Текст: Иван Умељић 

 У Израелу jе откривена лобања коjа можда обjашњава како jе дошло до насељавања наше врсте на читавоj планети и нестаjања других хуманих група као што су неандерталци.

Претпоставља се да jе лобања из пећине Мано, за коjу се сматра да jе стара око 55.000 година, досад наjближе сведочанство о наjраниjим мигрантима из Африке.

Детаљи су се поjавили у часопису Nature Journal и чини се да не постоjи ништа што би указивало на било какву разлику између ње и модерне људске лобање.

Ово откриће jе први доказ да jе заиста постоjао велики талас миграната из Источне Африке коjи jе прошао кроз Сахару и нубиjску пустињу и населио источне медитеранске региjе пре 55.000 година. У том смислу, ово jе кључна лобања за разумевање модерне еволуциjе човека.

Нека физичка своjства лобање, као што jе карактеристична региjа “у облику пунђе” на задњем делу, подсећаjу на своjства коjа су уочена и код наjраниjих људи из Европе.

По свему судећи, људи из пећине Мано вероватно су били преци многих раних палеолитских популациjа у Европи.

Сви не-Африканци имаjу нешто мало неандерталског порекла, што указуjе да jе у одређеном тренутку дошло до њиховог међусобног укштања, непосредно након што су модерни људи напустили своj постоjбину, али пре него што jе дошло до раздваjања на различите популациjе.

Блиски Исток jе добар кандидат за место на коме с одиграо оваj догађаj, jер jе управо оваj регион био полазна тачка сеоба, а раниjа истраживања показала су да су се Неандерталци  налазили овде у исто време када и модерни људи.

Нови детаљи о jош jедном древном човеку разоткривени су ове недеље у часопису Journal Nature Communications.

Људска вилична кост коjу jе ископао jедан риболовац 25 км од обале Таjвана припада фосилу примитивног изгледа за кога се сматра да jе стар неких 200.000 година.

Откриће кратке и широке виличне кости са великим зубима отворило jе нека занимљива питања у вези класификациjе.

Вилична кост Пенгу представља узорак позног Homo erectus-a, прастарог човековог претка, коjи jе и даље могао бити присутан у копненом делу североисточне Азиjе пре неких 400.000 година.

Приметне су сличности између ове виличне кости и других људских узорака из Африке, Jаве и Европе, али и одређене разлике због коjих jе ниjе тако лако класификовати према постоjећим категориjама.

Друга могућност jе да се ради о jедном представнику денисоваца, древних азиjских рођака неандерталаца, о чиjем постоjању знамо jедино на основу ДНК узорака њихових зуба и кости прста пронађених у jедноj пећини у Централном Сибиру.

Истражите друге текстове на тему људског порекла

Текст: Тијана Марковић

Поновним истраживањем једне људске лобање, сасвим обичне, али старе око 100.000 година, познати палеоантрополог Ерик Тринкаус нашао се пред занимљивим открићем. Наиме, запазио је изненађујућу чињеницу како је средње уво овог Homo sapiensa имало формацију попут оне за коју се сматрало да се јављала само код неандерталаца.

Реч је о фосилној лобањи која је пронађена седамдесетих година 20. века у северним деловима Кине и која је недвосмислено људска. Лобања је пронађена заједно са људским зубима и костима карактеристичним за источног човека.

Међутим, унутрашња конфигурација темпоралне кости указује на још нешто.

Често се у лобањи, у добро очуваним полукружним каналима унутрашњег лавиринта, налазе остаци течности која испуњава овај систем, заслужан за оријентацију и равнотежу човека.

Откако је деведесетих година прошлог века откривено присуство тог система у лобањама неандерталаца, његова специфична структура коришћена је као једна од карактеристика при раздвајању неандерталаца од Homo sapiensa, односно модерних људи.

Међутим, ова лобања, нађена у Кини као људска, поседује конфигурацију која је сврстава у – неандерталске.

Мада занимљиво откриће, које указује на то да је можда било контакта неандерталаца са источним старим људима у Кини, његове последице неће разјаснити много о пореклу и ишчезавању славних неандерталаца.

„Проучавања људске еволуције одувек су била изазов, а ова открића направила су их још изазовнијим“, каже Тринкаус, објашњавајући како се људско порекло у стварном свету „не може описати једноставним обрасцима“.

Његови налази су засновани на CT-mikro скенирању, а објављени су у Списима Националне академије науке САД.

Истражите друге текстове на тему људског порекла