Разговарао: Ђорђе Петровић

Да ли сте знали да је Србија пре две године постала светски шампион у плогингу? Ако нисте, вероватно се питате шта је то уопште плогинг.

Реч је о спортској дисциплини која комбинује трчање или брзо ходање са сакупљањем отпада. Настала је пре десетак година у Шведској, када је трејл тркач Ерик Алстром, заједно са супругом, почео да сакупља смеће током трчања планинским стазама. Назвали су је плогинг, спојивши шведски израз plocka upp, што значи покупити, и енглеску реч џогинг. Од тада се овај спортски тренд проширио широм света и, према неким проценама, данас има око два милиона поклоника.

Међу њима је и Милош Станојевић, трејл тркач и еколошки активиста. Оснивач је удружења Plogging Serbia, које организује различите догађаје и активности посвећене плогингу, а води и Инстаграм страницу Trail Cleaner, путем које промовише одговоран однос према животној средини и мотивише друге да му се придруже у трчању и прикупљању смећа. На Светском првенству у плогингу, одржаном 2024. године у Италији, освојио је златну медаљу и титулу светског шампиона, уневши кроз циљ више од 80 килограма отпада.

Почетком јуна додељено му је специјално признање „Зелени лист“ за допринос заштити животне средине кроз спорт. То је био повод да у просторијама Центра за промоцију науке разговарамо о његовом еколошком, али и спортском раду.

Како сте почели да се бавите плогингом?

Од малена сам проводио много времена у природи, тако сам васпитан и тако сам и заволео природу. Родитељи су нас често водили на излете, а такође сам уживао да са свог прозора на четвртом спрату једног земунског солитера двогледом посматрам птице док прелећу Велико ратно острво. Моја мајка је била убеђена да ћу постати природњак, али сам ипак завршио у корпоративном свету, где сам провео 25 година на руководећим функцијама. Временом сам схватио да то није оно што ме истински одређује. У професионалној каријери задржао сам се у оквирима који ми пријају, али сам се на крају ипак вратио себи и природи.

Данас сам трејл клинер (енгл. trail cleaner), односно чистач стаза. Истоимени инстаграм профил званично сам покренуо 2021. године, али сам се сличним еколошким акцијама бавио и раније, чистећи реке из кајака, као и планинске руте током планинарења. Међутим, организовани плогинг у Србији почиње нешто касније, око 2023. године, када смо почели озбиљније да се бавимо тиме.

Како је дошло до оснивања удружења Plogging Serbia?

Plogging Serbia је спортско удружење, а поред њега имамо и удружења Fitcleaner и Plogging event. Захваљујући овим удружењима организујемо друштвене и корпоративне догађаје, тим билдинге, као и едукативне програме, пре свега за децу. Желели смо да кроз спортски сегмент представимо плогинг широј јавности. Међутим, важно је напоменути да плогинг није спорт у ужем смислу речи, већ дисциплина, стога тесно сарађујемо са Савезом за рекреацију и фитнес Србије.

Највећи ветар у леђа добили смо 2023. године, када смо се квалификовали за Светско првенство у плогингу и на њему освојили пето место у генералном пласману. Уз то смо освојили прво место и Специјалну награду у категорији сакупљања електронског отпада, што је посебно важно јер је реч о отпаду највеће рециклажне вредности.

Већ 2024. године постали смо светски шампиони у генералном пласману. Поред моје златне медаље, Слободан Смиљанић Fitcleaner освојио је друго место, Катарина Кузман била је вицешампионка у женској конкуренцији, а Наталија Чакаревић освојила је специјалну награду за сакупљање електронског отпада. Без лажне скромности, могу да кажем да је Плогинг Србија данас веома препознатљив бренд у свету плогинга, на европском али и светском нивоу.

Можете ли да нам опишете како изгледа Светско првенство у плогингу?

Важно је направити разлику између плогинга као активности и Светског првенства у плогингу. Свакодневним плогингом може да се бави практично свако – не морате ни да трчите, довољно је да брзо ходате. Ако сте успут до вртића покупили флашу и бацили је у канту, ви сте већ плогер. Ако сте извели пса у шетњу и покупили неколико комада отпада, такође сте плогер. Ако једном месечно током трчања сакупљате отпад, већ сте део те приче.

Светско првенство у плогингу је, међутим, екстремна спортска дисциплина. Такмичење траје шест сати и не сме да се заврши раније, јер се за сваки минут пре истека времена добијају казнени поени. За то време претрчите око 35 километара по планинском терену, уз око 1500 метара успона.

Такмичарима је задат реон од 30 квадратних километара. Ако напустите ту зону, дисквалификовани сте. На стази постоје контролни пунктови које морате да обиђете, а све време сакупљате отпад. Није, међутим, свеједно шта сакупљате. Потребно је да познајете рециклажну вредност различитих врста отпада, али и да имате оно што ми зовемо „плогерски њух“ – да процените где се налази највреднији отпад, а да при томе себе што мање физички оптеретите његовим ношењем.

Постоји још једно правило: не смете да користите никаква помагала. Отпад можете да причврстите за себе искључиво другим отпадом. На једном такмичењу пронашао сам комад жице којом сам за себе везао точак са фелном, како бих ослободио руке. На раменима и у кесама носио сам челичне плоче, остатке неке напуштене пољопривредне машине, акумулатор,  микроталасну пећницу и други отпад. У циљ сам унео око 80 килограма, а све то морате да пренесете још стотинак метара након проласка кроз циљну линију.

Зато је Светско првенство изузетно физички захтевно, али истовремено тражи сналажљивост, добру процену и тактичко размишљање. Људи нас често питају да ли неко намерно разбаца отпад пре трке. Не – отпад је већ ту. Задатак плогера је да уме да га пронађе, односно да препозна места на којима ће га људи највероватније одложити уместо у контејнер.

Како плогинг утиче на тело у односу на обично трчање?

За разлику од класичног трчања, где је фокус на времену, резултату и темпу, код плогинга сте много растерећенији, јер трчите са неким вишим циљем. Не размишљате о томе да ли сте километар истрчали за четири или пет минута, већ уживате у активности и истовремено чините нешто корисно за природу.

С друге стране, плогинг је физички захтевнији од обичног трчања. Стално прекидате ритам – застанете, чучнете, направите искорак у страну, покупите отпад, па наставите да трчите. Тако током једне активности урадите стотине чучњева и искорака, уз непрестану промену темпа и оптерећења. Организам нема континуитет, већ се стално прилагођава новим покретима.

Поред тога, носите и отпад који сте сакупили. Свакоме бих препоручио да узме кесу од три килограма и прошета пет километара, па ће схватити да и само ношење представља озбиљан напор. Зато плогинг доноси вишеструку корист – и за тело и за главу.

Где завршава отпад који сакупите током акција трејл клининга?

То пре свега зависи од места где организујемо акције. У већим градовима трудимо се да отпад одмах раздвајамо – пластику, лименке, стакло и картон – како би што више материјала завршило у рециклажи.

Међутим, у планинским и руралним подручјима ситуација је знатно тежа. Тамо често не постоји организован систем за раздвајање отпада, па је наш примарни циљ да смеће уопште уклонимо из природе и одложимо га у контејнер.

Србија још нема довољно развијен систем управљања отпадом, иако су већ покренути пројекти уз подршку Министарства заштите животне средине, немачке развојне агенције GIZ и компанија попут Ball Packaging-а, који би требало да допринесу успостављању ефикаснијег система у наредним годинама.

Проблем није само еколошка свест, већ и инфраструктура. У многим мањим местима људи једноставно немају где да одложе отпад. Дешава се да контејнера нема у удаљеним насељима, па би становници морали да путују ближе центру како би га правилно одложили.

Илустративан је пример из Петровца на Млави. После једне акције чишћења питали смо мештанку где можемо да одложимо сакупљени отпад. Она нам је добронамерно рекла: „Шта ће вам контејнер? Ено вам мост, баците то у Млаву.“ Тај пример показује колико још има простора за подизање еколошке свести, али и за унапређење система управљања отпадом.

Зато је наш циљ увек исти – кад год можемо, отпад раздвајамо и шаљемо на рециклажу, а када то није могуће, најважније је да га уклонимо из природе и одложимо на место које је за то предвиђено.

Тркачи често кажу да трче како би разбистрили главу и ментално се растеретили. Ви, међутим, током трчања наилазите на смеће, а неретко се враћате на места која сте већ очистили и поново затичете отпад. Да ли то некад изазива фрустрацију и како се носите са тим?

Наравно да није пријатно када се вратите на место које сте већ очистили, а затекнете ново смеће. Али ако кренете са ставом: „Види шта је неко опет бацио“, онда сте промашили суштину. Плогинг не подразумева чишћење за другима на начин на који то чине надлежне службе. Није наш посао да празнимо канте нити можемо да очистимо цео свет.

Плогинг мења начин на који размишљамо о отпаду. Када једном почнете да сакупљате отпад, прво га више никада нећете сами бацити, а онда ћете почети и да размишљате како да га производите што мање – да понесете цегер у продавницу, избегнете непотребну пластику и промените неке свакодневне навике.

Плогинг је, заправо, изазов за ваш ментални склоп. Када уђете у природу и почнете да тражите отпад, фокус вам се потпуно мења. Не гледате више у телефон или компјутер, већ подижете поглед, посматрате простор око себе и покушавате да у зеленилу уочите, рецимо, зелену пластичну флашу. У том тренутку све друге мисли једноставно нестану.

Код нас постоји извесна стигма када је реч о добровољном сакупљању смећа, као да је то нешто недостојно човека. Како мотивишете људе да вам се придруже?

Пре свега личним примером. Ми смо људи који имају своје породице, послове и каријере, а ипак немамо никакав проблем да обучени ускочимо у Саву и извлачимо отпад из воде. Не осећамо срамоту, јер радимо нешто што је на корист свих нас.

Мислим да је важно ослободити се страха од тога шта ће други рећи. Ако се ви добро осећате и ако својим поступцима доприносите заједници, онда нема разлога да вас буде срамота. Напротив, управо тако можете да подстакнете и друге да вам се придруже.

Због тога смо покренули и Плогинг караван под слоганом „Корак по корак, крај по крај“. Идеја је да чистимо различите делове Београда, али и градове широм Србије – тамо где нас људи позову или где видимо да је помоћ потребна. Све информације о наредним акцијама могу да се пронађу на профилу Плогинг Србија, као и на нашим другим каналима, и свако је добродошао да нам се придружи.

Поред акција чишћења, велики део вашег рада чине и едукативне радионице за децу. Како изгледају ти програми и шта кроз њих настојите да пренесете најмлађима?

У претходних неколико година, уз подршку Општине Нови Београд, одржали смо више од 40 радионица у новобеоградским вртићима, у којима је учествовало преко 1700 деце.

Радионице организујемо у двориштима вртића. Донесемо кућни отпад који се иначе може рециклирати и распоредимо га по дворишту, а деци кажемо да су га ту разбацале неке неодговорне чике. Онда добију задатак да га сакупе и разврстају. Поделимо их у групе, а кроз мали полигон и игру уче како се отпад правилно одлаже у различите канте – за папир, пластику и лименке. Стакло не користимо из безбедносних разлога.

На тај начин им показујемо да је потребно уложити мало више труда него једноставно бацити омот од сладоледа на земљу, али и да је тај труд вредан. На крају сви буду награђени заслуженим  медаљама од рециклираног дрвета, што им много значи.

Тренутно радимо на томе да сличан програм уведемо као пилот-пројекат и за ученике другог разреда основне школе. Идеално би било да деца о овим темама уче већ у предшколском узрасту, а затим да се тог знања поново подсете неколико година касније. Тако стварамо генерације младих људи који ће својим примером утицати и на родитеље. И то се већ дешава.

За крај, желим још да вас питам шта је, према вашем мишљењу, највећи изазов са којим се Србија суочава када је реч о управљању отпадом?

Потребно нам је системско решење. Данас поједине фабрике немају довољно домаћег рециклажног материјала, па га увозе, док се део рециклабилног отпада из Србије извози. Истовремено постоји опасност да, уместо да развијамо сопствену циркуларну економију, постанемо земља у коју ће стизати отпад за спаљивање.

Зато је важно да, поред подизања еколошке свести, развијамо и добар систем управљања отпадом. Појединац не може сам да промени систем, али може личним примером да укаже у ком правцу би он требало да се мења. То је један од главних циљева плогинга.

Август је традиционално један од најзанимљивијих месеци за посматрање неба, а ове године 12. август доноси посебно занимљиву комбинацију небеских догађаја. Док ће делови света имати прилику да виде потпуно помрачење Сунца, из Србије ће оно бити видљиво као делимично. Неколико сати касније, небо ће бити погодно за посматрање једног од најпознатијих метеорских ројева – Персеида.

Делимично помрачење Сунца

Потпуно помрачење Сунца 12. августа биће видљиво дуж уског појаса који се протеже преко делова Арктика, Гренланда, Исланда и северне Шпаније. Ван тог подручја, укључујући Србију, могуће је посматрати делимично помрачење.

У Београду ће помрачење почети у 19.26, максимум ће бити у 19.45, а последњи део помраченог Сунчевог диска нестаће у 19.49. Током максимума биће заклоњено око 38,6 одсто Сунчевог пречника, односно одговарајући део Сунчевог диска биће прекривен Месецом.

За посматрање помрачења неопходно је користити одговарајућу заштиту за очи. Сунце се не сме посматрати директно без специјализованих наочара или другог сигурног начина посматрања, јер чак и током делимичног помрачења може доћи до озбиљног оштећења вида.

Ноћ припада Персеидима

Када Сунце зађе и небо се потпуно смрачи, пажњу треба усмерити ка другом великом небеском догађају – метеорској киши Персеида.

Персеиди настају када Земља сваке године пролази кроз траг прашине и ситних честица које је за собом оставила комета 109P/Свифт-Татл. Када те честице великом брзином уђу у Земљину атмосферу, загревају се и стварају светлеће трагове које називамо метеорима, односно „звездама падалицама“.

Назив Персеиди потиче од сазвежђа Персеја. Иако нам због перспективе изгледа као да метеори долазе управо из тог дела неба, они се заправо могу појавити било где изнад нас.

Врхунац активности Персеида очекује се управо у ноћи између 12. и 13. августа. У идеалним условима, далеко од градског осветљења, могуће је видети и до око 100 метеора на сат.

Овогодишњи услови за посматрање посебно су повољни јер се максимум Персеида поклапа са младим Месецом. Његова светлост зато неће значајно осветљавати ноћно небо и „потискивати“ слабије метеоре.

Како најбоље посматрати Персеиде?

За посматрање није потребна посебна опрема. Најбоље је изабрати место удаљено од градске расвете и пружити погледу што шири део неба. Телескоп или двоглед нису неопходни – чак могу бити непрактични, јер метеори могу да се појаве у различитим деловима неба.

Очима је потребно двадесетак до тридесетак минута да се привикну на мрак, па треба избегавати гледање у телефон и друге изворе светлости. Највише метеора обично се може уочити у другој половини ноћи, односно пред зору 13. августа.

Ако временски услови буду повољни, ноћ између 12. и 13. августа биће одлична прилика да погледамо у небо – прво ка залазећем Сунцу током помрачења, а затим ка звездама и Персеидима.

Текст: Дарко Доневски

Илустрације: Сергеј Туцаков

Дуго времена астрономска наука (и наука уопште) није пролазила кроз тежи период него што је почетак 2026. године. Са једне стране, сведочимо убрзаном расту броја значајних и несвакидашњих открића из сваког кутка васионе, открића која истински померају човеково разумевање природе. Само у првих пет месеци 2026. године објављена су открића потенцијалних биосигнатура на Марсу, затим открића десетак веома удаљених и минијатурних галаксија у далеком свемиру, а све је кулминирало дуго очекиваним слањем људске посаде у прелет далеке стране Месеца, у склопу мисије Артемис 2. Директан пренос овог лета који је извела четворочлана посада астронаута пратило је стотине милиона гледалаца широм Земље. Са друге стране, политички актери и институције, како државне тако и међудржавне агенције, исказале су што неспремност, што невољност да помогну одржавање овог таласа великих открића. У неким својим екстремним епилозима, као што је недавни предлог америчке администрације, научни буџет истраживачких фондова прети да буде драстично умањен. Као последица тог бирократског хаоса, многе велике мисије, међу њима и слетање на Месец Артемиса 3 планирано за 2027, улазе у период угрожености и неизвесности. Како је у недавном разговору на конференцији у Толеду приметио један мој амерички колега, „астрономија данас, колико је пребогата у идејама толико је сиромашна у својој стабилности. Политике не могу више да испрате начин на који развијамо ову науку.“

У таквој атмосфери испреплетаној константном напетошћу и борби за очување неопходних финансијских ресурса и независности истраживачких тимова, све нас је позитивно изненадила вест да је планирани свемирски телескоп Роман (Nancy Grace Roman Space Telescope) добио званични датум лансирања – 30. август 2026. То је чак седам месеци раније у односу на иницијално предвиђени мај 2027, а разлог овом „убрзању“ је тај што је Роман у потпуности прошао све ригорозне техничке тестове на вибрације и акустику, неопходни услов за све велике свемирске опсерваторије. Ова вест значи да ће последњих дана августа фокус светске научне јавности бити на Свемирском центру „Џон Ф. Кенеди“ на Флориди, одакле би ракета Falcon Heavy требало да у космос пошаље ову свемирску опсерваторију.

До сада се у мејнстрим медијима свемирски телескоп Роман најчешће спомињао као „наследник Хабл телескопа“, али суштински он има много значајнију мисију. Пре него што се осврнемо на научне циљеве мисије, важно је истаћи њен далекосежни историјски и социолошки значај. То није само нови телескоп, већ прва велика НАСА свемирска опсерваторија која носи име једне жене, Ненси Грејс Роман (Nancy Grace Roman, 1925–2018), пионирке америчке свемирске астрономије, прве директорке астрономских операција НАСА и особе без чије би институционалне упорности Хабл телескоп тешко постао оно што је данас. Наиме, Ненси Грејс Роман је давне 1960. године постала прва директорка астрономских операција у НАСА, посебно задужена за свемирске телескопе. Колико је њена визија била далекосежна, најбоље говори податак да је пре више од 60 година Ненси Роман сугерисала да би далеке планете требало истраживати опсерваторијама из свемира, а не са Земље! Тврдња која је у то време била једнако револуционарна и интригантна, доживеће своју реализацију уз помоћ инструмента који ће управо понети име жене која је обележила једну велику епоху америчке астрономије.

КАКО СЕ РАЗВИЈАО РОМАН?

Симболика је утолико већа што је сама мисија (иницијално започета под називом WFIRST, Wide Field Infrared Space Telescope) сврстана у највиши приоритет америчке астрономске заједнице још у декадном плану за период 2010-их. Другим речима, телескоп Роман је научни пројекат који је сазревао дуже од 15 година, пролазећи кроз етапе великих турбуленција и неизвесности. Сама чињеница да је понео име по жени која је још седамдесетих година прошлог века поставила основе оног што ће касније постати Хабл свемирски телескоп, има додатну тежину – она шаље поруку да се повећава видљивост жена у науци, али и мотивише генерације девојчица да као свој животни позив одаберу астрономска истраживања. Све је почело готово случајно. Те 2011. године, НАСА је била сигурна да некаква свемирска опсерваторија мора ускоро да помогне помало „остарелом“ Хаблу у претраживању великих поља неба.

Међутим, недостајала је јасна идеја како да се то учини. Читава процедура планирања деловала је траљаво. Најпре се појавио предлог о свемирском телескопу величине огледала од 1,4 метра, али о конкретном дизајну није постигнут консензус.

Оно што је започето са једноставним моделом, развило се у већи телескоп са тзв. антистигматским огледалом од 2,4 метра, сачињеним од три закривљена огледала која омогућавају широко поље посматрања, а уједно умањују ефекат аберације. Није постојало слагање ни око тачне локације на коју би се овакав телескоп послао. Део астронома заговарао је да Роман буде у геосинхроној орбити, близу Земље.

Тако је било све до 2016. године, али је на крају превладао предлог да би много оптималнија била далека тачка у халоу између Сунца и Земље, позната као Друга Лагранжова тачка (L2) удаљена милион и по километара од наше планете. То је својеврсно тихо предграђе Земље, довољно удаљено да телескоп има стабилан поглед у дубоки свемир и мирније термалне услове који погодују инфрацрвеним камерама, а ипак довољно близу да са Земљом одржава сталну комуникацију. У том истом ширем L2 региону лоцирани су и Џејмс Веб и Еуклид, па ће се Роман придружити малој флоти најмоћнијих опсерваторија модерне астрономије. Уколико лансирање и фаза калибрисања научних инструмената прођу по плану, очекује се да до лета 2027. године Роман отпочне своје научне операције. Оно што је важно у случају ове мисије јесте да већ знамо шта ће бити најважнији научни циљеви и посматрања током прве године функционисања.

ЦИЉ ПРВИ: ДИСТОРЗИЈА СВЕТЛА ДАЛЕКИХ ГАЛАКСИЈА – НОВИ УВИД У ТАМНУ МАТЕРИЈУ

За илустровање овог научног циља довољно је да при себи имамо чашу за вино и мапу дубоког поља галаксија (на пример, Hubble Deep Field) на мобилном уређају, или у одштампаној верзији. Лаганим превлачењем „стопала“ винске чаше преко мапе препуне галаксија, видећемо како се врши дисторзија њихових облика, галаксије постају налик искривљеним дисковима и својеврсним истопљеним космичким палачинкама. Идентичан ефекат догађа се када се облик галаксије деформише неким масивним објектом у њеној близини. Често се таква интеракција одвија због неке друге масивне галаксије или звезде. Али, шта ако се у непосредној близини деформисаног тела овакви видљиви објекти не налазе? То је, управо, главни стратешки циљ овог дела пројекта телескопа Роман – идентификовати хиљаде галаксија чија је светлост закривљена због гравитације невидљивог суседа. Другим речима, то је начин како да изучавамо распоред и ефекте тамне материје у космосу. Са својом камером од 300 мегапиксела, која у једној експозицији обухвата неколико десетина пута већу површину неба него што је Хабл у стању да то учини, са неколико пута већом осетљивошћу од оне коју има телескоп Еуклид, широкопојасни инструмент (Wide Field Instrument; WFI) омогућиће несвакидашњу идентификацију галаксија у свемиру. Детекција њихове светлости обављаће се на таласним дужинама карактеристичним за блиски инфрацрвени део спектра, који покрива и Хабл телескоп. Међутим, Роман телескоп има једну велику предност управо захваљујући свом WFI инструменту – он ће само у првој години операција снимити идентично велик и дубок део неба, за који је Хабл телескопу требало скоро 30 година. Услед енормно велике претраге објеката, Роман ће бити права фабрика података, јер очекујемо да количина информација на дневном нивоу буде неколико терабајта, што значи да ће након пет година операција човечанству из свемира послати информације тешке неколико петабајта (= милион гигабајта = око милион филмова снимљених у високој резолуцији). Када крену да пристжу сви ти велики подаци, астрономски тимови имаће леп, али и комплексан задатак – да из непрегледног океана сигнала извуку физичке карактеристике далеких галаксија, звезда, супернова и других космичких феномена. Очекује се да нам подаци са Романа омогуће најдетаљнију мапу демографије галаксија у различитим космичким епохама – од његове тренутне старости, па све до времена када је био на самом почетку развоја, 500 милиона година након Великог праска.

Роман ће вршити и важан задатак у испитивању структура наше галаксије. Један од три тзв. legacy програма (својеврсна заоставштина Роман мисије човечанству) има задатак да детаљније истражи област нашег Млечног пута познату у астрономији као галактички хало, огромну, ретку и слабо осветљену област која окружује диск галаксије. У том халоу налазе се старе звезде, звездана јата и трагови малих суседа-галаксија које је Млечни пут током 13 милијарди година свог живота „прогутао“. Зато је галактички хало нека врста археолошког извора наше галаксије. Док диск Млечног пута показује како активни део галаксије живи данас, хало чува трагове њеног детињства и бурне прошлости. Снимци и спектри прикупљени телескопом Роман током прве године ових операција помоћи ће нам да боље разумемо да ли је наша галаксија расла мирно, или кроз својеврсни космички канибализам, како се у астрономији популарно називају периодични циклуси судара и спајања више галаксија у интеракцији.

ЦИЉ ДРУГИ: ДИРЕКТНО СНИМАЊЕ ВАНСОЛАРНИХ ПЛАНЕТА

Један од најузбудљивијих, уједно и најмање интуитивних задатака телескопа Роман биће директно снимање егзопланета. Када кажемо „директно“, мислимо на много амбициознији приступ од класичног начина којим трагамо за планетама око других звезда, какве смо описали у неким од ранијих Орбитирања.

Наиме, постојање далеких вансоларних планета уочавамо по њиховом утицају на звезду. Један је сићушно затамњење које се дешава кад планета пређе испред звезданог диска, а други је благо њихање звезде због гравитације планете.

Иако су се показале као изузетно успешне, ове методе нам искључиво потврђују присуство планете, али немају могућност да детаљно одгонетну њен састав. Директно снимање је метод који може да раздвоји светлост саме планете од заслепљујућег сјаја њене матичне звезде. Ово је изузетно тежак задатак јер је у поређењу са звездом светлост планете готово невидљи- ва, попут светлости коју би малени свитац емитовао испред јаког рефлектора. Чак су и светлости великих гасовитих планетских џинова налик Јупитеру десетине милиона пута слабије од звезде око које круже. С обзиром на то да се планете на небу налазе веома близу својих звезда, телескоп има тежак задатак да их не само идентификује, већ и да оптички раздвоји њихову светлост. У овом сегменту Роман ће направити важан искорак за науку, јер ће у свемир понети специјални коронограф (Coronagraph Instrument; CGI), инструмент нове генерације који ће редефинисати будућу еру директног снимања егзопланета.

С обзиром да је сачињен од гомиле маски, призми, и савитљивих огледалаца, CGI коронограф је у шали назван звезданим наочарама. У суштини, он функционише као комора која ствара вештачко помрачење, јер се унутар њега налазе маске које блокирају највећи део светлости звезде, слично као што Месец заклони Сунце током помрачења, омогућавајући нам да видимо блеђи ореол познат као Сунчева корона. Како се звездана светлост расипа, дифрактује и оставља оптичке трагове који могу сакрити планету, коронограф мора да користи и деформабилна огледала, чија се површина може подешавати са изузетном прецизношћу, како би се нежељени таласи светлости поништили и како би се у слици створила „тамна зона“, у којој слаба планета може да изрони из околног блештавила.

Ово је посебно важно зато што су садашње генерације највећих оптичких телескопа на Земљи, попут оних на Хавајима или у Чилеу, ограничене ефектима атмосфере, која стално трепери и деформише слику. Адаптивна оптика донекле то поправља, али не у потпуности. Због тог селективног ефекта, ми данас имамо увид углавном у младе и вреле вансоларне планете, које зраче топлоту преосталу од свог формирања и које се налазе релативно далеко од својих звезда, па их је лакше одвојити од њиховог сјаја.

Ипак, за потпуно разумевање вансоларних планета, неопходно је да дођемо у могућност да рутински снимимо и ону мање познату групацију бројнијих, старијих и хладнијих планета налик Јупитеру, нарочито ако се налазе на удаљеностима сличним Јупитеровој орбити у нашем Сунчевом систему.

Роман би требало да почне да попуњава баш ту празнину у нашем сазнању одмах након почетка научних операција. Циљ овог дела пројекта није да само одговори на питање „да ли постоји тачкица светлости поред звезде“, већ и да тестира технологију која једног дана треба да омогући да из те тачкице извучемо вредне физичке информације: колико је масивна и удаљена планета, колико је удаљена од звезде, каква јој је атмосфера, да ли око система постоји прашинасти диск и да ли такви системи личе на наш Сунчев систем. У том смислу Роман је телескоп који ће премостити две епохе. Прва епоха, коју су обликовали Кеплер, ТЕSS и бројни земаљски спектрографи, показала нам је да су планете око других звезда правило, а не изузетак. Друга епоха, којој се приближавамо, покушаће да те планете детаљно посматра као чланове једне велике статистичке групе космичких објеката. Овакав приступ омогућиће нам да идентификујемо планете од само неколико маса Месеца, укључујући и нарастајућу популацију слободнолутајућих планета које су недавно привукле велику пажњу астрономске јавности, и које имају масе тек нешто веће од Марсове. Романов коронограф је једна од првих озбиљних проба те нове будућности астрономских истраживања. Иако се за време ове мисије неће завршити дефинитивна потрагa за настањивим планетама, она ће нам показати како та потрага треба да изгледа и даље у будућности.

Коначно, циљеви и стратегије свемирске мисије Роман током првих пет година планираних операција биће отворени и за предлоге научне јавности. Прво такво такмичење привукло је више од хиљаду научних тимова који су комитету НАСА слали предлоге својих идеја. Само мали део њих добиће прилику да те идеје и оствари. Нема сумње да ће они који ту прилику буду добили обавити многа пионирска истраживања која ће утабати пут неким новим генерацијама астронома. Са дубљим погледом у мале објекте у далеком свемиру, отпочеће нова етапа модерне науке. Да парафразирамо култну строфу београдског бенда Дарквуд даб: „Роман пионир… одбројавање, почиње!“.

Оцењивање је много више од уписивања броја у дневник или индекс – оно обликује начин на који разумемо знање, успех и праведност у образовању. Темат 45. броја „Елемената“ доноси различите погледе на једно од најважнијих и најосетљивијих питања савременог образовања.

У интервјуу који отвара темат, кроз разговор Ивана Умељића са др Миланом Станчићем, ванредним професором Филозофског факултета Универзитета у Београду и аутором књиге Лица и наличја праведности у оцењивању, сазнајте да ли је могуће знање оцењивати праведно, шта подразумевамо под праведношћу, да ли се праведност може поистоветити са објективношћу, због чега се праксе оцењивања тешко мењају и какву улогу оцењивање има у обликовању образовања и друштва.

Нови НАСА свемирски телескоп „Ненси Грејс Роман“, назван по астрономкињи која је поставила темеље развоја великих свемирских опсерваторија, требало би да отвори ново поглавље у истраживању свемира. Др Дарко Доневски пише о мисији која ће трагати за хиљадама нових егзопланета, истраживати тамну материју и помоћи да боље разумемо еволуцију космоса.

Рибничка клисура крије изузетно природно богатство, а грађанска научна истраживања откривају да је њен еколошки значај далеко већи него што се до сада претпостављало. У тексту Богдана Ђорђевића сазнајте шта су екосистемске услуге, како су грађани допринели овом истраживању и зашто је очување природе неодвојиво од укључивања локалних заједница.

Поглед других људи – па чак и сам осећај да нас неко посматра – може значајно да утиче на наше понашање, одлучивање и начин на који размишљамо. Зашто нас погледи других мењају више него што мислимо, како утичу на свакодневне поступке и какву улогу у свему томе имају савремени системи надзора и вештачка интелигенција, откријте у новој причи др Игора Живановића.

Где је граница између врхунског спортског достигнућа и недозвољеног побољшања људских способности и зашто је борба против допинга данас важнија него икад? Павле Зелић пише о томе како функционише глобални антидопинг систем, зашто се појављују такмичења која промовишу употребу допинга и какве последице овај феномен има не само по спорт, већ и по друштво у целини.

Велика географска открића понекад су водила ка потпуно неочекиваним одредиштима, мењајући ток историје више него што су то њихови покретачи могли да замисле. Др Миљан Васић доноси нам причу о енглеској потрази за северним путем до Кине, која је уместо до Азије одвела истраживаче на двор Ивана Грозног и поставила темеље будуће британске трговачке и политичке моћи.

Вештачка интелигенција све успешније препознаје и обликује наше естетске преференције, постављајући питање колико је укус заиста само наш. У тексту др Вање Суботић сазнајте како алгоритми мењају начин на који бирамо музику, филмове и уметност, зашто све чешће преферирамо садржаје које креира вештачка интелигенција и шта то говори о будућности људског укуса.

Наш мозак непрестано предвиђа шта ће опазити, ослањајући се подједнако на информације из спољашњег света и на сопствена очекивања. Др Милица Нешић пише о томе како предиктивно кодирање и допамин обликују нашу перцепцију стварности, зашто понекад настају халуцинације и какве везе све то има са функционисањем људског мозга.

Од школских оцена и извиђачких значки до апликација које нас награђују за сваки корак, елементи игре све више обликују наше свакодневне навике и понашање. Шта је гемификација, зашто нас поени, беџеви и рангирања толико мотивишу и где је граница између корисног подстицаја и неприметне контроле нашег понашања, откријте у новом тексту Петра Нуркића.

Савремена уметност често делује загонетно и неразумљиво, али иза многих дела крију се идеје које мењају начин на који размишљамо о уметности и свету око нас. Марко Весић доноси нам причу о томе како је савремена уметност напустила традиционална правила, зашто више не мора да личи на уметност и како је дошло до једне од највећих промена у историји уметничког стваралаштва.

Почетком јуна у Београду је боравио др Предраг Радивојац, редовни професор на Североисточном универзитету у Бостону и председник Међународног друштва за биоинформатику (ISCB). Ђорђе Петровић са њим је разговарао о његовој научној каријери, биоинформатици, револуцији коју вештачка интелигенција доноси медицини и једној од највећих загонетки савремене науке – како живот заиста функционише.

Наука и уметност не морају да припадају различитим световима – понекад се управо на њиховом сусрету рађају најоригиналније стваралачке идеје. Др Марија Маглов пише о томе како је Владан Радовановић проналазио инспирацију у науци, космосу и технологији, стварајући јединствен уметнички опус који је померао границе музике и других медија.

Планине су вековима биле неисцрпан извор инспирације уметницима, постајући симболи узвишености, мистерије и везе између човека и природе. У тексту Ане Самарџић сазнајте како су Фуџи, Сан Витоар и други знаменити планински врхови обликовали историју уметности и зашто су њихове представе оставиле трајан траг у визуелној култури.

Стаклени модели медуза, корала и биљака које је израдила породица Блашка представљају јединствен спој научне прецизности и уметничког умећа, који и данас изазива дивљење широм света. Др Јована Николић доноси нам причу о необичној породици стаклодувача, њиховој сарадњи са научницима и томе како су њихова дела постала драгоцени сведоци природе и времена у ком су настала.

Вампири су већ готово читав век неки од најупечатљивијих ликова девете уметности, непрестано мењајући свој изглед и значење у складу са временом у ком настају. Како су се од чудовишта из народних прича током историје стрипа претварали у хероје, антихероје и, затим, поново симболе истинског ужаса, откријте у тексту Николе Драгомировића.

Часопис „Елементи“ препознатљив је и по илустрацијама водећих илустратора из земље и региона, а текстове у новом броју илустровали су Урош Павловић, Никола Кораћ, Алиса Викић, Вук Палибрк, Сергеј Туцаков и Жељко Лончар, који је осмислио и изглед насловне стране.

Часопис може да се купи на свим боље снабдевеним киосцима и путем портала prodavnica.cpn.rs.

Разговарао: Ђорђе Петровић

Када размишљамо о људском телу, прво помислимо на људске ћелије, ткива и органе. Али да ли смо заиста тако заокружена и самосвојна бића као што нам се чини? Или још нешто живи у нама – осим нас самих?

Испоставило се да је наше тело дом огромног броја заједница микроорганизама. Све оне заједно чине оно што научници називају микробиомом – невидљиви екосистем који игра важну улогу у правилном функционисању читавог нашег организма.

Један од истраживача који проучавају овај скривени свет је италијански научник др Едоардо Пазоли. Занимљиво је да његов пут ка истраживању микробиома није започео у биологији или медицини. Студирао је инжењерство и докторирао на теми из области машинског учења, а затим се окренуо компјутерској биологији и биоинформатици, где је почео да примењује вештачку интелигенцију у биолошким истраживањима. Данас се првенствено бави разумевањем односа између људског микробиома и здравља.

„Истраживању микробиома привукла ме је могућност да применим машинско учење и рачунарске науке на решавање биолошких питања. То је изузетно интердисциплинарна област која захтева знања из различитих наука – од биологије и медицине до рачунарских наука и инжењерства“, каже др Пазоли.

Он је данас ванредни професор на Универзитету „Федерико II“ у Напуљу. Почетком јуна боравио је у Београду као један од главних предавача на шестој међународној биоинформатичкој конференцији BelBi 2026 (Belgrade Bioinformatics Conference), коју организује Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство Универзитета у Београду.

Током конференције у београдском хотелу Метропол палас, са др Пазолијем смо разговарали о фасцинантном свету људског микробиома, његовој улози у здрављу и болести, начину на који се развија у најранијем животном добу, као и о томе како вештачка интелигенција мења савремена истраживања микробиома.

Шта је заправо микробиом?

Микробиом је назив који се најчешће користи за заједницу микроорганизама и њихов укупни генетички материјал који живе у нашем телу и на његовој површини. Различити делови нашег тела имају своје специфичне микробне заједнице. Највише је проучаван микробиом црева, али постоје и микробиом усне дупље, коже и вагинални микробиом.

Ове микробне заједнице тесно су повезане са нашим организмом и учествују у бројним процесима који су од суштинског значаја за наше здравље.

Наравно, oво није својствено само људима. Микроорганизми живе у заједници са многим другим животињама, а могу се пронаћи готово свуда у природи. Они имају важну улогу у функционисању готово сваког екосистема.

Научници данас интензивно истражују да ли нестанак појединих микроорганизама може да има последице по људско здравље, нарочито када је реч о хроничним болестима које су веома честе у индустријализованим земљама. Ипак, и даље је тешко утврдити да ли су промене у микробиому саме по себи један од узрока тих болести или су, пак, пре свега, последица наглашених разлика у начину живота и условима средине

Шта нам микробиом може рећи о нашем здрављу?

Велики број истраживања довео је микробиом у везу са различитим болестима и здравственим стањима. Ипак, већина тих сазнања и даље се заснива на корелацијама. Савремена истраживања све више настоје да разумеју биолошке механизме који стоје иза тих веза, односно због чега су одређени микроорганизми повезани са одређеним болестима. У већини случајева још увек немамо јасне одговоре.

С друге стране, састав микробиома може бити повезан са појединим болестима, што је подстакло велико интересовање за његову примену као предиктивног алата. Идеја је да бисмо једног дана анализом нечијег микробиома могли да проценимо ризик од развоја одређених болести или да, у појединим случајевима, помогнемо у постављању дијагнозе. То је област истраживања која се и даље интензивно развија.

Ви и ваше колеге анализирали сте хиљаде узорака из целог света и реконструисали више од 150.000 микробних генома, чиме сте створили једну од најобимнијих мапа људског микробиома до сада. Шта вас је подстакло на то истраживање и која су његова најзначајнија открића?

У свом раду волим да спроводим истраживања великих размера. То значи да не анализирамо само податке које сами прикупимо у оквиру одређеног експеримента, већ их повезујемо са већ постојећим скуповима података како бисмо проверили да ли се исти резултати добијају и у другим популацијама. Кад год је то могуће, настојимо да анализе обухвате што већи број популација и географских подручја.

То је посебно важно у истраживањима микробиома, јер се састав микробних заједница може значајно разликовати у зависности од различитих чинилаца, као што су географско подручје, начин живота, исхрана или употреба лекова, пре свега антибиотика.

У споменутом истраживању ми смо прикупили и анализирали огромну количину података и, затим, направили свеобухватан каталог људског микробиома. Једно од највећих изненађења било је откриће великог броја до тада непознатих бактеријских врста. Иако је људски микробиом најдетаљније проучаван од свих микробиома, пронашли смо многе врсте које никада раније нису биле изоловане нити описане. У то време готово ништа нисмо знали о њиховој биолошкој улози нити о томе како би могле да утичу на људско здравље.

Још једно важно откриће било је да су многе од тих до тада непознатих врста бактерија биле знатно распрострањеније у земљама у развоју и неиндустријализованим друштвима. То је указало на велике разлике између популација које живе различитим начином живота. Многе микробне врсте које су данас ретке или су готово ишчезле у индустријализованим друштвима и даље се могу наћи у другим деловима света.

Научници данас интензивно истражују да ли нестанак појединих микроорганизама може да има последице по људско здравље, нарочито када је реч о хроничним болестима које су веома честе у индустријализованим земљама. Ипак, и даље је тешко утврдити да ли су промене у микробиому саме по себи један од узрока тих болести или су, пак, пре свега, последица наглашених разлика у начину живота и условима средине.

Колико микробиом може да нам открије о нечијем животу? Може ли нам рећи нешто о нашем начину живота?

Већ знамо да је микробиом црева уско повезан са исхраном. Начин исхране у великој мери утиче на састав микробиома, а његовом анализом често можемо да препознамо обрасце који су карактеристични за различите типове исхране, од којих су неки повезани са здравијим, а неки са мање здравим животним навикама.

Вештачка интелигенција помаже нам да уочимо везе у подацима које би људима било изузетно тешко – ако не и немогуће – да сами открију

Још једна важна област истраживања јесте предвиђање болести. Постоји велико интересовање за примену микробиома као предиктивног алата за препознавање особа које имају или су под повећаним ризиком од развоја одређених болести.

Ипак, то је и даље велики изазов, јер микробиом за сада не пружа биомаркере који су довољно поуздани и клинички потврђени као што је то случај у неким другим областима медицине. Зато, упркос охрабрујућим резултатима, предстоји још много истраживања пре него што овакви приступи постану део свакодневне клиничке праксе.

Како су биоинформатика и вештачка интелигенција промениле истраживања микробиома?

Истраживање микробиома данас је нераскидиво повезано са компјутерском биологијом. Усудио бих се чак да кажем да је оваква истраживања готово немогуће спроводити без снажне подршке рачунарских метода и биоинформатике.

Један од разлога јесте огромна количина података са којом радимо. Не располажемо само подацима великог броја испитаника, већ и различитим врстама информација. То могу бити подаци о секвенцирању микробиома, исхрани, клиничким параметрима и многим другим факторима. Повезивање свих тих података захтева напредне рачунарске методе и, све више, примену вештачке интелигенције.

Посебан изазов представља велики број променљивих које треба истовремено узети у обзир. Алати засновани на вештачкој интелигенцији могу да повежу овако сложене скупове података, издвоје променљиве које су најзначајније за предикције у оквиру одређеног аналитичког модела, занемаре оне које су мање релевантне и препознају обрасце који су најважнији за доношење предвиђања. На тај начин, вештачка интелигенција помаже нам да уочимо везе у подацима које би људима било изузетно тешко – ако не и немогуће – да сами открију.

Проучавали сте и намирнице које су богате микроорганизмима, попут јогурта, сирева и других ферментисаних производа. Да ли ваша истраживања мењају начин на који размишљамо о храни? Можемо ли на храну гледати не само као на извор хранљивих материја, већ и као на начин на који микроорганизми доспевају у наш организам?

Микробиологија хране је добро утемељена научна област. Деценијама су истраживања била усмерена, пре свега, на проучавање састава намирница, унапређење начина њихове производње и повећање безбедности хране. Тек у новије време се више пажње посвећује разумевању тога како микроорганизми присутни у храни делују на људски организам након што је конзумирамо.

Намирнице попут сирева, јогурта и многих других ферментисаних производа природно су богате микроорганизмима. Када их једемо, ти микроорганизми доспевају у наш дигестивни систем. У већини случајева они су само привремени становници црева и не насељавају га трајно. Ипак, и као такви могу да имају одређени утицај, било краткотрајан или потенцијално дуготрајнији.

На основу онога што данас знамо, да ли би ферментисане намирнице требало да буду редован део здраве исхране?

Многе ферментисане намирнице могу бити корисне за здравље ако се конзумирају као део балансиране исхране. Управо зато данас постоји велико интересовање да се, на основу чврстих научних доказа, утврди које од њих доносе највеће здравствене користи.

Ипак, у овој области је потребно још много истраживања. Иако се генерално може рећи да су ферментисане намирнице највероватније корисне и да свакако могу бити део здраве исхране, још увек не можемо са сигурношћу да кажемо које су конкретне намирнице или напици најповољнији за здравље. Биће потребно још истраживања пре него што будемо могли да дајемо препоруке засноване на поузданим научним доказима.

Били сте коаутор студије о томе како се развија микробиом у најранијем животном добу. На који начин рођење, дојење, антибиотици и окружење у којем дете одраста обликују микробиом током првих месеци живота?

То је био заједнички истраживачки пројекат и био је посебно занимљив јер се бавио оним што се данас често назива друштвеном компонентом микробиома. Другим речима, микроорганизме непрестано размењујемо са људима са којима смо у блиском контакту.

Ова идеја одавно је позната када је реч о патогенима који изазивају заразне болести, али је све до скора била далеко мање истражена када су у питању бројни други микроорганизми који природно живе у нашем телу и на његовој површини. Један од разлога за то био је недостатак одговарајућих биоинформатичких и аналитичких метода.

Наше истраживање, као и сличне студије других научних група, показало је да се микробиом веома брзо мења током првих недеља и месеци живота. Док се микробиом новорођенчета развија, његов организам постепено насељавају различити сојеви микроорганизама из бројних извора, који зависе од људи и средине са којима долази у контакт.

Мајка је, наравно, један од најважнијих извора микроорганизама, како током порођаја тако и током дојења, али у обликовању микробиома учествују и отац, браћа и сестре, други чланови породице, као и окружење у којем дете одраста.

Микробиом који носимо у себи настаје као резултат деловања бројних различитих чинилаца. Не обликују га само процеси који се одвијају у нашем организму, већ и контакти са другим људима, животињама, храном, земљиштем и другим утицајима из средине

Антибиотици су још један веома важан чинилац. Они могу значајно да промене микробиом. Иако су, наравно, незаменљиви у лечењу бактеријских инфекција, истовремено могу изазвати велике промене у структури микробне заједнице. Све је више доказа да би такве промене могле да имају дугорочне последице по здравље, мада је то и даље област која се интензивно истражује.

Проучавање тих дугорочних последица посебно је захтевно, јер оне понекад постају видљиве тек после десет или двадесет година. Зато оваква истраживања захтевају дуготрајно праћење и много времена.

Многи данас полажу велике наде у пробиотике, терапије засноване на микробиому, па чак и комерцијалне тестове микробиома. Чини се да ову област тренутно прати велики оптимизам који понекад превазилази научне доказе. Шта су, по вашем мишљењу, највеће заблуде када је реч о микробиому?

Несумњиво је да се пробиотици данас интензивно промовишу, али у многим случајевима научни докази о благотворном дејству конкретних бактеријских сојева и даље су ограничени. Управо зато научна заједница настоји да утврди које врсте микроорганизама, који конкретни сојеви, па чак и које ферментисане намирнице заиста имају мерљиве здравствене користи.

Слична је ситуација и са комерцијалним тестовима микробиома. Данас постоји више компанија које омогућавају да пошаљете свој узорак и добијете својеврсну „слику“ сопственог микробиома, често праћену персонализованим препорукама. Само профилисање микробиома може бити технички поуздано, али многе здравствене препоруке које се на основу тих резултата дају још увек немају довољно чврсту научну потврду.

У овом тренутку не можемо доносити важне одлуке о свом здрављу искључиво на основу резултата теста микробиома. Биће потребно још истраживања пре него што овакве анализе буду могле да пруже заиста поуздане препоруке које ће имати практичну примену у медицини.

Традиционална медицина дуго је на болест гледала као на последицу напада спољашњег патогена на организам. Да ли истраживања микробиома нуде другачији поглед на болест – онај који, поред патогена, у први план ставља и очување равнотеже микробних заједница које живе у нама?

Деценијама је микробиологија била усмерена, пре свега, на проучавање патогена, и то с добрим разлогом. Патогени микроорганизми могу за кратко време озбиљно да угрозе људско здравље.

Истраживања микробиома проширила су ту перспективу показујући да у нашем организму живи и огроман број микроорганизама који су природни становници нашег тела и који могу имати веома важну улогу у очувању здравља. Они доприносе стабилности читавог микробног екосистема, представљају природну заштиту од насељавања патогених микроорганизама и учествују у бројним процесима важним за функционисање организма. Чини се да је њихова улога нарочито значајна када је реч о хроничним болестима.

На једном ширем, филозофском плану, истраживања микробиома као да доводе у питање традиционалну западну представу о нама као издвојеним субјектима. Она као да показују да је граница између нас и света много пропустљивија него што смо првобитно мислили.

Мислим да је то веома занимљива перспектива. Микробиом који носимо у себи настаје као резултат деловања бројних различитих чинилаца. Не обликују га само процеси који се одвијају у нашем организму, већ и контакти са другим људима, животињама, храном, земљиштем и другим утицајима из средине.

Према досадашњим сазнањима, већина микроорганизама насељава наш организам током и након рођења, мада је питање у којој мери смо микроорганизмима изложени још пре рођења и даље предмет интензивних истраживања. Међутим, чињеница је да се наш микробиом мења током читавог нашег живота и то је, по мени, фасцинантан пример колико је људско здравље тесно повезано са светом који нас окружује.

Пет медаља на Међународној олимпијади из физике

На 56. Међународној олимпијади из физике (IPhO 2026), одржаној од 4. до 12. јула у Букараманги, у Колумбији, петочлана екипа Србије освојила је пет медаља – три сребрне и две бронзане.

Сребрне медаље освојили су Андреј Дробњаковић, Лука Смиљанић и Никола Кочовић, ученици Математичке гимназије у Београду. Бронзаним медаљама награђени су Стефан Секулић Дердовски, такође ученик Математичке гимназије, и Вељко Аџић из Рачунарске гимназије у Београду.

Екипу Србије предводили су др Владимир Марковић и др Имре Гут, а четворица од пет чланова овогодишње репрезентације ученици су Математичке гимназије.

Шест медаља младих математичара у Пекингу

Млади математичари из Србије остварили су успех и на 4. Међународном математичком летњем кампу (International Mathematical Summer Camp – IMSC), одржаном у Пекингу, где је шесточлани тим освојио шест медаља.

Сребрну медаљу освојила је Нина Шушић, док су бронзане медаље припале Вањи Јеловцу, Јегору Граматчикову, Петру Бановићу, Лазару Колунџији и Павлу Дамјановићу.

Петоро награђених ученика похађа Математичку гимназију у Београду, док је Лазар Колунџија ученик Гимназије „Светозар Марковић“ у Нишу.

О високом нивоу такмичења говори и податак да је један од шест проблемских задатака био практично отворени проблем из комбинаторике.

Руководиоци српског тима били су др Миљан Кнежевић са Математичког факултета Универзитета у Београду и Теодор фон Бург из Математичке гимназије, док је Андрија Живадиновић са Универзитета у Кембриџу учествовао као посматрач.

Најбољи резултат Србије на Међународном турниру младих физичара

На Међународном турниру младих физичара (International Young Physicists’ Tournament – IYPT), одржаном од 5. до 12. јула у Цириху, тим Србије освојио је сребрну медаљу и заузео десето место у укупном пласману, остваривши најбољи резултат Србије на овом такмичењу.

IYPT, често називан и „Светским првенством из физике“, по свом формату значајно се разликује од класичних олимпијада. Уместо решавања задатака у ограниченом времену, ученици се месецима припремају истражујући 17 унапред објављених отворених проблема, који немају једно познато решење.

Током припрема, тимови самостално осмишљавају експерименте, анализирају податке, развијају физичке моделе и процењују грешке. Само такмичење организовано је кроз такозване Physics Fights, научне расправе у којима екипе наизменично преузимају улоге репортера, опонента и рецензента. Учесници представљају и бране своја истраживања, критички анализирају резултате других тимова и сумирају научну дискусију пред међународним жиријем стручњака.

Овакав формат, поред знања физике, захтева експериментални и истраживачки рад, моделовање, тимску сарадњу и способност представљања и одбране резултата на енглеском језику.

Тим Србије је у Цириху забележио победе у три од пет рунди. Сребрну медаљу освојили су Тијана Савић, ученица четвртог разреда Гимназије Краљево, Милица Милићевић, ученица трећег разреда Гимназије „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, Петар Толимир, ученик трећег разреда Гимназије „Руђер Бошковић“ у Београду, и Немања Маслак, ученик другог разреда Прве крагујевачке гимназије.

Тим су предводили Петар Петрашиновић са Института за физику Универзитета у Београду и Милош Петрашиновић са Физичког факултета Универзитета у Београду.

Циљ пројекта је да деца основношколског узраста кроз игру, експерименте и активно учешће открију свет науке, али и да на занимљив начин науче више о заштити животне средине, климатским променама, очувању природних ресурса и биодиверзитета.

Уместо класичних предавања, посетиоце су 10. јула, када се уједно обележава и Дан науке у Србији, дочекале отворене лабораторије у којима су малишани могли да постану прави мали истраживачи. Уз подршку едукатора Центра Молекул, откривали су шта се крије у капљици воде, како „свира“ воће, истраживали интерактивну симулацију планете Земље и упознавали бројне природне процесе кроз практичан рад и експерименте.

Присутнима се обратила Јасмина Дејановић, руководилац Сектора за корпоративне послове компаније Лидл Србија, која је истакла да је идеја пројекта настала из жеље да се најмлађима тема одрживости приближи на разумљив и занимљив начин.

„Верујемо да се однос према природи гради од најранијег узраста и зато желимо да деци широм Србије покажемо колико су вода, ваздух, клима и живи свет драгоцени. Одрживост је један од стратешких стубова нашег пословања, а кроз ‘Дечји научни караван’ желимо да ту тему приближимо деци управо кроз науку и игру“, рекла је Дејановић.

Она је подсетила и да је компанија Лидл Србија, поред организације каравана, подржала Центар Молекул донацијом у износу од 1.180.000 динара, намењеном набавци савремене лабораторијске опреме и материјала за реализацију радионица.

Оснивач и предавач Центра Молекул Вук Јовићевић подсетио је да је идеја центра настала из жеље да деци понуди прилику коју његова генерација није имала – да науку упознаје кроз практичан рад и непосредно искуство.

„Наш циљ је да деци покажемо да је наука свуда око нас. Не учимо их сувопарној теорији и формулама, већ их кроз експерименте подстичемо да постављају питања, истражују и сами долазе до одговора. Највећи успех за нас биће ако после ових радионица неко од њих пожели да настави да истражује свет око себе“, поручио је Јовићевић.

Након премијере у Београду, „Дечји научни караван“ наставља путовање кроз Србију. До октобра ће посетити Нови Сад, Ниш, Пожегу, Крагујевац, Суботицу, Зрењанин, Шабац, Краљево и Нови Пазар, где ће најмлађи имати прилику да бесплатно учествују у интерактивним научним радионицама.

Кроз игру, смех и експерименте, овај пројекат показује да наука може бити доступна, занимљива и инспиративна, а да разумевање природе и одрживог развоја почиње управо од најранијег узраста.

Могу ли видео-игре да промене начин на који размишљамо о климатским променама и друштвеним изазовима? Да ли су игре само вид забаве или могу постати простор за развој емпатије, критичког промишљања и друштвеног ангажмана?

Пријава за догађај доступна је на следећем ЛИНКУ.

О овим питањима разговараће учесници панела „Одиграј проблем“, који окупља представнике индустрије видео-игара, цивилног сектора, научне комуникације и истраживачког новинарства. Фокус разговора биће на играма које се баве темама заштите животне средине, корупције и других савремених друштвених проблема, као и на њиховом потенцијалу да подстакну разумевање сложених изазова са којима се суочава савремено друштво.

У име Центра за промоцију науке на панелу ће учествовати др Марјана Бркић, помоћница директора ЦПН-а, која ће представити Климатску капсулу – уметничко-научну инсталацију која публику уводи у простор између садашњости и будућности климатске кризе. Кроз спој научних сазнања и личних сведочења, ова поставка приближава климатске промене не само као научни и еколошки феномен, већ и као друштвено, емотивно и генерацијско питање.

Посетиоци ће током догађаја имати прилику и да обиђу изложбу Климатска капсула.

Говорници:

• Флоран Моран, председник студија The Pixel Hunt
• Игор Симић, CEO и креативни директор, Demagog Studio
• др Марјана Бркић, помоћница директора, Центар за промоцију науке
• Анђела Јовановић, менаџерка за комуникацију, Центар за истраживачко новинарство Србије
• Мирјана Јовановић, програмска менаџерка, Београдска отворена школа

Панел модерира Емилија Дојчиновић из Удружења грађана Разигра, организације која се бави развојем, промоцијом и применом видео-игара за преношење друштвено значајних порука.

У писму се наглашава да библиотеке и даље представљају важну везу између знања и грађана, као и да ће донација часописа „Елементи“ послужити као подстицај за нове активности посвећене популаризацији науке и развоју научне писмености.

Писмо преносимо у целости:

Поштовани,

Желимо да изразимо искрену захвалност на изузетно вредној иницијативи да издања часописа „Елементи“ буду доступна јавним библиотекама широм Србије.

За мале локалне заједнице, попут наше, које су географски удаљене од већих центара културних, образовних и научних дешавања, овакви пројекти имају посебан значај. Иако живимо у дигиталном добу које омогућава лакше превазилажење просторних баријера, у овом гесту препознајемо важну свест о томе да се наука мора активно промовисати и приближавати грађанима. Библиотеке су и даље једна од најважнијих карика између знања и читалаца, место где се развијају интересовања будућих генерација научника, истраживача и стручњака из различитих области.

Наша општина је посебно поносна на велики број доктора наука које је изнедрила. Колико је нама познато, према броју становника спадамо међу средине са највећим бројем доктора наука у земљи, а можда и шире. Управо због тога осетили смо потребу да вам се обратимо и изразимо захвалност за подршку коју пружате ширењу научне културе и доступности квалитетних садржаја.

Овим гестом нашој библиотеци није обогаћен само фонд периодике, већ је дат и подстицај за осмишљавање нових активности усмерених ка популаризацији науке и научне писмености.

Жеља нам је да часопис „Елементи“ не остане само део библиотечких полица, већ да буде видљив, доступан и препознат као драгоцен извор знања, инспирације и радозналости. Управо зато планирамо активности које ће омогућити да овај часопис дође до својих правих читалаца – ученика, младих, наставника, али и свих суграђана заинтересованих за свет науке и савремена сазнања.

Верујемо да ће ова донација представљати почетак једне лепе приче о повезивању науке, читања и локалне заједнице, на добробит свих наших корисника.

Желимо вам много успеха у даљем раду и срдачно вас поздрављамо из Беле Паланке.

С поштовањем,

Ирена Манић

дипломирани библиотекар

Овакве поруке представљају драгоцену потврду да часопис „Елементи“ проналази пут до читалаца широм Србије и да научнопопуларни садржаји имају важну улогу не само у великим универзитетским центрима већ и у локалним заједницама. За Центар за промоцију науке, посебно је значајно када библиотеке препознају потенцијал ових издања као полазиште за нове програме, разговоре и активности које науку приближавају грађанима свих генерација.

О томе како грађани могу да допринесу истраживању и очувању природе уз помоћ савремених дигиталних алата говориће др Тања Вуков и др Марко Мирч. Посебан фокус биће на заштити влажних станишта – екосистема који спадају међу најугроженије на свету, али и на улози коју грађанска научна истраживања имају у њиховом праћењу и очувању.

Током предавања посетиоци ће имати прилику да се упознају са најуспешнијим светским и европским иницијативама грађанске науке усмереним на заштиту влажних станишта, као и са локалним примерима и активностима које се спроводе у Србији. Биће речи и о томе како су дигиталне платформе и мобилне апликације постале незаменљив алат у раду грађана-научника, омогућавајући прикупљање података и активно учешће јавности у научним истраживањима.

Посебан сегмент предавања биће посвећен представљању домаће апликације „Wetland Guardian“, развијене као подршка грађанским научним истраживањима и праћењу стања влажних станишта. Посетиоци ће сазнати како је ова апликација настала, које могућности нуди корисницима и какву улогу може имати у будућем развоју грађанске науке у Србији.

Предавање је намењено свим заинтересованим грађанима који желе да сазнају на који начин технологија може допринети заштити природе и како свако од нас може постати активан учесник у истраживању и очувању животне средине.

Очекујемо вас у Научном клубу Центра за промоцију науке, у Краља Петра 46а у Београду.