену комбинациjу кластера – рецимо, група приjатеља у истом граду или колега с посла – и случаjне везе – између вас и вашег наjдаљег приjатеља или вас и оне особе из рачуноводства с коjом пушите, вероватно на киши, испред зграде фирме. Ове случаjне везе представљаjу „пречице“ у мрежи. Господин Мекдоналд jе важно чвориште у мрежи Корпорациjе Поп, пошто jе повезан с много људи. Он jе у том смислу као неки велики аеродром коjи повезуjе мноштво мањих места. Дакле, у стварном свету ви можда не знате никога ко живи у Аустралиjи, али jа знам. А пошто знате мене, од мог приjатеља из Аустралиjе деле вас само два степена раздвоjености. Оно што изненађуjе код ових научних открића jесте да само неколико случаjних веза доводе до повезаности мреже на таj начин да показуjе своjства малог света. Не само што се то, наизглед „природно“, дешава у многим разноврсним типовима мрежа, већ jе позната и критична тачка када долази до ове врсте повезаности: у математичком смислу, та тачка jе иста као тачка згушњавања полимера или залеђивања воде. Делуjе као прелазна фаза и ради се о природноj вредности.“

Марк Блекмен прави драмску паузу и окреће се ка белоj табли. Наредних десетак минута покушава да нацрта примере. Jа за то време, не знам зашто, размишљам о пауковоj мрежи. Тик пре него што ми мисли сасвим одлутаjу, сабирам се и бацам поглед на таблу. Схватам да jе то узбудљива идеjа, да неко своjство коjе налазите у природи – тачка у коjоj jедан обjекат постаjе неки други, када вода постаjе лед или пара – као такво постоjи и у овоj чудноj теориjи мреже. Не схватам физичку страну, али знам да за такве ствари постоjи математички разлог. Како то може да важи и за људе?

Остали су се потпуно погубили.

„А шта jе прелазна фаза?“, пита Естер, клатећи се на столици.

„То jе трансформациjа термодинамичког система из jедне фазе у другу“, одговара Блекмен чешући се по глави. „У ствари нема потребе да то схватите да бисте схватили теориjу мреже; напросто jе врло занимљиво запазити да се мрежа мења од стања неповезаности до стања повезаности на математички исти начин као што се, рецимо, вода претвара у лед.“

Естер се мршти. „И даље не схватам.“

Киран се убацуjе. „Сигурно си чула за критичну масу? Или критичну тачку?“

„Jесам“, одговара она.

„Када нешто достигне критичну тачку, то нешто постаjе нешто друго, или експлодира. Марк нам говори да исто важи и за начин на коjи смо сви међусобно повезани. Рецимо да се преселиш у други град и тамо не знаш никога. Неколико недеља не знаш никога и онда можда упишеш неки курс. Првог дана разговараш са неким али та особа ниjе наjбоље повезана с другима. Сад знаш ту jедну особу, али ниси повезана с jош много њих. Полако стичеш приjатеље док, рецимо, не наиђеш на неког баш популарног ко изгледа познаjе све. Пошто та особа познаjе све, позива и тебе на своjу забаву. Тамо упознаjеш jош људи. Почнеш да излазиш са неким типом кога си тамо упознала. Отац му jе, рецимо, градоначелник града у коjи си се преселила. Одједном си повезана са два важна чворишта у мрежи и открићеш да те само пар корака дели од било кога у граду. Тренутак у коме од незнанца постаjеш добро повезана особа – е, то jе фаза прелаза.“

„Добро“, каже Естер. „Схватам.“.

Киран се спусти натраг на столицу, помало попут апарата коjи ради кад му убаците новчић па jе управо престао да ради и чека да му убаце jош новчића. Блекмен одлаже креду и опет нам се обраћа.

„Оваj младић jе управо обjаснио“, каже показуjући на Кирана, „како се у мрежи поjављуjу пречице. Управо те пречице претвараjу обичне мреже у феномен малог света. Међутим, мада сви имамо приступ пречицама, изгледа да нам jе проблем да их пронађемо. Колико год да смо у теориjи добро повезани, тешко процењуjемо везе коjе превазилазе локални ниво. Jа знам вас, али не могу да знам све коjе ви познаjете. Засигурно немам поjма кога све познаjе ваш друг Саjмон (кога никада нисам срео). А ипак ме од његових приjатеља деле само три корака. Проблем ниjе повезаност већ наша способност навигациjе мрежом. Стенли Милграм jе то увидео у свом истраживању малог света, када jе насумично одабране људе са Средњег Запада Сjедињених Држава замолио да покушаjу да доставе писмо берзанском трговцу из Бостона, на Источноj обали. Ниjе навео адресу да би их послали поштом, већ jе замолио да проследе писма људима коjе познаjу за коjе мисле да би можда могли имати везе с људима коjи га познаjу. Милграм jесте доказао да ће писма на краjу стићи до циља, али ниjе наjбоље показао како људи користе своjе контакте.

Дакле, ако то применимо на вашу жељу да раширите употребу неког пластичног производа међу децом целог света – што jе, сигуран сам, хвале вредан циљ – можда ћете морати да се крећете мрежом уместо деце. Да уградите у производ нешто због чега ће се ширити. Тако функционишу болести. Можда никада не дођете у контакт са особом с четрнаестог спрата фирмине зграде, али jоj без обзира на то можете пренети своjе бациле. То се зове несвесно или аутоматско преношење и веруjем да то одељења за маркетинг желе да уграде у производе за чиjу продаjу су задужена. Наравно да желе! Аутоматско преношење ради посао уместо њих. Лења ђубрад!

Узмимо Хотмаил. Кад год пошаљете поруку преко Хотмаила, она стиже с рекламом за Хотмаил. Сама порука jе реклама. Производ се сам шири. Или можда релевантниjи пример МСН месенџера коjи, веруjем, користе тинеjџери у целом свету – моj син свакако и због тога ми увече забрањуjе приступ мом сопственом компjутеру. Да бисте разговарали с другим људима преко МСН-а, и сами морате да имате МСН технологиjу. Таj софтвер промовише сам себе!

Цела та математичка теориjа мрежа односи се и на епидемиjе болести, ширење масовне хистериjе и сломове и опоравке мрежних система. Зашто jе толико људи полудело за куповином лала у Холандиjи у седамнаестом веку, чак су и своjе домове продавали да би куповали лале? Зашто jе наизглед рационалне људе 90-их понела дот-цом хистериjа? Изгледа да смо ми у нашим мрежама и истовремено и отпорни и подложни „инфекциjама“ болести и идеjа; паду система и тако даље. Међутим, ту важи jедно битно правило: већа jе вероватноћа да ћете зарадити неку болест или купити одређену књигу ако их и сви други имаjу. Ово се зове закон моћи,а понекад и Матеjев принцип. Шта jе Матеjев принцип? Можемо га изразити овако: „Сваком коjи има, даће се“, а познат jе и као:„богати постаjу све богатиjи, док сиромашни постаjу све сиромашниjи“. Што више људи поседуjе производ, то ће га више људи купити. 

Скарлет Томас

PopCo

Превод: Ана Имшировић Ђорђевић

Хеликс, 2015

PopCo jе роман необичан по много чему и налик укрштеници у коjоj ауторка Скарлет Томас успешно слаже разне, наизглед непомирљиве књижевне слоjеве, те jе пред нама мешавина друштвено ангажоване приче, лекциjе из историjе, романсе, модерне баjке о скривеном благу и математичке (или, можда, криптографске) фикциjе.

Главна jунакиња, Алис Батлер, ради за Корпорациjу Поп, коjа прави играчке. Управа корпорациjе жели да направи врхунски производ маркетиншке машинериjе – материjални обjекат без икакве више вредности за девоjчице, такав да ће оне напросто морати да га поседуjу. Алис ради у Одељењу за идеjе и дизаjн у коме атмосфера наликуjе оноj у Google – запослени живе своj посао, снимаjу трендове, прикупљаjу податке и у такозваним „камповима мисли“ током викенда по разним егзотичним местима долазе на идеjе засноване на реалности да би корпорациjа манипулисала том реалношћу.

Други аспект Алисиног живота jе њена прошлост: одрасла jе уз баку и деку коjи су били криптоаналитичари (бака jе за време Другог светског рата радила у Блечли парку са Аланом Тjурингом на разбиjању кода Енигма, озлоглашене немачке машине за шифровање).

Те две стране њеног живота спаjаjу се у погонскоj нити романа, Алисиноj потрази за „скривеним благом“ на коjу jу jе упутио деда. Да би дошла до блага, Алис мора да реши разне математичке загонетке, а кроз потрагу открива и тамну страну корпорациjе за коjу ради.

Ова забавна књига обилуjе математиком, а ауторка успева да кроз причу провуче многа сложена математичка питања, али тако да то не изгледа изнуђено и сувопарно. Међу математичким темама на коjе ће читаоци наићи у књизи су: Геделова теорема, трансфинитни броjеви (односно различите „величине“ бесконачног скупа), Риманова хипотеза, Конвеjева „игра живота“, Питагорина нумеричка анализа приjатних музичких тонова, РСА енкрипциjа (улога теориjе броjева у криптографиjи), Монти Холов проблем, разни логички парадокси итд. Књига саржи и осврте на саме математичаре – Тjуринга, Хардиjа, Ердеша…

Ауторка нам успешно отвара очи на два начина: за манипулациjе новог (светског) корпоративног поретка чиjи jе jедини циљ профит, и за математику коjа jе свуда око нас.

О АУТОРУ

Скарлет Томас jе енглеска ауторка. До сада написала осам романа. Предаjе креативно писање на Универзитету Кент, а упоредо студира етноботанику.

Текст: Иван Умељић*

Не дозволите да вас завара лепршави наслов књиге, у маниру безбројних бестселера популарне психологије, јер је највећи део Среће посвећен  управо оштром нападу на популарне митове о срећи!

Чим уђете у локалну књижару, бићете затрпани читавом гомилом наслова са полице са приручницима за срећу. Сваке године објави се преко 2000 нових књига за самопомоћ. Тржиште „спасоносних решења“ није ограничено само на књиге. Постоји изобиље терапија, алтернативних терапија, биљних производа, алтернативних биљних производа, духовних система, алтернативних духовних система итд.

Већина ових решења је непроверена, чак и непроверљива, а ипак наилазе на невероватан пријем. Она се крећу у опсегу од оних здраворазумских и корисних, преко оних која, у најбољем случају, делују путем плацебо ефекта, све до „дубина“ надрилекарства и шарлатанства.

У првој свеобухватној књизи која говори о једној од најбазичнијих људских тежњи, Данијел Нетл истражује због чега тежимо да будемо срећни, како достижемо виши ниво среће, као и различите начине на које се срећа интерпретира у различитим културама. Уз помоћ непрегледне статистичке грађе која обухвата последњих пола века, Нетл открива на које начине су се дефиниције и извори среће мењали кроз време.

Данијел Нетл је угледни бихевиорални биолог, психолог и антрополог.

Завршио је студије психологије и филозофије на Универзитету Оксфорд, а потом се специјализовао из разних сродних дисциплина.

Аутор је бројних занимљивих књига о лудилу, личности, језику и генетици.

Годинама уназад ради као професор на Универзитету Њукасл, где је тренутно ангажован као директор Центра за понашање и еволуцију.

*Аутор је координатор групе за издаваштво ЦПН-а.

Текст: Даниjел Канеман (одломак из књиге Мислити, брзо и споро; Хеликс, 2015)

Ако вам се свиђа политика коjу води председник, вероватно вам се допада и његов глас и изглед. Тенденциjа да нам се све код неке особе свиђа (или не свиђа) – укључуjући и оно што нисмо ни видели – позната jе као хало ефекат.

Психолози користе оваj термин већ око jедног века, али ниjе ушао у ширу употребу у свакодневном речнику. А то jе штета, зато што jе то одличан назив за jедну честу пристрасност коjа игра велику улогу у обликовању нашег виђења људи и ситуациjа. Примењуjући таj ефекат, Систем 1 нам пружа jедноставниjу и кохерентниjу слику света него што jе реално случаj.

ХАЛО ЕФЕКАТ

На журци упознаjете извесну Џоан и сматрате jе привлачном особом с коjом jе лако комуницирати. А онда њу помену као особу од коjе би се могао затражити добротворни прилог. Шта ви знате о Џоаниноj дарежљивости? Тачан одговор jе: буквално ништа, jер нема много разлога да веруjемо како су људи приjатни у разговору уjедно и великодушни у давању хуманитарних прилога.

Али вама се Џоан допада и када помислите на њу призовете таj осећаj свиђања. Такође вам се свиђаjу великодушност и великодушни људи. Методом асоциjациjе, предиспонирани сте да веруjете како jе Џоан великодушна. И сада када веруjете да jе великодушна, вероватно вам се jош више свиђа, jер сте осталим њеним приjатним особинама додали jош jедну.

Реални докази о њеноj великодушности у причи не постоjе, па ту празнину попуњава нагађање у складу с емоционалном реакциjом коjу у особи изазива. У другим ситуациjама докази се постепено гомилаjу и интерпретациjу обликуjе емоциjа везана за први утисак.

У психолошком експерименту коjи има статус класика за сва времена, Соломон Аш jе изложио описе две особе и тражио од испитаника да коментаришу њихове личности. Шта ви мислите о Алану и Бену?

Алан: интелигентан – марљив – импулсиван – критичан – тврдоглав – завидљив

Бен: завидљив – тврдоглав – критичан – импулсиван – марљив – интелигентан

Ако сте попут већине људи, Алана сте видели у много позитивниjем светлу него Бена. Прве особине на списку мењаjу смисао касниjе наведених особина. Тврдоглавост интелигентне особе ће вероватно бити оцењена као оправдана и можда чак изазвати поштовање, али интелигенциjа код завидљиве и тврдоглаве особе чини да нам дотична делуjе опасно. Хало ефекат такође представља пример потискивања двозначности: као и реч bank (банка и обала), и придев тврдоглав jе двосмислен и биће протумачен у складу с датим контекстом.

Постоjи мноштво вариjациjа овог експеримента. Учесници jедне студиjе су прво видели прва три придева коjи описуjу Алана, а тек потом и друга три, за коjе су им рекли да описуjу другу особу. Речено им jе да замисле две особе па су их питали да ли jе прихватљиво да свих шест придева послуже за опис jедне особе. Већина jе мислила да то ниjе могуће!

Редослед коjим видимо нечиjе особине често jе случаjан. Међутим, редослед jе важан: кад jе на делу хало ефекат, наjозбиљниjи су први утисци, понекад у тоj мери да су касниjе добиjене информациjе мање-више безначаjне.

Проблем непристрасне оцене

На почетку своjе професорске кариjере оцењивао сам писмене испите на конвенционалан начин. Узео бих рад jедног студента и прочитао га од почетка до краjа, успут оцењуjући делове рада. Потом бих израчунао просечну оцену и прешао на следећег студента. Али приметио сам да су ми оцене есеjа запрепашћуjуће доследне. Посумњао сам да подлежем хало ефекту у оцењивању и да прва оцена коjу упишем несразмерно упадљиво утиче на укупну оцену.

Механизам ниjе сложен: уколико за први одговор дам високу оцену, бићу попустљивиjи ако касниjе наиђем на неодређену или двосмислену тврдњу. То се чини разумним.

Сигурно студент коjи jе тако добро одговорио на прво питање не би у другом направио глупу грешку! Али ова метода оцењивања има jедну озбиљну ману. Ако би студент написао два рада, jедан одличан и jедан траљав, коначна оцена би зависила од тога коjи ћу прочитати први. Студентима сам говорио да су оба рада jеднако важна, али то ниjе било истина: први jе много више утицао на краjњу оцену него други. А то jе неприхватљиво.

Зато сам смислио нови начин. Уместо да читам одговоре jедан за другим, прво бих ишчитао прве одговоре свих студената, а потом друге одговоре свих студената. Водио бих рачуна да све оцене записуjем на унутрашњоj страни последње стране есеjа, како (чак ни несвесно) не бих читању другог одговора прилазио с пристрасношћу.

Убрзо након преласка на нову методу, дошао сам до узнемируjућег открића: знатно ми jе опала самоувереност у сопствене оцене. Разлог jе то што бих често осетио сасвим нову врсту нелагоде.

Разочаран другим одговором одређеног студента, а на путу да упишем оцену, повремено сам примећивао како сам му за први одговор дао наjвишу оцену. Такође сам уочио да западам у искушење да смањим раскорак тако што ћу променити оцену коjу jош нисам уписао, као и то да ми jе било тешко доследно се држати jедноставног правила да том искушењу никада не подлежем. Оцене коjе сам давао jедном студенту често су се знатно разликовале. Таj изостанак кохерентности ми jе уливао несигурност и изазивао фрустрациjу.

Постао сам мање задовољан и самоуверен у оцене коjе даjем него раниjе, али схватио сам да jе то добар знак, показатељ да jе нови начин оцењивања бољи. Доследност у коjоj сам пре уживао jе лажна; давала ми jе осећаj когнитивне лакоће и моj Систем 2 jе са задовољством лењо прихватао коначну оцену. Подлежући снажном утицаjу првог одговора у процени наредних, штедео сам себе самога дисонантности открића да исти студент може на нека питања да одговори одлично а на нека лоше.

Нелагода због неконзистентности коjа jе испливала на површину када сам прешао на нови начин, била jе реална: одражавала jе и неадекватност става да jе било коjи поjединачни одговор показатељ знања студента и непоузданост мог дотадашњег оцењивања.

Декорелација грешке

При новом начину на коjи сам прешао да бих укротио хало ефекат држао сам се општег принципа декорелациjе грешке! Да бисте схватили оваj принцип, замислите да броjним посматрачима покажу тегле пуне новчића и траже да процене колико их jе у свакоj тегли. Као што jе обjаснио Џеjмс Суровjецки у бестселеру Мудрост гомиле (The Wisdom of Crowds), такви задаци поjединцима иду врло лоше, али збирне процене поjединаца изванредно су тачне. Неки знатно прецене броj новчића, неки га потцене, али када се те поjединачне процене саберу и израчуна просек, обично се добиjа прилично прецизна процена.

Механизам jе jедноставан: сви поjединци виде исте тегле, односно процењуjу исту ствар. С друге стране, грешке коjе поjединци праве су независне jедне од других и (у одсуству системске пристрасности) теже да се у просеку приближе нули. Дакле, ова чаролиjа смањења грешке функционише само када се ради о међусобно независним посматрањима и грешкама коjе нису у корелациjи. Ако посматраче одликуjе иста врста пристрасности, израчунавање просека процена неће бити од помоћи. И ако се посматрачима допусти да утичу jедни на друге, то ће смањити величину узорка и тиме и прецизност групне процене.

Да би се из више извора добила наjбоља информациjа, увек би требало тежити томе да ти извори буду независни jедни од других. Ово правило jе део пожељног поступка процене. Ако постоjи више сведока неког догађаjа, не дозвољава им се да пре сведочења међусобно разговараjу о догађаjу. Циљ jе не само спречити договарање сведока коjе су позвале различите стране, већ и спречити да непристрасни сведоци утичу jедни на друге. Сведоци коjи размене искуства теже прављењу сличних грешака у сведочењу, умањуjући укупну вредност информациjа коjе даjу. Уклонити излишности из извора информациjа увек jе добра идеjа.

Принцип независности расуђивања (и декорелациjе грешака) може се директно применити у вођењу састанака, а у тоj активности менаџери разних организациjа проводе добар део дана. Jедноставно и корисно правило гласи: пре разговора о нечему, од свих учесника састанка треба затражити да укратко напишу своjе мишљење. Тако ћете корисно употребити разноврсна знања и мишљења у оквиру групе. У отвореним дискусиjама, коjе су стандардна пракса, придаjе се превелика важност мишљењима оних коjи говоре на почетку састанка и звуче самоуверено, па зато следећи говорници остаjу у засенку.

Даниел Канеман

Мислити, брзо и споро

Превод: Ана Имшировић-Ђорђевић 

Хеликс, 2015

Иако психолог, Даниел Канеман jе jедан од оснивача модерне бихевиоралне економиjе, у коjоj се данас укрштаjу путање многих научних дисциплина. У књизи Мислити, брзо и споро Канеман описуjе два понекад супротстављена система коjи делуjу у нашем мозгу: Систем 1 jе интуициjа коjа нам омогућава да у делићу секунде доносимо процене и одлуке; Систем 2 jе знатно спориjе рационално размишљање. Проблеми настаjу ако интуитивно реагуjемо онда када би требало да размислимо.

Ова књига показуjе у коjоj jе мери људски ум подложан грешкама у закључивању и шта та чињеница значи у економиjи, корпоративноj култури, медицини, политици и медиjима. Мислити, брзо и споро jе популарно написана књига, али изграђена на чврсто утемељеним сазнањима из вишедецениjског преданог научног рада, и по томе спада у наjважниjе текстове о природи људског мишљења.

Даниjел Канеман (1934) jедан jе од водећих савремених мислилаца и психолога. За своjа истраживања из области бихевиоралне економиjе добио jе 2002. године Нобелову награду за економиjу. Његов наjважниjи допринос jе у оповргавању претпоставке о људскоj рационалности као о важном чиниоцу модерне економске теориjе. Каменам jе такође обjавио радове из области когнитивне психологиjе, теориjе одлучивања и расуђивања, као и психологиjе хедонизма. Његова књига Мислити, брзо и споро, изворно обjављена 2011. године, освоjила jе више престижних награда за наjбоље научнопопуларно штиво.

 

Маријина тежња да изолује чист уранијум попримила је митске  размере. Мадам Кири је вероватно годинама радила напорно,  без новца, без помоћи, изложена подсмеху и презиру колега  научника како би изоловала соли чистог радијума и искористила их за налажење лека за рак. Ова легенда је у будућим годинама  засијала пуним сјајем, али Марија није ни размишљала о томе када је, касније, тражила новац да би наставила своја истраживања. Белешке, дневници, писма и други документи породице Кири откривају исто тако херојску причу пуну нијанси.

Марија и Пјер су на путу ка открићу ишли заједно, баш као и у животу. Сматрали су да ће до резултата доћи брже ако буду радили на различитим аспектима истраживања. Пјер се посветио физици, истражујући порекло и природу активности радијума. Марија је истраживању приступила као хемичар; она је, као што је њена кћерка Ирена приметила „тврдоглаво настојала да коначно угледа соли чистог радијума и измери његову тежину“.

Током првих месеци, Марија је одлучила да ради с малим количинама талога пехбленде: 

Из минерала сам издвојила баријум који је садржао радијум. Ту супстанцу у облику хлорида подвргла сам фракционој кристализацији. Радијум се акумулирао у најмање растворљивим деловима… До краја године, резултати су јасно показивали да ће бити лакше издвојити радијум него полонијум; због тога смо све напоре усмерили у том правцу.

Постало је јасно да ће за производњу мерљивих количина радијума бити потребне веће количине талога пехбленде. На основу свог дотадашњег рада, открића радиоактивности, радијума и полонијума, Киријеви су затражили од Универзитета Сорбона место за рад у неком од многобројних универзитетских здања. Таквим захтевима често се излазило у сусрет и научници су могли да користе просторије универзитета.

Молба Киријевих била је одбијена. Директор ЕПЦИ-ја је поштовао Киријеве и био им је веома наклоњен, али средства којима је располагао била су врло ограничена. Најбоље што је могао да им понуди био је оронуо хангар налик на пећину, с друге стране широког дворишта у коме се налазила лабораторијска остава Киријевих. Хангар су користили студенти за вежбе из анатомије, али с временом кров је почео да прокишњава, а унутрашњост је постала запуштена и прашњава, те су лешеве морали да пребаце на друго место.

Када је Ернест Радерфорд четири године касније видео ове просторије, приметио је: „Мора да је страшно ако немате лабораторију у којој би вам било забавно“. Вилхелм Оствалд, добитник Нобелове награде за хемију, изјавио је: „Инсистирао сам да видим лабораторију… Личила је на шталу или оставу за кромпир, и да нисам видео радни сто са опремом за хемијске експерименте, помислио бих да се ради о превари“.

У свакој несрећи има среће: да није било отвореног дворишта, Киријеви не би имали где да сместе тоне руде уранијума неопходног за процес издвајања елемената. Пошто нису имали довољно новца да купе потребну количину руде, Пјер је отишао код Едуарда Зуеса, председника Академије наука у Бечу и упитао га где је талог пехбленде из кога је издвојен уранијум.

Зуес је сазнао да остаци нису уништени, већ да су остављени као гомила отпада дубоко у шуми недалеко од Санкт Јоакимштала. Пјер је убедио Зуеса да издејствује код аустријске владе дозволу да ове, наизглед безвредне остатке добије без икакве накнаде. Потом је отишао код барона Едмунда де Ротшилда и замолио га за донацију како би покрио трошкове транспорта. У наредне четири године, Ротшилд је у више наврата донирао овај пројекат, захтевајући да то буде анонимно.

Када је прва велика испорука руде избачена у двориште испред хангара, Марија је зграбила прегршт „смеђе прашине помешане с боровим иглицама“ и принела је лицу. Онда је, потпуно опхрвана емоцијама, утрчала у лабораторију да би одмах започела рад.

На почетку обраде руде ваљало је бити снажан попут фабричког радника. То није одговарало Маријиној крхкој појави, па ипак је недељама кувала и мешала руду да би је прочистила. После би уследило хемијско прочишћавање, и тек онда издвајање и мерење дестилата. Постало је јасно да бесконачно мала количина радијума ослобађа тако јако зрачење да је за издвајање чисте супстанце можда потребно неколико тона материјала.

Пјер је пажљиво пратио Маријин рад наредних шест месеци – видео је да то што чини прераста у опсесију која све више нарушава њено осетљиво здравље. Иако их је притискала финансијска оскудица, у јуну 1899. године, одлучио је да запосли Андреа Дебјерна као Маријиног асистента на пуно радно време.

Пјеру је ускоро постало јасно да је циљ који је његова супруга себи одредила недостижан. Међутим, Марија није одустајала. Мало је познато да је Пјер, схватајући фиксацију своје жене, немогући задатак претворио у остварљив, али сурово тежак.

Марија је написала да је „наше истраживање нове радиоактивне супстанце изродило нови научни правац“. Научници у Немачкој, Канади, Енглеској и Аустралији журно су куповали материјале с јаком радиоактивношћу. Пјер је вешто и оштроумно убедио власнике Централног друштва за хемијске производе у Француској да Дебјерну обезбеде плату, и уверио их је да је за лабораторију Киријевих неопходно још неколико радника. За узврат, они су Централном друштву дали део свог пречишћеног дестилата, а друштво га је продавало нестрпљивим научницима.

Уз помоћ Централног друштва, овај метод издвајања елемената добио је индустријске размере. Андре Дебјерн је постављен на чело овог посла. Под његовим способним руководством, за само три и по месеца фабрика Централног друштва обрадила је тону талога пехбленде прочишћавајући је небројено пута киселином, алкалним солима и водом. Свака тона обрађене руде испирала се са педесет тона воде како би се добио бромид педесет пута радиоактивнији од чистог уранијума. Посао би настављала Марија, узимајући од Централног друштва сваки пут по двадесет килограма тог материјала. Уз Пјерову помоћ обавила би фракционисање а мерења би показала да је концентрација радијума све јача.

Упркос тешком раду који се непрекидно понављао, Марија је сматрала да је тај „период херојских подвига“ њиховог истраживања узбудљив и инспиративан:

Били смо невероватно срећни и поред тешких услова у којима смо радили. Дане смо проводили у лабораторији, а оброк нам је често био једноставан студентски ручак. У трошном хангару владала је потпуна тишина и мир; повремено, док смо посматрали процес, ходали бисмо горе-доле и разговарали о пословима, садашњем и будућим. Када нам је било хладно, окрепила би нас шољица чаја коју смо испијали поред пећи. Били смо потпуно занесени.

Ово двоје људи били су велики сањари. Пјера и Марију је нови тајанствени елемент просто мамио, па би ноћу, држећи се за руке, одлазили у лабораторију. Цео пројекат је за њих имао дух романтике. „Како ли ће он изгледати?“, Марија се питала. Пјер би на то одговарао: „Волео бих да буде предивне боје.“

Романса с радијумом је учврстила њихово партнерство. Њихова проницљива кћерка Ева приметила је:

Дани проведени у раду претварали су се у месеце, године. Пјера и Марију то није обесхрабрило. Материјал који им се супростављао, чувајући своју тајну, потпуно их је опчинио. Спојени обостраном нежношћу и интелектуалном страшћу, у дрвеној страћари живели су необичним животом за који су обоје били сворени.

Брак који је Марија опрезно прихватила прерастао је у снажну, али мирну и стабилну љубавну везу. Осећала је да се међусобно разумеју без и једне изговорене речи. Сестри Броњи је написала да се удала за најдивнијег човека на свету.

Када би Пјер прошао поред ње у лабораторији, помиловао би је по коси. Ноћу су спавали чврсто загрљени. Тешио ју је оног ужасног дана када је због нервне исцрпљености просула на под драгоцени дестилат, резултат тромесечног рада. Покушавао да је смири када се тврдоглаво посвађала са Демарсеом око спектралне линије радијума, говоривши јој нежно: „Полако Марија, смири се“.

У џепу прслука носио је њену фотографију, снимљену непосредно после њиховог првог сусрета. На њој је Марија замишљена, с коврџавом, плавом косом скупљеном у пунђу, у пругастој блузи која је истицала њен танушни струк. За њен лик на овој фотографији, Пјер је говорио „добра вредница“.

Са поднасловом Унутрашњи свет Марије Кири, кроз разговоре са потомцима, дневничке записе, писма и лабораторијске белешке, књига Опсесивни геније открива жену иза научнице – фигуру која се бори да одржи равнотежу између блиставе научне каријере, друштвених предрасуда и своје страсне природе.

Призната историчарка Барбара Голдсмит истражује болне уступке друштву и компромисе које је научни и брачни пар Кири морао да прави између идеала и животних потреба, као и у којој мери судбина научног открића припада научнику.

Прича о Марији Кири још једном поставља питање манипулисања научним вредностима и потврђује да је велико научно откриће какво је било проналажење радијума тест на коме друштво увек прво пада, а после се исправља.

Наука као несавладива страст која се храни само надљудским напорима и апсолутном посвећеношћу, пол као жиг, радијум као награда и проклетство, Нобелова награда и Академија наука у оковима предрасуда, љубав као срамота, рат као искушење за пријатељства и уверења, истина као мит… Опсесивни геније је прича са много јунака чије се судбине преплићу на најузбудљивији начин.

Књига Опсесивни геније – унутрашњи свет Марије Кири, изграђена на чудесним чињеницама, у споју занимљивог књижевног приповедања и јасног научног излагања, открива како су ум и срце једне жене променили свет.

Текст: Ричард Докинс (одломак из књиге Највећа представа на Земљи, Хеликс, 2010)

Почео сам ову књигу сликом наставника латинског коjи jе приморан да губи време и енергиjу бранећи став да су Римљани и њихов jезик постоjали. Размислимо jош мало о томе и упитаjмо се какви су, заправо, докази у прилог тврдње да jе било Римског царства и латинског jезика. Живим у Британиjи где jе, као и свуда по Европи, Рим оставио своj печат, избраздао своjе путеве по краjолицима, преплео своj jезик с нашим, а своjу историjу уткао у нашу књижевност.

Прошетаjте се дуж Хадриjановог зида, коjи мештани радиjе зову Римски зид. Jа сам то чинио сваке недеље – ми, ученици интернатске школе у (сразмерно) новом Салисбериjу, ишли смо jедан за другим, у колони, до римске камене утврде у Олд Саруму и дружили се са замишљеним духовима мртвих ратника.

Раширите какву стару воjну мапу Енглеске. Где год угледате дугачак друм, прав као стрела, нарочито тамо где пресеца зелена поља, или где се пружа колски пут коjи као да jе повучен лењиром – готово увек ћете наћи римски потпис на њему. Остаци Римског царства на сваком су кораку.

Изумирање је правило. Преживљавање је изузетак.

– Карл Сеган

И историjа живих бића исписана jе свуд по њима. Жива бића су препуна биолошких еквивалената римских путева, зидова, споменика, остатака керамичких посуда, чак и древних записа утиснутих у живу ДНК, коjи спремно чекаjу да их научници растумаче.

Препуна су? Да, дословно. Кад се прехладите, или се страшно уплашите, или вас уздрма нестварно занатско умеће у Шекспировим сонетима, наjежите се. Зашто? Зато што су ваши преци били нормални сисари с длакама по целом телу коjе су се кострешиле и спуштале на заповест осетљивих телесних регулатора температуре. Ако jе био мраз, длаке су се подизале како би се међу њима задржало више ваздуха. За топлих дана, омотач се спуштао, да се лакше тело расхлади.

Касниjе током еволуциjе, систем кострешења длака преузет jе у сврхе друштвене комуникациjе и постао jе део „испољавања емоциjа“, што jе Дарвин међу првима уочио и навео у књизи коjоj jе наденуо име управо по тоj синтагми (Expression of the Emotions). Не могу да одолим а да с вама не поделим следеће редове – типично Дарвинове – из те књиге:

Господин Сатон, промућурни чувар зоолошког врта, пажљиво jе посматрао, по моjим инструкциjама, шимпанзу и орангутана; и вели да им се длаке накостреше кад се изненада уплаше, од грома, или кад се разљуте, на пример кад их драшкаjу. Видео сам шимпанзу коjа се узбунила угледавши црног утоваривача угља, и длака jоj се накострешила по целом телу… Унео сам препарирану змиjу у одељак с маjмунима и неколицини се длака одмах издигла… Кад сам препарирану змиjу показао пекариjу, длака му се чудесно накострешила дуж леђа; а исто се дешава и с вепром кад се разбесни.

Ми смо машине за преживљавање – роботизована возила слепо програмирана да очувају себичне молекуле познате као гени. Ово је истина која ме и даље оставља без речи.

– Ричард Докинс

Длаке на врату костреше се у љутњи. Исто тако и у страху длаке се усправе како би наизглед повећале тело па да се уплаше опасни супарници или грабљивци. Чак и ми, голуждрави човеколики маjмуни, jош увек поседуjемо механизам за кострешење непостоjећих (или jедва постоjећих) длачица, и то зовемо jеза. Механизам за кострешење длака jе остатак, нефункционални реликт нечега што jе имало практичну сврху за наше давно умрле претке. Заостале длачице само су jедан од броjних примера историjе коjа jе исписана свуда по нама. Оне су уверљив доказ да се еволуциjа одиграла, и то доказ коjи се не темељи на фосилима него на модерним животињама.

У претходном поглављу, кад сам упоредио делфина с дорадом, прилично великом рибом, видели смо да не морамо трагати много дубоко по делфину како бисмо открили историjу његовог живота на копну. И поред делфинове хидродинамичне, риболике спољашњости, а упркос чињеници да сада цео животни век проводи у води, те да би врло брзо умро ако би се насукао, њему – али не и доради – „копнени сисар“ уткан jе у саму срж. Делфин има плућа а не шкрге и, као свака копнена животиња, удавиће се ако га нешто спречи да изрони и удахне ваздух, премда може да задржи дах много дуже од копненог сисара.

На свакакве начине jе његов дисаjни апарат измењен како би се прилагодио воденом свету. Уместо да дише кроз две мале ноздрве на краjу носа, што jе уобичаjено за све копнене сисаре, делфин има jедну ноздрву на врху главе и кроз њу дише само непосредно пошто изрони. Та „дисаљка“ има чврсто стегнут вентил-заптивач коjи спречава да вода изађе; отвор jе широк како би се што мање времена утрошило на дисање.

Године 1845, у преписци с члановима Краљевског друштва, коме jе припадао и Дарвин те jе стога врло лако могао ту преписку прочитати, Франсис Сибсон jе написао: „Мишићи коjи отвараjу и затвараjу дисаљку и коjи функционишу у разним шупљим органима чине jедан од наjсложениjих а уjедно и наjфиниjе подешених механизама коjе су обликовале природа или уметност.“ Делфинова дисаљка jе пример великог упирања да се исправи проблем коjи никад не би ни постоjао да делфини дишу на шкрге, као рибе. А многи детаљи на дисаљки могу се посматрати као корекциjе секундарних проблема коjи су искрсли кад су животиње почеле уносити ваздух преко врха главе, а не (више) кроз ноздрве.

Прави стваралац одмах би планирао да се отвор нађе на врху главе – то jест, ако не би одлучио да одмах укине плућа и определи се за шкрге. У овом поглављу стално ћемо наилазити на примере да се у еволуциjи кориговала првобитна „грешка“ или историjски реликт и то преко накнадне компензациjе и дотеривања уместо кроз враћање пред таблу за цртање, како би прави стваралац учинио. Како било, детаљан и сложен пут до настанка дисаљке уверљив jе доказ да су далеки преци делфина живели на копну.

Не преживљавају најснажнији или најинтелигентнији, већ они који се најбоље могу прилагодити промени.

– Чарлс Дарвин

На неброjено много других начина могло би се показати да jе историjа делфина и китова исписана свуда по њима и у њима, попут трагова римских друмова повучених као праве црте – колске, коњске и пешачке стазе по мапи Енглеске. Китови немаjу задње удове, али сићушне кости, дубоко у њиховом телу, остаци су карличног поjаса и задњих удова њихових давно несталих ногатих предака. Исто важи и за сирене или морске краве (досад сам их неколико пута поменуо: ламантини, дугонзи и осмометарске Стелерове морске краве коjе су људи ловили до истребљења).*

Сирене су знатно другачиjе од китова и делфина, али оне су уз њих jедина група потпуно морских сисара коjи никад нису походили обалу. И док су делфини брзи, активни и интелигентни месождери, ламантини и дугонзи су спори, поспани биљоjеди. Кад сам обишао аквариjум с ламантинима у западноj Флориди, jедини пут нисам био бесан због гласне музике из звучника. Тамо су пуштали успављуjућу музику коjа се чинила тако прикладна да сам заборавио на љутњу.

Ламантини и дугонзи плутали су без напрезања у хидростатичкоj равнотежи, не помоћу рибљег мехура као што то чине рибе него користећи тешке кости као равнотежу природном потиску свога габаритног тела. Зато им jе специфична тежина врло слична специфичноj тежини воде, и могу да jоj се фино прилагођаваjу увлачењем или ширењем грудног коша. Прецизност с коjом контролишу потисак додатно jе повећана тиме што поседуjу засебне дупље за свако плућно крило: они имаjу две диjафрагме.

Делфини и китови, дугонзи и ламантини рађаjу живе бебе, као и сви сисари. То ниjе уобичаjено само за сисаре. Многе рибе су живоротке, али живе младунце доносе на свет на битно другачиjи начин (заправо, ради се о изванредноj разноврсности битно другачиjих начина коjи су сигурно еволуирали независно jедни од других). Постељица делфина jе, нема сумње, као код других сисара, а своjствено им jе и то да доjе младе. И мозак им, несумњиво, има одлике мозга сисара, и то врло напредних. Мождана кора сисара jе слоj сиве масе омотане око спољашње стране мозга. Постати паметниjи, углавном значи повећати област тог слоjа. То се може учинити тако што се повећа и мозак и лобања у коjоj jе смештен.

Еволуција никада не гледа ка будућности.

– Ричард Докинс

Али велика лобања има и своjих лоших страна. Као прво, теже jу jе носити. Зато паметни сисари настоjе да повећаjу област сиве масе а да не помераjу границе задате величином лобање, и то постижу тако што цео таj слоj jако намрешкаjу па има дубоке наборе и процепе. Због тога људски мозак изгледа као наборани кестен, а мозак делфина и китова jедини може парирати по набораности мозгу човеколиких маjмуна.

Мозак риба нема никакве наборе. Он нема ни мождану кору и сићушан jе спрам мозга делфина или човека. Сисарско порекло делфина дубоко jе урезано у наборану површину њиховог мозга. Он jе део њихове сисарске особености, заjедно с постељицом, млеком, срцем с четири коморе, доњом вилицом с jедном кости, топлокрвношћу и многим другим специфичним сисарским одликама.

Топлокрвним животињама зовемо сисаре и птице, али оне, заправо, имаjу способност да одржаваjу телесну температуру без обзира на температуру околине. То jе добра замисао, пошто омогућава да се хемиjске реакциjе у ћелиjи оптимизуjу тако да функционишу наjбоље што могу при одређеноj температури. „Хладнокрвне“ животиње нису нужно хладне.

Гуштер ће имати топлиjу крв од сисара ако се обоjе нађу у Сахари у по бела, сунчана дана. Исто тако, крв ће му бити хладниjа од крви сисара уколико се затекну на снегу. Сисар све време има исту температуру, и мора се много намучити да би jе одржао помоћу своjих унутрашњих механизама. Гуштери регулишу телесну температуру спољашњим средствима – излазе на сунце кад треба да се загреjу и склањаjу се у хлад кад треба да се охладе. Сисари прецизниjе подешаваjу своjу телесну температуру и делфини ту нису изузетак. Опет се показало да jе њихово сисарско порекло исписано свуд по њима, иако су се вратили животу у мору где многа створења не одржаваjу константну температуру тела.

Текст: Деjвид Ливит (одломак из књиге Човек који је сувише знао: Алан Тjуринг и откриће рачунара, Хеликс, 2014)

Попут многих касниjих Тjурингових радова, „Интелигентна машина“ jе мешавина сувих техничких анализа и пасуса испуњених филозофским, понекад фантастичним спекулациjама. Срж овог рада jе анализа вероватноће „да се направе машине коjе се понашаjу интелигентно“. Али, пре него што се упусти у разматрање, Тjуринг набраjа пет наjвероватниjих примедаба на ту замисао: „нерадо признавање могућности да човечанство може имати такмаца у интелектуалним способностима“; „религиозно веровање да jе било какав покушаj конструисања таквих машина некаква прометеjска дрскост“; „знатна ограниченост машина коjе су донедавно коришћене (на пример, до 1940)“, што jе „поспешило веровање да су машине нужно ограничене на екстремно просте, могуће чак само на задатке коjи се понављаjу“; Геделово и Тjурингово откриће да „ће свака машина у неким случаjевима бити неспособна да понуди било какав одговор“, док jе „људска интелигенциjа изгледа кадра да се носи с таквим проблемима коjи надилазе методе доступне машинама“; последња примедба тиче се идеjе да jе „интелигенциjа машине, уколико jе она може показати, ништа друго до рефлексиjа интелигенциjе њеног ствараоца“.

Тjуринг jе своjом стратегиjом да започне рад кратким прегледом контрааргумената наговестио стил у манифестима о правима хомосексуалаца из педесетих и шездесетих година у коjима се често као окосница одбране користило побиjање традиционалних аргумената против хомосексуалности. Он од самог почетка схвата jаловост покушаjа да се фанатик одговори од фанатизма, уз опаску да су прве две примедбе „чисто емотивне, па их заиста нема ни потребе оповргавати. Ако човек сматра да их jе нужно побиjати, може рећи мало тога што би имало шансе да буде убедљиво иако ће, када такве машине стварно почну да се производе, то вероватно имати неког ефекта“. Трећи приговор побиjа истичући да постоjеће машине, попут ENIAC-а или ACE-а, „могу да обаве огроман броj операциjа (на пример, ACE може 1060000) без понављања, под претпоставком да се не покваре“. С четвртом примедбом се разрачунава понављаjући поенту предавања коjе jе одржао пред Лондонским математичким друштвом: непогрешивост ниjе нужан „услов интелигенциjе“. Додатно подвлачи ту идеjу наводећи анегдоту из Гаусовог живота:

 Постоjи прича да су од малог Гауса у школи тражили да сабере 15 + 18 + 21 + … + 54 (или нешто слично) и да jе он истог часа написао 483, до чега jе вероватно дошао следећом рачуницом: (15 + 54) (54 – 12) / (2 × 3). Може се замислити ситуациjа да непромишљени учитељ каже детету како jе, уместо таквог поступка, требало да сабере 18 и 15 и добиjе 33, затим томе дода 21 итд. Са извесне тачке гледишта Гаусова метода би била ‘погрешна’, упркос очигледно интелигентном решењу. Можемо замислити и ситуациjу кад jе деци задато да обаве више операциjа сабирања, при чему су првих пет сабирање броjева коjи расту аритметичком прогресиjом, али шеста jе, рецимо, 23 + 34 + 45 + … + 100 + 112 + … + 199. Гаус би можда дошао до решења као да jе у питању аритметичка прогресиjа, не примећуjући да jе девети броj 112, уместо 111. То би дефинитивно била грешка, какву мање интелигентна деца вероватно не би направила.

Дакле, главни елемент интелигенциjе jе способност учења и то би машине морале показати како би заслужиле атрибут интелигентних. Стога се четврта примедба – да jе интелигенциjа машине тек рефлексиjа интелигенциjе њеног ствараоца – може побити ако се препозна како jе она истоветна са „становиштем по коме заслуге за открића ученика треба приписати учитељу. У том случаjу учитељ би био задовољан успехом своjих образовних метода, али не би полагао право на саме резултате, осим ако их ниjе заиста он пренео ученику“. С друге стране, за ученика се може рећи да показуjе интелигенциjу само ако одскочи од просте имитациjе учитеља и уради нешто истовремено неочекивано и оригинално, као што jе то урадио мали Гаус. Али каква машина би била способна да учи на таj начин?

Идући заобилазним путем до одговора на то питање, Тjуринг прво дели машине на категориjе. „Дискретну“ машину дефинише као ону чиjа се стања могу описати као дискретан скуп; таква машина ради тако што прелази из jедног стања у друго. У „континуираноj“ машини стања „чине непрекидну многострукост (енгл. manifold), а понашање машине се описуjе кривом на тоj многострукости“. „Контролишућа“ машина се „бави само информациjама“, док jе „активна“ машина „намењена постизању врло одређеног континуираног ефекта“. Булдожер jе „континуирано активна“ машина, баш као што jе телефон „континуирано контролишућа“. За разлику од њих, ENIAC и ACE су „дискретно контролишуће“ док jе мозак „континуирано контролишући али… врло сличан много дискретниjоj машини“. Иако jе наjвећа вероватноћа да ће „дискретне контролишуће“ машине показати интелигенциjу, „мозгови су врло блиски овоj категориjи и чини се, имамо све разлоге да веруjемо како су могли бити направљени тако да спадаjу у њу, без икакве промене њихових суштинских особина“.

Оваква класификациjа мозга као неуронске машине елегантно изокреће популарну представу о рачунару као електронском мозгу, баш као што Тjурингова суптилна употреба „могли бити направљени“ доприноси тихом антихришћанском тону – пошто приказуjе Бога као изумитеља или програмера коjи ниjе успео да направи мозак ка „дискретно контролишући“ мање-више случаjан. Да jе Бог био мало паметниjи, имплицитно поручуjе Тjуринг, боље би направио мозак.

Заиста, у овом делу извештаjа, човеку почиње да се чини како Тjуринг ниjе само хтео да аргументуjе како jе могуће начинити интелигентне машине, него jе намерио и да збаци човечанство с пиjедестала. Изгледа да га и овде и иначе нервира склоност интелектуалаца да аутоматски припишу људском уму своjеврсну надмоћност, малтене само на основу тога што jе људски. Чак и наука о роботици, о коjоj jе говорио у Кембриџу пред Клубом за науку о моралу, извргнута jе извесном подсмеху будући да истиче значаj моделирања машина по узору на људска бића: 

Значаjан аргумент у прилог веровању да jе могуће направити машине коjе мисле jесте чињеница да jе могуће направити машинериjу коjа опонаша било коjи мали део човека. Микрофон коjи имитира уво и телевизиjска камера као имитациjа ока општа су места. Могу се произвести и роботи на даљинско управљање чиjи удови држе тело у равнотежи помоћу сервомеханизама… Могли бисмо да направимо прилично верне електричне моделе коjи би копирали деловање нерава, али то се не чини много смисленим. То би било слично као уложити много рада у аутомобил коjи се креће ногама уместо на точковима као иначе.

А ипак, какав би био резултат да неко „узме човека као целину и покуша да замени све његове делове машинама“? Судећи по следећем опису и сценариjу, било би то савремено Франкенштаjново чудовиште:

Садржао би телевизиjске камере, микрофоне, звучнике, точкове, „серво-механизме за руковање“ и неку врсту „електронског мозга“… Ако би био произведен тренутно доступним техникама, таj обjекат би био огроман, чак и ако би „мозак“ био стационаран, односно управљао телом на даљину. Да би машина имала шансе да сама открива требало би jоj дозволити да тумара наоколо а онда би била озбиљно опасна по обичног грађанина. Осим тога, чак и када би се испунили сви наведени услови, то створење ипак не би имао никакав контакт са храном, сексом, спортом и многим другим збивањима коjа су важне људским бићима. Стога, иако ова метода вероватно jесте „сигуран“ начин да се произведе машина коjа мисли, чини се да jе превише спора и непрактична.

Вероватно би било боље направити машину коjа би услуживала другу машину: мозак без тела, опремљен већином органа коjи му омогућаваjу да види, говори и чуjе. Али шта би таква машина радила? Тjуринг набраjа пет могућих примена. Могла би да игра игре (шах, бриџ, покер итд.), учи jезике, преводи с jезика, шифруjе и дешифруjе, и бави се математиком.

Али, с временом се показало да су рачунари врло неподобни за учење jезика. С друге стране, могу бити врло добри у играма, криптографиjи и математици – поезиjи рачунарског jезика. Међутим, ако треба да самостално предузму неку од ових радњи – играjу (победе) у икс-оксу, генеришу шифру коjу jе немогуће разбити или израчунаjу нуле зета-функциjе –  мораjу се томе научити. А ко ће их научити? Коjим методама ће им „господари“ програмирати способност учења?

Тjурингов одговор на ово питање (коjе jе и средишње питање рада о интелигентним машинама) говори колико о његовом образовању толико и о његовоj склоности да АЦЕ посматра као дете – и то британско дете:

При васпитању детета, умногоме се ослања на систем награђивања и кажњавања, што сугерише да би требало бити могуће извести процес учења помоћу само два уноса, jедним за „приjатно“ или „награду“ (Р) и другим за „бол“ или „казну“ (П). Могли би се осмислити броjни системи „приjатности и бола“… Потицањем приjатности учвршћуjе се карактер, то jест спречава се да се он промени, док стимулус бола ремети карактер, узрокуjући промену устаљених особина или њихово поновно излагање насумичним вариjациjама.

…На краjу овог извештаjа Тjуринг пише да jе мера коjом ћемо проценити да понашање неког ентитета показуjе интелигенциjу

одређена колико стањем нашег сопственог ума и нашом утренираношћу, толико и особинама предмета нашег разматрања. Ако смо у стању да обjаснимо и предвидимо његово понашање или се чини да иза поступака не стоjи никакав план, тешко ћемо доћи у искушење да му припишемо интелигенциjу. Могуће jе и то да jедан исти обjекат jедан човек сматра интелигентним а други не; други jе ту препознао правила понашања.

Да би илустровао ово гледиште, он предлаже експеримент, претходницу оног коjи ће касниjе постати познат као Тjурингов тест. Два прилично лоша играча шаха – А и Ц – смештена су у одвоjене просториjе између коjих jе успостављен систем комуникациjе како би се преносили потези. Истовремено, трећи човек – Б – управља машином програмираном за играње шаха. Ц игра или са А или с машином коjом управља Б. Хоће ли погодити против кога игра? Тjуринг мисли да ће прилично тешко разазнати ко jе ко и закључуjе узгредном напоменом да jе у питању експеримент коjи jе он и извео. Међутим, не износи резултат него завршава излагање али оставља броjна питања отворена: да ли се за машину, едуковану кроз систем награђивања и кажњавања, може рећи како jе у стању да мисли?

Да ли дечjи плач или смех откриваjу искру душе коjа их одваjа од машина или само следе „правила понашања“ с коjима ми, као посматрачи, саосећамо jер су нам позната? Или, другачиjе речено, можемо ли се на питање да ли рачунари мисле запитати да ли људи рачунаjу?

Дејвид Ливит

Човек који је сувише знао (Алан Тјуринг и откриће рачунара)

Превод: Катарина Јешић

Алан Тjуринг jе успео да премости процеп између раскошног, непознатог и (за многе људе) неупотребљивог окружења чисте математике са jедне стране и света у коjима jе способност машина да множе велике просте броjеве, да обрађуjу десетине хиљада комбинациjа у низовима слова или да помажу при проjектовању мостова значила разлику између финансиjског успеха или пропасти, а у поjединим случаjевима између живота и смрти. Па ипак, било би погрешно тврдити да jе Тjуринг на своj посао гледао као на дужност; напротив, пут од математичке логике до изградње машине био jе случаjан, а jедина мапа коjу jе користио потицала jе из његовог jединственог, на неки начин чудног, али у сваком случаjу ексцентричног ума. Био jе сушта супротност „тимском човеку“, а да jе, у одређеном смислу, био „нормалниjи“, можда никада не би постигао такве успехе. Управо му jе статус потпуног аутсаjдера омогућио да начини креативне скокове коjи су обележили његов живот и променили свет.

Поставио jе темеље модерног рачунарства, био пионир вештачке интелигенциjе, хероj Другог светског рата из сенке чиjи je рад на дешифровању немачких порука у великоj мери допринео победи савезника. Ипак, фама у вези са Тjуринговим хапшењем и самоубиством директно jе утицала на то да се годинама његов допринос развоjу модерног рачунара минимализуjе, а у одређеним областима потпуно занемари. Тек однедавно и постхумно добиjа званична признања коjа jе заслужио. У његовоj биографиjи Човек коjи jе сувише знао, аутор Деjвид Ливит истражуjе његов рад и везу између Тjуринговог гениjа и кратког, храброг живота.

 

Текст: Милан Ћирковић и Ник Бостром (одломак из књиге Ризици глобалних катастрофа, Хеликс, 2011)

 Из предговора сер Мартина Џ. Риза, Краљевског астронома

Године 1903, Херберт Џ. Велс одржао jе предавање на Краљевском Институту у Лондону, истичући ризик глобалне катастрофе: „Немогуће jе,“ изjавио jе млади Велс, „доказати да извесне ствари неће у потпуности уништити људску расу и окончати њену причу; да ноћ неће убрзо пасти и све наше снове и напоре учинити узалудним… нешто из свемира, нека зараза, или неко велико обољење атмосфере, неки пратећи кометарни отрови, неко велико изливање испарења из унутрашњости земље, или нове животиње коjе ће се хранити нама, или нека дрога, или разорно лудило у људском уму.“ Велсов песимизам продубио се у стариjем добу; живео jе довољно дуго да чуjе о Хирошими и Нагасакиjу, и умро 1946.

Исте године, неколико физичара основало jе у Чикагу часопис под називом Билтен атомских научника (Bulletin of Atomic Scientists), с циљем промоциjе контроле наоружања. „Лого“ на корицама билтена био jе сат чиjе jе спаjање казаљки близу поноћи указивало на уредничку процену о томе у колико jе несигурноj ситуациjи свет. Сваких неколико година велика казаљка се помера, било напред, било назад. Током децениjа Хладног рата, читав Западни свет био jе у великоj опасности.

Суперсиле су могле посрнути ка армагедону кроз хаос и лоше прорачуне. Ми нисмо нарочито рационални при процени релативног ризика. У неким контекстима, чак апсурдно одбиjамо могућност ризика. Стрепимо око статистички сићушних ризика: карциногена у храни, шансе да страдамо у железничкоj несрећи, коjе су jедан према милион, и тако даље. Али наjвећи броj међу нама „пориче“ и одбиjа да види много већи ризик страдања у нуклеарноj катастрофи.

Године 1989. сат Билтена био jе померен на 17 минута до поноћи. Сада су много мање шансе да десетине хиљада бомби разори нашу цивилизациjу. Али постоjи нарастаjући ризик да неколико бомби експлодира у локализованом сукобу. Суочени смо са ширењем нуклеарног наоружања у више држава – и можда чак ризикомда га употребе терористичке групе.

Шансе да ће на вашој надгробној плочи писати: „Погинуо од удара астероида“, скоро су исте као за „Погинуо у авионској несрећи“

– Нил де Грас Тајсон

Штавише, претња глобалне нуклеарне катастрофе могла би бити само привремено неактивна. Током последњег века Совjетски Савез се уздигао и пао; десила су се два светска рата. У наредних сто година, геополитичка прерасподела могла би бити подједнако драстична, доводећи до нуклеарног супротстављања између нових суперсила, коjи би могао бити руковођен мање вешто (или мање срећно) него Кубанска криза и други напети тренуци из ере Хладног рата. Нуклеарна претња ће увек бити са нама – она jе заснована на темељним (и jавним) научним идеjама коjе датираjу из тридесетих година двадесетог века.

Упркос хазардима, данас постоjе неки истински основи за техно-оптимизам. За наjвећи броj људи у наjвећем броjу народа, живот никада ниjе био бољи. Иновациjе коjе ће покренути економски напредак – информациона технологиjа, биотехнологиjа и нанотехнологиjа – могу подстаћи и земље у развоjу, као и земље развиjеног света. Технологиjе 21. века могу понудити животни стил коjи ниjе штетан по околину – укључуjући нижу потражњу за енергиjом или ресурсима од оних коjе данас сматрамо предусловом доброг живота. И могли бисмо обезбедити средства – тамо где има политичке воље – да издигнемо две милиjарде наjугрожениjих људи из екстремног сиромаштва.

Али уз ове наде, технологиjа 21. века суочиће нас с новим глобалним претњама – коjе проистичу из био-, саjбер-, и науке о животноj средини, као и из физике – коjе би могле бити исто тако озбиљне као и нуклеарна бомба. Данас jе сат Билтена поново ближи поноћи. Те претње можда неће изазвати изненадну светску катастрофу – сат судњег дана ниjе баш тако добра метафора – али ће, свеукупно, бити узнемируjуће и изазовне. Напетости између доброћудних и штетних утицаjа нових технологиjа, и претње коjе поставља прометеjска моћ науке, узнемируjуће су реалне.

Jедан тип претње долази од стране колективне људске делатности; ми уништавамо природне ресурсе, мењамо климу, пустошимо биосферу и многе врсте доводимо до истребљења. Климатска промена надвиjа се над све као примарни еколошки изазов у 21. веку. Глобално загревање изазвано фосилним горивима коjе сагоревамо у овом веку, може довести до пораста нивоа мора коjе ће се наставити током читавог милениjума или jош дуже.

Климатске промене се дешавају, човек их изазива, и мислим да су оне један од најважнијих еколошких проблема са којима се суочавамо.

– Бил Нај

Наука о клими jе компликована. Али jедноставна jе у поређењу са економским и политичким изазовима реакциjе на њу. Неуспех тржишта коjи води глобалном загревању представља jединствен изазов из два разлога. Прво, за разлику од последица познатиjих врста загађења, ефекат jе дифузан: емисиjа CO2 у Великоj Британиjи нема већи ефекат овде него што га има у Аустралиjи, и обрнуто. То значи да сваки уверљиви оквир за ублажавање мора бити широко међународни. Друго, главни проблеми нису тренутни, већ леже век или jош дуже у будућности: поставља се питање међугенерациjске правде; како ћемо ценити права и интересе будућих генерациjа у поређењу с нашим?

Наше се глобално друштво суочава и са другим „претњама без неприjатеља“ осим климатске промене (мада повезаних с њом). Високо међу њима jе претња по биолошку разноврсност. Било jе бар пет великих истребљења у геолошкоj прошлости, од како су се поjавиле прве биљке и животиње. Људи сада изазиваjу шесто. Стопа изумирања хиљаду пута jе виша од нормалне, и jош расте. Ми уништавамо књигу живота пре него што смо jе прочитали. Постоjи вероватно више од 10 милиона врста, од коjих већина ниjе чак ни забележена – углавном су то инсекти, биљке и бактериjе.

Биоразноврсност често се проглашава као кључна компонента људског благостања. То jе очигледно тако: нама jасно штети ако се залихе рибе смање до истребљења; у прашумама постоjе многе биљке чиjи би нам генски фонд могао бити користан. Али многима од нас ови „инструментални“ – и антропоцентрични – аргументи нису и jедини убедљиви. Очување богатства наше биосфере има вредност по себи, већу и важниjу од онога што значи нама, људима. Али ми се суочавамо с jош jедним новим низом рањивости. Оне не проистичу из нашег колективног утицаjа, већ од концентрациjе моћи код поjединаца или мањих група коjе jе донела технологиjа 21. века.

Не знам којим ће се оружјем водити трећи светски рат, али знам да ће се четврти водити камењем и штаповима.

– Алберт Ајнштајн

Нове технике синтетичке биологиjе могле би допустити jефтино синтетисање смртоносног биолошког наоружања – намерно или чак грешком. Ни организована мрежа не би била неопходна: само поjединачни фанатик или чудак с менталним склопом оних коjи сада праве рачунарске вирусе – менталним склопом пиромана. Био (и саjбер) знања биће доступна милионима. У нашем умреженом свету утицаj било какве неконтролисане катастрофе брзо може постати глобални. Поjединци ће ускоро имати много већу „моћ“ него што их имаjу савремени терористи. Може ли наше повезано друштво бити обезбеђено од грешке или терора без потребе за жртвовањем своjе разноликости и индивидуализма? Питање jе тешко и мрачно, али jа мислим озбиљно.

Заваравамо се ако мислимо да техничко образовање води уравнотеженоj разумности: оно може бити комбиновано с фанатизмом – не само са традиционалним фундаментализмом, кога смо данас толико свесни, већ и са ирационалностима новог доба. Постоjе знаци узнемирења – на пример, Раелиjанци (коjи тврде да клонираjу људска бића) и култ Раjских врата (коjи jе починио колективно самоубиство у нади да ће их свемирски брод понети до „више сфере“). Такви култови тврде да су „научни“, а заправо имаjу непоуздан ослонац у реалности. Затим постоjе екстремни еко-чудаци коjи веруjу да би свет био бољи без људи. Може ли се глобално село ухватити у коштац са сеоским идиотима – нарочито ако и jедан од њих може бити превише?

Нису ове бриге тако удаљено футуристичке – са некима од њих ћемо се сигурно срести већ за 10–20 година. Али шта jе са касниjим децениjама овог века? Тешко их jе предвидети зато што се неке технологиjе могу развиjати неконтролисаном брзином. Штавише, сам људски карактер и физички изглед могу ускоро постати променљиви до мере коjа jе квалитативно нова у нашоj историjи. Нове дроге (и можда чак импланти у нашим мозговима) могу изменити људски карактер; саjберсвет има потенциjал коjи jе истовремено и узбудљив и застрашуjући. Не можемо стога поуздано погодити животне стилове, ставове, друштвену структуру или величину популациjе за читав век. Заиста, ниjе чак ни jасно колико ће дуго наши потомци остати карактеристично „људи“. Сам Дарвин jе приметио да „ниjедна жива врста неће пренети неизмењену сличност далеким поколењима“. И наша врста ће се сигурно мењати и диверсификовати брже него било коjа претходна – преко људском руком изазваних модификациjа (било да су интелигентно контролисане или случаjне), а не само природном селекциjом. Постљудска ера можда jе само неколико векова далеко. А шта ћемо са вештачком интелигенциjом? Суперинтелигентне машине могле би бити последњи изум коjи ће људскоj врсти бити потребан.

Треба да имамо потпуно отворен, или бар отшкринут, ум према концептима коjи изгледаjу као да су на граници научне фантастике.

сер Мартин Џ. Риз,

Краљевски астроном

Милан Ћирковић и Ник Бостром

Ризици глобалних катастрофа

Превод: Љубомир Златановић и Ана Jешић

Ризик глобалне катастрофе jе ризик коjи има потенциjал да донесе смрт и уништење на глобалноj склали. У људскоj историjи, ратови и куге су то чинили више пута, а погрешне идеологиjе и тоталитарни режими су боjили у црно читаве ере и регионе. Технолошки напредак ствара опасности нове врсте. Велика разарања могла би се поново десити.

У књизи Ризици глобалних катастрофа, зборнику есеjа у избору и уредништву др Милана М. Ћирковића (Астрономска опсерваториjа у Београду) и Ника Бострома (Универзитет у Оксфорду), 25 водећих стручњака разматра наjвеће ризике с коjима се суочава човечанство у 21. веку. У те опасности, између осталог, спадаjу природне катастрофе, тероризам, глобално загревање, биолошко оружjе, тоталитаризам, напредне нанотехнологиjе, вештачка интелигенциjа и слом друштва. Књига се такође бави и питањима политичке одговорности, као и начинима и регулативом потребном за предвиђање и потенциjално отклањање ових катастрофа. 

Ово jе драгоцен материjал за свакога кога занимаjу велика питања нашег времена и оне коjи се брину за будућност Земље и човечанства.

Текст: Ричард Фаjнман (одломак из књиге QED – Необична теориjа светлости и материjе, Хеликс, 2010)

Говорићу о делу физике коjи нам jе jасан, а не о њеном непознатом делу. Људи увек питаjу за наjновиjе напретке у сjедињавању ове теориjе са оном, и при том нам не даjу прилике да им ишта кажемо о оним теориjама коjе познаjемо прилично добро. Они увек желе да сазнаjу оно што jе непознато. Тако, уместо да вас суочим с гомилом недопечених, само делимично анализираних теориjа, причаћу вам о области коjа jе врло детаљно испитана. Лично, волим ту област физике и сматрам jе чудесном: она се зове квантна електродинамика, скраћено QED.

Главни ми jе циљ да у овим предавањима што тачниjе опишем ту чудну теориjу светлости и електрона. Биће потребно доста времена да обjасним све што бих желео, али будући да имам четири лекциjе, до краjа ће све доћи на своjе место.

Физика има дугачку историjу спаjања много феномена у мало теориjа. Тако су у стара времена били познати феномени кретања и топлоте; такође се знало за феномене звука, светлости и гравитациjе. Али, у jедном тренутку, након што jе Исак Њутн обjаснио законе кретања, схваћено jе да су неке од ових наизглед веома различитих поjава заправо само разни аспекти jедне исте. Феномен звука се, рецимо, може потпуно обjаснити као кретање атома ваздуха. На таj начин, звук престаjе бити засебан од кретања. Такође jе запажено да се топлотне поjаве могу лако разумети кроз законе кретања. Тако су велики делови физике уjедињени кроз jедноставну теориjу. Теориjу гравитациjе, са друге стране, ниjе могуће разумети на основу закона кретања, па чак и данас она стоjи засебно од других теориjа. Гравитациjу ниjе могуће обjаснити преко других поjава.

Након уjедињења кретања, звука и топлоте, откривено jе више феномена коjе данас зовемо електричним и магнетним. Године 1873, Џеjмс Кларк Максвел jе повезао те феномене с поjавама светлости и оптике, сугеришући да jе светлост заправо електромагнетни талас. У том стадиjуму развитка физике, дакле, постоjали су закони кретања, закони електромагнетизма и закони гравитациjе.

Сваки инструмент икада дизајниран да буде довољно осетљив како би детектовао слабу светлост, увек је добијао исти резултат: светлост је сачињена од честица. 

– Ричард Фајнман

Око 1900. године почела се развиjати теориjа коjа jе обjашњавала структуру материjе. Названа jе теориjа електрона, и тврдила jе да унутар атома постоjе сићушне наелектрисане честице. Ова теориjа jе постепено еволуирала па jе обухватила масивно атомско jезгро (нуклеус) са електронима коjи се крећу око њега. Сви покушаjи да се кретање електрона у атому растумачи по механичким законима – аналогно са ситуациjом када jе Њутн применио законе кретања да обjасни кретање Земље око Сунца – показали су се потпуно неуспешни. (Узгред, теориjа релативности, коjу сви доживљавате као велику револуциjу у физици, такође jе била развиjена у то време. Али у поређењу са открићем да Њутнови закони кретања не функционишу унутар атома, теориjа релативности jе само мања модификациjа.) За израду новог система природних закона коjи би заменио Њутнове законе требало jе доста времена управо зато што су се феномени на атомском нивоу показали веома необични. Потребно jе, у извесном смислу, изгубити здрав разум да би се разумело шта се дешава на атомскоj скали. Коначно, 1926. jе развиjена „неразумна“ теориjа за обjашњење новог начина понашања електрона у материjи. Она jе само изгледала будаласто; названа jе квантна механика.

Реч „квантна“ односи се на таj необични аспект Природе коjи се супротставља здравом разуму. Управо о том аспекту говорићу у овим предавањима.

Квантномеханичка теориjа jе такође обjаснила све врсте детаља, примера ради, зашто се атом кисеоника комбинуjе с два атома водоника, чинећи воду. Квантна механика на таj начин обезбеђуjе теориjску подлогу за развоj хемиjе. Тако jе фундаментална теориjска хемиjа у ствари физика.

Пошто се квантномеханичком теориjом обjашњава читава хемиjа и разне особине супстанци, она jе била изузетно успешна. Али и даље jе постоjао проблем интеракциjе светлости и материjе. Другим речима, Максвелова теориjа електрицитета и магнетизма се морала изменити да би била у складу с новим принципима квантне механике. Стога се 1929. године поjавила нова теориjа, дело читавог низа физичара, теориjа интеракциjе светлости и материjе коjа jе названа застрашуjућим именом квантна електродинамика. Али теориjа jе била проблематична. Ако сте желели да нешто грубо израчунате, она jе давала разумне одговоре. Уколико бисте пак покушали да то исто израчунате прецизниjе, брзо бисте пронашли: корекциjа за коjу сте очекивали да jе веома мала, не само да jе значаjна, већ jе заправо бесконачно велика! Тако се испоставило да ништа ниjе могуће израчунати преко одређене тачности.

Научник намеће само две ствари, а то су истина и искреност, намеће их себи и другим научницима.

– Ервин Шредингер

Узгред буди речено, оно што сам вам управо скицирао могло би се назвати физичарска историjа физике, коjа никад не може бити тачна. Излажем вам конвенционалну митологиjу коjу физичари преносе своjим студентима, а затим ти студенти преносе своjим студентима, и ниjе нужно верна стварном историjском развоjу коjи jа заправо не познаjем! У сваком случаjу, настављуjући са нашом историjом, запажамо да jе Пол Дирак, користећи теориjу релативности, створио релативистичку теориjу електрона коjа ниjе потпуно узимала у обзир све ефекте интеракциjе електрона са светлошћу. Диракова теориjа jе тврдила да електрон поседуjе магнетни момент – нешто налик деjству малог магнета – чиjа jе величина у одређеном систему jединица jеднака тачно 1. Тада jе, око 1948. године, у експериментима откривено да jе стварни броj заправо 1,00118 (с неодређеношћу од око 3 у последњоj значаjноj цифри). Било jе, наравно, познато да електрони интерагуjу са светлошћу, тако да jе извесна мала корекциjа очекивана. Такође се очекивало да би ова корекциjа могла да буде разумљива из нове теориjе квантне електродинамике. Али када су прорачуни извршени, уместо 1,00118, резултат jе био бесконачно велики броj – што jе свакако експериментално погрешно!

Оваj проблем како израчунати конкретне ствари у квантноj електродинамици решили смо Џулиjан Швингер, Син-Итиро Томонага и jа, краjем педесетих. Швингер jе први израчунао корекциjу користећи нови „трик“; његова теориjска вредност била jе око 1,00116 – довољно близу експерименталном броjу да покаже како смо на правом трагу. Коначно смо стекли кватну теориjу електрицитета и магнетизма с коjом се могло рачунати! Ту ћу вам теориjу описати.

Теориjа квантне електродинамике jе стара већ више од педесет година, и била jе тестирана са све већом тачношћу у све ширем и ширем распону ситуациjа. Данас поносно истичем да jош увек нема значаjне разлике између експеримента и теориjе! Само да уочите како теориjа пролази кроз сито и решето, навешћу неке новиjе броjеве: експерименти су измерили да jе Дираков броj 1,00115965221 (с неодређеношћу од око 4 у задњоj значаjноj цифри); теориjа даjе 1,00115965246 (с неодређеношћу око пет пута већом). Да бисте стекли представу о прецизности ових броjева, замислите како би то било слично мерењу даљине између Њуjорка и Лос Анђелеса уз прецизност jеднаку дебљини власи косе – толико осетљиво jе квантна електродинамика била проверена током последњих педесет година, и теориjски и експериментално.

Узгред, изабрао сам само jедан броj да то демонстрирам.

Ако бих то могао објаснити просечној особи, не бих био вредан Нобелове награде.

– Ричард Фајнман

Има и других величина у квантноj електродинамици коjе су измерене са сличном тачношћу, и такође се добро слажу с предвиђањима. Те величине су провераване на скалама коjе сежу од стотину пута већих од Земље до стотог дела величине атомског jезгра. Сврха ових броjева jе да вас заплаше и убеде да теориjа сигурно не може бити веома погрешна! Пре него што окончамо ова предавања, описаћу вам како се врше ови прорачуни. Волео бих да вас поново импресионирам широким распоном феномена коjе описуjе теориjа квантне електродинамике. Готово да jе лакше то рећи на супротан начин: теориjа описуjе све феномене физичког света осим гравитационих ефеката, тj. силе коjа вас држи у столицама (заправо, претпостављам да се ту ради о садеjству гравитациjе и учтивости), и феномена везаних за радиоактивност где спадаjу атомска jезгра и њихови скокови између енергетских нивоа. Ако изоставимо гравитациjу и радиоактивност (тачниjе речено, нуклеарну физику), шта нам преостаjе? Бензин коjи сагорева у аутомобилу, пена и мехурови, тврдоћа соли или бакра, отпорност челика. Заправо, биолози покушаваjу да интерпретираjу што више података о животу у терминима хемиjе, а као што сам већ поменуо, теориjа коjа стоjи иза хемиjе jе квантна електродинамика.

Неопходно jе разjаснити следеће: када кажем да се сви феномени физичког света могу обjаснити овом теориjом, ми то, заправо, не знамо. Већина познатих феномена укључуjе огромне броjеве електрона, тако да наши ограничени умови веома тешко прате толику сложеност. У таквим ситуациjама, можемо користити теориjу да бисмо грубо разjаснили шта би требало догодити, и то jе оно што се, углавном, у таквим условима догађа. Али ако у лабораториjи изведемо експеримент коjи укључуjе само неколико електрона у jедноставним условима, тада веома прецизно можемо израчунати и такође веома прецизно измерити све што би се могло десити. Кад год су такви опити вршени, теориjа квантне електродинамике се показала jако успешном.

Ми, физичари, увек проверавамо како бисмо утврдили постоjи ли неки проблем с теориjом. То jе суштински значаjно, jер jе занимљиво управо уколико с теориjом има проблема! Али до данас нисмо пронашли ништа проблематично с квантном електродинамиком. Она jе стога, усудио бих се да кажем, драгуљ физике – наш наjвредниjи посед. Теориjа квантне електродинамике такође jе прототип за нове теориjе коjе теже да обjасне нуклеарне феномене, поjаве коjе се одиграваjу унутар атомских jезгара. Уколико замислимо физички свет као позорницу, тада глумци нису само електрони, коjи су ван атомских jезгара, већ и кваркови, глуони и други – десетине честица – унутар нуклеуса. И мада ови глумци изгледаjу сасвим различито, сви играjу у посебном стилу – необичном и тешко схватљивом – квантном стилу. На самом краjу рећи ћу вам понешто о нуклеарним честицама. У међувремену, говорићу само о фотонима – честицама светлости – и електронима, да би излагање било што jедноставниjе. Начин на коjи они играjу важан jе и интересантан.

Сада знате о чему ће надаље бити речи. Питам се да ли ћете разумети оно о чему ћу предавати? Свако ко дође на научно предавање зна да га неће разумети, али можда предавач има шарену кравату у коjу jе приjатно гледати. Не у овом случаjу! (Фаjнман ниjе носио кравату.)

Ричард Фаjнман jедан jе од наjчувениjих физичара двадесетог века. У свом раду бавио се физиком елементарних честица, теориjом гравитациjе, квантном теориjом поља и теориjом квантне електродинамике за коjу jе добио Нобелову награду 1965. године. Књига QED: Необична теориjа светлости и материjе представља заправо збирку четири Фаjнманова предавања о основним проблемима у квантноj електродинамици, одржана студентима на Новом Зеланду 1979. године, али у писаноj форми прилагођена широj jавности, иако не и сасвим лишена квантно-механичке математике. Изворно Фаjнманово приповедање одише надахнутошћу и духовитошћу по коjима jе био познат, а превод др Милана Ћирковића, jеднако надахнут, носи печат научничког разумевања.

Текст: Брајан Грин (одломак из књиге Елегантни Космос, Хеликс, 2009.) 

Чак и пре открића специjалне релативности, било jе jасно да Њутновоj теориjи недостаjе jедан битан аспект. Премда се помоћу ње врло прецизно може предвидети кретање обjеката под утицаjем гравитациjе, она не указуjе на то шта jе гравитациjа. Њутнова теориjа не открива како неко тело утиче на кретање другог тела, удаљеног можда чак и стотине милиjарди километара. Како гравитациjа ради то што ради? И сам Њутн jе био свестан тог проблема. Написао jе:

“Незамисливо jе да проста, нежива материjа, без посредовања нечег другог што ниjе материjално, деjствуjе и утиче на другу материjу без непосредног контакта. Идеjа да би гравитациjа требало да буде природна, основна и урођена одлика материjе, таква да jедно тело може да делуjе на друго, удаљено тело, кроз вакуум, без посредовања било чега другог што би преносило утицаjе и силу од jедног до другог, по мени jе велики апсурд коjи ниjедан човек са одговараjућим образовањем из филозофиjе не може да прихвати. Гравитациjу мора да изазива посредник коjи без престанка делуjе према одређеним законима; али, одговор на питање да ли jе таj посредник материjални или нематериjални, препуштам читаоцима.” 

Дакле, Њутн jе прихватио да гравитациjа постоjи и осмислио jедначине коjе прецизно описуjу њене ефекте, али никада ниjе исказао мишљење о томе на коjи начин гравитациjа функционише. Дао jе свету упутство за употребу гравитациjе, на основу кога су физичари, астрономи и инжењери са успехом програмирали путање ракета ка Месецу, Марсу и другим планетама Сунчевог система, предвиђали помрачења Сунца и Месеца, кретања комета итд. Али сам механизам, садржаj „црне кутиjе“ гравитациjе, остао jе потпуно непознат. У сличном стању блаженог незнања можда се и сами налазите када користите ЦД уређаj или рачунар, без икакве представе о томе како они раде. Све док умете да користите опрему, ни ви нити ико други не морате знати како извршава задатак коjи jоj задате. Али, ако се ЦД уређаj или рачунар покваре, да би се поправили ваља знати како функционишу.

Ако сам и видео даље, то је зато што сам стајао на раменима дивова.

– Исак Њутн

Слично томе, Аjнштаjн jе схватио како jе, упркос вишевековним експерименталним доказима, специjална релативност указивала на то да се Њутнова теориjа некако „покварила“ и да се може поправити само уз истинско и свеобухватно познавање природе гравитациjе.

Године 1907, размишљаjући о овом проблему за своjим столом у Патентном заводу у шваjцарском граду Берну, Аjнштаjн jе дошао на кључну идеjу коjа ће га, уз повремена лутања, одвести до радикално другачиjе, нове теориjе гравитациjе. Таj нови приступ не само да ће попунити празнине у Њутновноj теориjи, већ ће и сасвим изменити нашу представу о гравитациjи и то – што jе наjважниjе – тако да буде потпуно усаглашена са специjалном релативношћу.

Аjнштаjново сагледавање гравитациjе релевантно jе за питање коjе вас jе можда мучило у поглављу 2. Ту смо истакли да нас занима како свет изгледа поjединцима коjи се релативно крећу константном брзином. На основу пажљивог поређења опажања тих поjединаца, извели смо драматичне закључке о природи простора и времена. Али, шта се дешава с поjединцима коjи се крећу убрзано? Њихова опажања су сложениjа и теже их jе анализирати него опажања посматрача коjи се крећу константном брзином – али се ипак с правом можемо запитати може ли се укротити та сложеност и припоjити убрзано кретање новом, релативистичком сагледавању простора и времена.

Седео сам у столици, у заводу за патенте у Берну, када ми је одједном пала на памет мисао: Ако особа слободно пада, неће осећати сопствену тежину. Био сам затечен. Ова једноставна мисао оставила је снажан утисак на мене. Подстакла ме је у правцу теорије гравитације.

– Алберт Ајнштајн

Аjнштаjну jе пала на памет „наjсрећниjа мисао“ и сагледао jе како да се то оствари. Да бисте схватили његову идеjу, замислите да jе 2050. година и да сте главни стручњак у ФБИ за бомбе. Управо сте примили позив – нека особа вас jе избезумљеним гласом обавестила да jе у самом центру Вашингтона постављена застрашуjућа бомба. Пошто сте доjурили на то место и прегледали експлозивни уређаj, ваше наjцрње слутње су се потврдиле: пред вама jе нуклеарна бомба силне разорне моћи. Чак и кад бисте jе закопали дубоко у земљу или потопили у дубину океана, штета коjу би направила била би несагледива.

Пажљиво сте проучили механизам за детонациjу и схватили да нема наде да ћете jе деактивирати. Штавише, спазили сте да има до тада невиђену замку за активирање. Бомба jе причвршћена за вагу. Ако очитавање на скали одступи од текуће вредности тежине за више од 50 посто, бомба ће експлодирати. Механизам за одброjавање показуjе да jе остало недељу дана до детонациjе. Судбина милиона jе у вашим рукама – шта ћете урадити?

Дакле, пошто сте закључили да нема места на земљи где бомба не би нанела већу штету, немате избора: морате jе послати далеко у свемир, где њена експлозиjа неће имати погубне последице. Износите ту идеjу на састанку вашег тима у штабу ФБИ и скоро истог трена, млади асистент критикуjе план. „Ваш план има озбиљан недостатак“, каже ваш асистент Исак. „Како се бомба буде удаљавала од Земље, биће све лакша, jер ће се смањивати гравитациона сила коjом на њу делуjе наша планета. То значи да ће се очитавање на скали смањити до критичне тежине много пре него што бомба стигне у дубоки свемир.“ Нисте стигли ни да поштено размислите о тим речима, кад jе у разговор ускочио Алберт, други млади асистент: „Заправо, постоjи jош jедан проблем. Jеднако озбиљан као Исакова примедба, само што jе сложениjи, па вас молим за стрпљење док будем обjашњавао.“ Желећи да на час мирно размислите о Исаковоj примедби, покушавате да прекинете Алберта, али њега, као и обично, не можете зауставити када крене.

Неки људи мисле да је Велики Прасак теорија о томе како је универзум настао, али то није тачно. Велики Прасак је теорија о томе како је универзум еволуирао од оног делића секунде након што је доведен у постојање.

– Брајан Грин

„Да би се бомба послала у свемир, морали бисмо да jе причврстимо за ракету. Док ракета буде убрзавала нагоре, очитавање на скали ће расти, па ће бомба опет прерано експлодирати. Видите, основа бомбе коjа належе на вагу са скалом притискаће вагу jаче него кад бомба мируjе – као што путник у аутомобилу коjи убрзава снажниjе належе на наслон. Бомба ће притиснути вагу као што путник притиска наслон седишта. Очитавање на скали ће се повећати, и бомба ће експлодирати ако jе повећање тежине веће од педесет посто.“

Захваљуjете Алберту на запажању. Пошто сте престали да га слушате како бисте у мислима обрадили Исакову примедбу, утучено саопштавате да jе довољан само jедан кобни ударац да би се убила идеjа, а Исакова очигледно исправна замерка jе то већ учинила. Помало безвољно, питате да ли неко има предлог. У том тренутку, Алберт долази до чудесног открића: „Кад мало боље размислим, jасно ми jе да ваша идеjа ниjе мртва. Исак jе закључио да ће због смањења гравитациjе, очитана тежина бити мања. Jа сам указао на то да ће због убрзања ракете доћи до повећања тежине. Ако пажљиво испланирамо како ће ракета да убрзава, ова два ефекта могу се међусобно поништити! Конкретно – при самом лансирању, док jе ракета jош увек под пуним утицаjем Земљине гравитациjе, она може да убрзава, али не превише нагло, тако да тежина бомбе не порасте више од педесет посто. Како се ракета буде удаљавала од Земље, гравитациjа ће се смањивати, па ћемо морати да повећамо убрзање, да би се компензовало смањење тежине. Повећање тежине услед убрзања може да буде jеднако смањењу тежине услед опадаjућег гравитационог привлачења – дакле, могуће jе да на оваj начин одржимо константно очитавање на скали!“

Присутнима jе Албертов предлог бивао све смислениjи. „Другим речима“, напомињете, „убрзање нагоре може да послужи као допуна или замена за гравитациjу. Помоћу срећно испланираног убрзаног кретања, можемо симулирати деjство гравитациjе.“

„Баш тако“, одговара Алберт.

„Дакле“, настављате, „можемо да лансирамо ракету у свемир и пошто пажљиво подесимо убрзање, очитавање на скали неће се мењати па ћемо спречити да бомба експлодира пре него што доспе на безбедну удаљеност од Земље.“ Подешаваjући убрзање и гравитациjу, помоћу прецизне ракетне технике двадесет првог века, моћи ћете да спречите катастрофу.

Препознавање да су гравитациjа и убрзање дубоко преплетени, срж jе идеjе на коjу jе Аjнштаjн дошао jедног сретног дана у Патентном заводу у Берну… Ту неразлучивост између убрзаног кретања и гравитациjе Аjнштаjн jе назвао принцип еквиваленциjе. Оваj принцип има кључну улогу у општоj релативности.

Брајан Грин

 Елегантни космос

Превод:  Ана Jешић, Александар Драгосављевић

Браjан Грин, jедан од вох теоретичара струна данашњице, у књизи Елегантни космос скида вео мистериjе са теориjе струна и открива свемир коjи се састоjи од jеданаест димензиjа, чиjе се ткање само пара и спаjа, а сва материjа у њему – од маjушних кваркова до џиновских супернова – сачињена jе од вибрациjа микроскопски малих енергетских петљи.

Физичари и математичари широм света раде упоредо и предано на jедноj од наjамбициозниjих теориjа коjе jе наука изродила: теориjи суперструна. Теориjа струна, како се често назива, кључ jе за дефинисање теориjе обjедињених поља о коjоj jе Аjнштаjн сањао више од тридесет година. Такође, ова теориjа разрешила jе вековни сукоб између теориjе о великом свету – опште релативности – и теориjе о малом свету – квантне теориjе. Теориjа струна говори да су сва чудесна дешавања у свемиру, од дивљег плеса субатомских кваркова, до несагледивих вртлога небеских галаксиjа, само одрази величанственог физичког принципа и испољавања jедног ентитета: микроскопски малих вибрираjућих енергетских петљи, милиjарди милиjарда пута мањих од атома. У овоj освежаваjуће jасноj књизи, популарно написаноj, Грин спаjа причу о науци и људским борбама иза потраге физике двадесетог века о теориjи свега.

Текст: Кристофер Кларк (Одломак из књиге Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914, Хеликс 2014.)

С низом општих мобилизациjа, ултиматума и обjава рата, прича коjу ова књига треба да исприча приводи се краjу. Током последњег састанка са Сазоновом у Санкт Петербургу у недељу 1. августа, амбасадор Пурталес jе промрмљао „неразумљиве речи“, бризнуо у плач, промуцао: „Ово jе, дакле, резултат моjе мисиjе!“ и истрчао из просториjе. Када се гроф Лихновски нашао с Асквитом 2. августа, премиjера jе затекао „сломљеног“, са сузама „коjе су му текле низ образе“. У Бриселу, саветници немачког посланства у одласку седели су на ивицама фотеља, иза спуштених ролетни, међу спакованим кутиjама и досjеима, отирући зноj са чела и палећи jедну цигарету за другом у покушаjу да савладаjу немир.

Време дипломатиjе се ближило краjу – почињало jе време воjника и морнара. Када jе баварски воjни опуномоћеник у Берлину дошао у немачко Министарство рата пошто jе наређење о мобилизациjи ступило на снагу, затекао jе „свуда задовољна лица, људе коjи су се руковали по ходницима; честитали су сами себи на том кораку“. Пуковник Игњатиjев 30. jула извештава из Париза о „нескривеноj радости“ своjих француских колега „зато што су добили прилику да искористе, како су Французи сматрали, повољне стратешке околности“. Првог лорда адмиралитета Винстона Черчила jе радовала помисао на предстоjећу борбу. „Све иде у смеру катастрофе и колапса“, написао jе супрузи 28. jула. „Радознао сам, спреман и сретан.“ У Санкт Петербургу расположени Александар Кривошеjин уверавао jе делегациjу депутата Думе да ће Немачка ускоро бити сломљена и да jе рат „благодет“ за Русиjу: „Веруjте нам, господо, све ће бити изврсно.“

Мансел Мери, викар цркве Светог Михаjла у Оксфорду, отпутовао jе у Санкт Петербург средином jула да би током летњих месеци званично службовао као капелан Енглеске цркве у том граду. Када jе издато наређење о мобилизациjи, покушао jе да побегне паробродом у Стокхолм. Али брод Дебелн ниjе могао да исплови из луке – сви светионици у читавом Финском заливу били су угашени, а главнокомандуjућем утврђења у Кронштату наложено jе да нареди паљбу на сваки брод коjи покуша да плови кроз минско поље.

Ружног, сивог, ветровитог 31. jула сви путници су заробљени пре него што jе брод кренуо, и Мери jе био међу њима. С палубе jе посматрао гомиле воjника и морнаричких резервиста како пешаче преко Николаjевског кеjа. Неколицина jе марширала на „ритмичне тонове“ лименог оркестра, али већина се „вукла, са замотуљцима на леђима или у рукама, у суморноj тишини, а са сваке стране колоне ишле су задихане жене, многе jецаjући као да ће им срце препући, трудећи се да одрже корак са своjим мужевима, синовима или љубавницима, и тако jе група за групом пролазила“.

У ситне сате ноћи између 1. и 2. августа, Булевар ди Пале у средишту Париза одјекивао jе од истог звука – марширања. Дугачке колоне људи ишле су на север, ка станицама Gar de l’Est и Gar di Nor. Ниjе било музике, песме ни бодрења, само стругања чизмама, клопарања стотина коња, тутњава моторизованих теретних возила и шкрипа гвоздених точкова по калдрми, док се оружjе превозило под неосветљеним прозорима домова међу чиjим станарима су многи засигурно лежали будни или поспано пратили суморни призор са своjих прозора.

Реакциjе jавности на вести о рату оспоравале су тврдњу коjа се тако често могла чути из уста државника, да се доносиоци одлука повинуjу jавном мњењу. Наравно, ниjе било отпора позиву на оружjе. Готово сви су се мање или више добровољно одазвали и отишли на своjа зборна места. Иза ове спремности за службу ниjе био ентузиjазам због рата, већ дефанзивни патриотизам, jер етиологиjа овог конфликта jе била толико сложена и чудна да су воjници и цивили у свим зараћеним земљама веровали како jе њихова борба одбрамбена, те да jе њихову државу напао или испровоцирао одлучни неприjатељ, а њихове су владе урадиле све што су могле да очуваjу мир.

Док су се величанствени савезнички блокови спремали за рат, унутрашњи ланац дешавања коjи jе изазвао ратни пожар лако jе изгубљен из вида. „Чини да се нико не сећа“, записао jе 2. августа у своj дневник jедан амерички дипломата у Бриселу, „како jе пре неколико дана Србиjа имала главну улогу у овоj афери. Сада jе, изгледа, гурнута иза сцене.“

Било jе изолованих примера шовинистичког ентузиjазма због предстоjеће борбе, али то су били изузеци. Мит о томе да су Европљани jедва дочекали прилику да поразе омраженог неприjатеља нашироко jе разбиjен. У већини места и за већину људи, вести о мобилизациjи изазвале су дубоки шок, биле су „гром из ведра неба“. А што се ишло даље од градских центара, мобилизациjа jе имала све мање смисла људима коjи су одлазили да се боре и можда погину у рату, да остану сакати или да изгубе своjе миле и драге. У селима по рускоj провинциjи владала jе „заглушуjућа тишина“ коjу су нарушавали само „jецаjи мушкараца, жена и деце“. У Ватиљеу, малоj општини у региону Рона-Алпи у jугоисточноj Францускоj, радници и сељаци су се окупили на сеоском тргу зачувши звоно за узбуну. Неки су поjурили с поља с вилама у рукама.

„Шта то значи? Шта ће бити с нама?“, питале су се жене. Супруге, децу, мужеве, све су преплавиле емоциjе. Жене су грабиле мужеве за руке. Чувши маjке како jецаjу, и деца би заплакала. Узбуна и престрашеност свуда око нас. Како узнемируjућа сцена.

Jедан енглески путник присећа се реакциjе у козачкоj насеобини у Алтаjу (Семипалатинску), када су „плава застава“ високо подигнута у рукама jедног jахача и звуци за узбуну из ловачких труба пронели вести о мобилизациjи.

Цар jе рекао своjе, и козаци су, будући по традициjи воjници, „горели од жеље да се боре с неприjатељем“. Али ко jе био таj неприjатељ? Нико ниjе знао. У телеграму с наређењем о мобилизациjи ниjе било никаквих детаља. Гласине су се роjиле. Испрва су сви мислили да jе извесно реч о рату с Кином – „Русиjа jе зашла предубоко у Монголиjу и Кина jе обjавила рат“. Потом се поjавила друга гласина: „С Енглеском, ратуjе се с Енглеском“. Неко време се тако мислило.

Тек после четири дана до нас jе допрло нешто налик истини, али у њу нико ниjе поверовао.

Кристофера Кларка

Месечари: Како jе Европа кренула у рат 1914.

Превод: Александра Драгосављевић

Књига Месечари: Како jе Европа кренула у рат 1914, аутора Кристофера Кларка, написана jе поводом сто година од почетка Првог светског рата и говори о узроцима његовог избиjања. Обjављена на више jезика, не престаjе да изазива пажњу медиjа и историчара, jер Кларк износи тезу коjа одступа од донедавно општеприхваћеног мишљења да jе Немачка главни кривац за избиjање до тада наjвећег сукоба у историjи човечанства.

Предочаваjући историjску грађу попут врсног приповедача, Кларк разлоге за почетак рата види пре свега у геополитичким интеракциjама и малих и великих земаља на европскоj сцени почетком XX века. Знатан део књиге посвећен jе Србиjи, ситуациjи на Балкану под утицаjем Отоманске империjе и Аустроугарског царства, интересима великих сила у том делу Европе, као и остваривању тежње jужнословенских народа да се нађу у границама сопствених националних држава.

Књига Месечари jе привукла броjну светску читалачку публику, доживела jе изузетан успех у Немачкоj, и представља важно дело коjе свакако даје велики допринос дискусиjама о догађаjима коjи су обликовали историjу XX века, али коjи обележаваjу и време у коjем данас живимо.

Кристофер Кларк jе професор модерне европске историjе на Кембриџу и аутор награђиваних књига у коjима се бави историjом Пруске и Немачке. Маjа ове године учествовао на међународноj конференциjи у Београду под називом Европска трагедиjа 1914. и мултиполарни свет 2014: историjске поуке, у организациjи ЦИРСД-а