Разговарао: Ђорђе Петровић

У среду, 25. септембра, отворено је девето издање art+science фестивала, који у Ботаничкој башти „Јевремовац“ организује Центар за промоцију науке. Централни догађај овогодишњег фестивала свакако је изложба Преплитања, која вас позива да, од 25. септембра до 31. октобра, кроз различита интерактивна искуства истражите лепоту и сложеност природних мрежа, осетите међузависност живих система и промислите о нашој улози у стварању хармоничнијег суживота између природе и технологије. Један од најупечатљивијих и технолошки најкомплекснијих радова на овој изложби је инсталација Природна резонанца, једна врста „чудесног портала“ који вам, комбинујући науку и уметност, омогућава да зароните у тајни живот биљака.

Ауторка ове инсталације је српско-канадска визуална уметница и научница Сања Шикопарија. Сања је рођена у Београду, али је одрасла у Ванкуверу, у Канади, где је студирала дијететику, интердисциплинарну област у којој се укрштају исхрана и медицина, на Универзитету Британска Колумбија. Затим је завршила дупли мастер из области одрживог развоја и политике хране у Европи, на Универзитету у Копенхагену и на Универзитету у Корку. У оквиру датих студија, Сања је имала  прилику да борави у Индији и Боливији у склопу научног истраживања из области исхране. Време је проводила у селима без струје и воде, истражујући живот локалне заједнице и покушавајући да се дубље повеже са природом. Након тога, осетила је потребу да, први пут, и формално студира уметност, тако да је уписала докторске студије на Факултету ликовних уметности у Београду.

Поводом изложбе Преплитања, у предивном амбијенту Ботаничке баште, са Сањом смо разговарали о њеној инсталацији и неопходности поновног успостављања везе са биљним светом, али и о уметничком пројекту Living Data, који је овог пролећа излагала у Барселони.

Ваша инсталација Природна резонанца врло је технолошки захтевна. Састоји се од гомиле сензора који региструју интеракцију биљака са околином, компјутера и три огромна ЛЕД панела. Можете ли да нам кажете како она функционише?

Ја користим повратне биолошке информације из природе, тзв. bio-feedback, да стварам имерзивне уметничке инсталације. Природна резонанца користи податке прикупљене помоћу модуларних сензора као инпут, на основу којег се креира визуални приказ. Ови сензори региструју електромагнетне сигнале које биљке константно одашиљу у комуникацији са окружењем, односно са другим биљкама, животињама, инсектима и људима. Пошто су ови сигнали врло слаби, појачивачи сигнала су инсталирани како би сензори могли да региструју и најмање промене. Иако на ове сигнале утиче много других фактора, када се ми или нека друга животиња приближимо биљкама, оне реагују на то и сензори ту реакцију могу да „осете“. Наравно, не тврдим овим радом да биљка размишља или нешто свесно ради. Ја само помоћу научних метода снимам ове сигнале, затим се они, уз помоћ вештачке интелигенције, обрађују на мом рачунару и претварају у визуалну репрезентацију коју видите на екранима, односно ЛЕД панелима. Ако посматрате довољно дуго панеле, приметићете да се визуали на њима гибају, мењају, да на неки начин „дишу“, а ако направите неки покрет који биљка, а потом и сензори, региструју, на екрану можете да видите промене, понекад чак врло интензивне, налик експлозијама. То је све, заправо, уметничка представа сигнала који емитују биљке док комуницирају са својим окружењем. Ја сам се само потрудила да тај невидљиви, скривени живот биљака учиним видљивијим и приступачнијим кроз једну интерактивну инсталацију.

Због чега ваша инсталација истражује однос између биљака и њиховог окружења, на крају, и однос између биљака и људи, тј. посматрача? Шта сте желели тиме да постигнете?

Идеја ми је била да покушам да нас поново повежем са биљкама и природом. Верујем да смо раније, кад нисмо били изложени овако константној дигиталној стимулацији од стране разноразних уређаја, били много осетљивији на природно окружење и имали бољу повезаност са биљним светом. Данас смо се поприлично отуђили од њега. Мој рад је једна врста интерфејса који нам омогућава да увидимо колико је живот биљака комплексан и колико и ми сами својим присуством утичемо на њега. Идеја је да помоћу Природне резонанце, за то кратко време које проведемо испред ње, пробамо да освестимо нешто што смо некада знали, што свако дете зна и осећа, а што смо изгубили – или губимо све више. Биљке су, у ствари, оригинални сензори. Оне су првобитни IoT (Internet of Things), јер све време примају и размењују податке. Много тога што нам пружа технологија – за чију производњу и одржање се троши много ресурса, енергије и загађује животна средина – можда би могла да нам обезбеди биљка, ако бисмо успели да је „саслушамо“. Мој рад зато представља једну врсту компромиса: он користи савремену технологију како би представио нешто што не може да се види голим оком и помаже нам да разумемо тајни свет биљака и његове невероватне способности. Он је израз наде да ће нас у будућности технологија спајати са природом, а не раздвајати од ње.

Колико је амбијент Ботаничке баште „Јевремовац“ важан за доживљај ваше инсталације?

Природну резонанцу сам излагала и раније, али ово је први пут да смо је инсталирали на отвореном. Наравно, потпуно је другачији доживљај кад је видите у једном природном окружењу. Инсталацију смо дизајнирали тако да када је сунчано и када се јасно виде сенке, сам рад изгледа полупрозирно и природно се уклапа у амбијент. Али не потпуно. Желела сам да се виде металне и праве ивице панела, нисам хтела да их камуфлирам качењем биљака или на неки други начин. Циљ је, дакле, био да се, са једне стране, инсталација утопи у пејзаж, али да, с друге стране, све време имамо свест о томе да је то технологија и да немамо начин да све ово изведемо без ње. Желела сам да наведем људе на преиспитивање: да ли могу да добију исти овакав ефекат уколико само седну испред неког дрвета и почну да медитирају, ослоњени на корење и траву испод њихових прстију.

Идеја ми је била да овај рад буде естетски привлачан, али уједно и провокативан. Међутим, његово инсталирање ван галеријског простора било је веома изазовно, будући да рад треба да стоји напољу више од месеца дана, и то усред октобра, који је обично најкишовитији месец у години. Зато бих искористила ову прилику и да се захвалим компанији ПолетЛЕД Србија,  са којом већ дуже време сарађујем у процесу креирања уметничких радова, и без чије подршке ова инсталација на отвореном не би могла да се реализује.

Природну резонанцу развијали сте паралелно са пројектом Living Data, који сте ове године излагали у Барселони. Можете ли да нам кажете нешто више о њему?  

Као и Природна резонанца, пројекат Living Data такође користи податке прикупљене помоћу сензора као инпут на основу којег компјутер креира имерзивне визуализације. Али за разлику од Природне резонанце, где се подаци добијају на основу сигнала који емитују биљке, инпут у пројекту Living Data долази од људског мозга. Ја сам, наиме, са компанијом Starlab дизајнирала специјалне EEG капе од биоразградивог материјала које, када се ставе на главу, снимају рад мозга док, рецимо, конзумирамо храну која нам се допада. Ти регистровани биосигнали мозга се затим, уз помоћ вештачке интелигенције и неуралних мрежа, интерпретирају као одређене емоције и, на крају, претварају у визуални приказ на екрану. Другим речима, посетилац који стави ову EEG капу на главу, може у реалном времену да посматра визуализације његових емоција док, на пример, једе. Living Data, на неки начин, позива посетиоце да истраже и изнова промисле везу између могућности савремене технологије, хране и наших емотивних одговора на њу, да би, на крају крајева, боље разумели саме себе и свет који нас окружује.

Разговарали: Јована Јанков и Петар Лаушевић

Проценат жена које се баве науком на факултетима и институтима у Србији, већи је од просека на глобалном нивоу. Па ипак, занимало нас је како у пракси изгледа бити научница у Србији и како изгледа градити каријеру у некој научној области. О овоме, као и бројним другим занимљивим темама, разговарали смо са две добитнице националних признања у оквиру међународног програма Лореал – Унеско „За жене у науци“: Аном Добротом, која је једна од три добитнице из 2023. године, као и Драганом Илић која је ово признање добила 2014. Оне су са нама поделиле своја искуства и перспективе, нудећи драгоцене увиде и савете за младе жене које теже научним каријерама.

„Мислим да је кључно да младима усадимо идеју да је једна од најважнијих вредности критичко размишљање. Поред тога, образовање и стицање вештина неке су од најбољих инвестиција које они могу за себе да ураде. Ако им се то усади довољно рано, верујем да ће и многе друге ствари напредовати, укључујући и саму науку у нашој земљи. Ја сам науку заволела кроз школовање. У основној школи сам заволела математику захваљујући фантастичној наставници, у средњој школи сам почела да обожавам физику због професорке физике. Важно је да освестимо колико је важна улога наставника – колико може да вам приближи неки предмет или да вам направи баријеру да не желите уопште да се бавите тим предметом“, рекла је за Радио Елементе  др Доброта и додала:

„Поставља се и питање ко су наши узори? Јер кад кажемо научница, људи се углавном сете Марије Кири и можда Милеве Марић-  и то је то. Генерално, нема много других асоцијација. А ако питамо за научнике, само из Србије ће се већ сетити Милутина Миланковића, Јосиф Панчића, Николе Тесле и тако редом. Имам утисак да жене у науци као узори нису толико истакнуте и да не знамо довољно о њима и да ту имамо простора да проширимо начин усмеравања жена ка науци.“

„Тешко је задржати мотивацију код студената, па и средњошколаца. Тешко је, јер цело друштво има изазове. После 20 година бављења науком, ја стварно видим да се све кризе које су се дешавале и изазови у целом свету, рефлектују и код нас. Ми покушавамо да студентима пренесемо љубав и мотивацију. То и подстицање критичког размишљања су моји основни циљеви. Данас сам имала часове са иностраним студентима и то ми је било главно – да постоји заинтересованост за процесе научног истраживања, која после може да се пребаци и у друге сфере живота. Да задржимо то критичко размишљање које нам је и те како важно у овом новом начину образовања“, речи су др Илић.

Све досадашње емисије Радио Елемената можете послушати ОВДЕ.

Слушаоци ће Радио Елементе имати прилику да послушају и на интернет радио-станици РадиоАпарат, 26. марта, у 18 часова.

Група истраживача са Универзитета Станфорд сачинила је листу научника из читавог света који су рангирани на основу више критеријума, међу којима су најзначајнији број самосталних научних радова, број радова у којима је научник први аутор, број цитата, Хиршов индекс и други. Иницијално, на листу је уврштено 100.000 најбоље рангираних, а њима су придружени истраживачи који се налазе у два процента најцитиранијих у својим примарним подобласним дисциплинама, тако да коначна листа садржи око 160.000 научника.

На Станфордовој ранг-листи за 2019. годину налазе се бројни истраживачи из Србије који су каријеру градили у домаћим и иностраним научним институцијама, а међу њима су и наши саговорници: др Мирослав Крстић, др Магдалена Ђорђевић, др Иван Гутман, др Радивоје Поповић, др Гордана Вуњак-Новаковић и др Милица Радишић.

Ове године, поводом Дана науке, са нашим угледним истраживачима разговарали смо о њиховом раду, као и о томе како они виде улогу коју наука има у савременом друштву.

Дан науке установљен је на основу Одлуке Владе Републике Србије 2011. године, и од тада се обележава сваког 10. јула. На овај дан, 1856. године, у Смиљану, родио се један од најзначајнијих светских истраживача Никола Тесла, а Центар за промоцију науке већ 11 година бројним манифестацијама и различитим активностима учествује у обележавању националног Дана науке.

Путеви науке

Др Иван Гутман цео радни век провео је на Природно-математичком факултету у Крагујевцу, а после одласка у пензију 2012. године, наставио је да предаје као емеритус професор. Када смо га питали шта сматра својим највећим достигнућем у каријери, одговорио је: „Када сам започео своју каријеру, научна дисциплина звана ‘математичка хемија’ није постојала. Данас је она призната и добро развијена област (интердисциплинарне) науке. Мислим да ће се многи сложити да сам томе помало и ја допринео.“ Др Гутман каже да се у хемију „заљубио“ у седмом разреду основне школе под утицајем свог наставника хемије, као и то да та љубав траје до данашњих дана. Тако је професор Гутман од почетних корака у Сомбору, преко 1400 научних и скоро 300 стручних радова, стигао до места редовног члана САНУ, бројних признања и позиције на Станфордовој листи најуспешнијих научника света.

Када сам започео своју каријеру, научна дисциплина звана ’математичка хемија’ није постојала. Данас је она призната и добро развијена област (интердисциплинарне) науке.

– др Иван Гутман

Најбоље рангирани српски научник на овој листи је др Мирослав Крстић, а његов пут био је донекле другачији: „Ја се бавим аутоматиком, односно управљањем система, или како је та област познатија у међународним оквирима, системима за ‘контролу’. Студије електротехнике изабрао сам зато што су ме, у оно време када сам завршавао гимназију, почетком осамдесетих прошлог века, интересовале и математика и физика и електроника и рачунари“, сазнајемо од др Крстића, који нам је открио да је за њега електроника била очигледан избор одсека када се уписивао на Електротехнички факултет. Ипак, Аутоматику као смер на четвртој години одсека Електронике изабрао је захваљујући предавањима професора Славољуба Марјановића Цаје. „На почетку првог предавања, уместо да почне уводом у полупроводнике, Цаја каже: ‘Сваки почетак је лак’ и креће са апстрактним уводом у појачиваче са повратном спрегом, пре него што је и објаснио шта је транзистор. Другим речима, креће курс са краја књиге. На мене је то оставило дуготрајан утисак јер је та повратна спрега (feedback) била суштина ствари, а електроника само једна од манифестација и примена повратне спреге“, присетио се др Крстић свог професора на предмету Електроника 1, истакавши и да је на ЕТФ-у о аутоматици много научио и од професора Станковића, Ковачевића, Турајлић, и Стојића.

Чип у вашем мобилном телефону је скоро сигурно направљен EUV технологијом, која је омогућена алгоритмом мог студента.

– др Мирослав Крстић

Др Мирослав Крстић је професор, теоретичар управљања, проректор за науку и директор истраживачког центра за контролне системе на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу. Инострани је члан САНУ и Академије инжењерских наука Србије (АИНС). Крстићеви доприноси у технолошким применама аутоматике укључују области производње полупроводника, токамак нуклеарних фузионих реактора, акцелератора елементарних честица, спектроскопске анализе стена на Марсу, литијумских батерија, мотора са унутрашњим сагоревањем и експлоатације нафте.

„Где ће моји алгоритми бити примењени, ретко одлучујем ја. Али навешћу неколико примена у којe сам био укључен, или лично или преко мојих докторских студената у индустрији. Најимпресивнија примена мог рада је у производњи интегрисаних кола где је смањена величина транзистора за два реда величине. Недавно је ИБМ објавио производњу чипова са транзисторима од два нанометра и у томе је кључну улогу играла технологија базирана на алгоритмима које је развио један од мојих докторанада. Чип у вашем мобилном телефону је скоро сигурно направљен EUV технологијом, која је омогућена алгоритмом мог студента“, речи су др Крстића који је данас, са h-индексом 103, међу три најцитиранија аутоматичара света.

Др Гордана Вуњак-Новаковић такође је чланица САНУ и прва жена која је постала члан Националне академије инжењерства САД. Тренутно је професорка на Универзитету Колумбија, чланица најугледнијих научних друштава и академија у свету, а недавно је добила престижну Европску награду за проналазаче, као признање за иновативни допринос у области биомедицине.

„Одувек сам волела хемију и биологију. Наша Земунска гимназија је имала изванредан програм, са лабораторијским вежбама, што је тада било веома ретко. Студирала сам хемијско инжењерство на Технолошком факултету где сам докторирала и почела да радим као професор. Све време сам размишљала како да то што сам научила применим у медицини, и отишла сам у Америку на годину дана, као Фулбрајтов стипендиста, на МИТ (Масачусетски институт за технологију). Баш ту, и баш у то време, почела је да се развија нова област инжењерства ткива, која ме је фасцинирала, то је била веза инжењерства и медицине за којом сам годинама трагала“, испричала је о првим корацима свог пута др Вуњак-Новаковић.

Посебно сам поносна што све четири стартап компаније које смо до сада основали воде студенти из лабораторије који су те технологије развили, публиковали радове и добили патенте. Тај континуитет од почетне идеје до научних резултата и њихове комерцијалне и клиничке примене је велики успех и за њих и за мене.

– др Гордана Вуњак-Новаковић

„Основна идеја је да хумана ткива могу да се направе у културама матичних ћелија користећи две компоненте: биоматеријал (који дефинише облик, структуру, састав и механичке особине ткива) и биореактор (који обезбеђује услове сличне онима током развоја и регенерације ткива у организму). Обе компоненте су специфичне за ткиво које правимо, и за пацијента чије матичне ћелије могу да се изолују из малог узорка крви“, описује двоструку примену својих открића професорка Универзитета Колумбија и подвлачи да је нарочито поносна на своје студенте: „Квалитет онога што радимо најбоље се мери кроз успех студената које водимо. Кроз истраживања расте нова генерација. Многи од мојих студената су сада успешни професори, директори лабораторија, а неки су већ и чланови академија наука. Посебно сам поносна што све четири стартап компаније које смо до сада основали воде студенти из лабораторије који су те технологије развили, публиковали радове, и добили патенте. Тај континуитет од почетне идеје до научних резултата и њихове комерцијалне и клиничке примене је велики успех и за њих и за мене.“

На Станфородовој ранг-листи нашла се и др Милица Радишић, која је заједно са др Вуњак-Новаковић основала компанију ТАРА Биосистемс, названу по нашој планини.

„Увек ми се свиђала комбинација биологије и инжењерства. Када сам 1999. прочитала један чланак у часопису Scientiific American, који је објавио професор Роберт Лангер о тада новој области, tissue engeneering, била сам потпуно фасцинирана том комбинацијом ћелија, биоматеријала и биореактора, као и идејом да тако можемо да правимо жива ткива. Одлучила сам да му пишем одмах, ради докторских студија на МИТ-у. На сву срећу, примили су ме на МИТ и он ме је примио у своју лабораторију, где сам упознала професорку Гордану Вуњак-Новаковић. Она је тада била истраживач у оквиру Лангерове лабораторије. Са њом и професором Лангером урадила сам докторат“, рекла је за Елементарујум др Милица Радишић.

До пандемије Ковида-19, научници су често били маргинализовани, а јавно занимање за нашу струку није било велико. Мислим да су се сада ствари промениле.

– др Милица Радишић

Сада професорка на Универзитету у Торонту, др Радишић својим највећим достигнућем сматра примену електричне стимулације у инжењирању срчаног ткива. Рад у коме је описан овај метод, а који данас користе лабораторије широм света, објављен је 2004. у Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, истог дана када је добила другу ћерку Теодору. Захваљујући технологији чијем развоју је значајно допринела наша саговорница, могуће је направити моделе болесног срчаног ткива који се могу користити за откривање нових лекова. „Цела та област данас се назива оrgan-on-a-chip engineering и ја бих рекла да је моје највеће достигнуће баш heart-on-a-chip engineering. Тренутно у мојој лабораторији користимо та мала срчана ткива hearts-on-a-chip да бисмо схватили пун ефекат инфекције вирусом SARS-CoV-2 на срце“, објаснила је др Радишић.

Инострани члан Академије инжењерских наука Србије (АИНС) и редовни члан Швајцарске академије техничких наука др Радивоје Поповић као свој највећи успех издваја проналаске полупроводничких направа у којима су оптимизовани неки физички ефекти и необичне особине до мере која је потребна за практичне примене, на пример: вертикални Холов елемент, комбинација IMC– Холов Елемент или SEBAT.

„Ја сам се највише бавио проширивањем граница познатог и могућег у области магнетских и оптичких сензора.  Основа те области су физика, електроника и микротехнологија. Рад у области у којој се преклапа више дисциплина пружа могућност стварања нових направа са новим комбинацијама интересантних ефеката. Мени је било лепо да размишљам о томе“, изјавио је др Поповић, који је дипломирао на београдском ЕТФ-у, докторирао на Електронском факултету у Нишу, а велики део каријере провео на Швајцарском федералном техничком универзитету у Лозани (EPFL).

„Још од основне школе сам била веома заинтересована за математику, па сам и уписала Математичку гимназију у Београду. Међутим, касније ми се чиста математика учинила превише удаљеном од појава у природи, па сам се више заинтересовала за физику. Зато ми највише одговара истраживање у теоријској физици, где се математички модели пореде са експерименталним подацима. Управо то представља истраживање којим се и бавим“, објаснила је др Магдалена Ђорђевић.

Протекло је скоро 300 година од Њутнових закона класичне механике и гравитације, па до првих летова у космос које су ови закони омогућили.

– др Магдалена Ђорђевић

Наиме, њено истраживање односи се на проучавање особина кварк-глуонске плазме (KGP). KGP је стање материје које настаје на екстремно високим температурама и притисцима. Сматра се да је кварк-глуонска плазма постојала у раном универзуму, а данас се ствара у моћним сударачима честица, као што су RHIC у Брукхевен националној лабораторији у САД и LHC у ЦЕРН-у код Женеве. Дакле, проучавање KGP-а омогућава да се разумеју особине и порекло материје у њеном најелементарнијем облику. У ову област, у другој години докторских студија на Колумбија универзитету, увео ју је један од највећих нуклеарних физичара данашњице, њен ментор, професор Миклош Ђулаши.

Др Ђорђевић истиче да јој је тешко да упореди научна достигнућа у различитим стадијумима своје каријере: „Моје теоријско истраживање на докторским студијама дало је значајан допринос открићу KGP-а, за шта сам 2007. добила награду Америчког физичког друштва за најбољу докторску тезу из области нуклеарне физике, и ово сматрам за највеће достигнуће у мојој ранијој научној фази. Оно што је тренутно актуелно јесте да смо ја и мој тим са Института за физику успели да премостимо и међусобно повежемо две области проучавања KGP-а, које су до тада (у великој мери) биле раздвојене: симулације релативистичке хидродинамике KGP-а и интеракције високо енергијских честица са KGP-ом. У најновијем истраживању, за који смо и добили ЕРЦ пројекат Европске уније, ту везу користимо за испитивање сложених особина овог екстремног стања материје.“

Која је улога науке у друштву?

„Ово питање има огроман број димензија и свако ко се бави науком види улогу науке и научника у друштву на свој начин“, истиче др Мирослав Крстић и додаје да је нереално од научника тражити магична решења за проблеме и потребе које друштво има: „Било какво скретање радне пажње на тренутне потребе друштва (а таквих увек има, и знатно више него научника) је црпљење енергије које може спречити да дође до пробоја на који је научник фокусиран. Друго, ако је оно што научник ради на највишем нивоу у струци, вероватно је да га неће потпуно разумети ни колеге из блиске области са истог или било ког другог факултета у Србији, већ само одређени број колега које раде на томе на разним местима у иностранству. Подразумева се, шира јавност то не може да разуме, што не значи да научник нема одговорност, и према јавности и према себи, да представи свој рад у приступачној форми и кроз аналогије. Треће, велика већина научних покушаја су истраживања ћорсокака која су неопходна и веома вредна. Само се на тај начин стиже до пробоја, остало је интелектуална лутрија.“

Рад у области у којој се преклапа више дисциплина пружа могућност стварања нових направа са новим комбинацијама интересантних ефеката. Мени је било лепо да размишљам о томе.

– др Радивоје Поповић

Др Магдалена Ђорђевић наглашава да је „протекло скоро 300 година од Њутнових закона класичне механике и гравитације, па до првих летова у космос које су ови закони омогућили“. Научница са Института за физику у Београду сматра да је ово само један пример како улагање у фундаменталну науку може представљати инвестицију за будућност.

Пандемија коронавируса свакако је нешто што нас све заокупља више од годину и по дана, а теме попут трансмисије вируса, мера заштите и, коначно, вакцинације, пронашле су пут до свачијег дома. Бројне информације којима смо изложени од почетка пандемије довеле су до тога да увидимо колико је поверење у науку важно, али и да то поверење није лако задобити. Др Милица Радишић, која ради као професорка на Институту за биоматеријал и биомедицинско инжењерство Универзитета у Торонту, као и на Одељењу за хемијско инжењерство и примењену хемију, сматра да је један део популације тек сада увидео колико је значајан допринос који научници могу да пруже заједници.

„До пандемије Ковида-19, научници су често били маргинализовани, а јавно занимање за нашу струку није било велико. Мислим да су се сада ствари промениле“, истиче др Милица Радишић. „Већина сада схвата да су нам потребни људи који могу да нам олакшају да разумемо шта се дешава са новим болестима, одакле долазе, како да их лечимо. У жижи пандемије Ковида-19, изгледало је да сви вапе за научницима који ће им пронаћи лек. То и јесте главна улога научника – да помогне друштву да се носи са природним и технолошким изазовима“, закључује др Радишић.

„Наша обавеза је да препознајемо проблеме које треба решавати. У мојој области то су медицински проблеми: потреба за више плућа за трансплантацију, модели канцера који су специфични за пацијента и омогућавају оптимизацију терапије, ефикасна регенерација срчаног мишића после инфаркта, прецизна рана дијагностика болести – да поменем само неколико примера. За идентификацију клиничких потреба кључна је сарадња са лекарима, са којима радимо од самог почетка све до претклиничких и клиничких испитивања. Наша обавеза је и да изведемо нову генерацију талентованих истраживача од којих зависи будућност науке и њене примене“, сматра др Гордана Вуњак-Новаковић и скреће пажњу на значај добре комуникације, како с колегама тако и са јавношћу.

Још један велики изазов са којим се суочавају истраживачи јесу убрзане климатске промене и утицај који оне имају на планету, а све чешће и на наш свакодневни живот. Др Радивоје Поповић напомиње да управо научници играју кључну улогу у успешној борби са климатским променама: „Наука је одавно постала основа благостања људског друштва. Али је овакво благостање неодрживо због загађења и прегревања наше планете, као и због исцрпљивања њених богатстава. Надам се да ће наука да нам благовремено помогне да нађемо решења тих проблема. А научници су кључни учесници у том подухвату“, закључак је др Поповића.

Светски дан енергетске ефикасности, 5. март, у времену убрзаних климатских промена на нашој планети подсећа на једну од најважнијих тема данашњице. Овај датум се обележава широм планете као сећање на први састанак на коме су светски стручњаци разговарали о енергетској ефикасности, 5. марта 1998. године, у Велсу, у Аустрији.

Шта је енергетска ефикасност, и у чему је разлика између уштеде енергије и енергетске ефикасности? Уштеда подразумева једноставне кораке, који могу да се усвоје као начин понашања, од гашења светла након изласка из просторије до рециклирања пластичне или алуминијумске амбалаже. Енергетска ефикасност је појам који се односи на употребу технологије за чији рад је потребно мање енергије.

Последњих година у Србији је у порасту свест јавности за промоцију и коришћење чистијих и енергетски ефикаснијих технологија, као и обновљивих извора енергије (ОИЕ), што свакако иде у прилог активнијој адаптацији на климатске промене и мерама митигације које такође представља једну од кључних компоненти ублажавања климатских промена. У европској бази података могуће је истражити како се кретала вредност у уделу обновљиве енергије у бруто финалној потрошњи енергије за Србију и друге европске земље, на следећем линку.

„У контексту климатских промена још увек смо  као друштво на нивоу упознавања и почетног сагледавања везе која постоји између штедње енергије и енергетске ефикасности, па и употребе обновљивих извора енергије са једне стране и климатских промена са друге стране, а заправо су те две стране тесно повезане. Свака уштеда енергије и сваки киловат произведен из обновљивих извора је значајан у борби против климатских промена. Активирање много малих уштеда и малих произвођача, кроз подстицајне мере, пре свега финансијске природе, може дати значајне резултате. Кредити са знатно повољнијим каматама, уколико се средства наменски утроше за изолацију зграда, или унапређење енергетске ефикасности, или употребу енергије из ОИЕ, су фантастичан инструмент, једноставан, лако разумљив и примамљив чак и еколошки неосвешћеним потрошачима, а резултати су апсолутно на страни очувања животне средине“, истиче Наташа Ђокић, дипломиранa инжењерка геологије и стучњак за заштиту животне средине.

Наташа даље наводи: „Београд има много потенцијала у геотермалним ресурсима. Занимљив податак је да је у Сурчину из бунара једног приватног инвеститора добијена вода температуре 50 ⁰С и логично је што приватни сектор брзо реагује и у томе види развојну шансу, а шанси је безброј са тако топлом водом, од гајења поврћа у топлим лејама до спа центара за рекреацију и, наравно, грејања.“

„Енергетску ефикасност пратимо преко простора у коме живимо и радимо, преко тога коју енергију и колико енергије трошимо да тај простор буде здрав и комфоран за наше потребе, а да притом нема негативан утицај на животну средину,“ наводи Драгана Корица, извршни директор Serbia, Green Building Council, члан WorldGB. „Можда је овај дан прави тренутак да се подсетимо да и поред Правилника о енергетској ефикасности и енергетских пасоша који су обавезујући, још увек имамо огроман грађевински фонд који захтева озбиљан ниво реновације у том делу. Ово се односи, пре свега, на велики број постојећих зграда које немају термоизолацију или нису довољно термоизоловане, односно нису енергетски ефикасне, јер се троши више енергије за њихово загревање. Овакво расипање статистика прати кроз податак да 300.000 домаћинстава нема термоизолацију и тиме троши четири до пет пута више енергије него што троши просечно домаћинство у Европској унији. У оквиру Закона о обновљивим изворима енергије најављено је формирање Управе за енергетску ефикасност, која ће за почетак имати фонд од 15 милиона евра. Иако финансијски подстицај већ постоји кроз неке пројекте и финансијске институције, ово ће бити по први пут подстицај индивидуалним потрошачима и од стране државе“, истиче Корица.

Како даље наводи, рад на новом Енергетском правилнику који ће се, за разлику од старог, бавити не само питањем грејања, већ и хлађењем, осветљењем и топлом водом, такође ће допринети унапређењу енергетске ефикасности на нивоу државе. Ни у ЕУ нису задовољни постигнутим у обнови енергетске ефикасности, али оно што нас још више диференцира је чињеница да су извори енергије у нашем случају из фосилних горива. Нови Закон о обновљивим изворима енергије ће донети промене по овом питању  и надамо се да ће његово спровођење бити подстицајно за све како би он почео да се користи у пракси и донео резултате.

Веома је важна чињеница, како истиче Корица, да ће он моћи да се спроводи на индивидуалном нивоу и да ће у том контексту наша градња постати зеленија, што је управо оно што Савет зелене градње промовише. Зеленом и одрживом градњом се могу постићи много већи позитивни ефекти не само када је енергија у питању, већ и из угла утицаја на климатске промене, оптимизације природних ресурса, отпада… Грађевинарство је једна од наших најјачих привредних грана, зато његова трансформација у том правцу може донети и највећи допринос, и то не само еколошки, већ и економски.

Професор др Александар Јововић, редовни професор Машинског факултета Универзитета у Београду, о питању будућности обновљивих извора енергије у Србији истакао је следеће: „Потенцијално, будућност им није лоша. Постоје подстицајне мере које користи један део произвођача електричне енергије. Сада ће започети нови програм таквих мера, тј. постојеће feed-in тарифе биће замењене другим механизмом за који се сматра да је ефикаснији и доводи до повећања продора обновљивих извора енергије (ОИЕ) у енергетски систем. ЕУ Зелени договор ће такође допринети овоме, с обзиром на то да ће индустријски сектор, који је извозник у ЕУ, а не користи ОИЕ и струју из ОИЕ, постати обвезник нове таксе на границама Уније и тиме неконкурентан, па ће на тржишту тражити нове изворе енергије. Осим тога, преговори о приступању ЕУ довешће до примене или увођења такси на угљен-диоксид или улагања тих средстава у ОИЕ. Наравно, ако нам је искрена жеља да будемо део ЕУ, не због ЕУ, већ због нас, тј. нашег знатно уређенијег и здравијег живота.“

Центар за промоцију науке се кроз пројекат TeRRIFFICA бави укључивањем грађана у климатску акцију, а самим тим и подизањем свести о значају енергетске ефикасности.   Повезивањем стручњака, представника медија, грађана и доносиоца одлука, апелује се на свест најшире јавности о неопходности коришћења обновљивих извора енергије.

Уколико још увек нисте, дајте свој допринос мапирању климатских промена на сајту:

http://belgrade.terrifica.eu/map.php

Текст: Ивана Николић

Илустрација: Ивана Бугариновић

Када jе пре извесног времена позната манекенка на друштвеноj мрежи Инстаграм обjавила фотографиjу на коjоj доjи своjу ћерку у jедном салону док jе шминкаjу, истовремено су се огласили и поборници и противници доjења у jавности. Док су jе jедни хвалили, други су jе осуђивали уз обjашњење да jе доjење искључиво приватна ствар и да оно ниjе адекватно на jавном месту.

Неколико месеци раниjе слично jе урадила и једна млада глумица, а коментари испод њене фотографиjе су такође били подељени.

Слично jе, ако не и горе, са самом одлуком маjки о томе да ли ће доjити своjу бебу или не. Иако у Србиjи постоjи неколико инициjатива и кампања коjе промовишу и подржаваjу доjење, броjке су, ипак, разочараваjуће. Истраживање коjе су спровели Републички завод за статистику и Уницеф током 2017. године показуjе да се у Србиjи само 13,7 одсто беба у првих шест месеци храни искључиво маjчиним млеком. Поређења ради, таj проценат у скандинавским земљама иде до невероватних 90 одсто!

Случаj Србиjе, наравно, ниjе изолован, већ прати jедан негативан глобални тренд.

Док jе током 20. века отприлике 90 одсто деце доjено, у 21. веку таj проценат jе опао на око 42 одсто, тврде аутори студиjе Историjа исхране одоjчади (A History of Infant Feeding), обjављене у престижном часопису Журнал о перинаталноj едукациjи (The Journal of Perinatal Education). Они кажу да томе умногоме доприносе маркетиншке кампање коjе пропагираjу адаптирано млеко. Поред њих, неки од криваца су и лоше националне политике и закони коjи недовољно подржаваjу породиљско одсуство, али и слабо познавање ризика коjима су изложене недоjене бебе.

Британски престижни медицински часопис The Lancet (скалпел на енглеском jезику) у свом специjалном издању из 2016. године наводи да jе на глобалном нивоу доjење новорођенчади до прве године живота наjраспрострањениjе у подсахарскоj Африци, jужноj Азиjи и деловима Латинске Америке. Тврди се и да више од 80 процената новорођених беба добиjа хумано млеко, али да само половину њих доjе већ у првом сату живота (касна инициjациjа) – што jе важна препорука Светске здравствене организациjе jош из 1991. године.

У већини земаља проценат деце коjа искључиво сисаjу знатно jе испод 50 одсто, па jе неопходно да се стратегиjе о подршци доjењу прилагоде утврђеним обрасцима у свакоj поjединачноj земљи. Тако су у наjсиромашниjим земљама света уочени касна инициjациjа и ниске стопе искључиво доjених беба, па су то уjедно и наjвећи изазови са коjима ове земље треба да се суоче.

У земљама са средњим и високим приходом, са друге стране, изазов jе кратак период искључивог доjења новорођенчади. Ипак, ове две групе земаља су успеле да од 1993. до 2013. године подигну проценат искључиво доjених беба на 35 одсто (0,5 одсто сваке године).

Светска здравствена скупштина, главни орган одлучивања Светске здравствене организациjе, поставила jе себи 2012. године, на свом 56. заседању, амбициозан циљ – да се до 2025. године повећа стопа искључивог доjења беба до шест месеци старости на барем 50 одсто.

И док jе хумано млеко неоспорно наjбољи начин исхране одоjчади, у неким случаjевима оно jе морало да буде замењено мање добром алтернативом. У ситуациjама када су маjке умирале по порођаjу, када њихов сталеж то ниjе фаворизовао или када нису имале млека, од старог Египта, Грчке и Рима, преко просветитељства и ренесансе па до данашњих дана, три су наjзначаjниjе замене за хумано млеко: доjиља коjа ниjе биолошка маjка, храњење на флашицу и адаптирано млеко (формула).

Доjиља коjа ниjе биолошка маjка

„Жена коjа доjи туђе дете“ на позорницу историjе ступа у 20. веку пре нове ере, све до 20. века нове ере. Током овог временског периода доjење од стране доjиље коjа ниjе биолошка маjка прешло jе пут од потребе до избора. Тако jе постало и добро организована професиjа регулисана уговорима и законима. Иако jе током средњег века и ренесансе на овакав вид исхране детета гледано са неодобравањем, оно jе постојало све док ниjе настала флашица за храњење беба.

Током 20. века старе ере, у Израелу се доjење сматрало верском обавезом. Ипак, доjење ниjе увек било могуће, што због проблема са лактациjом што због смрти маjке. Неуспешна лактациjа jе чак пронашла своjе место у наjраниjоj медицинскоj енциклопедиjи The Papyrus Ebers из Египта, коjа jе настала око 1550. године пре нове ере. Захваљуjући писаним изворима из тог времена данас се поуздано зна да jе у Египту доjење беба од стране доjиља био примаран начин исхране одоjчади чиjе маjке нису имале млека.

У староj Грчкоj, у 10. веку старе ере, жене вишег друштвеног статуса су често имале своjе доjиље, коjе су временом успеле да заузму одговорну улогу у друштву, па и да имају ауторитет над робовима.

На врхунцу моћи Римског царства, негде између 300. године пре Христа и 4. века нове ере, доjиље су склапале уговоре да хране напуштену децу – наjчешће нежељену женску одоjчад, коjу су касниjе jефтино куповале богате породице да им служе као робови. Наравно, и саме доjиље су биле робови, и имале су обавезу да хране децу до њихове треће године.

Од првог до четвртог века нове ере почињу да се jављаjу списи о томе какве квалификациjе треба да има доjиља коjа ниjе биолошка маjка (Соран из Ефеса, Гален из Пергама и Ореибасиjус). Иако се слични списи поjављуjу и током средњег века, управо су у том временском периоду почела да се артикулишу противљења овим доjиљама, уз обjашњење да оне доjењем на одоjче пребацуjу своjе физичке и психолошке карактеристике. Тако jе на доjење поново почело да се гледа као на свету дужност коjу свака маjка мора да испуњава.

Неодобравање ове праксе наставило се и у периоду ренесансе, али jе, упркос напорима, остало наjбоља алтернатива за одоjчад чиjе маjке нису могле да доjе. Баш тада, ова пракса се устоличуjе у праву, добро организовану и добро плаћену професиjу, коjом су се наjчешће бавиле сиромашне жене. Оне би прво родиле своjе дете, потом би га оставиле и почеле да траже запослење као доjиље. Тако су, на пример, у Францускоj, жене коjе су хтеле да се баве овим послом биле регистроване на општинским бироима рада, а прописи су их обавезивали да прођу комплетну медицинску проверу. Могле су да почну да раде као доjиље тек пошто би њихово дете напунило девет месеци.

Велики, ако не и пресудан утицаj на то да ли ће маjка доjити имала jе и припадност друштвеноj класи. Припаднице аристократиjе су тако веома ретко доjиле: осим што ниjе било модерно, оно jе, сматрале су маjке, имало лош утицаj на њихов изглед и фигуру. Такође, уколико би доjиле, не би могле да носе гардеробу коjа jе у то време сматрана друштвено пожељном, а не би могле ни да редовно присуствуjу друштвеним активностима или да иду у позориште.

Супруге трговаца, адвоката и лекара такође нису доjиле jер jе било jефтиниjе запослити доjиљу него жену коjа би водила рачуна о канцелариjама њихових мужева и о целокупном домаћинству док оне доjе и негуjу децу.

Већ краjем 18. века долази до веома важне промене коjа ће обележити и наредни, 19. век: пракса коришћења доjиља улази у животе сиромашниjих, радничких породица. Разлог jе jедноставан – са индустриjском револуциjом породице из руралних долазе у урбане области, где их дочекуjу ниске наднице и високи трошкови живота. Тако и жене почињу да раде и финансиjски доприносе – науштрб доjења и одгаjања одоjчади. Оне своjу децу предаjу наjчешће сиромашним сељанкама коjе су, по закону, морале да имаjу дозволу за рад. Иако су морале и да приjаве сваки случаj смрти детета коjе чуваjу, закони су нашироко игнорисани, а стопа смртности одоjчади била jе велика.

А онда jе, у 19. веку, ова пракса замењена изумом – флашицом, али jе доступно постало и животињско млеко. До 1900. године доjење од стране небиолошке маjке потпуно jе ишчезло.

ЧИЊЕНИЦЕ О ДОЈЕЊУ

Деца коjу доjе дужи временски период имаjу нижу стопу инфективног морбидитета и смртности, мање шансе да развиjу денталне малоклузиjе и интелигентниjа су од деце коjа нису доjена или су доjена краћи временски период. Ова неjеднакост нестаjе у касниjем животном добу. Све jе више доказа коjи потврђуjу да доjење може да штити од добиjања на прекомерноj тежини и диjабетеса касниjе у животу.

И маjке имаjу користи од доjења. Оно може да спречи развоj рака доjке, може да повећа размак између две трудноће, и може да смањи ризик од диjабетеса и карцинома jаjника. У земљама са високим приходом краћи су периоди доjења него у земљама са ниским и средњим приходом. Ипак, чак и у ове две последње групе земаља само 37 одсто беба млађих од шест месеци искључиво сиса. Промоциjа доjења jе jеднако важна и у богатим и у сиромашним земљама.

Процењуjе се да повећање стопе доjења може сваке године да спречи смрт 823.000 деце и смрт 20.000 жена од канцера у свету. Налази студиjа рађених уз помоћ модерних биолошких техника показуjу да jе маjчино млеко своjеврстан персонализован лек за свако одоjче. Истраживања повезуjу пад стопе доjења у Сjедињеним Америчким Државама са озбиљним здравственим проблемима, попут атопиjе, диjабетеса и дечjе гоjазности. Док доjење спречава разна обољења, многе студиjе тврде да су управо адаптирана млека повезана са њиховим настанком.

Храњење на флашицу

Поред доjиље коjа ниjе била маjка, постоjе докази да су се у стара времена за храњење одоjчади користиле посуде различитог облика и величине (глинене посуде-хранилице из 20. века старе ере пронађене су у гробовима новорођених беба). О необрађеним флашицама и проблемима са њиховом хигиjеном много се писало у периоду Римског царства, средњег века и ренесансе. Ипак, тек jе са индустриjском револуциjом дошло до поjаве обрађене, хигиjенске флашице за храњење.

Посуде из коjих се животињско млеко давало бебама биле су направљене од дрвета, керамике или рогова краве. Тако се, на пример, у средњем веку за израду флашице наjвише користио избушени крављи рог, да би до почетка 18. века посуде за храњење биле прављене од сребра и калаjа.

Период од 16. до 18. века у Европи jе обележио pap boat, посуда чиjи су се краjеви спаjали правећи шпиц, подесан за прислањање на уста одоjчади. Наjчешће jе коришћена за храњење беба попаром, коjа jе представљала суплемент животињском млеку, поготово код беба коjе су спориjе напредовале.

Међутим, наjвећи проблем са свим посудама за храњење одоjчади у овом периоду било jе то што су се веома тешко чистиле. Почетком 19. века коришћење прљавих посуда за храњење, као и неадекватно чување млека и немогућност његове стерилизациjе, довели су до тога да чак jедна трећина све деце храњене на оваj начин премине током прве године живота.

Средина 19. века доноси напоре да се усаврше и флашица и цуцла, а они су брзо уродили плодом: са првом стакленом почиње ера модерних флашица за млеко. Прве такве произведене су 1851. године у Францускоj, и имале су поклопац за цуцлу и иглу од слонове кости на месту где улази ваздух како би се регулисао проток млека. Ипак, и поред ових побољшања, средином 19. века у Францускоj jе jош било популарниjе хранити бебе кашиком или их стављати да сисаjу директно од животиње. Краjем века, 1896. године, у Енглескоj jе направљена jедноставниjа флашица у облику чамца чиjи jе jедан краj био отворен. Убрзо jе постала веома популарна и у продаjи се могла наћи све до касних педесетих година 20. века. Цуцле су тада почеле да се праве од коже и убрзо су замениле дотадашње израђиване од плуте. Прва индиjска гумена цуцла за флашицу поjавила се 1845. године. Иако су те прве гумене цуцле биле одурног мириса и укуса, усавршене су до почетка 20. века.

Сада када су на позорницу историjе ступили модерна флашица за храњење, усавршена цуцла, и када jе животињско млеко постало лако доступно, а храњење од стране доjиље не-маjке готово сасвим напуштено, овакав начин исхране одоjчади чиjе маjке не доjе постао jе веома модеран избор. Медицинска наука могла jе да се посвети усавршавању хране за бебе – нечему што ће се ускоро звати формула, адаптирано млеко или дохрана за бебе.

ДРУШТВЕНА КЛАСА И ДОЈЕЊЕ

Да ли постоjи веза између припадности одређеноj друштвеноj класи и одлуке да ли ћете доjити бебу или jе хранити адаптираним млеком? Даниjел Дукет, професорка социологиjе са америчког Државног универзитета Калифорниjа, у свом тексту Rethinking the Importance of Social Class, How Mass Market Magazinеs Portray Infant Feeding (Промишљање значаjа друштвене класе, Како часописи намењени широкоj потрошњи говоре о доjењу) из 2012. године, тврди да повезаности и те како има.

Дукет jе спровела анализу садржаjа трогодишњих издања четири америчка часописа коjи пишу о трудноћи и подизању деце. Њена студиjа се бавила порукама коjе ови часописи упућуjу мамама и будућим мамама. Од укупног броjа обjављених текстова у сва четири часописа, 46 одсто препоручуjе доjење, 28 одсто промовише или дискутуjе о искључивом храњењу млечним формулама (адаптираном млеку), а 32 одсто поставља оба као jеднаке опциjе.

Дукет jе убрзо увидела да начин обраћања часописа и фаворизовање доjења, односно адаптираног млека, зависе од тога коjим се друштвеним слоjевима ови часописи обраћаjу. Тако су жене припаднице радничке класе охрабриване да прекину са доjењем и пређу на адаптирано млеко раниjе него жене коjе припадаjу средњоj и вишоj класи. У часописима намењеним женама ниже класе било jе много више реклама о адаптираном млеку, али и далеко мање информациjа о бенефитима маjчиног млека и доjења.

Укратко, литература намењена женама нижег имовинског стања као да jе поручивала: „Честитамо уколико можете да доjите“, истовремено приказуjући адаптирано млеко као jеднако добру, ако не и бољу верзију хуманог млека, зато што садржи суплементе коjе њихово млеко нема. Дукет каже: „Чини се да ови популарни часописи показуjу неповерење према урођеноj могућности маjке припаднице радничке класе да доjи, док кажу да тело маjки из виших класа има супермоћи.“ За ове часописе, маjке из нижих класа мораjу да додаjу суплементе исхрани своjе деце (адаптирано млеко), jер се не хране довољно добро да би њихово млеко имало све што jе потребно, док богатиjе маjке то не мораjу, jер могу да приуште здравиjу, органску храну.

„Сви ови примери показуjу да извори масовних медиjа активно раде против напора сектора jавног здравља да повећа стопу доjења“, тврди Дукет.

Адаптирано млеко

Прве хемиjске анализе млека хуманог и животињског порекла почеле су да се врше у 18. веку. Тако jе 1760. године Жан Шарл Десесар обjавио Расправу о физичком васпитању деце, где jе упоређивао састав хуманог млека са крављим, овчjим, магарећим и козjим, и закључио да jе маjчино млеко наjбоља храна за одоjчад.

Како jе маjчино млеко сматрано наjвишим идеалом, многи научници су покушавали да направе адекватну замену тако да она буде што jе могуће сличниjа маjчином. Први коjи jе то успео да уради био jе хемичар Jустус фон Либих 1865. године. Он jе развио, патентирао, и избацио на тржиште храну за одоjчад коjа jе прво била у течном стању, да би jе нешто касниjе направио у праху ради бољег чувања. Либихова формула састоjала се од крављег млека, пшенице, сладног брашна и калиjум-бикарбоната, и у то време jе сматрана наjбољом храном за бебе.

Следећи веома важан изум 19. века била jе презервациjа хране. Прво важно име jе Николас Аперт, коjи jе 1810. године изумео технику стерилизациjе хране у затвореним посудама. Након Аперта, 1835. године поjавио се Вилиjам Њутон, коjи jе направио евапорисано млеко, коме jе 1853. године Тексашанин Геjл Борден додао шећер, производ ставио у конзерву и почео да га продаjе као Eagle Brand Condensed Milk, коjи jе убрзо постао веома популаран бренд.

Пред краj века, 1885. године, Џон Б. Маjерлинг jе направио незаслађено кондензовано млеко, коjе су педиjатри топло препоручивали тридесетих и четрдесетих година 20. века.

Многи други комерциjални производи и формуле за храњење одоjчади настаjали су веома брзо, jедан за другим, након рекламирања Либихове хране и настанка евапорисаног млека. Тако jе до 1883. године постоjало чак 27 патентираних брендова хране за бебе. Нека од имена укључуjу Nestle’s Food, Horlick’s Malted Milk, Hill’s Malted Biscuit Powder, Mellin’s Food итд. Ова храна била jе веома jака и масна, али су jоj недостаjали важни састоjци попут протеина, витамина и минерала. Они су, временом, поjединачно додавани.

У тим првим годинама коришћење млечних формула jе директно повезивано са масовним умирањима беба и то током лета, када се млеко у флашицама кварило због високе температуре.

У периоду између 1890. и 1910. године фокус jе стављен на хигиjену и побољшање квалитета снабдевања млеком. До 1912. гумене цуцле за флашицу коjе су се лако чистиле постале су широко доступне, а многа домаћинства купују ледњак у коме се чувало млеко.

Већ током двадесетих година 20. века научници су почели да раде на прављењу формула без крављег млека, намењених деци коjа су на ово млеко била алергична. Прва таква немлечна формула поjавила се 1929. године и била jе базирана на соjином брашну.

У годинама и децениjама коjе су уследиле произвођачи су почели да рекламираjу своjе производе лекарима, па се до средине 20. века коришћење ове врсте беби хране сматрало провереном, познатом, популарном и безбедном заменом за маjчино млеко.

Последица ових, понекад и агресивних кампања био jе константан пад тренда доjења, коjи се задржао све до 1970-их, када су се jавили покрети за подршку и промовисање маjчиног млека. Међутим, већ 1988. године произвођачи адаптираног млека почињу да рекламираjу своjе прозводе директно jавности, што доводи до тензиjе између њих и медицинске струке, коjа jе сматрала да се тиме доjење jош више и лакше гура у запећак, потрошачи доводе у стање потпуне конфузиjе, а цене формула скачу.

Слично стање остало jе до данас – многи веруjу да перфидне маркетиншке кампање чине нажао доjењу као наjбољем начину исхране одоjчади. Поред тога, броjна истраживања потврђуjу штетност адаптираног млека по здравље деце, и тврде да могу да изазову три озбиљна обољења: атопиjу, диjабетес и гоjазност. Проблем са формулама jе и у томе што се њихов састав не мења како бебе расту, већ jе увек исти – за разлику од маjчиног млека коjе се мења са узрастом детета и прилагођава његовим нутритивним потребама.

Било како било, маjке коjе немаjу свог млека често немаjу бољи избор од адаптираног. Брзом престанку лактациjе умногоме доприносе умор, неспавање, исцрпљеност, нередовна и недовољна исхрана, као и стрес коjи jе неизоставан у првим данима па и недељама по рођењу детета. Да би се лактациjа одржала и поред тих проблема, потребна jе упорност маjке, али и помоћ и подршка околине – породице, патронажне сестре и удружења коjа пружаjу савете новим мамама.

Уз то jе, тврде стручњаци у Србиjи, неопходно и другачиjе законодавство коjе омогућава маjкама дуже одсуство са посла.

_________

Ивана Николић је дипломирала новинарство на Факултету политичких наука у Београду, где тренутно похађа и Регионални мастер програм студија мира. Као стипендиста Еразмус Мундус програма Европске комисије, део студија провела је на Универзитету Гронинген у Холандији. Новинарством се професионално бави од 2014. године. ЦПН-у се придружила у октобру 2017.

_________

Чланак је изворно објављен у 13. броју часописа Елементи 

Текст: Богдан Ђорђевић

Коауторка студије непрофитне америчке организације Dolphin Communication Project др Дејзи Каплан, није ни слутила да ће током истраживања наићи на један тако драстичан пример. Склоност ка употребљавању десне стране, посебно се истицала током делфинове потраге за храном. Та техника се зове crater feeding и подразумева да делфини најпре полако пливају дуж океанског дна, а затим изненада зарију кљун у песак не би ли ухватили рибе које то не очекују. Име је добила по кратеру који остаје у песку након што делфин изрони. Капланова и њене колеге приметили су да се делфини сваки пут нагло и оштро окрену пре него што гурну кљунове у песак и улове плен. Кључно за ову причу је то да су се делфини у 99 одсто случајева окренули улево. Од 709 окрета забележених између 2012. и 2018. године, само четири су била у десну страну и начинио их је исти делфин који је, узгред, имао необично обликовано десно пераје. Оно на шта истраживачи указују јесте то да се окретањем налево делфиново десно око и уопште цела десна страна тела приближавају океанском дну. Дакле, десна страна је та која има кључну улогу и која обавља главне функције када говоримо о оваквом начину исхране делфина.

Тим истраживача је покушао да објасни ову појаву на више различитих начина. Првенствено, претпоставља се да је делфинима тако лакше да прогутају плен. Канал кроз који пролази храна шири је на десној страни, будући да им је сам гркљан померен улево. Уз то, они производе звуке, тзв. ехолоцирајуће кликтање користећи десну страну уста, што додатно иде у прилог томе да ова страна треба да буде ближа океанском дну.

Друго објашњење је повезано са процесима који се дешавају у мозгу. Као и код човека, на информације које обрађује једна страна мозга реагују делови тела са супротне стране. Студија је показала да се визуелни и аудитивни процеси већином одвијају у левој хемисфери, што имплицира да је за делфина боље да се служи десним оком и десним ухом.

Међутим, ово није први пут да су научници пронашли доказе о учесталијем коришћењу десне стране код морских сисара. Сиви и грбави китови имају тенденцију да се преврћу надесно у потрази за храном, док рецимо мрки делфини круже око плена такође окренути десном страном према жртви.

Др Џејмс Херберт-Рид, биолог са Департмана за зоологију на Универзитету у Кембриџу, сматра да треба још испитивати колико заправо има предности од склоности ка коришћењу удова једне стране тела, али додаје и то да је истраживање делфина показало нешто ново: „Тако снажна и конзистентна латерализација између јединки у оквиру исте популације, ретко се виђа.“

Текст: Ивана Николић

Дојење је „темељ живота“, поручују организатори Светске недеље дојења, која траје од 1. до 7. августа.

„У свету пуном неједнакости, кризе и сиромаштва дојење је темељ доживотног здравља за бебе и маме“, поручују из Светске алијансе за дојење (WABA), глобалне мреже коју чине појединци и организације из читавог света који се баве заштитом, промоцијом и подршком дојењу. WABA има неколико важних порука које жели да пошаље. Једна од њих је и да дојење „спречава глад и неухрањеност у свим њиховим формама“.

Светска недеља дојења обележава се већ 26 година, у више од 170 земаља света, како би се унапредило знање и подигла свест о значају и предностима дојења и обезбедила подршка дојењу у циљу унапређења здравља мајке и детета.

Ипак, иако је „најважнија вакцина“ коју беба прима сам чин дојења – поготово дојења у јавности –  у неким друштвима често је табу тема.

Када jе у jануару ове године позната манекенка на друштвеноj мрежи Инстаграм обjавила фотографиjу на коjоj доjи своjу ћерку у jедном салону док jе шминкаjу, истовремено су се огласили и поборници и противници доjења у jавности. Док су jе jедни хвалили, други су jе осуђивали уз обjашњење да jе доjење искључиво приватна ствар и да оно ниjе адекватно на jавном месту. Неколико месеци раниjе слично jе урадила и једна млада глумица, а коментари испод њене фотографиjе су такође били подељени. Слично jе, ако не и горе, са самом одлуком маjки о томе да ли ће доjити своjу бебу или не. Иако у Србиjи постоjи неколико инициjатива и кампања коjе промовишу и подржаваjу доjење, броjке су, ипак, разочараваjуће. Истраживање коjе су спровели Републички завод за статистику и Уницеф током прошле године показуjе да се у Србиjи само 13,7 одсто беба у првих шест месеци храни искључиво маjчиним млеком. Поређења ради, таj проценат у скандинавским земљама иде до невероватних 90 одсто!

Случаj Србиjе, наравно, ниjе изолован, већ прати jедан негативан глобални тренд. Док jе током 20. века отприлике 90 одсто деце доjено, у 21. веку таj проценат jе опао на око 42 одсто, тврде аутори студиjе Историjа исхране одоjчади (A History of Infant Feeding), обjављене у престижном часопису Журнал о перинаталноj едукациjи (The Journal of Perinatal Education). Они кажу да томе умногоме доприносе маркетиншке кампање коjе пропагираjу адаптирано млеко.

Поред њих, неки од криваца су и лоше националне политике и закони коjи недовољно подржаваjу породиљско одсуство, али и слабо познавање ризика коjима су изложене недоjене бебе. Британски престижни медицински часопис The Lancet (скалпел на енглеском jезику) у свом специjалном издању из 2016. године наводи да jе на глобалном нивоу доjење новорођенчади до прве године живота наjраспрострањениjе у подсахарскоj Африци, jужноj Азиjи и деловима Латинске Америке. Тврди се и да више од 80 процената новорођених беба добиjа хумано млеко, али да само половину њих доjе већ у првом сату живота (касна инициjациjа) – што jе важна препорука Светске здравствене организациjе jош из 1991. године.

У већини земаља проценат деце коjа искључиво сисаjу знатно jе испод 50 одсто, па jе неопходно да се стратегиjе о подршци доjењу прилагоде утврђеним обрасцима у свакоj поjединачноj земљи. Тако су у наjсиромашниjим земљама света уочени касна инициjациjа и ниске стопе искључиво доjених беба, па су то уjедно и наjвећи изазови са коjима ове земље треба да се суоче. У земљама са средњим и високим приходом, са друге стране, изазов jе кратак период искључивог доjења новорођенчади. Ипак, ове две групе земаља су успеле да од 1993. до 2013. године подигну проценат искључиво доjених беба на 35 одсто (0,5 одсто сваке године). Светска здравствена скупштина, главни орган одлучивања Светске здравствене организациjе, поставила jе себи 2012. године, на свом 56. заседању, амбициозан циљ – да се до 2025. године повећа стопа искључивог доjења беба до шест месеци старости на барем 50 одсто. И док jе хумано млеко неоспорно наjбољи начин исхране одоjчади, у неким случаjевима оно jе морало да буде замењено мање добром алтернативом. У ситуациjама када су маjке умирале по порођаjу, када њихов сталеж то ниjе фаворизовао или када нису имале млека, од старог Египта, Грчке и Рима, преко просветитељства и ренесансе па до данашњих дана, три су наjзначаjниjе замене за хумано млеко: доjиља коjа ниjе биолошка маjка, храњење на флашицу, и адаптирано млеко (формула).

Текст Иване Николић „Како смо хранили бебе: маjчино млеко и његове алтернативе кроз векове“ можете прочитати у најновијем, тринаестом броју часописа Елементи

У Центру за промоцију науке ће 26. априла бити обележен Међународни дан девојака у информационо-комуникационим технологијама

У оквиру Hypatia пројекта Центар за промоцију науке ће се 26. априла, од 10 до 11:30 часова, кроз организацију радионице за средњошколце укључити у обележавање Међународног дана девојчица у информационо-комуникационим технологијама (ИКТ). 

Учесници радионице ће моћи да упознају девојке запослене у ИКТ компанијама и том приликом чују нешто више о њиховим каријерама у овој области.

Hypatia пројекат има циљ да разбије академске родне стереотипе, који представљају препреку девојкама и девојчицама да одаберу каријере из СТЕМ области.