Текст: Милица Нешић

Једно од мојих најдражих сећања из детињства су разговори са мајком док ме води у школу. Моју јутарњу мрзовољу успевала је да ублажи својим причама са посла. Описивала ми је разне случајеве које је као неуропсихијатар виђала у Болници „Свети Сава“, успут објашњавајући како функционише наш мозак. „Центар за говор се налази у левој хемисфери“, рекла ми је, а ја сам се трудила из петних жила да запамтим реч хемисфера. „Десна хемисфера контролише леву страну тела, а лева десну.“

Те две реченице дубоко су ми се урезале у сећање. Сазнање да је мозак суштински асиметричан ми је тада постало подразумевајућe као свака одувек позната велика истина, попут смене дана и ноћи или присуства силе Земљине теже. Неколико деценија касније то сазнање постаће центар мог научног интересовања.

МОЖДАНА АСИМЕТРИЈА – ШТА ЈЕ ТО?

Око сто педесет година пре него што је моја мајка рекла мени, француски лекар Пол Брока ће први саопштити Парижанима на једном стручном скупу: Nous parlons avec l’hémisphère gauche! (Говоримо левом хемисфером!)

Тада је то било далеко од општепознате чињенице, штавише, био је то тек почетак истраживања о различитости функција које обавља свака хемисфера. Јер за разлику од свих других парних органа у телу, попут бубрега, плућа или јајника, само је наш мозак тај чије две половине обављају различите улоге. И ако бисмо несрећним случајем остали без једног од горе поменутих органа, то се не би одразило значајно на наше здравље, док повреда у једној од хемисфера има озбиљне и често ненадокнадиве последице.

Али, шта све подразумева мождана асиметрија? Ако сте некада видели људски мозак, или снимак мозга начињен магнетном резонанцом, приметили бисте да нема разлика између његове десне и леве половине (уколико је мозак здрав). Све делује веома симетрично. И заиста, одступања у структури између хемисфера – њиховом изгледу, величини, ћелија од којих су сачињене – врло су дискретне и често невидљиве голим оком.

Заправо, најупечатљивија разлика између две хемисфере се огледа у њиховим различитим улогама, тј. функцијама. Код већине људи центар за говор је смештен у левој хемисфери, док је десна хемисфера превасходно задужена за визуелно-просторну оријентацију, али и доживљај музике. Такође, код већине људи лева хемисфера је та која контролише покрете десне стране тела, а тиме и десну руку. И код већине је управо та десна рука вештија.

Дакле, доминантност руке је још једна последица разлика у функцији можданих хемисфера. И мада су људима одувек деснорукост и леворукост биле занимљиве (посебно када су у питању леворуки, којима су некада давно чак и приписиване посебне моћи), наука је тек последњих деценија почела да расветљава важна питања која се тичу овог феномена. Најпре, зашто је уопште једна рука доминантна? И зашто су хемисфере специјализоване свака за своју улогу? Посебно када се узме у обзир да су тиме последице њиховог оштећења много веће…

ДА ЛИ И МЕЂУ (ОСТАЛИМ) ЖИВОТИЊАМА ИМА ДЕШЊАКА?

Када је откривено да су код људи мождане хемисфере специјализоване свака за своју улогу, поставило се питање да ли је то искључиво људска особина. Дуго се мислило да су само припадници наше врсте десноруки или леворуки, али брижљива истраживања животињског света, која су почела седамдесетих година прошлог века, показала су да није баш тако. Ако кренемо дуж нашег филогенетског („породичног“) стабла, први живи рођак на ког ћемо налетети је шимпанза. Изненађујуће је да шимпанзе заиста показују извесну деснорукост или леворукост, али је она слабије изражена него код људи. Такође је занимљиво да неке друге врсте мајмуна, које су филогенетски даље од човека, не показују већу спретност једне спрам друге руке.

Међутим, ствари нису тако једноставне. Неке друге врсте, нама по пореклу даље од мајмуна, и те како показују израженију спретност једне половине тела. Ту спадају голубови, папагаји, па чак и одређени црви… Али оно што је још занимљивије – доминантност једне стране тела изгледа да уопште није еволутивно нова ствар. Доказ за то су „задњице“ давно изумрлих зглавкара трилобита. Наиме, фосили ових прастарих животињица сличних крабама показују да су трилобити имали три пут чешће уједе од предатора на десној страни тела него на левој. Што би значило да су трилобити или њихови нападачи испољавали неку врсту десностране доминантности – и то све пре 500 милиона година.

ИМА ЛИ КОРИСТИ ОД АСИМЕТРИЈЕ МОЗГА?

Једно од објашњења за то што бројне врсте потпуно различитог еволуционог порекла имају асиметричност мозга јесте конвергентна еволуција. То значи да су ове врсте независно једна од друге стекле исту особину зато што се показало да им је корисна за њихове услове живота. На пример, и делфин и ајкула имају пераја и издужено тело, и уопште узевши, изгледају слично, иако је делфин суштински по пореклу и главним карактеристикама ближи човеку него ајкули.

Најупечатљивија разлика између две хемисфере се огледа у њиховим различитим улогама, тј. функцијама. Код већине људи центар за говор је смештен у левој хемисфери, док је десна хемисфера превасходно задужена за визуелно-просторну оријентацију, али и доживљај музике.

Због чега би онда различите врсте независно једна од друге развиле асиметрију можданих половина? Шта би била корист асиметричности хемисфера? Највероватнији одговори су већа интелигенција и спретност.

Бројна истраживања су показала да животиње код којих је деснорукост/ леворукост израженија брже уче и вештије су. На пример, неки истраживачи сматрају да је управо асиметрија функције хипокампуса – дела мозга важног за просторно сналажење – условила тако супериорну оријентацију код одређених врста птица.

ШТА ЈЕ АСИМЕТРИЈА МОЗГА ДОНЕЛА ЉУДИМА?

У једној научнофантастичној причи Зорана Живковића, професорка палеолингвистике продаје душу ђаволу како би се вратила у праисторију да чује како је звучао први људски језик. На жалост или на срећу, ова могућност нам у стварности није доступна, па о томе како је настао људски језик морамо да закључујемо на основу посредних доказа. Тако је чувени Пол Брока, проучавајући мозгове особа које су имале различита оштећења говора, предложио да је управо асиметричност мозга условила појаву језика. А како нам је познато да је и деснорукост условљена асиметричношћу улога хемисфера, природно се намеће једна јако занимљива веза из-међу спретности руке и говора. Да ли су се мануелна спретност и језик развијали заједно? Да ли су поспешивали једно друго? Да ли имају заједничке центре у мозгу?

На ово последње питање научници су дали одговор путем једног веома необичног експеримента. Здраве испитанике су поставили у функционалну магнетну резонанцу. Овај апарат, осим што снима структуру мозга, бележи и његову активност. Док су испитаници били у апарату, истраживачи су им задавали различите задатке и гледали који делови мозга ће постати активнији при обављању ових задатака. Први задатак се састојао у томе да „у глави“ мењају делове сложене реченице (тј. да манипулишу синтаксом). Други задатак је подразумевао да испитаници великом пинцетом преместе ексер из једне рупице на дасци у другу рупицу (тзв. руковање оруђем). Истраживачи су приметили да је један део мозга посебно активан при обављању оба задатка. Тај део, који се налази у средишту мозга, назива се стријатум. Интересантно је да је при обављању оба задатка био активан леви део стријатума. Након што су их снимили, истраживачи су мало вежбали један од ова два задатка са испитаницима. Затим су посматрали како ће испитаници радити задатак који нису вежбали. На пример, ако су вежбали задатак са реченицом, истраживачи су посматрали колико ће добро и брзо радити задатак са пинцетом. И запазили су нешто занимљиво. Вежбање једног задатка је побољшало перформансе на другом задатку. Ова два налаза – да манипулација синтаксом у реченици и руковање оруђем активирају исте делове у мозгу и да вежбање једног задатка побољшава учинак на другом – посредно указују да језик и руковање оруђем заиста имају заједничку еволутивну прошлост. Ово има практични значај управо у третману особа које имају неке језичке тешкоће. Што нас доводи до следећег питања…

ШТА КАДА АСИМЕТРИЈА ИЗОСТАНЕ – ДИСЛЕКСИЈА, АУТИЗАМ И СХИЗОФРЕНИЈА

Одавно је примећено да особе које имају тешкоћа са говором и језиком имају смањену доминантност једне руке. Рецимо, деца која имају дислексију (тешкоће у препознавању слова и читању) чешће су амбидекстери – тј. подједнако користе леву и десну руку. Интересантно је да је слична веза примећена и у другим неуроразвојним поремећајима, попут аутизма. Деца са аутизмом ће са сличном учесталошћу користити обе руке у односу на вршњаке без овог поремећаја, а истраживања са функционалном магнетном резонанцом су показала да је асиметрија можданих хемисфера ове деце заиста другачија.

Иако су језик и мануелна спретност учинили људски мозак најдоминантнијим у животињском царству, у исто време су га учинили рањивијим на ове специфичне „кварове“.

Схизофренија се традиционална доживљава као „чисто“ психијатријски поремећај због симптома као што су халуцинације, чудне идеје, необично понашање и занемаривање личне хигијене. Међутим, данас се сматра да је схизофренија, попут дислексије и аутизма, неуроразвојни поремећај са касним почетком. То значи да неке промене у функционисању мозга постоје још на дечјем узрасту, али се сам поремећај испољава тек касније у одраслом добу. Оно што је заједничко за схизофренију, аутизам и дислексију је то да је у сваком од ових поремећаја смањена доминантност руке. У исто време, сва три поремећаја се карактеришу проблемима у функцији језика. Према томе, заједничка појава проблема са језиком и смањене доминантности руке такође сугеришу заједничко порекло језика и моторике код људи. Један од првих који је ту везу запазио био је чувени британски психијатар Тимоти Кроу, који је крајем деведесетих предложио једну смелу хипотезу – схизофренија је цена коју Homo sapiens плаћа за развој језика. Упрошћено, да би језик настао током еволуције, мозак је додатно „морао“ да „подели“ функције између хемисфера. Једино би на тај начин могао да „подржи“ тако сложену и захтевну функцију као што је језик. Какву улогу ту има доминантност руке? Пошто је мозак – колико год био богат неуронима – ипак физички ограничених капацитета – наше различите физичке и психичке функције су у мозгу организоване хијерархијски и модуларно, а неки од модула су заједнички за одређене функције. Рецимо, знамо да покрете мишића десне руке контролише један центар у кори леве хемисфере. То је једини „посао“ тог центра.

Међутим, један други центар у средишту мозга – стријатуму – регулише којим редоследом ће се различити покрети руке одигравати. Тај исти центар у стријатуму регулише и редослед којим ћемо формулисати сложене реченице. Према томе, организација реченице и редослед покрета руке деле исти центар, тј. модуларну хијерархију у мозгу. У том смислу, функција језика и мануелне способности тесно су испреплетане још од почетка наше еволуције. Иако су језик и мануелна спретност учинили људски мозак најдоминантнијим у животињском царству, у исто време су га учинили рањивијим на ове специфичне „кварове“. Другим речима, ако се асиметрија мозга не развија добро, јављају се значајни поремећаји језика и других придружених способности.

Оно што из овога можемо да извучено јесу могућности за терапију и евентуално превенцију ових поремећаја. Рецимо, различите вежбе и интервенције које би имале за циљ да побољшају мануелну спретност и да повећају деснорукост/ леворукост, могле би и да допринесу побољшању језичке способности или можда чак и других интелектуалних функција. Заправо, неке од ових интервенција су већ одавно део дефектолошке праксе, док се неке нове управо развијају у водећим истраживачким центрима за неуроразвојне поремећаје.

ЗАКЉУЧАК

Када треба да завршим неки текст, увек ми се уместо закључка намећу отворена питања. Нешто попут: како се развија мождана асиметрија? Шта све утиче на њу? Да ли нам степен асиметрије може бити показатељ ко је под ризиком за развој аутизма или схизофреније? И можда најзанимљивије питање, оно које су нам Пол Брока и Тимоти Кроу оставили у аманет: да ли нам проучавање асиметричности хемисфера може помоћи да разумемо не само различите поремећаје већ и саму еволуцију нашег мозга?

Текст је првобитно објављен у 42. броју часописа Елементи.

Милица Нешић је лекар, психијатар, запослена на Клиници за психијатрију Универзитетског клиничког центра Србије. Докторат из области неуронаука одбранила је на Медицинском факултету у Београду, где ради као клинички асистент. Њено поље научног рада је еволуциона психијатрија. Посебно је занима еволуционо порекло језика и сложених моторних радњи, које истражује кроз призму великих психијатријских поремећаја.

текст: Вања Суботић

Након неслућеног напретка и профита у области конверзационе вештачке интелигенције, нову технолошку посластицу представљају вештачки агенси (према енгл. AI agents, или Artificial Intelligence agents). Већ при самом избору терминологије, као и при превођењу, наизглед смо се обавезали да вештачку неуронску мрежу унутар самог модела вештачке интелигенције гледамо као на делатника, чиниоца дејства, носиоца промене, активног и равноправног учесника неке радње, или иницијатора низа догађаја. Када у неким областима филозофије, као што је нормативна етика, која се, између осталог, бави и тиме како треба да поступамо ако хоћемо да будемо морално исправни, људе називамо агенсима, под тим подразумевамо да неретко имају слободу да бирају како ће да поступе, и у односу на то потом процењујемо њихову моралну одговорност за поступке. Током већег дела своје дуге историје, етичари су само људе сматрали агенсима, док су остали, когнитивно другачији ентитети, пасивни реципијенти који зависе од агенаса. У те ентитете су се најпре сврстале животиње, а потом, и машине, то јест модели вештачке интелигенције.

У изузетно кратком временском року, барем из перспективе филозофије, са стажом дужим од два миленијума, перцепција машине се променила. Сада су то неке озбиљне и моћне машине, вештачки агенси, ма Терминатори, који одлучују сами, раде брже од нас, а, богами, и боље, нарочито кад смо неиспавани, под мигреном или ко зна којим сезонским грипом по реду. Потпомогнути холивудским филмовима из жанра научне фантастике, публицитетом који прати сваки производ из Силицијумске долине у Сједињеним Америчким Државама, као и људском потребом да малтене свему приписујемо наше особине, поготово ако може с нама некако да комуницира, вештачки агенси су већ чланови радних колектива, део нашег свакодневног живота, као и предмет наших страхова и усхићења. С једне стране, ујармили смо их да нам одговарају на имејлове, сређују табеле у Екселу, праве листе за набавку. С друге стране, расправљамо о томе да ли они имају неки вид личности, или осећај личног идентитета, и да ли и како можемо да им припишемо кривицу кад не ураде како нека врста асистента, који доноси одлуке без комплексних инструкција, односно уместо вас, док обавља задатак који сте му задали. Такође, овај вид вештачке интелигенције може самостално да користи алате да би обавио задатак, а то су приступање интернету, куцање кода, и пребацивање докумената у одређене формате. Амбиција која води велике компаније, било на америчком, било на азијском тлу, јесте да овакав вид вештачких асистената може да парира људским асистентима. То значи да би они требало да буду и мултимодални, да визуелно, аудитивно, и текстуално обрађују податке и дају излазне резултате у виду слика, видео и аудио снимака, и текстова, али и уроњени у некакву тродимензионалну средину из које црпе податке, која може бити симулирана, то јест виртуелна, или реална. Такав вид вештачких агенаса би се називао утеловљени вештачки агенси, док су тренутне верзије на тржишту софтверски вештачки агенси, јер је за њих потребно да имамо апликацију било на компјутеру било на мобилном телефону. Astra је за сад најближа утеловљености од свих софтверских агенаса, јер може да на основу повезивања са камером вашег мобилног „прогледа“. Назив за њих је изабран врло тендециозно, управо да се стави акценат на самостално одлучивање и учење без надгледања људи. Алтернативни тендециозни наслов је могао да буде и аутономни вештачки делатници. Када говоримо о људима, природно је називати их делатницима, јер њихови поступци не само што су део узрочно-последичног ланца догађаја у свету, већ су одликовани и разлозима због којих су почињени. Разлози, пак, подразумевају да људи имају интенционалност, то јест да су њихова веровања, жеље, надања, страхови, и слична ментална стања увек усмерена ка нечему, неком објекту или, још боље, имају садржај. Имам слободну вољу да купим шест киндер јаја уместо једног, и разлог за мој поступак је жеља да се поново осетим као дете. Вештачки агенси немају, засад, и према овој грубој дефиницији, интенционалност, и називати их делатницима не би било баш филозофски и језички прецизно. С друге стране, термин агенс, баш услед неодомаћености, пружа прилику за дистанцу од мегаломанске визије вештачке интелигенције као аутономног делатника. Чак и то што звучи помало смешно је здраво за обуздавање претераних реакција на вештачку интелигенцију. Напослетку, не треба себе и ствари у свету схватати увек превише озбиљно, зар не?

Шта све вештачки агенси могу да раде уместо мене? Надам се доста тога, мрзи ме да размишљам. Мада опет, не би требало ни да могу превише тога да ураде, јер онда нећу бити потребан ја послодавцу, нити моја професија.

Вештачки агенси за сада могу да раде репетитивне задатке чије је обављање инкрементално, то јест одвија се корак по корак. Игром случаја, то су баш задаци које нас често мрзи да обављамо, јер смо ментално лењи, физички лењи, уморни, није нам до живота, а и игра Србија на Европском првенству у кошарци. Од проналажења јефтиних авионских карата и смештаја, планирања пута у односу на временску прогнозу, прављења режима дневног уноса калорија и кардио тренинга, преко вођења кореспонденције и бележака са онлајн састанака до организације венчања и прављења распореда седења (чак ће и запамтити да ташта никако не би требало да седи у близини свекрве). Па ипак, рецентна истраживања у когнитивној и неуронауци сугерисала су да претерано ослањање на помоћ класичних чет-ботова доводи до пада наших когнитивних способности и пажње коју поклањамо обављању задатака. То не значи нужно да смо глупљи док користимо вештачку интелигенцију, али значи да „искључујемо“ мозак јер смо напросто делегирали задатак. Претпоставка је да ће такав тренд бити још приметнији у случају коришћења вештачких агенаса.

Вештачки агенси немају, засад, и према овој грубој дефиницији, интенционалност, и називати их делатницима не би било баш филозофски и језички прецизно. С друге стране, термин агенс, баш услед неодомаћености, пружа прилику за дистанцу од мегаломанске визије вештачке интелигенције као аутономног делатника.

Њихова ефикасност и профитабилност се узимају као рукавица за дуел бачена у лице професијама у услужној и административној делатности. Ово подразумева, рецимо, корисничку подршку, шалтерске раднике, хотелске рецепционаре, секретаре на пројектима и у институцијама, туристичке агенте (не агенсе! Али, вероватно вештачког агенса који обавља посао туристичког агента треба звати туристички агенс.). Многе компаније и институције су већ уложиле новац у имплементирање вештачких агенаса у манастиру Тумане можете да разговарате са Туманком у вези са детаљима ваше посете манастиру, а у неким приватним клиникама заказивање врши Здравко. За сада, ипак, и једног и другог контролишу људи, прегледају њихове интеракције са корисницима и поправљају модел у односу на реалне комуникационе ситуације. Већа је вероватноћа, дакле, да ће послодавац купити такав софтвер, и да ћете морати да учите како да радите помоћу њега, а не да будете њиме замењени. Међутим, можда би нам свима живот био једноставнији да имамо по једног батлера у виду утеловљеног вештачког агенса који ће да спрема и сређује кућу, залива цвеће, пегла кошуље, и чисти за кућним љубимцима? Још боље да сам одлучује је ли данас дан за прање прозора или веша, док се на послу мучите са неким тамо најновијим Claude-ом, који никако да схвати кад му се вика да се вика не вика, јер није оптимизован за српски језик услед недостатка већих и разноврснијих скупова података, а кошта на годишњем нивоу ко Светог Петра кајгана.

Да ли ће ме вештачки агенси познавати боље него што ја познајем себе? Бизарно је колико ми сад већ ChatGPT предлажe добру музику и добре филмове, и како тачно зна шта ми се једе за вечеру, баш погоди мој укус. Од партнера сам то чекала годинама, па ништа и даље.

Вештачки агенси, као модели препоручивања, имаће по свој прилици још више података о вама него што је то случај са неким ранијим верзијама ChatGPT-ја, напросто јер ћете му их сами давати како би што боље обавио задатак. Велике компаније ће вам их продавати као „персонализоване“ асистенте, као да је у питању торбица коју можете да добијете са ушивеним иницијалима и розе марамом уместо жутом. Као и постојећи чет-ботови, и овај модел вештачке интелигенције треба да каже оно што ви желите да чујете сваки пут кад се одушевите његовим одговором, унутар модела се шаље сигнал за наградицу, а модел учи нешто ново о томе како да вас задовољи и шта да вам препоручи да урадите или купите.

Ма колико то не бисмо желели, ипак смо доста предвидљиви, као што смо могли да се уверимо са платформама попут Јутјуба или Нетфликса. На основу два или три одслушана албума или погледана филма, алгоритам нас увлачи у зечју рупу довољно сличног садржаја за који смо убеђени да смо баш то желели да конзумирамо и да смо само ми те посебне пахуље које гледају румунске експе рименталне филмове (иако пише у дну видеа 13 прегледа). За разлику од вештачких агенаса, ваш партнер је делатник са слободном вољом, па можда просто није љубитељ тих филмова. Уосталом, можда је и добро изаћи из зоне комфора, и уживати у нечему новом, неперсонализованом?

Да ли ће вештачки агенси заиста бити нешто као Терминатор или C-3PO? Бојим се да је то пут ка роботима који говоре и понашају се као ми, а одатле бог те пита шта ће да се деси.

Стручњаци из компаније OpenAI су у представљању јавности најновијег ChatGPT5 нагласили да им је циљ да корисници његову употребу као вештачког агенса треба да виде као ћаскање са много паметним другом који можда чак има и докторат. За разлику од претходне „четворке“, која је превише повлађивала корисницима, овај чет-бот, унапређен у вештачког агенса, обучен је да има једну од четири „личности“ (њихов избор термина је, наравно, енглеска реч personality са много онтолошког и психолошког багажа), а то су „штребер“, „циник“, „робот“, и „слушалац“.

Ове „личности“ треба да се прилагођавају вашем начину комуникације са ChatGPT-јем, прави асистент треба некад и да вам се супротстави и сугерише да је захтев за извршавањем задатка можда лош. Па ипак, овде је још увек главни кривац за приписивање „реалистичности“ тим „личностима“ као и за проналажење сличности са нама људима сам човек. Ако је пут до пакла поплочан добрим намерама, пут до робота који говоре и понашају се као ми је поплочан антропоморфизацијом која доводи до тога да их посматрамо, у ма којој форми развоја да су, као сапутнике, другове, асистенте. Антропоморфизација вештачких агенаса може да буде изузетно опасна, јер доводи до формирања парасоцијалних и параафективних односа са нечим што је заправо алат обучен на великим количинама етички и правно гледано дубиозно прикупљених података.

Па ипак, ова опасност није спречила радозналост научника и инжењера који верују да вештачки агенси могу да буду чак искоришћени за фигурирање у психолошким тестовима уместо људи. Истраживачки тим састављен од експерата са Станфорда и из Гуглове лабораторије DeepMind је у мају ове године представио пројекат симулирања око хиљаду реалних људи помоћу вештачких агенаса. Ставови ових људи, изражени у оквиру групе разних психолошких тестова, представљали су материјал за обучавање вештачких агенаса, који су, на крају, репликовали одговоре ових појединаца са око 85% тачности на претходно необрађеном психолошком тесту. Потом је овај тим направио „трезор“ вештачких агенаса као симулатора ставова хиљаду појединаца. Да ли овај „трезор“ може да послужи да се психолошка истраживања врше мимо људских испитаника или у недостатку људских испитаника? Да ли је ово корак ка стварању Терминатора и C-3PO? Прво питање је вредно даљег размишљања, јер носи са собом последице по концепцију истраживања, улоге, и циља друштвених наука. Друго питање је ту да нам одврати пажњу од првог.

Не свиђа ми се што нема неке јасне регулативе ко је крив за грешку вештачког агенса, јер, колико видим, све је по принципу мож’ да буде, ал не мора да значи. Зашто вештачки агенси да не сносе последице за своје понашање кад их сносим ја за своје? Нећу да морам да одговарам за њих.

Амбициозни план великих компанија је прилично налик „трезору“ вештачких агенаса који је створио истраживачки тим састављен од експерата са Станфорда и из Гуглове лабораторије DeepMind. Ланчана комуникација и координација процеса одлучивања вештачких агенаса би омогућили неометан ток рада у одређеним секторима. Један од правника који су напустили Гугл како би радили за адвокатске фирме које се против таквих компанија боре, Бенџамин Софтнес, сугерисао је да је одговорност за једног или више увезаних вештачких агенаса увек на ономе ко финансира њихов развој, јер је најсмисленије „увек прво тужити оне са најдубљим џеповима“. Уз то, америчке осигуравајуће куће су се досетиле да већ сад нуде услуге заштите корисника и наплате одштете за грешке вештачких агенаса. Тако, врхушка компаније Anthropic је пре који месец морала званично да се извини адвокатској фирми Лејтам и Воткинс, која је умало изгубила случај на суду због тога што је њихово чедо, чет6-бот Claude, генерисао једну лажну референцу. За Лејтам и Воткинс би било веома исплативо да су имали осигурање у случају грешке вештачких агенаса, јер би поред извињења добили и доста „бенџамина“.

Стручњаци из компаније OpenAI су у представљању јавности најновијег ChatGPT5 нагласили да им је циљ да корисници његову употребу као вештачког агенса треба да виде као ћаскање са много паметним другом који можда чак има и докторат. За разлику од претходне „четворке“, која је превише повлађивала корисницима, овај чет-бот, унапређен у вештачког агенса, обучен је да има једну од четири „личности“ (њихов избор термина је, наравно, енглеска реч personality са много онтолошког и психолошког багажа), а то су „штребер“, „циник“, „робот“, и „слушалац“.

Међутим, на микронивоу, у вашој канцеларији ствари стоје другачије. Да ли има сврхе да тужите вештачког агенса колегиници из људских ресурса? Шта ако сте се одлучили за ћаскање са оном „циник“ личношћу Chat GPT-ја, па вас је он „навукао“ на превише груб и ироничан имејл шефу, који се увредио? Наредног дана на послу, ваша колегиница је добила пројекат који сте ви жарко желели, а све то због тог глупог вештачког агенса који све може, осим да објасни вашем шефу да је он крив за имејл, а не ви. Авај, пошто смо већ утврдили да вештачки агенси немају интенционалност, те ни разлоге за своје поступке, то значи да немају ни намере да ли ће да поступе на одређени начин. Самим тим немају за шта да буду морално одговорни, ако моралну одговорност повезујемо са намером да се (слободно!) чине одређена дела. Ко је, дакле, крив? Па онај који је обдарен намерама. Јесмо ли то, на несрећу, заиста само ми? И хоћемо ли заувек то бити само ми? Скупа је ова слобода да се дела, скупља од оних силних „бенџамина“ које би Лејтам и Воткинс вероватно добили.

Јесу ли вештачки агенси најбитније откриће у вештачкој интелигенцији досад? Звучи као да јесу, свуда пишу да живимо у добу без преседана. С друге стране, свако мало се рекламирају нека најбитнија открића, тако да више ни сам немам појма.

У свету у ком је све најбитније откриће, ништа заправо није најбитније откриће. Напредак у науци и технологији је ретко када „преко ноћи“, јер су у питању генерације посвећених и талентованих истраживача и инжењера који исправљају грешке „у ходу“ и полако приближавају човечанство ка истинитијем опису света с једне стране, и импресивнијим алатима за интервенције у том свету с друге стране. Међутим, извештавање јавности о њиховом послу није нимало лако, те се из тог разлога спори напредак генерација често своди на тај један, наводно револуционарни тренутак, замрзнут у времену и простору, када треба да изађе нечији чланак на интернет порталу или у дневним новинама. Чињенице и потрага за изворима су, међутим, увек добар начин за проверавање како тврдњи чет-ботова и вештачких агенаса тако и медијских. У часопису за популаризацију науке и технике „Вајерд“, пре тачно тридесет година, изашао је интервју са професорком медија са Масачусетског института за технологију, Пети Маес, која је рекла следеће: „Главни проблем који примећујем је да ће људи бити збуњени у погледу одговорности за поступке вештачких агенаса. Поготово, на пример, за то што им је потребно много времена да се учитају на машини, или јер купују нешто преко интернета без вашег одобрења или знања.“ Професорка Маес потом наводи пример њој врло корисног вештачког агенса, који може да јој сакупи све новинске чланке на одређену тему без обзира на годину издања. Те 1995. године, Валериј Пољаков је пробио рекорд у дужини боравка у свемиру, оставши 438 дана у Свемирској станици Мир, у Јапану је био страшан земљотрес, Нобелова награда за физику се додељује за област физике елементарних честица, а Windows 95 је пуштен у оптицај. Између осталог. Да ли ће опис открића вештачких агенаса бити у будућности уписан баш у ретроспективи 2025. године, или ће то бити неко откриће тренутно слабо видљиво неувежбаном оку и, самим тим, непопуларизовано?

Текст је првобитно објављен у 42. броју часописа Елементи.

Вања Суботић ради на Институту за филозофију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Поље њеног истраживања обухвата филозофију когнитивне науке, филозофију лингвистике, експерименталну филозофију и општу методологију науке. Докторирала је на филозофским аспектима модела заснованих на вештачким неуронским мрежама – као што су, рецимо, модели процесирања природног језика и велики језички модели имплементирани у конверзациону вештачку интелигенцију.

Ауторка текста: др Јована Анђелковић

Сви они који ревносно прате трендове на друштвеним мрежама сигурно су имали прилике да се сретну са популарним међугeнерацијским „окршaјем“ у коме тинејџери и старији двадесетогодишњаци рефлексно одговарају пантомимом на задате речи. Када се каже „телефонирај“ једни би имитирали узимање паметних телефона на длан, док би други палцем и малим прстом симулирали слушалицу поред увета; на команду „спусти прозор у колима“ млађи би притискали замишљено дугме, а старији окретали ручицу која се налазила на вратима аутомобила; команда „фотографиши“ иницира подизање паметног телефона далеко испред лица, или великог фото-апарата који се са две руке приноси очима и кажипрстом активира.

Разлика у годинама није толико велика између ове две групе људи. Да је неко поставио сличне задатке младима из седамнаестог или осамнаестог века, велика је вероватноћа да би одговори на већину питања били усклађенији. Начин на који се технологија рапидно мења, разуме и интуитивно доживљава данас је видљиво другачији и полако прожима свесне и несвесне аспекте нашег живота. Управо је радозналост за откривањем односа између технологије и друштва оно што је прве недеље септембра довело око сто двадесет две хиљаде посетилаца у Линц, на фестивал Арс електроника.

Излагачи на овом фестивалу долазе из различитих дисциплина, испитујући многобројна социо-технолошка питања из аспекта науке, уметности, образовања и активизма. Иако су радови веома специфични, велики број њих је интерактиван, што од посетиоца захтева да преиспита правце у којима се будућност може развијати. Тако, на пример, можете пратити робота-пса који испред себе, корак по корак, пројектује изглед постојећих градских квартова када буду преплављени водом услед глобалног загревања, или можете осетити мирис својих емоција које са вашег лица очитава вештачка интелигенција. Кoришћење технологије у овим радовима има за циљ да изазове чуђење – у позитивном и у негативном смислу – јер се једино таквим искораком из уобичајеног ствара мотивација за акцију. На посетиоцима је, након тога, да одлуче хоће ли свој доживљај искористити да одређене друштвено-технолошке процесе подрже, спрече или преиспитају.

Подстакнут жељом да се будућност активно промишља, теме фестивала су обично јасне и директне. Након прошлогодишњег мисленог експеримента који је гласио „Нада – Ко ће преокренути токове?“, ове године фестивал је пред своју публику поставио питање: „Паника – да или не?“

Шетња кроз бункер панике

Главна поставка фестивала води вас у огроман бункер Пост ситија (некадашњег постројења за складиштење и сортирање поште). Читав ефекат спуштања и проласка кроз овај простор без природног светла ствара одличну подлогу за чулно доживљавање панике које је постепено распоређено у осам „поглавља“. Скупови радова на тај начин обрађују различите аспекте друштвено-технолошких тема: почиње се од моралних граница и контроле (1), преко дистопијских наратива око нас (2), осећаја немоћи и питања како нас паника до тога доводи (3), кризе идентитета (4), до неумерене комерцијализације свега доступног (5), личне слободе уметника (6), материјалних услова живота (7), да би тура завршила великим промишљањем колективне одговорности која нас подсећа да је цео свет улог у игри (8).

Током ове шетње, посетиоци су имали прилику да се сусретну са разним интерактивним садржајима који су неретко били у облику дигиталних или роботизованих симулација природних, органских процеса, постављених тако да изискују нове перспективе за веома стара питања. Таква је, на пример, роботска рука која пркоси гравитацији и узгаја гљиве у дестабилизованим условима, или велики прстен од прстенова, који реферише на динамику флуида и теорију хаоса, приказујући бесмислен људски труд да контролише природни хаос (у овом случају дим).

Поигравање са концептом панике изведено је на веома занимљив начин – „правила игре“, како их је поставка дефинисала, од посетиоца су захтевала да након сваког поглавља застану, размисле о питањима која су отворена, елиминишу једноставне одговоре, пронађу неизвесност о којој се говори, али и општу људску отпорност, након чега је на сваком задатак да да свој сопствени одговор. На постављеним празним зидовима између поглавља, публика је позивана да залепи одговор на питање – како се сада осећате? Понуђена им је неколицина налепница које су варирале између „потпуна паника“, „умерена брига“ и „смиреност“.

Огромни зидови преплављени црвеним, жућкастим или зеленим налепницама које посетиоци остављају тешко је игнорисати. Гледајући те одговоре, не само да се подсећамо да нисмо сами, већ имамо и прилику да завиримо у један велики друштвени експеримент који се одвија директно пред нашим очима. Арс електроника већ годинама изнова проналази нове начине да изађе из форме затворене, једносмерне изложбе и отвара простор за колективни дијалог.

Фестивал који разговара са својом публиком

Поред изложби и перформанса који су се налазили на деветнаест локација у граду, публика је могла да се укључи у заједничке дискусије, радионице, панеле, али и да пронађе простор у неком од креативних кутака где су били доступни свакојаки дигитални и аналoгни алати за слободно коришћење.

Читав Линц претворио се у једно интерактивно мислилиште. То мање изненађује када се дешава у конвенционално креативним просторима као што су универзитет или галерија, али може бити сасвим необично када је у питању градска катедрала. Током отварања фестивала, када су се десетине хиљада посетилаца нашле међу зидинама овог деветнаестовековног здања да слушају композиције аранжиране вештачком интелигенцијом, уз уметничка дела су их чекали портали за експериментисање са материјалима од којих је катедрала изграђена или интерактивни витражи. Ко је желео, имао је прилику да своју фотографију уклопи у дигиталну верзију црквеног витража и на тај начин преиспита улоге које је историја додељивала „важним“ личностима, а посебно женама. На једном месту, дакле, спојили су се вишевековна традиција, са све органима као инструментом страха (и панике), и једна отворена игра импровизације. Резултат је био прилично позитиван, с обзиром на то да се публика није устежавала да експонате додирне или искористи, као ни да заузме удобно место тик уз олтар, док ужива у музици.

Међутим, оно што можда најгласније одјекује из читавог искуства јесте бескрајни потенцијал за промене вођене људском жељом да преиспита и адаптира свет око себе. Та трансформација се не односи само на простор, већ и на усталјене друштвене праксе о којима се разговарало током конференција и панела.

Чему нам служе фестивали? Да ли су у складу са потребама грађана? Кога укључују, а кога искључују? Корак по корак, кроз разне примере добрих пракси, скупили су се одговори који упућују на важност партиципативности, измештања из великих центара и широког ангажовања публике. Неколико посетилаца ће више одговарати амбијент универзитета или галерије, али ће другима удобније бити у њиховим квартовима, парковима или локалним заједницама. Један од искорака ка демократизацији и децентрализацији уметности и науке огледа се у укључивању награде за грађанска научна истраживања у оквире Арс електронике, а посебно у избору победника – пројекат Хероине, финансиран од стране Центра за промоцију науке, говори управо о маргинализованим гласовима чији се простори у јавности тек отварају. Жеља за еманципацијом, истраживањем, разумевањем и сазнањем шири се много даље од универзитетских центара или научних институција и овај фестивал то врло добро препознаје.

Art&Science – два облика једне радозналости

Триста осамдесет девет радова и шест стотина осамдесет четири догађаја често су остављали публику са много више питања него одговора. Тај доживљај, компресован у неколико дана фестивала, у ствари само наглашава комплексност друштвено-технолошких реалности у којима живимо, посебно јер их не доноси постепено, већ одједном. Роботи и камере које вас прате, мапа ратних технологија, машине за сакупљање врисака – све те ствари лако наводе на размишљање о паники. Међутим, иза овог чулно-сазнајног осећаја крије се моћ Art&Science концепта.

Коришћење технологије дозвољава нам да свет посматрамо из перспектива које су биле потпуно незамисливе људским чулaма. Уметници су давно схватили важност технолошких достигнућа за потребе креативног процеса, па су посезали за научним методама како би боље приказали стварност у којој се налазе. Филипо Брунелески је, на пример, користио различита достигнућа у домену оптичких технологија још у ренесанси како би посматрао, описивао и приказивао простор око себе. Жеља за разумевањем видљивог и невидљивог на сличан начин храни радозналост како научника тако и уметника. Оно што је разлика са достигнућима двадесет првог века јесте бројност могућности.

Невероватна брзина којом се свет мења и количина знања која су доступна, представљају изазов једноставном усвајању и разумевању. „Једноставно“ постаје немогуће за традиционални приступ знању. Публика то врло добро разуме, што је показала и посећеност овог уметничко-научног фестивала. Представници Центра за промоцију науке, који читаву једну деценију испитују домете ове методологије рада, имали су прилику да се укључе у дискусију о алтернативним приступима образовању и понуде богате могућности постојећим формама учења за будуће иноваторе наше технолошке стварности. Иако је паника чест гост у разговорима о образовању, добре праксе учесника и домаћина фестивала показале су да је потенцијал за адаптирање на промене огроман и да разни простори лако могу да се претворе у учионице.

Art&Science гради мост између хуманистичког и STEM образовања, који има капацитет да кроз технолошки посредоване креативне експерименте створи неконвенционална истраживачка питања. Након што је узбудљива септембарска недеља у Линцу то доказала, сада Београд чека сопствени сусрет са науком и уметношћу. Од 7. октобра, Силоси ће се претворити у интерактивни простор за све оне који су спремни да прате путање технологије.

Како фестивал од својих посетилаца очекује да се активно укључе у интеракцију са радовима, тако смо и ми решили да вам детаље о експонатима не нудимо кроз своју перспективу, већ да вас мотивишемо да се сами упознате са садржајем фестивала и истражите оно што је доступно у онлајн формату.

Лична карта фестивала:

Име: Ars Electronica Festival

Опис: Арс електроника је водећи светски фестивал који критички и уметнички истражује везу између уметности, технологије и друштва. То је платформа где се уметници, научници, инжењери и филозофи окупљају како би разматрали будућност и утицај дигиталне револуције на наш живот. То није само изложба, већ велики медијски, технолошки и друштвени експеримент.
Фестивал се одржава непрекидно од 1979. године, што га чини једним од најдуговечнијих и најутicајнијих фестивала своје врсте на свету.

Датум: 3–7. септембар 2025.

Место: Линц, Аустрија

Website: https://ars.electronica.art/panic/en/

ОСНОВНЕ ЦЕЛИНЕ:

Годишња тема: Сваке године фестивал има нову централну тему која рефлектује најактуелнија друштвена и технолошка питања (нпр. AI, клима, друштвени односи). Ове године тема је: Паника – да или не?

Изложбе: Широк спектар инсталација, интерактивних експоната и уметничких дела која визуализују главну тему.

Ars Electronica Symposium: Конференција са предавањима и панел-дискусијама водећих светских умова.

Перформанси: Концерти, A/V перформанси и представе које користе високе технологије.

Ars Electronica Prix Gala: Свечана додела интернационалних награда у области уметности. Prix Ars Electronica награде додељене су изузетним уметницима који су награђени Златном Ником (Golden Nica). Поред тога, током фестивала уручене су и S+T+ARTS награде, S+T+ARTS за Африку, као и Ars Electronica награде за дигиталну хуманост, специјалне награде Isao Tomita, State of the ART(ist) и Европске награде за грађанску науку.

Програм за младе: Радионице, вођене туре, едукативни програми (Ars Electronica Campus).

Избор тима Центра за промоцију науке

Др Бојан Кениг: SOTTOBOSCO
Посебно ме је привукла инсталација SOTTOBOSCO, која замишља хибридно растиње обликовaно и органским и вештачким животом. Оно што ме је импресионирало јесте начин на који спаја микророботе и природне елементе у амбијенту који делује истовремено дистопијски и савремено, одражавајући наше свакодневне везе са технологијом и синтетичким материјалима. Уместо да обећава недостижне утопије, ова инсталација суочава нас са сложеношћу садашњости и подсећа да само прихватањем и разумевањем хибридних реалности можемо градити бољу будућност.

Слободан Јовановић: Requiem for an Exit
Requiem for an Exit, добитник главне награде Golden Nica, норвешких аутора Фрода Олдерида и Томаса Квама, 4 метра висока конструкција која инкорпорира огромну главу зналачки мапирану и анимирану и њено дистопијско прорицање, али и сагледавање света у једном мрачном тону који потпуно јасно одговара на питање и поставља закључак по коме је време за панику. Свеопшту нелагоду коју изазива цео перформанс прати спикер чији је глас уморaн, стар и потрошен што некако указује на комплетно стање духа у широким размерама, у доживљају уметника.

Добривоје Лале Ерић: Synthetic Memories
Рад са Фестивала Арс електроника 2025. који је на мене оставио највећи утисак јесте Synthetic Memories групе Domestic Data Streamers из Шпаније. Више је разлога за то, а први је посве личан јер ме привлаче теме које се баве неурогенеративним променама и поремећајима, губитком памћења, сећања и идентитета, док је са друге стране овај рад веома близак концепту предстојећег, десетог издања art+science фестивала, који ће се одржати током октобра у Силосима. Domestic Data Streamers представљају изузетну интердисциплинарну сарадњу која проблему губитка памћења и емоција приступа са сасвим јединствене позиције коришћењем истраживачке методологије, савремених уметничких пракси и актуелних технолошких решења, како би се нечије животне коцкице, успомене и слике рекреирале и, на неки начин, оживеле.

текст: Милица Нешић

За време мојих студија медицине – што није било тако давно – једна од водећих догми у неуронаукама је била да се нове нервне ћелије не стварају током живота. Учили смо да највише неурона (нервих ћелија) имамо када се родимо, и да је потом једина могућа судбина нервног ткива одумирање. А онда се десило нешто неочекивано. У кратком временском периоду почела су да се нижу истраживања која показују управо супротно: неурогенеза код одраслих људи је могућа. У једном малом делу нашег мозга, званом хипокампус, неурони се могу стварати током целог живота. Трачак наде да можемо одложити неумитно огласио је почетак ере неуропластичности. Готово преко ноћи букнуло је интересовање за то како можемо поспешити стварање нових неурона и нових веза међу њима, спречити њихово одумирање и бити што дуже бистре памети. Реч неуропластичност ушла је у свакодневни говор да означи могућност вечне младости ума. Али шта заправо значи и због чега нам је важна покушаћемо да разумемо у даљем тексту.

Неуропластичност подразумева особину мозга да се мења како би се „прилагодио“ захтевима свакодневног живота. Отац модерне неуронауке Рамон и Кахал (да, то је једна особа) међу првима је употребио овај појам да опише способност неурона да се регенеришу. Данас неуропластичност подразумевамо као промену у броју неурона и њихових веза. Ове везе се називају синапсе. Од тога колико успешно синапсе могу да се направе (и елиминишу!) зависи колико ћемо брзо моћи да учимо из искуства и прилагодимо се бројним изазовима живота.

СИНАПСЕ ОД КОЛЕВКЕ ПА ДО ГРОБА ПРВЕ ТРИ ГОДИНЕ

Бебе и мала деца имају највећи број синапси. Ми долазимо на овај свет са 100 милијардинеурона и више трилиона синапси! Са таквимпочетним капиталом није ни чудо штосе најдинамичнији развој управо дешава упрве три године живота.

Бебе су дефинитивно најчудеснији пример неуропластичности који постоји. Ово су мајке одувек знале, али је наука тек одскора развила методологију којом може проучавати бебеће способности. У стручним круговима се често наглашава да бебе имају изразито незрели мозак. То је можда тачно у најужем смислу – да им је скоро за сваку активност потребна помоћ. Међутим, овакво ограничено схватање нас спречава да уочимо неке врло занимљиве бебеће вештине које су ту само накратко, да би се изгубиле пре него што већина нас успе да их уочи.

Бебе су дефинитивно најчудеснији пример неуропластичности који постоји. Ово су мајке одувек знале, али је наука тек одскора развила методологију којом може проучавати бебеће способности.

Рецимо, да ли сте икада у зоолошком врту посматрали шимпанзе? И да ли сте пробали да у групи шимпанза схватите ко је ко? Нама одраслима су просто све шимпанзе исте. Али не и бебама од шест месеци. Оне могу да разликују лица две различите шимпанзе, а ова способност се полако губи већ са девет месеци. Такође, осим што су биолошки освешћеније, бебе су политички коректније од нас. За разлику од одраслих, бебе могу успешно да разликују лица особе друге етничке припадности (рецимо, беба Енглез разликује лица две Кинескиње боље од своје мајке), али ће их више привлачити лица из сопствене етничке групе. Ове невероватне промене бебећих способности, које се дешавају у интервалима од само неколико месеци, резултат су врло динамичних неуропластичних процеса. Конкретно, што је беба више изложена једној врсти искуства (рецимо, гледање лица људи, а не мајмуна) синапсе које преносе ове информације ће ојачати, а синапсе које се не користе биће одстрањене. Али не морамо да се ограничимо на препознавање лица да бисмо се одушевљавали пластичношћу мозга беба и мале деце. Постоји нешто много очигледније, а ништа мање фасцинантно, а то је усвајање језика. Да, мала деца не уче језик, она га усвајају с невероватном лакоћом. Дете рођено у Јапану које се са пет година пресели у Енглеску може да проприча енглески толико добро да постане један од најцењенијих енглеских књижевника у новијој историји (тако је, у питању је Казуо Ишигуро), док се већина одраслих имиграната никада не ослободи нагласка свог матерњег језика.

АДОЛЕСЦЕНЦИЈА

После беба, друго место на трону неуропластичности заузимају адолесценти. Промене у синапсама које се дешавају у овом бурном животном добу имају за циљ да од детета направе човека. Један од кључних неуропластичних процеса који се тада одиграва назива се орезивање синапси (енгл. synaptic prunning) и подразумева да се неуронске везе које се слабије користе одстрањују, а оне које су важне јачају. Ови процеси, који се у мањој мери дешавају током целог живота, у адолесценцији су посебно изражени. У орезивању синапси кључну улогу има имунски систем који помаже да се непотребне неуронске везе елиминишу. Ово „велико спремање“ је поприлично захтевно (због тога адолесцентима треба више сна у односу на децу и одрасле), те чини адолесцентни мозак јако осетљивим на разне стресогене чиниоце. Неки од њих, као што је марихуана, најпогубнији ефекат остварују управо у овом периоду. Такође, већина психијатријских поремећаја се испољи први пут у адолесцентном добу управо због поменуте осетљивости мозга у овој развојној фази. Али када се адолесценција заврши, млада особа добија нове способности које дотад није имала, укључујући бољу контролу емоција, капацитет за одгађање задовољства, дугорочно планирање и развијеније апстрактно мишљење.

МАТРЕСЦЕНЦИЈА – ПОСТАЈАЊЕ МАЈКОМ

Још једна важна транзиција обележена је бурним неуропластичним дешавањима. И мада је у матресценцији степен промена упоредив са онима у адолесценцији, научници су тек одскора почели да их проучавају. И веома су се изненадили. Већ у трудноћи запажа се смањене дебљине мождане коре, које се одржава чак две године након порођаја. До тада је смањене дебљине коре обично повезивано са неким обољењима, попут деменције, што је научнике у први мах збунило. У почетку су истањење кортекса повезали са „трудничким мозгом“, који карактерише расејаност и заборавност, али су каснија истраживања показала да труднице и нове мајке имају израженији субјективни осећај расејаности док су на објективним тестовима пажње и концентрације њихова постигнућа у границама нормалних. Последња истраживања указују да када је питању мозак нових мајки, важи максима „мање је више“. Другим речима, иако је овај период праћен повећаном рањивошћу на психичке тегобе, истањење мождане коре у мајчинству заправо доводи до побољшања одређених когнитивних процеса. У том смислу расејаност будућих мајки се не може схватити као „привремена сенилност“. Напротив, биће да је сличнија расејаности научника који је помало погубљен за свој околину, али само зато што му је сва пажња усмерена на нешто велико и чудесно, од кључног значаја за опстанак човечанства.

Неуропластичност подразумева особину мозга да се мења како би се „прилагодио“ захтевима свакодневног живота. Отац модерне неуронауке Рамон и Кахал (да, то је једна особа) међу првима је употребио овај појам да опише способност неурона да се регенеришу.

СТАРЕЊЕ

Године пролазе нервозним кораком, ми губимо неуропластичност. Међутим, тај губитак није толико велики колико се раније мислило. У суштини, са старењем највише губимо неуроне и синапсе у два региона мозга: хипокампусу (који смо већ помињали на почетку) и чеоном делу мождане коре. Са тим у вези, способности које се смањују током уобичајеног старења повезују се управо са ова два дела мозга. Смањују се способност оријентације у простору (хипокампус), брзина обраде нових информација и планирање и извршавање сложених задатака (чеона мождана кора). Међутим, захваљујући истраживањима на стогодишњацима (којих у неким деловима света има у већем броју) сада знамо да старење не иде нужно руку под руку са пропадањем. Животне навике, поднебље, црте личности, као и друштвени аспект живота значајно утичу на то какву ћемо старост имати.

ТАМНА СТРАНА НЕУРОПЛАСТИЧНОСТИ

Наша врста поседује најпластичнији мозак у животињском свету. То значи да ће изглед и функционисање нашег мозга много више зависити од средине (него од генетике) у односу на мозак других животиња. Наша искуства обликују саму структуру мозга – колико ће он имати неурона, какве ће бити везе међу њима, колики ће бити њихов степен активности… Дакле, утицај искуства, тј. спољашњих околности, на развој људског мозга много је већи него код других живих бића на планети. И то је мач са две оштрице. Са једна стране, тако велика неуропластичност омогућава огроман капацитет за адаптацију и учење (у томе је наша врста без преседана на Земљи). Али цена те неуропластичности јесте повећана рањивост мозга на негативне срединске факторе.

Захваљујући истраживањима на стогодишњацима (којих у неким деловима света има у већем броју) сада знамо да старење не иде нужно руку под руку са пропадањем. Животне навике, поднебље, црте личности, као и друштвени аспект живота значајно утичу на то какву ћемо старост имати.

С обзиром на то да је, посебно у прве три године живота, мозак попут најмеканије глине на којој сваки додир оставља траг, од тога какве су руке вајара умногоме ће зависити резултат његовог рада. Периоди најбурнијих неуропластичних дешавања, када долази до највећег стварања и елиминисања синапси јесу периоди када смо најосетљивији за неки од поремећаја психичког здравља. То су управо фазе живота описане у претходном делу. Ако све иде како треба и имамо подржавајућу средину, онда ћемо се развијати у радознале, креативне и прилагодљиве особе. Ако у овим формативним периодима имамо лоше срединске факторе, онда наш мозак можда неће моћи да достигне своје пуне потенцијале. Према томе, иста ствар – неуропластичност – чини нас и моћним и рањивим.

НЕИСТРАЖЕНА ПОЉА

Још је много отворених питања када спомињемо неуропластичност. Тек смо последњих неколико година почели заиста да увиђамо утицај различитих чинилаца околине на структуру и функцију нашег мозга. Како наши блиски односи утичу на наше синапсе? А медитација? Психотерапија? Да ли су полни хормони ти који стварају разлике између мозга мушкараца и жена или већи ефекат у томе има средина? И тек што смо загребали површину истраживања о матресценцији, кад ето још једне интригантне животне фазе која тражи да буде одгонетнута… О патресценцији и постајању татом, као и о поменутим горућим питањима, тек ћемо сазнавати и, верујем, бити пријатно изненађени.

Текст је првобитно објављен у 41. издању часописа Елементи.

Милица Нешић је лекар, психијатар, запослена на Клиници за психијатрију Универзитетског клиничког центра Србије. Докторат из области неуронаука одбранила је на Медицинском факултету у Београду, где ради као клинички асистент. Њено поље научног рада је еволуциона психијатрија. Посебно је занима еволуционо порекло језика и сложених моторних радњи, које истражује кроз призму великих психијатријских поремећаја.

Последње две године биле су најтоплије досад забележене у историји мерења, како у Србији тако и у свету. Истовремено, екстремни временски догађаји, топлотни таласи, јаке олује, дуготрајне суше и обилне падавине, постају све учесталији и интензивнији.  Разумевање ових промена кључно је за прилагођавање и ублажавање њихових последица, а у томе пресудну улогу имају осматрања са копна, из ваздуха, мора и свемира, као и климатски модели.

„Оно што не можете измерити не можете ни контролисати“ – овај принцип познат је научницима и стручњацима широм света, а у борби против климатских промена подаци су кључни. Сваког дана глобално се генерише 2,5 милијарди гигабајта података, а њихова правилна анализа помаже нам да боље разумемо промене које се дешавају и осмислимо ефикасне стратегије прилагођавања. На пример, научници користе климатске моделе да испитују како се број и интензитет екстремних догађаја мењају у односу на прошлост и у којој мери су те промене последица повећаних емисија гасова стаклене баште. Истраживања јасно упозоравају да су услед климатских промена екстремни климатски догађаји чешћи и деструктивнији него што је то био случај у прошлости. Иако су по дефиницији ретки, екстремни догађаји попут суша, топлотних таласа, поплава и олуја, шумских пожара, урагана, због свог утицаја на друштво и екосистем изучавају се са посебном пажњом. У Србији, према Националном савету за климу, пољопривреда је један од најрањивијих сектора када је реч о климатским променама.

То потврђује и пример из 2012. године, када је једна суша проузроковала штету у пољопривреди процењену на чак две милијарде долара. Дугорочне анализе показују да се учесталост летњих суша у Србији удвостручила, готово свака друга година у последње две деценије била је сушна, а овај тренд директно је повезан с климатским променама. Слична ситуација забележена је и 2024. године, када је екстремна суша погодила чак 92% територије Србије. Поред суша, растућа температура доприноси и другим екстремним појавама, попут бујичних поплава које су последица јаких олуја и исушеног тла смањене пропустљивости. Климатолошке анализе јасно позиционирају Србију међу високо угрожене регионе, јер се налази у оквиру медитеранске области, где су климатске промене израженије и одвијају се бржим темпом него у многим другим деловима света. Климатске промене представљају глобални изазов који захтева мултидисциплинарни приступ и међународну сарадњу. Уколико се, на пример, истражују климатски екстреми, метеоролози имају кључну улогу у прикупљању, праћењу и анализи временских података, док инжењери и урбанисти истражују како ови догађаји утичу на инфраструктуру и градске средине. Биолози и еколози испитују како климатске промене утичу на екосистеме и биодиверзитет, док социолози могу анализирати друштвене и економске последице климатских промена. Све ове перспективе су важне за разумевање проблема климатских екстрема и развој ефикасних стратегија за прилагођавање и ублажавање последица климатских екстрема. У таквом свету, климатски сервиси постају кључни алат за доношење информисаних одлука у свим секторима друштва.

Климатски сервиси су системи који омогућавају приступ, анализу и интерпретацију климатских података како би помогли у планирању и прилагођавању на климатске промене. Њихов циљ је да научна сазнања о клими учине доступним и применљивим у реалном свету – од урбаног планирања и пољопривреде до енергетике и здравства. Они повезују науку и праксу, нудећи корисницима поуздане информације о прошлим, садашњим и будућим климатским условима. Стога је циљ климатских сервиса да успоставe јединствену и свеобухватну базу података, чиме би се пружила подршка секторским студијама о утицају климатских промена (пољопривреда, јавно здравље, инфраструктура, водопривреда, шумарство), али и унапредила едукација младих научника и професионалаца из различитих области у анализи, интерпретацији и примени метеоролошких података. Омогућавање лаког и отвореног приступа овим информацијама корисницима у секторима попут пољопривреде и шумарства доприноси прецизнијој процени ризика и последица екстремних временских и климатских догађаја на живот и привреду у Србији. Поред дугорочне отпорности на климатске промене, квалитетне информације омогућавају и правовремену реакцију на екстремне временске прилике. На основу поузданих података можемо ефикасније упозоравати становништво у угроженим подручјима, унапред планирати мере заштите и благовремено организовати помоћ у случају природних катастрофа. Овим приступом јачамо способност прилагођавања и отпорност друштва на све израженије климатске изазове.

Док глобални научни центри већ годинама прикупљају и анализирају климатске податке, у Србији се недавно појавио дигитални алат који омогућава ширем кругу корисника да дође до релевантних информација. То је Дигитални атлас климе прилагођен за Србију, онлајн бесплатна платформа која пружа увид у тренутне и будуће климатске промене на основу метеоролошких и геопросторних података.

Непрестани напредак науке и технологије омогућава нам коришћење модерних инструмената за прикупљање података на метеоролошким станицама и прецизна сателитска мерења, а затим и њихову систематизацију. Поред података који нам пружају детаљан увид у прошле и тренутне климатске услове, важне информације и увид у будуће услове пружају нам климатске пројекције добијене коришћењем нумеричких модела. Климатски сервиси интегришу податке из различитих извора, нудећи персонализоване информације које могу користити истраживачи, доносиоци одлука, компаније и појединци.

Један занимљив актуелни светски пројекат јесте Destimation Earth, иницијатива која има за циљ креирање „дигиталне близнакиње“ планете Земље – симулације која ће представљати њену компјутерску верзију, како би се климатске промене и њихове социо-економске последице, а затим и могуће стратегије прилагођавања и ублажавања, могле изучавати у целости на јединствен начин. Док глобални научни центри већ годинама прикупљају и анализирају климатске податке, у Србији се недавно појавио дигитални алат који омогућава ширем кругу корисника да дође до релевантних информација. То је Дигитални атлас климе прилагођен за Србију, онлајн бесплатна платформа која пружа увид у тренутне и будуће климатске промене на основу метеоролошких и геопросторних података. Дигитални атлас климе Србије развијен је у сарадњи са Физичким факултетом Универзитета у Београду и Neopix-ом, у оквиру NAP пројекта (Унапређење средњорочног и дугорочног планирања прилагођавања на измењене климатске услове у Републици Србији), уз подршку УНДП-а (Програм Уједињених нација за развој) и Министарства за заштиту животне средине.

У питању је платформа која укључује климатске податке осмотрене у прошлости и пројекције регионалних климатских модела за целу земљу, као и на регионалном и локалном нивоу. Нарочито је корисно што на брз и једноставан начин можете доћи до релевантних информација специфичних за нашу земљу о осмотреним променама климе током последњих неколико деценија, али и о могућим променама у будућности у зависности од одабраног сценарија емисија гасова са ефектом стаклене баште.

Иако се климатска истраживања широм Европе ослањају на исте глобалне базе података, као што је Copernicus Climate Data Store, имати специјализован сервис прилагођен Србији значи располагање прецизнијим информацијама и њихову лакшу примену у локалним анализама. Уместо да корисници сами обрађују велике количине података, Aтлас нуди већ систематизоване и визуелно приказане пројекције – карте и графиконе за различите сезонске и годишње анализе и податке, чиме се штеди време и олакшава доношење информисаних одлука. Атлас обухвата широк спектар климатских променљивих, укључујући температуру, падавине и специфичне климатске индексе.

Сви климатски подаци представљени у Дигиталном атласу климе Србије јавно су доступни и бесплатни, и преузети у дигитално читљивом формату, погодном за даљу анализу алатима попут Ексела или GIS софтвера. Платформа пружа могућност преузимања сирових података за даљу анализу, што је посебно корисно за истраживаче и стручњаке у области климатологије. Поред тога, Атлас нуди детаљна упутства за коришћење, као и информације о пројекту и контакт податке за додатна питања.

Дигитални атлас климе Србије настао је како би смањио јаз између климатских информација и њихове примене у различитим секторима. За разлику од сличних платформи у свету, ова платформа је осмишљена тако да буде приступачна широком спектру корисника, од оних са минималним предзнањем, укључујући ученике и наставнике који је могу користити у едукативне сврхе, па све до стручњака којима су потребни прецизни и поуздани подаци за даља истраживања. Неколико радионица о употреби Дигиталног атласа је већ до сада одржано за истраживаче и стручњаке из академске заједнице, за представнике из министарстава и доносиоце одлука у државној управи и локалним самоуправама, као и за стручњаке из разних института у Србији.

Текст је оригинално објављен у 40. броју часописа Елементи.

Милица Тошић је студенткиња докторских студија метеорологије на Физичком факултету Универзитета у Београду, где ради као истраживач-сарадник и сарадник у настави. Бави се климатологијом и анализом климатолошких података, нумеричким моделирањем атмосфере, а у склопу свог доктората истражује екстремне временске и климатске догађаје и испитује нове методе за њихову предикцију.

Владимир Ђурђевић ради као редовни професор на Институту за метеорологију Физичког факултета у Београду. Бави се развојем нумеричких модела за прогнозу времена и симулирање климе и анализом климатских података. У слободно време црта, промовише отворене податке и слободан софтвер.

Ирида Лазић је истраживач и сарадник у настави на Физичком факултету Универзитета у Београду. Као студенткиња докторских студија, бави се нумеричким климатским моделирањем и истражује како да побољша климатске пројекције и дочара нам каква нас клима очекује у будућности.

Текст: Ана Самарџић

Фото: Марко Рисовић

Главни мотив који доминира на београдским фасадама је човек. Он је у оквиру различитих фигуралних група или појединачних фасадних скулптура, заступљен као декоративни и/или симболични елемент. Но, пре него што је дошло до његове појаве, фасаде у Београду су најпре украшавали геометријски и флорални мотиви, који су и до данас вероватно остали најбројнији, због своје декоративне природе. Сакралне и профане грађевине имале су своје одговарајуће орнаменте, док су здања у којима су биле смештене јавне институције неретко имале хералдичка обележја. Након геометризације и вегетације, у београдској архитектури уследио је низ уметничких стилова чије су се одлике смењивале на фасадама кроз читав 19. и у првој половини 20. века. У погледу декоративности и богатства композиције, најплоднији су били академизам, а потом сецесија и арт деко. Разноврсно цвеће, воће, као и животиње били су део сцена, које су са појавом академизма постајале све сложеније, док су људске фигуре или лица, реална или каткад изобличена, била део алегоријских персонификација. Веома заступљене су биле митолошке сцене, у којима су учествовале како стварне тако и имагинарне животиње. Поједина митска бића представљала су симболе за одређене грађевине, попут статуе Хермеса или Меркура, старогрчког божанства и гласника богова, који је био заштитник банака и штедионица и уједно један од најучесталијих митолошких мотива на београдским фасадама. Реални лавови или они налик на надреалне звери били су чувари врата и капија са јасном заштитном улогом и изазивањем страхопоштовања код посетилаца. Занимљиво је уочити и одређене групе мотива који се појављују на београдским грађевинама у виду фасадних скулптура или рељефа, а говоре о професијама њихових ктитора.

РАСЦВЕТАНЕ ФАСАДЕ

Прва асоцијација на флоралне мотиве када је реч о архитектури и примењеној уметности, многима је вероватно сецесија или арт нуво. Пре него што је овај наговештај модерности стигао у српску престоницу крајем 19. века, грађевине из претходног периода биле су богате мотивима акантусовог лишћа, гирланди, винове лозе, различитих врежа и преплета трака у које су биле уткане традиционалне стилизоване форме цвећа још од средњег века или љиљана који су проналазили посебно место у хералдици и сакралној архитектури. Ипак, сецесија је допринела томе да флорална декорација преовлада на фасадама, у почетку стидљиво и са само понеким мотивом као наговештајем новог стила, а потом и у свим његовим варијатетима као што је то био случај широм Европе. Сецесијско биље било је стилизовано и претежно је стремило вертикали са спирално увијеним крајевима, као и други елементи овог стила, познатог по кривим линијама. Различити типови трске, ириса, љиљана, локвања и сунцокрета били су најчешће заступљени.

Једна од првих фасада декорисаних елементима сецесије била је кућа архитекте Јована Смедеревца, подигнута 1901. године на углу данашње Нушићеве и Македонске улице. Иако је она по својој структури и концепцији и даље била академистичко здање, богата флорална пластика најавила је нову естетику. Између прозора на овој грађевини и данас се могу уочити рељефи у виду ваза налик на амфоре са букетима од два или више цветова, широм отворених или у пупољцима, док се изнад прозора налазе појединачни цветови или у паровима, испреплетани типичним сецесијским кривуљама. Само годину дана касније, 1902, према нацртима архитекте Милана Антоновића саграђена је зграда Друштва за улепшавање Врачара. Друштво је основано 1884. године са циљем да се побољшају услови за живот у овом делу града. Убрзо је оно изградило апотеку, пошту, банку, штедионицу, а у плану је била и изградња пијаце и сађење зеленила.

Зграда је и данас остала препознатљива по централном мотиву на главној фасади – мозаику са рељефом у виду дрвета са плодовима. Готово климтовски, златни тон мозаика, као и стилизовано сецесијско дрво подсећају на исте мотиве са зграде бечке сецесије подигнуте 1898. године у аустријској престоници, као и на дрво са насловне стране часописа Ver Sacrum (Свето пролеће), званичног листа сецесије, који је основала иста група бечких уметника, предвођена управо Климтом. Сецесијски мотив на Антоновићевој фасади симболизовао је засађене врачарске дрвореде. Уколико се посматрач добро загледа у атику од кованог гвожђа (иначе врло заступљеног и препознатљивог начина обраде овог материјала у сецесији) на врху Антоновићевог здања, поред исписане 1902. године, као године завршетка радова, приметиће да се у том преплету кривих линија налазе и орнаменти у облику псећих глава.

ЧУВАЈ СЕ ПСА!

Мотив пса се релативно често јавља на београдским фасадама. Занимљиве су две скулптуре ловачких паса чувара који на тракама од храстовог лишћа стоје са обе стране дворишне капије куће Леоне Панајот у Француској 31, сецесијског здања које је подигао архитекта Петар Бајаловић 1908. године. Исти мотив јавља се и на унутрашњем степеништу куће Уроша Предића у Светогорској улици, коју је исте године пројектовао архитекта Никола Несторовић, користивши такође сецесијску орнаментику. Фигура пса који прати богињу лова Дијану са тоболцем, постављена је на балустради куполе данашњег Министарства спољашњих послова Републике Србије. Овакав избор мотива не чуди, с обзиром на то да је грађевина подигнута у периоду од 1923. до 1928. године, првобитно за потребе Министарства шума и руда, те је богиња са ловачким псом, рад скулптора Петра Палавичинија, била логичан избор као персонификација шумарства. Ово здање су, иначе, започели архитекте Драгиша Брашован и Никола Несторовић, а изградњу је наставио Николај Краснов. Још једном је, у периоду између 1929. и 1933. године, Палавичини имао прилику да на здању Амбасаде Републике Француске у Београду, на рељефу фасаде са дворишне стране представи ловачког пса. Арт деко је неговао скулптуре издужених, витких и елегантних хртова. Пси су у оквиру рељефа представљени и на митолошкој сцени борбе дечака Херкула са змијом на згради из 1927. године у Улици Краља Милутина 33; на осмоугаоном рељефу са женом на згради из 1928. године у Светогорској 46; на два иста рељефа са мушкарцем и женом на згради из 1932. године у Улици Војводе Миленка 20, као и на рељефу са мушкарцем на згради из 1934. године у Новопазарској 33. Пси чувари представљени су и са обе стране улазне капије у вилу Стевке Милићевић у Ужичкој 54, коју су браћа архитекте, Петар и Бранко Крстић, саградили у периоду између 1929. и 1930. године.

КАМЕНА МЕНАЖЕРИЈА

Много пре него што су лавови на капијама постали симбол кича у архитектури деведесетих година 20. века, они су на појединим вилама били одраз укуса са значајном симболиком чувара који штите дом, неретко чак и дословно држећи штит са породичним грбом. Лав је антички и хералдички мотив, али и симбол снаге, Сунца или Христа у зависности од контекста и времена. На улазу у два здања подигнута 1928. године, скулптуре лавова са обе стране степеништа налазе се у дворишној згради у Улици адмирала Гепрата 11, као и на улазном степеништу Државног архива Србије у Карнегијевој улици, грађеног према пројекту Николаја Краснова. Мотив главе лава направљен од правог или вештачког камена, гипса или дрвета, налазио се често и на вратима, изнад прозора или пак на фонтанама, какав је случај са Теразијском чесмом, радом вајара Франца Лорана, која је подигнута 1860. године по налогу кнеза Милоша Обреновића. Лавље главе се могу пронаћи и на фасади куће браће Јована и Максима Николића у Његошевој улици 11, грађеној између 1912. и 1914. године, према пројекту Бранка Таназевића, као и на фасади зграде у Улици Светозара Марковића 12, подигнутој 1922. године, изнад којих се налази рељеф са женом и лавицом, док се један рељеф са мушкарцем и лавом, настао према нацртима Милутина Борисављевића, а у извођењу Бедриха Зеленог, налази на згради у Бранковој 16, подигнутој 1932. године. У нешто страшнијем, зверскијем и гротескнијем облику, лавље главе се могу наћи на згради у Нушићевој 4, а потом и у Његошевој 20, на кући пуковника Елезовића, коју је 1927. године подигао Александар Дероко у модерном српско-византијском стилу, а на којој се мотив лава са ланетом налази и у једној неосредњовековној естетици на рељефу изнад лукова еркера, раду скулптора Живојина Лукића. На Шкаркиној вили у Делиградској 13, рађеној према пројекту Драгише Брашована, 1927. године, на плитком рељефу изнад лукова централних прозора налазе се два пропета лава, као продукт радионице архитекте Матије Блеха, која такође подсећају на романтичарску визију средњег века, па чак и готичких палата.

 НЕКЕ ПТИЦЕ НИКАД НЕ ПОЛЕТЕ…

…Посебно уколико су направљене од вештачког камена, што је чест случај на фасадној скулптури. Неодређене птице су релативно заступљен мотив, претежно на рељефима међуратних фасада. Од конкретних врста птица, најучесталији су голубови, посебно када је реч о рељефима са младим женама које их држе на длану, али и орлови због своје традиционалне симболичке и хералдичке улоге. Сове и соколови су ређе заступљени, углавном у оквиру појединих алегоријских сцена. На углу улица Краља Петра и Кнеза Симе Марковића налази се зграда подигнута крајем 19. века, која испод угаоног еркера има рељефну скулптуру орла раширених крила направљеног од вештачког камена у виду декоративне конзоле. На данашњој згради Народног музеја, коју су као палату Управе фондова 1903. године подигли архитекте Никола Несторовић и Андра Стевановић, мотив орла се налази на куполи изнад окулуса, као и на једанаест прозора првог спрата, постављених на доње ивице заједно са венцима. Две скулптуре орла, такође направљених од вештачког камена, налазе се и на крајевима угаоних фасада у висини мансарде на кући Ђорђа Вуча у Карађорђевој улици 61, познатој и као Вучина кућа на Сави, која је подигнута 1908. године према пројекту архитекте Димитрија Т. Лека. Мотив орла јавља се и на Студентском тргу 11, на кући над тимпаноном централног прозора првог спрата. У духу арт декоа, мотив жене са голубом, такође скулптурално дело Петра Палавичинија, појављује се на горепоменутој балустради куполе некадашњег Министарства шума и руда, док се овај мотив, али у кружном каменом рељефу, као рад Илије Коларевића, налази на згради из 1932. године у Улици Кнеза Милоша 78.

У Улици Краља Милутина, мотив голуба налази се на неколико зграда на бројевима 6 из 1940. године, 7 из 1928. године и 15 из 1936. године. На поменутој згради број 7, налази се и мотив сокола, док се соко појављује и на згради на Теразијама 38. Сова је као симбол мудрости и науке део композиције рељефа на зградама у Булевару ослобођења 2, подигнутој 1928. године, као и на згради у Кумановској 13, из 1930. године. Лабудови се у оквиру скулпторалне групе налазе на врху виле Владе Илића, коју је подигао Александар Ђорђевић 1928. године у Венизелосовој 31; у виду медаљона аутора Риста Стијовића у ходнику зграде данашњег Позоришта на Теразијама, док су се све до пре неколико година два сучељена лабуда као декорација улазних врата налазила на Робном магазину Виктора Азриела из 1907. године.

НА ДОМАЋЕМ ТЕРЕНУ

Овце, волови, свиње и коњи представљени су на фасадама на немалом броју зграда, али претежно у оквиру фигуралних група. Такве су две групе скулптура, једна мушкарца и жене са волом и друга мушкарца и жене са свињом, које се налазе изнад главног венца завршног спрата, аутора Марка Шорака, на згради подигнутој 1929. године на Булевару краља Александра 126. У Улици Маршала Бирјузова 21 налази се зграда са рељефима од којих је један са сценом „Концерт у пољу“ на којој се налазе пастир са фрулом, пастирица и овце. Исти рељефи непознатог аутора се понављају на неколико места у граду, што није било необично, с обзиром на то да су их често изводили ликоресци – грађевински мајстори, уз помоћ калупа. Коњи су се претежно појављивали у оквиру композиција коњаника, нарочито Св. Ђорђа, као што је то случај на поменутој кући браће Николић у Његошевој. Вредни пажње су и случаји у којима су мотиви на фасади указивали на професију поручиоца здања. Такав пример је глава свиње која се налази високо на згради коју је пројектовао Фрањо Урбан 1929, а која је изграђена 1937. године на углу Светогорске и Таковске.

Глава свиње представљала је омаж професији којом се власник и поручилац зграде, богати трговац Сима Николић, бавио. Постављена је у знак захвалности за његов уносан посао и велики извоз свиња. Николић је био један од оснивача Месарске банке, чији су се станови налазили у овој згради на углу Светогорске и Таковске, а централа ове банке налазила се на Зеленом венцу у згради која и данас постоји и на којој се могу видети главе бикова у виду конзола. Од домаћих животиња, на фасадама се појављује и мачка, која се јасно уочава само на једном месту, у оквиру групе плитких рељефа, заједно са женом која је држи на згради у Влајковићевој 16, подигнутој 1930. године. Рељефе је извео Живојин Лукић према нацртима Бранка Крстића.

ЧИТАВ МОРСКИ СВЕТ

За град који нема море, Београд има релативно бројне морске мотиве на фасадама. Најчешће су то рибе, али и изузетно стилизовани (па и готово непрепознатљиви) делфини. Дечак са мрежом и рибом у једном од кружних рељефа, налази се на згради подигнутој 1940. године у Скадарској 20. Не сасвим на спољној фасади, већ у ентеријеру, у Позоришту на Теразијама, некадашњој палати Пензионог фонда, саграђеној у периоду од 1938. до 1940. године према пројекту Григорија Самојлова, налази се мноштво морских мотива. Ипак, некадашња Јадранско-подунавска банка, здање немачког архитекте Аугуста Рајнфелса из 1924. године, а данас једна од најрепрезентативнијих арт деко палата, на углу Кнеза Милоша и Краља Милана, поседује једну од најкреативнијих тематских и симболичних фасадних декорација за коју су били заслужни Лојзе Долинар и Тома Росандић. Поред различитих водених божанстава, животињице које се овде појављују из морских дубина су рак, морски коњиц, медуза и риба.7

КОРПЕ СА ВОЋЕМ

Поред плодова мора, велику заступљеност имају и воћни плодови на фасадама, посебно на међуратним здањима изграђеним у ар деко стилу. Јабуке и грожђе су, можда и у складу са подручјем, најзаступљенији. Препуне корпе и рогови изобиља делови су алегоријских композиција које треба да представе богатство и благостање власника или поручиоца здања. Једна таква сцена са породицом и корпом воћа, аутора Риста Стијовића, налази се на згради у Брегалничкој 9, док се један веома егзотичан рељеф Аце Стојановића са мотивом жене са фригијском капом и тањиром воћа налази на згради у Захумској 29, мада се ови медаљони појављују на још неколико места.

Од готово слободних фигура у простору, реалног приказа и пуноће представе до стилизованих композиција на плитким рељефима, биљни и животињски свет, као и сви други мотиви на фасадној скулптури, говоре о прихватању стилских одлика, које са разноврсним, претежно западноевропским уметничким утицајима, пристижу у Београд крајем 19. века и прилагођавају се подручју, попримајући локални карактер, па све до прве половине 20. века, када декоративност дефинитивно уступа место прочишћеним и неретко у потпуности огољеним модернистичким фасадама. Од уметника који су оставили трага у фасадној скулптури издвајају се Ђорђе Јовановић, Фрања Валдман, Петар Палавичини, Живојин Лукић, Лозје Долинар, Ристо Стијовић, Сретен Стојановић, Тома Росандић, Аца Стојановић, Драгомир Арамбашић, Илија Коларевић, Бедрих Зелени, Владимир Загородњук и многи други. Они су углавном са успехом прелазили пут од врло детаљног и реалног начина представљања лика, али и обраде материјала, претежно вештачког камена, до прихватања стилизације мотива, а многи од њих су се адаптирали на савремене надолазеће уметничке правце, увек са жељом да Београду пруже модеран изглед.

Овај текст оригинално је објављен у 38. броју часописа Елементи.

Ауторка је мастер историје уметности и кустоскиња. Пише научне и научнопопуларне радове из области историје уметности и визуелне културе. Она је чланица-сарадница Одељења за ликовне уметности Матице српске, чланица УЛУПУДС-а, НК ICOM Србије, као и чланица редакције и ауторка онлајн часописа КУШ!

Текст: Вања Суботић

Прва видео-игрица која ми је окупирала пажњу и слободно време када сам била у основној школи била је Симс, сада међу носталгичарима познатија као „добри стари Симс кец“. Ова игрица се заснивала на прављењу симулације људи и свакодневног живота. Тако, играчи „праве“ виртуелне људе (Симове би био најпрецизнији термин, али их ја одувек зовем Симси и остајем при том називу јер ми је тренутно моје сећање на детињство важније од језичке педантерије), за које бирају изглед лица, тела, одећу, а потом их „усељавају“ у виртуелне куће, које могу да се граде „од нуле“ и опремају намештајем. Моја сестра и ја смо у том погледу имале врло функционалну и међусобно толерантну поделу рада: она гради и опрема куће (прецизно, стрпљиво и неретко до бизарних детаља), док ја са Симсима „живим“ (хаотично, нестрпљиво, без бриге око детаља). Ово је израз којим смо означавале све што се тим Симсима догађа након усељења – тражење посла, партнера, рађање деце, губљење посла, дружење, и слично. Посебан део за сваког играча (барем се надам да нисам усамљена у томе), био је да открије на које све начине Симси умиру приликом играња игрице. Молим вас,наставите да читате, ово ће заиста имати поенту, није толико морбидно.

Развојем конверзационе вештачке интелигенције и технологије дигиталне проширене стварности, дошли смо до јединствене креације – персонализованих дигиталних близанаца. Дигитални близанци представљају виртуелне реплике или симулације правих људи.

„Класични“ начин умирања је да се у једном тренутку појави Косач смрти који нешто баја гледајући у таблицу коју држи, потом Симси испаре у диму, појави се урна, и, најзад, нема их више у игри. „Некласични“ начини умирања су подразумевали избијање пожара током спремања оброка (ако нисте издвојили паре за детектор дима који кошта 40 симолеона), дављење у базену (поготово ако играч прода степенице за улазак и излазак из базена, не питајте ме како знам, хвала), или исцрпљеност, то јест кад Симси уђу у црвени стадијум енергије и глади. Имајући у виду да је готово свако ко је играо ову игрицу направио себе или своју породицу – јер шта је друго природније урадити у игрици чија је главна тема симулација свакодневног живота – сусрет са дигиталном смрти је у Симсу био правило пре него изузетак. С тим што, за разлику од реалног живота, у Симсу је увек било могуће направити другу Вању и кренути све из почетка.

Међутим, развојем конверзационе вештачке интелигенције и технологије дигиталне проширене стварности, дошли смо до јединствене креације – персонализованих дигиталних близанаца. Дигитални близанци представљају виртуелне реплике или симулације правих људи. Како би то изгледало имати дигиталног близанца? Захваљујући конверзационој вештачкој интелигенцији, то јест чет-ботовима који би били обучавани на персонализованим скуповима текстуалних података, укључујући објаве на друштвеним мрежама, виртуелна реплика би у дигиталној реалности не само изгледала слично као ми, већ би могла и да звучи као ми, као и да комуницира на начин карактеристичан за нас. Тренутно је још увек фокус на развијању комуникативног аспекта дигиталних близанаца, јер изгледа да нам је на првом месту да ли можемо да разговарамо и, чак, чујемо виртуелну реплику. Симси, на пример, иако могу да се направе да изгледају као наше копије (уз доста труда и добре воље), ипак не комуницирају и не испуштају артикулисане гласове. То игрицу чини још увек довољно удаљеном од реалности, а нас „оригинале“ довољно заробљеним у властитој кожи. Ироније ли, чет-бот који нема чак ни виртуелну кожу више ће нам се учинити људским него иједан Симс – напросто јер са чет-ботом делимо мисли, ставове, и сећања. У складу са тим, можемо увести три врсте персонализованих дигиталних близанаца о којима ће у остатку текста бити речи. Прва врста су дигитални близанци који служе за „оживљавање“ битних људи из прошлости из домена науке и филозофије, како бисмо могли да поразговарамо са њима. Друга врста су дигитални близанци, који се још називају смрт-ботови (према енгл. deathbots) или жали-ботови (према енгл. griefbots), према својој функцији за пружање дигиталне бесмртности драгим људима који у реалном животу нису више са нама. Трећа врста је, у суштини, специјална примена друге – дигитални близанци могу имати важну улогу у култури сећања на жртве Холокауста, омогућавајући да се гласови преживелих чују дуго након што њих не буде више било. За све три врсте је, дакле, заједничко то што нам пружају начин да заобиђемо, преваримо, „изврдамо“, потиснемо оно што изгледа неминовно и што је поразило чак и Гилгамеша, краља Урука који је био две трећине бог, а једну трећину човек – крај, коначност, смртност.

ЖИВ ЈЕ ДЕНЕТ, УМРО НИЈЕ ДОК ЈЕ ДИГИТАЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ

Истраживачки тим који чине Ерик Швицгебел, Дејвид Швицгебел и Ана Штрасер, представио је 2023. године првог персонализованог чет-бота који одговара на филозофска питања под називом DigiDan. DigiDan је фино подешени ChatGPT, базиран на GPT-3 великом језичком моделу, који је обучен на основу специфичног и контролисаног скупа података – сабрана дела филозофа Имануела Канта, књиге и радови филозофа Данијела Денета, као и блог самог Ерика Швицгебела, који садржи текстове водећих експерата у савременој филозофији духа и филозофији когнитивне науке. Као и сам ChatGPT, DigiDan даје уверљиве одговоре на питања и учествује у филозофској дебати захваљујући могућности предвиђања следеће речи у реченици на основу алгоритама дубоког учења. Другим речима, велики језички модел „учи“ да статистички класификује вероватноћу појављивања одређених речи како би „изабрао“ која је највероватнија комбинација речи на основу скупа података, и тако нам предложио одређени излазни резултат. Фино подешавање је укључивало то да отац и син Швицгебел уз Штрасер додатно „подуче“ чет-бота да језички шаблони одговарају томе како иначе Данијел Денет пише – од структуре саме реченице до Денетовог препознатљивог стила и хумора. Овде је важно напоменути да су истраживачи добили дозволу од самог Денета да спроведу пројекат. Колико су заиста били успешни у прављењу виртуелне реплике Данијела Денета? Истраживачки тим је окупио више од 400 људи са различитим степеном познавања филозофије, и резултати су били изузетно занимљиви: школовани филозофи и редовни читаоци Швицгебеловог блога су само у 50% случајева успели да препознају који одговори су директно од речи до речи преузети из Денетових текстова и књига, а које је генерисао DigiDan. У случају лаика, проценти су, очекивано, још нижи – само у 20% случајева су могли да разликују виртуелну реплику филозофа од оригинала. Убрзо након што је ово истраживање публиковано, Данијел Денет, један од најутицајнијих филозофа друге половине двадесетог и прве половине двадесет првог века, преминуо је у осамдесет другој години. Међутим, могућност комуницирања са DigiDan-ом пружа прилику без преседана свим студентима филозофије, ма где студирали – да дебатују, постављају питања и уче од Данијела Денета, виртуелном главом и брадом.

DigiDan је фино подешени ChatGPT, базиран на GPT-3 великом језичком моделу, који је обучен на основу специфичног и контролисаног скупа података – сабрана дела филозофа Имануела Канта, књиге и радови филозофа Данијела Денета, као и блог самог Ерика Швицгебела.

Већина филозофа и научника и пише како би нешто остало иза њих – бесмртност је гарантована једном Имануелу Канту или Исаку Њутну. Кардинал Ришеље, заслужан за оснивање Француске академије науке између 1634. и 1635. године, предложио је да на згради Академије пише „До бесмртности“, а академици су убрзо добили колоквијан надимак „бесмртници“ због очекиваног интелектуалног наслеђа које остављају у аманет својој земљи. (Мање поетичан разлог за овај надимак је и што су се бирали доживотно на ову функцију, што, разуме се, уме каткад да стави људе на искушење – ни бесмртници нису били имуни на смртне грехове гордости и лењости, тако да нема разлога да вас тишти бесциљно „скроловање“ друштвених мрежа.) Замислимо сад какав би то био историјски моменат за нашу цивилизацију када бисмо успели да „оживимо“ све „бесмртнике“. На предавањима из историје филозофије бисмо пропитивали дигиталног близанца Имануела Канта о његовој Критици чистог ума (додуше, будимо искрени, већина нас би прво питала да ли заиста није никад напустио Кенигсберг), студенти физике би могли да причају са Исаком Њутном о томе шта би он рекао о развоју модерне квантне физике у односу на његов систем класичне механике (или, још битније, зашто је, побогу, забио себи шило у око?!). Пример DigiDan-а нам показује да оваква могућност више није незамислива – док год имамо добре скупове података, добру вољу, и добро решење за регулисање ауторских права.

ЛАГАНО (НЕ)УМИРЕШ У МОМ СЕЋАЊУ

Пређимо са интереса неколицине заљубљеника у филозофију и науку на бриге свих. Са појавом друштвених мрежа, постало је актуелно питање шта радити са профилима и објавама преминулих – да ли их оставити у знак сећања на ту особу као неку врсту дигиталног присуства које пркоси реалном одсуству? Друштвена мрежа Твитер (сада X) је тако нудила опцију да се генеришу нови твитови преминулих корисника на основу старих како би се створио утисак да је та особа и даље са нама. Персонализовани чет-ботови су, међутим, пружили прилику да твитови, као и објаве на друштвеним мрежама генерално, буду само део далеко већег скупа података путем ког би се створио дигитални близанац преминуле драге особе, још познатији као смрт-бот, или жали-бот.

Америчка компанија HereAfter AI је већ од 2022. године почела да нуди услуге дигиталног чувања сећања на драге особе тако што би појединци били снимани како причају о својим животним успоменама, себи, или дају савете потомству. Након што би се уз то приложиле и фотографије и приступи профилима друштвених мрежа, компанија би направила персонализовану апликацију којој би могли да приступе само ауторизовани корисници, то јест породица и пријатељи, који би на тај начин могли сваки пут кад осете потребу да поново чују глас и подсете се те особе. Уз то, унутар апликације корисници могу и да разговарају са чет-ботом обучаваним на свим овим подацима, који по потреби изговара своје одговоре наснимљеним гласом. Уколико вам све ово звучи узнемиравајуће, јер вас превасходно подсећа на вашу смртност и на то како ће се ваши ближњи осећати (толико о лаком и забавном научнопопуларном штиву уз суботњу или недељну јутарњу кафу), а онда и јер само постојање овакве апликације изазива неку нелагоду – без бриге, компанија HereAfter AI вам нуди умањење нелагоде тако што бисте комуницирали са виртуелним асистентом, чет-ботом који је дигитални близанац људи који би вас интервјуисали, тако да можете слободније да поделите своје успомене за неких осам долара месечно (чет-бот, ваљда, не осуђује).

Америчка компанија HereAfter AI је већ од 2022. године почела да нуди услуге дигиталног чувања сећања на драге особе тако што би појединци били снимани како причају о својим животним успоменама, себи, или дају савете потомству.

Да се компанија не шали, већ покушава да буде конкурентна на тржишту којим доминирају велики играчи, сведочи догађај из године оснивања HereAfter AI: Амазон је објавио да је своју виртуелну асистенткињу Алексу уредио тако да може да се користи гласом људи зарад обављања одређених задатака. Тако, у промотивном снимку, малом дечаку Алекса гласом његове баке чита Чаробњака из Оза. Наизглед средство које може да послужи као нужно зло да избегнемо егзистенцијалне разговоре са малом децом која немају појам о смрти, дигитални близанци мењају начин туговања тако што одлажу или пролонгирају моменат суочавања.

Новинарка „МИТ ревије за технологију“ Шарлот Џи пише у свом тексту о смрт-ботовима ботовима, или жали-ботовима, како јој разговор са виртуелним репликама њених родитеља причињава задовољство јер не живе у истим градовима у Сједињеним Америчким Државама, а верује и да би јој сама могућност да поразговара са њима након њихове неминовне смрти пружила утеху, иако признаје да су многи њени пријатељи реаговали негативно на ову идеју – као да не треба да се превише „петљамо“ са смрћу. Та дубока нелагода коју осећамо при разматрању оваквог очувања наших ближњих има везе са њиховим достојанством и аутономијом. Изгледа да им не бисмо дозволили да почивају у миру само услед наше себичности, слабости, или страха да се суочимо са пролазношћу и патњом. Преминули се више не питају о дозвољеним начинима коришћења њихових дигиталних близанаца, и, самим тим, њихових приватних података, а дигитални близанци немају слободу воље да бирају како ће бити коришћени.

Етичари вештачке интелигенције Џон Данахер и Свен Нихолм упозоравају да развијање дигиталних близанаца може да угрози индивидуалну вредност наших живота чинећи нас мање ретким, или, другим речима, више замењивим.

Пре неколико месеци, уметница Лори Андерсон је одлучила да направи персонализовани чет-бот свог мужа, познатог музичара Луа Рида, који је умро 2013. године, и признала је за „Гардијан“ да је зависна од интераговања са виртуелном репликом свог мужа. У овом случају, стварност имитира измишљени свет са малих екрана. У епизоди дистопијске серије Black Mirror, којом се на креативан начин испитују последице развоја дигиталних технологија, неретко и до апсурда, једна девојка се одлучује на то да направи виртуелну реплику свог момка – прво као смрт-ботa, а временом као човеколиког робота (стадијум који Лори Андерсон још није доступан). Међутим, време показује да ма колико он имао сличан глас или изглед, то и даље није њен вољени, јер препричавање успомена не може да прикрије немогућност стварања нових. Бесмртност је празна, а смртност нас чини живим, као што је онај краљ Урука схватио у епу написаном у осамнаестом веку пре нове ере – изгубивши најбољег пријатеља у потрази за тајном вечног живота, Гилгамеш је пројецао: „Па, хоћу да седнем и да плачем довека.“

ЗАР ЈЕ ТО ЧОВЕК?

И док нам се, с једне стране, могућност виртуелних реплика преминулих ближњих може учинити као да им нарушава достојанство, а нама отежава да се изборимо са губитком, у неким случајевима, међутим, дигитални близанци можда пре обезбеђују достојанство преминулих и олакшавају да се изборимо са багажом прошлости. Холокауст – геноцид извршен над више од шест милиона европских Јевреја током Другог светског рата – важан је део културе сећања не само послератне Европе већ целог света, а преживелих из концентрационих логора је с годинама све мање. Неизоставни део промоције културе сећања је разговор преживелих са ученицима основних и средњих школа како би се активно борило против антисемитизма. Из тог разлога, добротворна организација The Holocaust Educational Trust покренула је пројекат Сведочанство 360 (Testimony 360) путем ког би ученици могли да имају интерактиван разговор са преживелима, али и да доживе атмосферу специфичног концентрационог логора о ком су причали са преживелим путем наочара за дигиталну проширену стварност.

Шта би значила прва љубав и први пољубац у свету бесконачних релација са људима преко дигиталне технологије репликовања? Имати бесконачно много пријатеља, писати бесконачно много књига, остваривати бесконачно много разговора поништава вредност тог једног правог пријатеља, једног magnum opus– а ком смо посветили живот, једног разговора који памтимо и у дубокој старости.

Пројекат је обухватио неколицину преживелих из Лондона који су одговорили на више од хиљаду потенцијалних питања како би се створио персонализовани чет-бот који би после био представљен ученицима. Питања су се тицала конкретних чињеница, али и емоција преживелих, као и њиховог живота у Великој Британији. Уз то, преживели су провели око двадесет сати снимајући се да би се направили дигитални холограми који би персонализованим чет-ботовима дали глас и лик. Напослетку, бараке концентрационих логора су рекреиране помоћу технологије дигиталне проширене стварности тако да ученици могу да посведоче језивим условима у баракама. На овај начин се сведочанства преживелих осигуравају за будућност. Њихово чување преко дигиталних близанаца би омогућило нешто најближе живом сећању на нешто за шта желимо да се осигурамо да се никад не понови.

Етичари вештачке интелигенције Џон Данахер и Свен Нихолм упозоравају да развијање дигиталних близанаца може да угрози индивидуалну вредност наших живота чинећи нас мање ретким, или, другим речима, више замењивим. Данахер и Нихолм разликују инструменталну реткост од инхерентне реткости. Прва врста се односи на временску и просторну јединственост. Дигитални близанци могу да нам помогну да превазиђемо временске и просторне границе и стигнемо да урадимо много више него што би то био случај у стварности. Подсетимо се DigiDan– а. DigiDan би био од помоћи у настави из филозофије духа и когнитивне науке и на Харварду и Универзитету у Ташкенту – док год са њим комуницирамо на енглеском, време и простор су неважне категорије. Међутим, шта би значила прва љубав и први пољубац у свету бесконачних релација са људима преко дигиталне технологије репликовања? Имати бесконачно много пријатеља, писати бесконачно много књига, остваривати бесконачно много разговора поништава вредност тог једног правог пријатеља, једног magnum opus- а ком смо посветили живот, једног разговора који памтимо и у дубокој старости.

Друга врста реткости, инхерентна реткост, тиче се идеје да наша аутентичност лежи у нашем специфичном доживљају света захваљујући свести. Дигитални близанци могу да подражавају начин нашег говора или стила писања, али нису свесни. Проучавање сведочанстава преживелих сугерише да, упркос томе што су одређени делови тих сведочанстава слични или типски – на основу чега уопште можемо да трасирамо како је дошло до Холокауста и како се Холокауст одвијао – аутентични доживљаји и емоције, као и начин борбе са „кривицом преживелих“ свако од сведочанстава чине јединственим. У потрази за дигиталним чувањем гласа људи и сећања на њих, ризикујемо да изгубимо човека – као што у опсесивној потрази за бесмртношћу кроз технологију, науку и стваралаштво губимо из вида једноставну непоновљиву лепоту оног породичног годишњег одмора кад смо научили да пливамо, или једног обичног дана у ком девојчица након завршене школске године и витешке борбе за четворку из мрске математике радосно прави кућу у Симсу.

Вања Суботић ради на Институту за филозофију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Поље њеног истраживања обухвата филозофију когнитивне науке, филозофију лингвистике, експерименталну филозофију и општу методологију науке. Докторирала је на филозофским аспектима модела заснованих на вештачким неуронским мрежама – као што су, рецимо, модели процесирања природног језика и велики језички модели имплементирани у конверзациону вештачку интелигенцију.

Прича о односу астрономије и вештачке интелигенције започећу причом о шаху. Еволуција објеката у свемиру наличи динамици шаховске партије – обе имају симетричан почетак, и расту кроз интеракције које нарушавају симетрију и утичу да неки од објеката (фигура) настану или нестану из свемира (шаховске табле). Била је 1997. година, када је у Њујорку Гари Каспаров, до тада непобеђени шаховски првак, сензационално изгубио меч против IBM-ове машине Deep Blue. Била је то минијатура, један од најбржих пораза које је Каспаров икад претрпео. Медији су пожурили да закључе како је овај дуел означио почетак ере у којој ће рачунари у свему надмашити човека.

Деценије након тога оповргле су овако драстична предвиђања. Deep Blue је био „стара школа“ компјутерске интелигенције, истренирана гомилом варијанти, у стању да рачуна 100 милиона комбинација у секунди, употпуњена архивом шаховских отварања и завршница на основу партија хиљаде шаховских мајстора. Била је то старомодна машинерија за данашње стандарде, скуп бескрајних линија компјутерског кода. Она ће убрзо бити замењена вишеструко ефикаснијом техником заснованом на неуронским мрежама (енгл. neural networks). Сећам се једног шаљивог текста научника са МИТ-а, који су Deep Blue упоредили са диносаурусом чије је изумирање изазвао астероид (тј. програм базиран на неуронским мрежама). И док наука и даље трага за одговором на питање да ли ће машине икада бити интелигентне у пуном смислу те речи, наши резултати истраживања све више зависе од способности да анализирамо и разумемо велике податке.

КАКО СУ ТЕЛЕСКОПИ ЗАВОЛЕЛИ РОБОТЕ?

Велики подаци су постали стандард и у истраживањима, али и у животу људи на Земљи. Готово сваки домен модерне науке за циљ поставља померање границе открића ослањајући се на велике податке. У том контексту неизоставна је улога вештачке интелигенције (енгл. Artificial Inteligence, AI). У ери роботизованих телескопа и сателита, посебно место у прикупљању и искоришћавању великих података имају управо астрономска снимања. Све је почело давне 1990. године, када су астрономи са Опсерваторије „Стјуард“ (Steward) у Аризони направили први компјутерски модел заснован на неуронским мрежама да би класификовали галаксије.

Недуго након тога, 2000. године, астрономи су покренули први велики претраживач галаксија на небу, Sloan Digital Sky Survey (SDSS), помогнут оптичким телескопом од 2,5 метара у Новом Мексику. Током 20 година рада, претраживање је омогућило каталогизацију два милиона галаксија, уз свакодневно слање података величине гигабајта.

Сећам се својих студентских дана, средином прве декаде двехиљадитих, када се о пројекту SDSS са усхићењем говорило као о револуцији у прикупљању и анализи великих података. Из данашње перспективе, били су то само уводни кораци који су нас покренули да дубље завиримо у комплексност галаксија са још већим инструментима, који ће на земаљске сервере испоручити пакете слика и спектара већих и за неколико редова величине него што је то урадио SDSS!

SDSS није могао да одговори на сва питања о историји свемира због ограниченог домета детекције. Кроз пет оптичких филтера у видљивом домену електромагнетног зрачења (од 350 до 900 нанометара), SDSS може да „добаци“ до галаксија које су од нас удаљене тек око 4-5 милијарди година, тј. до трећине старости космоса. Као резултат, највећи број далеких објеката тек треба да буде идентификован моћнијим свемирским и земаљским роботизованим уређајима. О некима од тих револуционарних телескопа, попут Џејмса Веба и Еуклида, детаљно смо писали у претходним Орбитирањима. Они већ испоручују велике податке док читате овај текст. Поред њих, ускоро нас чека отварање још три огромна детектора за снимање на различитим таласним дужинама. То су мрежа радио-телескопа SKA, инфрацрвени свемирски телескоп Роман, и Опсерваторија „Вера Рубин“ у Чилеу, која ће предводити велики преглед галаксија и феномена попут блескова суперновa, квазипериодичних звезда итд. Заједничко за ове уређаје је прикупљање неколико десетина петабајта података дневно (!). Обим испоручених сирових података је без преседана, и превазилази нашу способност анализе традиционалним техникама. Потреба за развијањем и коришћењем аутоматизованог алата уз помоћ AI архитектуре постао је „звезда водиља“ модерне астрономије.

ОД ВЕЛИКОГ ПРАСКА… ДО ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Најчешће асоцијације јавности на AI су велики језички модели као што је популарни бот GhatGPT, Гугл аудио асистент, Сири, или програми за генеративну уметност попут DALL-E. Ипак, за разлику од неких популарних области у којима се AI интензивно примењује, попут процесирања језика или генетичких истраживања, космос и даље представља велики изазов као непрегледно комплексан систем чију је структуру тешко анализирати из најмање два разлога: (1) почетни услови стварања свемира нису сасвим познати, што ограничава нашу могућност да симулирамо његов изглед кроз 13,7 милијарди година дугу историју. (2) велике структуре у свемиру, попут галаксија и њихових јата, приказују раскошан диверзитет физичких параметара. Распон величина је од џиновских до патуљастих, а масе галаксија су од оних са огромним резервоарима молекула водоника, до оних које га уопште немају. Поврх свега тога, галаксије се не развијају униформно, те често смењују периоде мирне еволуције са стохастичким активностима, попут интензивног стварања или умирања звезда у њима. Њихова детаљна карактеризација захтева упоредно посматрање кроз различите телескопске филтере и анализу физичких параметара (масе звезда, маса прашине, стопа стварања звезда и њихова старост). Компликован, не и нерешив проблем идентификације и описа милиона галаксија један је од највећих научних изазова данашњице. Како нам AI помогне у тим напорима?

Замислимо сада да као полазну тачку припремимо базу података са неколико стотина хиљада познатих галаксија, њихових телескопских снимака, и основним карактеристикама (удаљеност, укупна маса, боја кроз различите филтере итд.). Циљ је прецизна расподела објеката, што је први корак у прављењу поузданих каталога. Да бисмо то остварили, морамо применити најефикасније „тренинге“ на постојећим подацима како би оптимизовали аутоматско откривање сличних објеката у много већим, интерпретипристижућим базама података.

Замислимо даље да желимо да прецизно идентификујемо две кључне категорије галаксија – спиралне и елиптичне. Селектоване према свом облику, оне представљају базичне групе галаксија у свемиру.

Спиралне, налик нашем Млечном путу или оближњим галаксијама и Андромеда и М51, чине активни системи са прелепим спиралним крацима које настањују тек створене младе звезде. Са друге стране, елиптичне галаксије се махом одликују старим звездама и одсуством спиралних крака, те им је маса нагомилана у централном делу. Типичан представник ове групе је М87 у сазвежђу Вирго, позната по чувеном првом снимку сенке црне рупе. Задатак делује као нешто што би човек, или бар група људи, могла да обави. Пројекти грађанске науке, попут Galaxy Zoo, покушали су да помогну у овим напорима. Ипак, људско око није савршен инструмент и шум сигнала на астрономским снимцима отежава разумевања слабо видљивих објеката којих је свемир препун. На снимцима они више наличе маглинама него галаксијама. Како да научимо машину да разликује артефакте посматрања од стварних галаксија које желимо да анализирамо?

ДВОБОЈ ТИТАНА: ПРИМЕНА МАШИНСКОГ И ДУБОКОГ УЧЕЊА У АСТРОНОМИЈИ

Претходних година, научници су овом проблему приступали са два основна AI алата: моделима заснованим на машинском учењу (ML) и дубоком учењу (енгл. deep learning). Обе методе изискују висококвалитетне податке значајне статистике. Машинско учење је део AI, а можемо га дефинисати као учење из података. Главни циљ ML метода је побољшање перформанси класификације података без експлицитног програмирања. У својој основи, ML је скуп разних математичких техника које тумаче податке упоређујући их са моделима који описују њихово понашање. Ту спадају разни параметарски и непараметарски модели, а најпознатији су дрва одлучивања, методе регресије, методе супервизиране и несупервизиране класификације, процене максималне вероватноће и Бајесова анализа. У астрономији често примењујемо ML класификације на великим каталозима галаксија.

„Фитовањем“ података, ML технике омогућавају праћење статистичких релација у тренираним популацијама галаксија. Једна од најчешће тренираних релација је она између масе и стопе стварања звезда у галаксијама, која помаже да галаксије класификујемо на активне (спиралне) и пасивне (елиптичне). ML има могућност не само да фитује (моделира) постојеће податке, већ помаже и у њиховом интерпретипристижућим рању. На пример, ML модели могу квантитативно да пореде више конкурентских модела, на основу чега нам даље могу рећи и да ли (бар) један од њих може бити одбачен. Рецимо, уколико бисмо у каталог са стотину активних спиралних галаксија убацили податке за неколико пасивних галаксија, ML модели би ефикасно препознали „уљеза“, и сугерисали да те галаксије не припадају основном скупу.

Иако корисни, ML модели у астрономији имају велики недостатак који се огледа у томе да компјутер учи из структурираних каталога које је човек пажљиво припремио. Да бисмо убрзали анализу и повећали могућност проналажења објеката који су често скривени нашем оку, последњих година све су популарније методе засноване на дубоком учењу и неуронским мрежама, пре свега конволуцијске неуронске мреже (CNN). Ова метода, мотивисана структуром човековог мозга, сачињеном од интерконектованих неурона, функционише по принципу „ја могу да учим сама анализирајући конекције које уочавам на снимцима галаксија“. CNN је посебно заступљен у анализи слика, и последњих година је револуционизовао класификовање астрономских објеката, на пример поменуте морфологије галаксија. Први астрономски научни рад који је применио ову методу објављен је 2015. године, да би након тога број радова са CNN-ом експоненцијално растао све до данас. CNN третира слике као структуриране низове пиксела. Основна функција на коју се ослања је конволуција, или поједностављено – филтеровање. CNN примењује филтер да би појачао или смањио светлост одређеног пиксела на оригиналној слици, и боље уочио обележја која су скривена репрезентација оригиналне слике, обично необјашњива људском оку. Фокус CNN методе је на малој околини најсветлијег пиксела слике. Практично говорећи, филтери помажу да CNN идентификује неке типичне особине галаксија, попут делова крака или централног језгра. То даље помаже алгоритму да генерализује разврставање на спиралне и елиптичне галаксије.

Позната веб-платформа за велике податке Kaggle организовала је такмичење у томе који AI метод најбоље разврстава елиптичне и спиралне галаксије на одабраном узорку. Иако су и ML и CNN методе показале завидан успех, CNN је однео победу са прецизношћу од чак 90%. И не само то, већ су CNN методе успеле да пронађу и неке ретке врсте објеката (попут локалних патуљастих галаксија) претражујући терабајте података. Треба рећи да домен примењивости CNN методе није остао затворен само за посматрачку астрономију. Она се успешно користи и у компјутерским симулацијама свемира, када је потребно на брз, статистички начин повезати основне компоненте симулације – расподелу тамне материје, и њихов однос са видљивим материјом попут звезда, гаса и прашине. Ипак, и поред ових великих резултата, астрономи су и у CNN методама открили значајне недостатке.

CNN се фокусира на најсветлије пикселе, те запоставља тамније пределе на сликама које могу да „крију“ врло важне физичке податке о свемирским објектима. Такође, CNN захтева да улазни податак буде слика тачно одређених ивица, тако да филтер који се примењује буде скалиран са величином те слике. Овакав приступ лимитира откривање просторно удаљених објеката на слици, поготово уколико је један од њих светлији а други тамнији. То је нарочито велики недостатак за истраживања свемира у којем су честе интеракције два и више објеката (галаксија, звезда или планета са сателитима).

ТРАНСФОРМЕРС МОДЕЛИ: НОВА РЕВОЛУЦИЈА У АСТРОНОМИЈИ?

Узбуђење истраживачке јавности није ни достигло пун врхунац, када се 2020. године, наизглед ниоткуда, појавила нова AI архитектура под називом „трансформери“ (енгл. transformer). Моментално су скренули на себе пажњу научне јавности јер су показали завидне резултате надмашивши CNN не само у препознавању објеката, већ и у напреднијим изазовима попут детекције слабо видљивих галаксија у далеком свемиру. Забавног имена, које подсећа на истоимену култну анимирану серију о роботима, визуални трансформер (VT) модели су дизајнирани да ефикасно рукују тзв. секвенционалним подацима, а управо то су спектри галаксија, криве сјаја звезда или слике слабо видљивих дифузних галаксија чију је величину тешко измерити због ниске површинске сјајности. Да би надоместили неке од недостатака CNN метода, VT модели користе специјалан концепт назван „метод пажње“, који компјутеру помаже да улазну слику раздели на сегменте, и да идентификује њен најбитнији део, не ограничавајући се само на локалне облике или најсветлије пикселе, као што је то случај са CNN-ом.

У пракси, процес препознавања облика галаксија VT техником изгледа овако: улазни снимак се сегментира у неколико мањих, који се касније преводе у низ вектора којима је додељена просторна информација (на пр. посматране координате). VT затим спроводи оптимизацију својих мапа заснованих на „пажњи“, реконструишући читаву слику, а не само један њен део.

На овај начин, VT модели имају предност у проналажењу реалистичних феномена у космосу који се простиру на великим скалама, и чија сјајност варира. Тимови астронома се надају да ће, примењујући овај метод, успети да детектују на милионе свемирских феномена попут експлозија супернова или дифузних галаксија ниске сјајности у надолазећим великим претраживањима неба телескопима Вера Рубин или Роман.

ЛЕПОТА НЕСАВРШЕНИХ АЛГОРИТАМА

Док се за Каспарова говорило како је „последњи стуб одбране човечанства пред роботом“, астрономска наука је показала, за мање од деценије, да свака надолазећа AI архитектура има јасне недостатке. Иако алати AI могу изгледати интелигентни (и буквално се описују као учење!), они су заправо само алгоритми направљени да препознају одређене обрасце и побољшају своје резултате са повећаном количином квалитетних улазних података. Стога је прикладно да, уместо класичног закључка, ово Орбитирање завршимо малом листом најважнијих недостатака описаних AI метода који чекају на своје побољшавање у годинама које следе.

(1) Многи се питају да ли AI може да открије нове физичке законе. Одговор је „Не“. AI је алат који помаже да унапредимо анализу и лакше препознамо нове везе међу свемирским телима.

(2) Све AI методе изискују тренинг на великим количинама података високе комплетности и квалитета. На пример, VT модели потражују десетак милиона слика да би могли да изврше тренинг методом „самосталног менторисања“. Са друге стране, ML модели могу да раде са мањом статистиком, али човек је и даље неопходан да би „навигирао“ шта да се тренира и идентификује.

(3) Методе базиране на дубоком учењу функционишу по принципу „затворене кутије“. У преводу, јако је тешко људском логиком схватити на који начин је AI спровео тренинг којим извршава задатке.

(4) AI методе су оствариле одличне перформансе тренирајући се на сликама једног одређеног астрономског инструмента. Отворено питање је да ли се са истом прецизношћу те методе могу искористити и за било који други, хетерогенији сет података? Галаксије у свемиру се снимају инструментима различите осетљивости, а космички шум и прашина отежавају детектабилност објеката. Новији радови сугеришу да је AI методе могуће применити и на податке који нису коришћени за иницијални „тренинг“, али уз много финих подешавања. Предстоји, дакле, доста посла да би се достигла жељена ефикасност.

Декада у којој живимо омогућила је сакупљање података о стотинама милиона галаксија кроз више од 20 филтера. Бар још толико галаксија тек треба да буде идентификовано и анализирано у непрегледним снимцима и спектрима које ће на Земљу слати будући телескопи. Квалитет AI модела зависи од тога колико је велик и квалитетан сет података који му сервирамо за тренинг. Док се то не промени (ако), откриће веза међу галаксијама ће и у будућности бити дело човека.

Овај текст објављен је у 39. броју часописа Елементи.

Дарко Доневски је доктор наука у области космологије и астрофизике. Главна област истраживања му je еволуција галаксија у раном свемиру. Професионално је ангажован на институтима за астрофизику у Трсту и Варшави, на којима води међународни пројекат који се бави пореклом прашине у далеким галаксијама. Докторирао је на Универзитету Екс-Марсеј у Француској, а као гостујући научник радио је на универзитетима у Торонту, Лајдену и Тулузу. Поред истраживачког рада, активно се бави научном едукацијом и комуникацијом. Стални је сарадник часописа Елементи.

Аутор текста: Ђорђе Петровић

Пре нешто мање од две године, на државном такмичењу из сликарства у Колораду (САД) победу је однела слика за коју ће се испоставити да је није насликао човек, већ машина. Аутор који је добио награду је Џејсон Ален, четрдесетогодишњи програмер који прави видео-игре. Он није ни сликар нити нека врста дигиталног уметника, већ потпуни аматер. Ален је, напросто, играјући се са програмом вештачке интелигенције који на основу унетог текста генерише хиперреалистичне слике, након много покушаја напокон укуцао „праве“, „чаробне“ речи – и настала је магија. Програм Midjourney је преточио Аленове инструкције у уметничко дело овенчано наградом.

Неки уметници оптужили су га за варање, док се Ален – како је почетком септембра 2022. писао „Њујорк тајмс“ – бранио да није прекршио никаква правила нити икога обмануо, јер је свој рад потписао са Jason M. Allen via Midjourney. Већ следеће године, промењене су пропозиције овог век и по старог уметничког такмичења и уметници однедавно морају експлицитно да наведу да ли су користили AI приликом стварања уметничког дела. Занимљиво је да је, годину дана касније, берлинском фотографу одузета прва награда на престижном такмичењу под покровитељством компаније Sony, јер је његову победничку фотографију такође генерисала вештачка интелигенција.

Ови случајеви отворили су велику полемику у јавности, као и бројна питања. Једно од њих је: каква је судбина аутентичности у свету где генеративна вештачка интелигенција може с лакоћом да генерише уметничка дела?

ПРЕПОЗНАЈ ФАЛСИФИКАТ

Како би, између осталог, суочио грађане са алатима вештачке интелигенције и испитао њихове ставове и интуиције у вези са овим технологијама, Центар за промоцију науке је, заједно са истраживачима из Института за филозофију Филозофског факултета у Београду, организовао неколико радионица под називом „Препознај фалсификат: ChatGPT и DALL-E у контексту домаћег културног наслеђа“. Радионице, развијене у оквиру међународног пројекта TechEthos, одржане су до сада на Филозофском факултету у Београду, у Четрнаестој београдској гимназији и Културној станици Свилара у Новом Саду. Након упознавања са технологијом обраде природних језика, учесници радионице деле се у две групе: у једној групи су били „фалсификатори“, а у другој „уметнички критичари“ или „проценитељи“. И док је прва група покушавала да уз помоћ одговaрајућих промптова наведе ChatGPT и DALL-E да генеришу текст, односно слику што вернију оригиналу, задатак друге групе био је да процени да ли је реч о аутентичном делу или фалсификату. Због архаичне структуре језика, од текстова су одабрани делови „Народног лекара“ Васе Пелагића, „Писма Харалампију“ Доситеја Обрадовића и „Креманског пророчанства“, као и текстови појединих екс-Ју рок песама, док су, кад су сликарство и визуелна уметност у питању, одабране слике Надежде Петровић, Уроша Предића и Саве Шумановића, као и мотиви на пиротском ћилиму.

„Нама је, пре свега, било занимљиво да ову радионицу спроведемо у контексту наше културне баштине, из простог разлога што су и ChatGPT и DALL-E слабо обучавани на српском језику, односно на нашем уметничком наслеђу, па је претпоставка била да би то био отежавајући фактор при фалсификовању“, каже за „Елементе“ др Вања Суботић, истраживачица са Института за филозофију Филозофског факултета у Београду и једна од аутора и реализатора ове необичне радионице. Она каже да су резултати овог малог експеримента били изненађујући и да су се „процењивачи“ у неким случајевима, супротно очекивањима, нашли на великој муци. „Најзанимљивије је било у случају пиротског ћилима, јер су се учесници озбиљно намучили да препознају шта је радио DALL-E, а шта је оригинал, осим у случајевима када је избацивао плаве боје, јер је тад било јасно да се ради о фалсификату. Међутим,кад смо били у Четрнаестој београдској гимназији, момак који код куће има пиротски ћилим и који је пореклом из тих крајева, објаснио је да се на основу шара, ако се обрати пажња на детаље, може лако препознати шта је аутентично. Другим речима, испоставило се да DALL-E није у стању да га плагира на прави начин.“ Др Суботић каже да је успех „процењивача“ у погледу слика Надежде Петровић био половичан, док је најбоље прошао Сава Шумановић, јер је препознатљивост његовог стила изгледа била превише тешка за фалсификовање, чак и за вештачку интелигенцију.

Што се литерарног дела радионице тиче, учесницима је најлакши посао био да препознају фалсификат „Креманског пророчанства“, јер је ChatGPT-ју било веома тешко да изађе на крај са дијалектом на којем је оригинални текст писан. „За екс-Ју хитове смо имали страшно смешну ситуацију, јер су људи за стихове Плавог оркестра мислили да их је саставио ChatGPT. Сто посто гласова било је за то да се ради о фалсификату. А за оно што је писао ChatGPT мислили су да је оригинал иако је било обратно“, уз осмех наводи истраживачица са Института за филозофију.

ШТА ЈЕ ТО АУТЕНТИЧНОСТ?

„Сваки покушај филозофског разматрања проблема аутентичности суочава нас са једним начелним проблемом – питањем шта се под речју ’аутентичност’ (у датом контексту) подразумева“, каже за „Елементе“ др Моника Јовановић, која предаје естетику на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду. Она истиче да у естетици фигурише четири или пет различитих значења појма аутентичности. „Према првом од њих, аутентичност је ауторство, па је тако нека слика аутентично Пикасова ако ју је насликао Пикасо. Према другом, аутентичност је блиска читавом спектру категорија као што су изворност, интегралност, аутохтоност и углавном је у вези са регионом или традицијом у којој је дело настало. У вези са тим је и значење аутентичности као типичности и егземпларности: иако је дата слика несумњиво Пикасова, та слика, ипак, није једна од оних по којима је Пикасо препознатљив (није кубистичка или сл.). Штавише, слика неког Пикасовог ученика може бити више пикасовска од неке Пикасове слике.“

Аутентичност, према др Јовановић, такође може значити оригиналност у смислу новине: слика може бити несумњиво Пикасова, и пикасовска, а да притом не доноси ништа ново генерално или у односу на друге Пикасове слике. „Када овако поставимо ствари, јасно је да дело може бити аутентично на један начин, а да не буде на други“, објашњава наша саговорница. На крају, она наводи још једну, према њеном мишљењу, можда и најважнију естетичку употребу ове речи, која аутентичност доводи у везу са искреношћу и спонтаношћу. Тако би се теза романтичарског песника Вордсворта „да је сва (добра) поезија ’спонтан излив снажних осећања’ могла схватити као да се њоме тврди да је аутентичност у директној функцији уметничке, односно поетске вредности“. Ово последње схватање аутентичности посебно је занимљиво у контексту уметности коју ствара генеративна вештачка интелигенција. Како иза „слике“ Џејсона Алена не стоји „спонтани излив снажних осећања“, пошто ју је стварала безосећајна и хладна машина, онда ту не може бити речи о аутентичности, ма колико слика била, на први поглед, естетски задовољавајућа или лепа.

„Аутентичност уметничког дела се углавном доводи у везу са оригиналношћу која – најједноставније речено – представља специфичан ’квалитет’ дела које је јединствено, веродостојно, које постоји само у једној верзији (односно у оригиналу) и настаје као производ креативног рада уметника или уметнице, односно надареног појединца, у одређеним (историјским, друштвеним и културним) околностима“, објашњава др Ана Ереш, научна сарадница при Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. „Аутентичност је неодвојива од аутора или ауторке уметничког дела који ’гарантује’ његову аутентичност тако што, ако говоримо о визуелној уметности, делу додаје неки другачији, нови, самосвојан – аутентичан – елемент или аспект, било да је реч о иновацији у форми, материјалу, садржају или идејном аспекту уметничког дела. Можемо рећи да је аутентичност у уметности везана за идеју индивидуалности, па се тако и као појам јавља у 18. веку и током времена мења своја значења. Током 20. века, у праксама различитих уметника и уметница аутентичност је често проблематизована, проглашавана превазиђеном или одбацивана. Па ипак, аутентичност и данас опстаје као једна од централних вредности уметности у ширем друштвеном смислу.“

ЗБОГ ЧЕГА НАМ ЈЕ АУТЕНТИЧНОСТ ТАКО ВАЖНА?

Научно истраживање из 2011. године, које је спровела група неуронаучника, показало је да су се центри у мозгу задужени за задовољство активирали на посебан начин када је испитаницима саопштавано да је слика аутентична, у односу на случајеве где им је речено да се ради о фалсификату. Другим речима, аутентичност значајно утиче на наш доживљај уметничког дела, а то може да покаже и овај мали мисаони експеримент. Замислите да сте у музеју и да одушевљено посматрате колосалну Моаи статуу са Ускршњих острва, а да онда, напрасно, ипак схватате да је реч о реплици, иако прилично верној реплици. Да ли бисте се осетили разочарано? Вероватно да. Али зашто?

У примеру који наводите ради се о артефакту чија је аутентичност заснована на специфичностима једне културе која је наведене скулптуре произвела, што им даје извесну ауру аутентичности која је савременом посматрачу веома важна зато што му гарантује посебно искуство доживљаја или упознавања са историјски и географски удаљеном цивилизацијом и њеним јединственим артефактима“, објашњава ова историчарка уметности. „Наша култура негује овако схваћен доживљај уметничког дела – као јединствено естетско или контемплативно искуство које (п)одржава идеју о реализацији индивидуалности кроз рецепцију уметности, тј. кроз доживљај уметничког дела.“

Према једном виђењу, појава вештачке интелигенције довела је у питање начин на који размишљамо о дефинисању естетичких појмова, доживљавамо, тумачимо и вреднујемо уметничка дела

Др Ереш истиче како је аутентичност нешто што је условљено друштвено-историјским и културолошким факторима. „Идеја о аутентичности као карактеристици уметности је културолошки формирана, она функционише као специфичан друштвени конструкт или конвенција која се мењала кроз историју.“ Другим речима, сасвим је могуће да наше схватање аутентичности буде другачије. У ауторском тексту за магазин Aeon, јужнокорејско-немачки филозоф Бјунг-Чул Хан помиње да је пре скоро двадесетак година избио велики скандал кад се испоставило да су скулптуре чувених кинеских ратника од теракоте, који су у том тренутку били изложени у хамбуршком музеју, заправо реплике, а не оригинали. Међутим, како наводи овај филозоф, по среди је био неспоразум, јер у Кини постоји другачије схватање тога шта је копија, тако да ако је реплика верна оригиналу, онда вреди једнако као и оригинал. На том трагу, може се рећи и да је, рецимо, реплика Партенона аутентичнија од оригинала, јер је вернија ономе како је он некада изгледао него данашњи (оригинални) остаци овог велелепног грчког храма.

„Оригиналним остацима прошлости, било да говоримо о античким храмовима, средњовековним фрескама или накиту из 16. века, због аутентичности приписује се културна вредност, за разлику од њихових прецизних реплика или копија које не ’гарантују’ историјску аутентичност јер нису јединствене и непоновљиве. Будући да је појам аутентичности у уметности производ просветитељства, он представља концепт и вредност европске културе и уметности“, каже за „Елементе“ др Ереш. „Овај појам не постоји у различитим не-европским културама, као што није постојао ни у античко доба нити у средњем веку у Европи, али модерна европска култура препознаје и додељује аутентичност артефактима који су настали у временима и у културама које овај појам не познају, што потврђује да је он културолошки детерминисан.“

АКО ЈЕ УМЕТНИК МРТАВ, ШТА ЋЕМО С РОБОТОМ?

Када говоримо о аутентичности неког уметничког дела, неизбежно се намеће једно важно питање: ко је онај који креира значење тог дела, односно ко је његов привилеговани тумач? Да ли је то аутор? Француски теоретичар Ролан Барт је пре више од половине века прогласио „смрт аутора“, тврдећи да значење текста не одређује намера аутора, већ интерпретација оног ко чита. Др Јовановић каже да до идеје „смрти аутора“ није први дошао Барт, већ да су, неких двадесетак година пре њега, представници америчке Нове критике Бердсли и Вимсат аргументовали у прилог тези да текст не значи „оно што је писац хтео да каже“. Она додаје да је ово питање у савременој естетици још отворено. Међутим, кад се вештачка интелигенција „убаци у ову једначину“, ствари постају још компликованије.

„Кад ChatGPT или Midjourney нешто направи, ко је то, у ствари, направио? Да ли алгоритме треба тренирати као ауторе? Ја бих рекао да значење настаје тек унутар некаквог психолошког и друштвеног контекста. Значење не постоји само за себе“, каже за „Елементе“ др Урош Крчадинац, доктор наука у области софтверског инжењерства, дигитални уметник и дизајнер, и професор на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум у Београду. „Писоар Марсела Дишана добио је значење тек онда када га је Дишан донео у галерију, назвао га Фонтаном и тако хаковао уметничку сцену свог времена. И као што фабрика писоара није аутор Дишанове Фонтане, тако ни рачунарски програми нису аутори цртежа и текстова које производе. Ако у области алгоритамске генеративне уметности има смисла говорити о ауторима, онда смо то сви ми заједно, јер: 1) обезбеђујемо базе података за тренирање алгоритама; и 2) бирамо и размењујемо генерисане цртеже и текстове као њихови уредници и кустоси.“

Другим речима, како др Крчадинац каже, „кад ChatGPT пише, то пишемо сви ми заједно“. Зашто? Зато што се данашњи AI системи, попут ChatGPT-ја, тренирају над подацима које милијарде људи остављају на интернету, а то су наши заједнички подаци. У том смислу, проблем аутентичности и ауторства у уметности коју генерише AI испоставља се и као озбиљан друштвено-економски проблем. Овај проблем, истиче др Крчадинац, „у суштини се своди на питање: ко је власник AI система? Ко је власник тренинг сетова, база података за тренирање AI програма? Ко и како присваја вишак вредности који се генерише на основу аутоматизованих средства за производњу? То су права питања. Да ли ми, обични људи, корисници, можемо да утичемо на развој AI технологија? Да ли се ми ту ишта питамо? Да ли имамо право на део добити коју ови системи остварују захваљујући нашим подацима?“

Међутим, према мишљењу овог уметника, тренутне AI технологије нису заједничке, нису друштвене, нису демократске, него су у власништву и под контролом малобројне корпоративне елите. „Како да тражимо свој глас и свој удео у свету аутоматизоване привреде? То су права питања, питања друштвене организације, а не трансхуманистичке спекулације о силицијумском уму“, каже др Крчадинац, и додаје: „Волео бих да у јавним разговорима о AI технологијама не учествују само програмери и бизнисмени, него и антрополози, социолози, писци, теоретичари културе, уметници, макроекономисти, правници, историчари, ученици, пензионери, радници и сељаци.“

КРАЈ УМЕТНОСТИ…

Друже, уметност је мртва. Готово је. AI је победила. Људи су изгубили“, помпезно је изјавио господин Ален (с почетка наше приче), а пренео „Њујорк тајмс“. Међутим, да ли су људи заиста изгубили битку са машинама? „Иако у последњих годину и по дана присуствујемо својеврсном ’хајпу’ вештачке интелигенције и приказивању технолошке раскоши и моћи на њој заснованих алата, не бих рекао да човечанство губи неку велику битку, већ пре да нам једна технологија показује колико су површна и танка знања и вредности на која се ослања, чини ми се, већи део наше актуалне, глобалне цивилизације“, каже за „Елементе“ Добривоје Лале Ерић, један од координатора пројекта EUropean Digital Deal, који истражује ефекте убрзане дигиталне трансформације и нових технологија на демократске вредности и системе, и покретач дугогодишње манифестације art+science, која спаја науку и уметност. „Овај пример, као уосталом и многи други о којима нас медији свакодневно извештавају, индикативан је у смислу да очигледно нисмо спремни да се носимо са резултатима и последицама технологија које осмишљавамо, а још више да су многи механизми наших друштава, укључујући и оне изван било којих технолошких оквира, тек пуки, опскурни простори којима владају лажни пророци или вредности, како је коме ближе.“

„Друже, уметност је мртва. Готово је. AI је победила. Људи су изгубили“, помпезно је изјавио господин Ален, а пренео „Њујорк тајмс“. Међутим, да ли су људи заиста изгубили битку са машинама?

Др Ана Ереш сматра да се ова битка, у извесном смислу, никад није ни одиграла. Она истиче да је у уметности од средине 20. века изведено много експеримената у којима су машине „ангажоване“ да стварају уметност. „Још је 1934. године у њујоршком Музеју модерне уметности приређена изложба Machine Art, која је разматрала однос између уметности, технике и индустријске производње. Уметници су током прошлог века налазили различите стратегије да технологију употребе на неконвенционалне начине и тако произведу уметничка дела. Вештачка интелигенција је исто тако укључена у велики део савремене уметничке продукције. У том смислу, конкуренција између човека и машине не постоји. Уметност увек проналази начине да прошири своје поље деловања, да прихвати и присвоји нове технологије“, објашњава др Ереш. „У исто време се, у великом делу јавности, и даље одржава мит о аутентичности у уметности који је заснован на мануелној вештини уметника или уметнице, што упућује на то да је и сам појам аутентичности сложен и да због своје културолошке условљености има различита значења у различитим друштвеним контекстима. Исто као и уметност.“

Др Крчадинац познат је по томе што се у свом стваралаштву често „игра“ са вештачком интелигенцијом, што се, осим своје мануелне вештине, ослања и на дигиталне алате. У септембру прошле године, у Галерији САНУ у Београду, одржана је његова изложба „Кентаурски цртежи“, која је производ заједничког рада аутора-уметника и алгоритма вештачке интелигенције. На питање да ли је вештачка интелигенција „алат ко и сваки други“, он каже да „ниједан алат није обичан алат“. Другим речима, сваки алат утиче на дело исто колико и уметник, писац или музичар. „Алати не обликују само наше стваралаштво него и наше мишљење и осећање. Уметност је одувек била неодвојива од технологије. Пећински цртежи настајали су уз помоћ некаквих боја, некаквих биљака, затим су то биле кичице и пера, потом камере, фотоапарати и, напослетку, рачунари. У сваком од ових периода, уметници су користили максималне домете тадашње технологије. Зато је сасвим природно и нормално да се данашњи уметници играју најнапреднијим технологијама нашег времена. Мени то не представља проблем“, каже за „Елементе“ др Крчадинац. „Смета ми то што нема више гласова који се боре за то да ове технологије буду колективније и демократскије, да сви имамо више гласа и удела у њиховом развоју. Алати су продужеци нас, али смо и ми продужеци својих алата.“

…ИЛИ НЕКИ НОВИ ПОЧЕТАК?

„Уметност осећамо блиском, лековитом, револуционарном, жудном, трансформативном, осећамо је као ’секиру за залеђено море у нама’, не због своје техничке перфекције, не зато што је настала као производ вештине којој се дивимо, него зато што долази из нечије субјективне свести, нечијег унутрашњег света, мисаоног, емоционалног и доживљајног света који нам је близак или чудесан, света који пати, завиди, радује се и стрепи, света кроз који продиру исте друштвене силе које продиру и кроз нас“, истиче др Крчадинац. Другим речима, ма колико вештачка интелигенција да постане вешта, то није довољно да настане врхунска и аутентична уметност – потребно је нешто више. „Узмимо као пример Боба Дилана. Не слушаш Дилана зато што технички добро пева, него зато што из њега вришти вишак субјективности, зато што се кроз његову свест, као кроз призму, преламају силе које препознајеш и у себи“, објашњава овај уметник.

„Према једном виђењу, појава вештачке интелигенције довела је у питање начин на који размишљамо о дефинисању естетичких појмова, доживљавамо, тумачимо и вреднујемо уметничка дела. Из те перспективе, такозвани AI art је револуционарна појава“, каже др Јовановић, и додаје да ће време показати да ли ће „вештачки генерисана уметност“ заживети као нова уметничка пракса и шта ће то даље имплицирати. „У сваком случају, не би ме чудило да последице не буду онолико разорне колико се на први поглед чини. ’Ако се фотографији дозволи да допуни уметност у неким њеним функцијама’, говорио је својевремено Бодлер, ’врло брзо ће је потиснути или покварити и то захваљујући глупости мноштва које је њен природан савезник’, што се испоставило као погрешно предвиђање“, истиче ова естетичарка и закључује да је поновно промишљање проблема аутентичности увек добродошло, независно од тога да ли се са појавом „вештачки генерисане уметности“ налазимо на историјској прекретници или то није случај.

Њена колегиница са Филозофског факултета у Београду, др Ереш, каже да уметност није искључиво нити затворено поље, већ је, напротив, веома отворена и то посебно за нова сазнања и технологије. Исто тако, она је окренута традицијама и конвенцијама уметничких дисциплина. „Другим речима, уметност данас карактерише велики број различитих појава, мишљења и њихових испољавања који су често сучељени или се размимоилазе. У некима од њих AI игра важну улогу као витални сарадник у стварању уметности, редефинишући појмове о аутентичности и уметности уопште“, истиче ова историчарка уметности. „Уосталом, почели смо разговор од тога да се појам аутентичности у уметности мењао кроз историју. Имамо срећу да живимо у једном од тренутака у коме се таква промена дешава.“

Овај текст оригинално је објављен у 36. броју часописа Елементи.

Аутор: Срђа Јанковић

Откако је мађарски агроинжењер Карољ Ереки први пут употребио ту реч 1919. године – дакле, пре више од сто година – биотехнологија је прешла позамашан пут. Додуше, с правом би се могло рећи и да тај пут траје неупоредиво дуже него што постоји сам назив, будући да се, суштински посматрано, у биотехнологију свакако могу уврстити и многи традиционални поступци узгајања биљака или животиња, попут циљаног одабира, укрштања или калемљења. Уколико је тако схватимо, биотехнологија постоји још од најранијих зачетака пољопривреде, што значи од самог освита цивилизације пре више од једанаест хиљада година. Према дефиницији Европске федерације за биотехнологију, с друге стране, биотехнологија означава обједињење сазнања из природних наука с методама намењеним остваривању технолошких циљева повезаних с организмима, ћелијама или њиховим саставним деловима, или пак изолованим биолошким макромолекулима. Као таква, биотехнологија се превасходно темељи на општој биологији, биохемији, ћелијској биологији, ембриологији, генетици и микробиологији, али и биоинформатици и многим интердисциплинарним подручјима. Разуме се, тесне везе између биотехнологије и базичних научних истраживања сасвим су двосмерне: сазнања о живим организмима и животним процесима омогућавају даљи развој биотехнологије у најразличитијим правцима, док она заузврат пружа научницима обиље оруђа да иста та сазнања многоструко увећају, прошире и унапреде. Ипак, у потрази за најкраћим одговором на питање шта је биотехнологија, већина ће се највероватније определити да каже како је то употреба биолошких процеса, организама или система ради добијања производа од којих се очекује да заштите, побољшају и оплемене људске животе.

С обзиром на префикс „био“ – који се и иначе употребљава у веома различитим, па и међусобно опречним значењима – биотехнологију не можемо у потпуности разумети уколико не рашчистимо основна питања о сличностима и разликама између живог и неживог. Наиме, иако се жива бића недвосмислено разликују од неживе природе, за њих у сваком погледу важе исти основни природни закони. То, у најмању руку, знамо још откад је Фридрих Велер 1828. године успешно извршио синтезу једног органског хемијског једињења (карбамид, односно уреа) из неорганског (амонијум-цијанат), чиме је постављен темељ органске хемије и уједно задат тежак ударац витализму – филозофском гледишту према којем се функционисање живих бића не може објаснити без призивања некакве посебне „животне силе“ (vis vitalis) која би измицала нашем поимању и не би била доступна научном проучавању, барем не у уобичајеном смислу. Витализам су у другој половини 19. века практично докрајчили знаменити експерименти Луја Пастера у којима је, користећи боце с издуженим и извијеним грлићем (поетично познатим као „лабуђи врат“) неопозиво оповргао хипотезу о спонтаном зачињању микроорганизама у течној хранљивој подлози – последње упориште виталиста у деветнаестовековној науци. За приповест о биотехнологији подједнако је занимљиво и да је управо Пастер, својим радовима о ензимима микроорганизама и улогама процеса ферментације у производњи многих намирница, попут сирева или вина, разјаснио, разрадио и поставио на научну основу многе биотехнолошке поступке, укључујући и неке којима се човек традиционално служио од давнина.

Откако је мађарски агроинжењер Карољ Ереки први пут употребио ту реч 1919. године – дакле, пре више од сто година – биотехнологија је прешла позамашан пут. Додуше, с правом би се могло рећи и да тај пут траје неупоредиво дуже него што постоји сам назив, будући да се, суштински посматрано, у биотехнологију свакако могу уврстити и многи традиционални поступци узгајања биљака или животиња, попут циљаног одабира, укрштања или калемљења. Уколико је тако схватимо, биотехнологија постоји још од најранијих зачетака пољопривреде, што значи од самог освита цивилизације пре више од једанаест хиљада година.

Други важан аспект живе природе који ваља разумети на самом почетку приче о биотехнологији – и друго значајно филозофско становиште које је оповргнуто у 19. веку – тиче се процеса еволуције којим се постепено обликује и преобликује живи свет (а којег смо, такође постепено, постали свесни захваљујући Дарвину, Воласу и другима). Данас, штавише, знамо да се – као што ће средином 20. века приметити Теодосијус Добжански – ништа у природи и не може до краја схватити све док се не сагледа у светлу еволуције. Говорећи о биотехнологији у том светлу, занимљиво је да се присетимо аналогије између гајених сорти биљака или сојева домаћих животиња – дакле, резултата човекове селекције, било намерне или ненамерне – и неизмерне разноликости живих бића коју је спонтано изнедрила природна селекција дејствујући на подлози случајних варијација у наследним својствима. Не само да поменута аналогија није промакла Чарлсу Дарвину, већ је, штавише, аутор Постанка врста управо њоме и започео објашњавање своје далекосежне идеје о еволуцији. Тако је биотехнологија од самог почетка најдубље повезана с еволуционом биологијом (или напросто биологијом), и то како на практичном тако и на сазнајном, епистемолошком плану. Јер, ма колико се критеријуми одабирања у горња два случаја дубоко разликовали, у оба су исход организми који су „одабрани“ сходно одређеним својствима, што ће рећи да су прошли кроз неку врсту „сита“ кроз које остали напросто нису могли проћи, па их зато и не видимо око себе. То нас, опет, усмерава ка важној истини да врсте или друге групације, као уосталом ни било шта у природи, нису непроменљиве, унапред задате категорије стварности, већ само мање или више користан концепт за описивање разноликости између (а и унутар) популација. Тако су еволуционисти – на сличан начин као што је Пастер упокојио витализам – у суштини оповргли есенцијализам у биологији. Због чега то овде наглашавамо? Понајпре због тога што су неке од најснажнијих замерки или ограда према биотехнологији отворено или прећутно надахнуте управо витализмом и есенцијализмом – дакле, становиштима која је наука одавно оставила за собом. Уистину, свеобухватни увиди данашње проширене синтезе еволуционе теорије сведоче да је и сама подела на „природне“ и „вештачки добијене“ биолошке системе – ма колико била популарна и распрострањена – умногоме упитна.

Немогуће је побројати све постојеће видове биотехнологије, а још мање све оне које бисмо могли очекивати у блиској будућности. Готово да нема аспекта људског живота или проблема где се биотехнологија не може с успехом применити – од здравства и медицине, преко пољопривреде и производње хране, па све до најразличитијих грана индустрије. И мада су многи огранци биотехнологије недвосмислено новијег датума, људи већ одавно (како метафорички тако и дословно) убиру њене плодове. Примера ради, биотехнологија нам (у овом или оном облику) већ дуго помаже у оплемењивању усева и њиховој заштити од штеточина, неретко уз могућност да се умањи или заобиђе употреба токсичних пестицида – што је у складу с једним од великих идеала, али и потреба данашњице: елиминацијом излагања ксенобиотицима, што ће рећи супстанцама које су стране организму. Није наодмет подсетити ни на околност да већ и само увећање приноса усева помоћу биотехнологије повлачи важне еколошке импликације: узгајање велике количине намирница на малом простору може значајно помоћи у ублажавању проблема расположивости обрадивих површина, укључујући и заштиту преосталих нетакнутих подручја од све већег притиска да се свака стопа тла искористи за земљорадњу, будући да је уста која је неопходно нахранити на планети Земљи све више. Не би се смела превидети ни значајна синергија која би се могла остварити између традиционалних (па и „органских“) метода узгајања хране и пажљиво одабраних инструмената биотехнологије. Све се ово, дакако, не односи само на генетичко инжењерство – неспорно моћан, мада и веома непопуларан вид биотехнологије, као што сведоче снажне емоционалне реакције многих људи на сам појам „генетички модификованог организма“ – већ и на бројне друге приступе, као што је, рецимо, генетички усмерено укрштање, интерференција рибонуклеинском киселином или биолошка припрема семена снабдевањем одговарајућим симбиотским микроорганизмима.

Имајући у виду поменуте и многе друге добробити, поставља се питање због чега оне остају у сенци снажних бојазни од биотехнологије којима обилује наше доба. Разуме се, свака технологија с високим потенцијалом да преобрази читаве сфере људске делатности – поготово ако уз то задире у саме биолошке основе људског бића, или других живих бића – неминовно је скопчана с озбиљним етичким питањима, ризицима катастрофалних злоупотреба или потенцијално погубним последицама погрешних процена у примени. Довољно је начас се присетити каква би се све зла могла изродити из биотехнологије у контексту биотероризма или биолошког оружја. Отуд је природно да се о границама оправдане примене биотехнологије свуда у свету воде опсежне и каткад жучне дебате. Донекле је, међутим, злосрећна околност да су многа од сличних питања по правилу обележена рекордним раскораком у ставовима између одговарајућих стручњака (или научника уопште) и шире јавности, као и нарастајућим неповерењем потоње у добре намере оних првих. Па ипак, боље разумевање основних биолошких појмова и концепата свакако може учинити дебату целисходнијом, што је, опет, необично важно за будућност свих нас – јер само јасне, чврсте и рационално постављене етичке смернице и добро утемељена мерила за разграничење прихватљивих и пожељних од неприхватљивих и ризичних примена било које технологије, па и биотехнологије, могу нам улити наду да ћемо колективно пребродити пословични теснац између Скиле и Харибде.

Ако је тако – а све указује да јесте – онда утолико пре не бисмо смели дозволити себи да афирмативан став према биотехнологији и еколошку освешћеност посматрамо као антитезу. Биотехнологија нам, напротив, може помоћи – и већ помаже – у отклањању последица загађења животне средине (што се збирно означава још једним битним појмом с префиксом „био“ – биоремедијацијом). Добар пример су системи за отклањање загађења микропластиком засновани на биотехнолошки осмишљеним заједницама микроскопских алги, или пак модификовани микроорганизми специјализовани за биолошко разлагање пестицида или нафтних мрља. Штавише, приступи засновани на биолошким методама чине окосницу савремене парадигме холистичке обраде отпадних материја која се убрзано развија и све више обећава. Нешто ређе под рефлекторима јавности, али ништа мање важне, јесу потенцијалне примене биотехнологије у заштити и очувању природних екосистема и живих врста које их творе и настањују. Донекле супротно интуицији, методе и поступци из домена биотехнологије би у блиској будућности могли постати саставни део опсежних програма умножавања јединки угрожених врста ради реинтродукције (поновног увођења) у екосистеме из којих су ишчезле, или пак подршке копнећим популацијама у кључним стаништима, нарочито када је реч о водоземцима – тренутно најугроженијој класи кичмењака. Занимљиво је додати да се, супротно рђавом гласу појединих биотехнологија (поглавито оних које се користе у садејству с монокултурама) као потенцијалних уништитеља биолошке разноликости (биодиверзитета), пажљиво одабраном и осмишљеном употребом биотехнологије уистину може и унапредити биодиверзитет врста подвргнутих програмима заштите и спречити да популације умножене изван станишта у оквиру таквих програма постану генетички и биолошки одвећ једнообразне, што иначе често ограничава њихове могућности за обнову, односно репопулацију екосистема. Једном речју, огроман потенцијал биотехнологије да потпомогне заштиту животне средине у оквиру одрживог развоја нипошто не би ваљало пренебрегнути. Слично важи и за енергетику, где се поједине гране биотехнологије развијају у правцу производње унапређених биогорива, с надом да би се тако могло доћи до еколошки повољнијих извора енергије за многе гране индустрије или саобраћаја. У том смислу још више обећавају истраживања која за циљ имају увећање ефикасности фотосинтезе, било посредством модификација постојеће фотосинтетске молекуларне машинерије у биљкама или дизајнирањем сасвим нових макромолекуларних система кадрих да заробе енергију Сунчевих фотона и учине је високоискористљивом у најразличитијим технолошким процесима. Потенцијални пробој на овом пољу свакако би значајно приближио људско друштво идеалу одрживе и еколошки нешкодљиве енергије у количинама довољним да подмире нарастајуће потребе и апетите човечанства (мада је, наравно, свођење ових последњих на разумну меру и даље преко потребно).

Но међу најопипљивијим и најизвеснијим благодатима биотехнологије свакако су оне у медицини. Сместа се можемо досетити небројених истраживања која обећавају прекретницу у лечењу многих болести, а која се у крајњој линији ослањају на биотехнологију: од генске терапије, преко лечења малигних обољења модификованим ћелијама имунског система и развоја нових видова вакцина против заразних, или чак незаразних болести, па све до револуције што је обећавају приступи утемељени на употреби матичних ћелија. Међу перспективним областима биотехнологије које вреди поменути свакако је и технологија бактериофашких библиотека, која се већ увелико користи у развоју нових медикамената. Ту су, дакако, и најразличитије примене биотехнологије у научним истраживањима. Примера ради, бројни биолошки макромолекули данас се проучавају у експерименталним системима скројеним захваљујући флексибилном арсеналу системске биологије. Међутим, док све ово делом звучи као каква научнофантастична приповест, не треба изгубити из вида да се лекови добијени класичном биотехнологијом, укључујући и многе који се убрајају у такозвану „биолошку терапију“ (не баш најпрецизнији назив под којим се поглавито подразумевају моноклонска антитела кадра да зауставе или ублаже одређени патофизиолошки процес), већ деценијама успешно користе широм света, доприносећи здрављу и квалитету живота милионâ људи. Стога је можда најбоље да се накратко вратимо на архетипски пример рекомбинантног човечјег инсулина, који је први пут добијен 1978. године и своје постојање дугује генетичком инжењерству. Подсетимо се, редовне инјекције инсулина дословно су неопходне за живот особама оболелим од шећерне болести типа један (а и некима од оних који пате од типа два или ређих типова). Пре наступања рекомбинантне биотехнологије, инсулин се добијао искључиво пречишћавањем из свињске или говеђе гуштераче. Премда делотворан, такав инсулин, потекао од других врста, није идентичан човечјем – говеђи се од њега разликује за три, а свињски за једну амино-киселину. Ова разлика, разуме се, условљава и значајан ризик да дође до имунске реакције према „страном“ молекулу, што може да умањи, па и упропасти учинак терапије. Томе треба придодати и проблем обезбеђивања довољних количина инсулина за (нажалост нарастајућу) светску популацију особа које живе с дијабетесом. Стога је не само с научно-технолошког већ и с народноздравственог становишта веома значајна погодност то што благодарећи биотехнологији данас располажемо могућношћу синтезе практично неограничених количина инсулина – и то идентичног човечјем – захваљујући генетички модификованим бактеријама или квасницама у које је употребом одговарајућих ензима (рестрикционих ендонуклеаза) унет човечји ген за инсулин. И тако у осврту на саме почетке медицинске биотехнологије још једном долазимо до кључне поруке о варљивом карактеру дихотомије између „природног“ и „неприродног“: док је свињски или говеђи инсулин, добијен директно из животињских органа, на први поглед „природнији“ од оног рекомбинантног, последњи се заправо знатно боље поклапа с природним састојком нашег организма. Исто разматрање важи и за безбројне друге беланчевине које се могу добити сличним технолошким поступцима и представља, ако ништа друго, речиту илустрацију колико је уврежена представа о генетичком инжењерству као искључивом домену доктора Виктора Франкенштајна, архетипског антијунака из пера Мери Шели, непотпуна, а у одређеним контекстима и болно мањкава.

Немогуће је побројати све постојеће видове биотехнологије, а још мање све оне које бисмо могли очекивати у блиској будућности. Готово да нема аспекта људског живота или проблема где се биотехнологија не може с успехом применити – од здравства и медицине, преко пољопривреде и производње хране, па све до најразличитијих грана индустрије.

Најзад, ваља поменути и да се све чешће чују визионари што о биотехнологији говоре у контексту нових оруђа којима ће наши потомци једнога дана морати да се служе уколико се буду одважили на космичка путовања и потенцијално насељавање планета и месеца Сунчевог система, или чак – у још даљој будућности – других планетарних система широм галаксије. Ма колико, међутим, сличне визије биле узбудљиве и кадре да нас инспиришу у научном раду или филозофским размишљањима, постоје више него јаки разлози да се, сада и овде, пре свега усредсредимо на то како нам све биотехнологија може помоћи да сачувамо планету Земљу, и даље једини познати свет који је сасвим извесно колевка и дом живота, свет који нипошто не можемо приуштити себи да наставимо да угрожавамо. У том смислу, наши осврти на прошлост, садашњост и будућност биотехнологије попримају посебан значај када у обзир узмемо опхрваност недаћама које смо сами себи натоварили на врат, као што су климатске промене и претећи колапс биосфере узрокован неодговорном експлоатацијом сировина, нездравим обрађивањем земљишта, незапамћеним индустријским пустошењем или неиздрживим загађивањем животне средине. Све је јасније да биотехнологија, на овај или онај начин, може да нам понуди драгоцену помоћ у осмишљавању одрживих решења за многе од поменутих проблема. Ето још једног разлога да уложимо колективни напор да се ослободимо остатака старих филозофских заблуда – витализма и есенцијализма – које и дан-данас умногоме управљају нашим односом према биотехнологији, укључујући и рестриктивну законску регулативу. У том светлу, наш мали преглед досадашњих остварења биотехнологије и могућих праваца њеног развоја постаје и својеврсно сведочанство о једном несвакидашњем тренутку у историји људске цивилизације, тренутку када се човечанство тетура између далекосежне добробити која би могла проистећи из трезвене примене биотехнологије и продорних бојазни да бисмо се, као и много пута до сада, могли наћи на технолошкој странпутици (или „клизавој низбрдици“) где би се блистава обећања лако могла изметнути у застрашујућу антиутопијску стварност. Сличне бојазни по свој прилици неће бити могуће развејати без целовитог сагледавања вечито еволуирајућег устројства природе, које обавија и обухвата и Homo sapiensa с његовом неутаживом радозналошћу и непресушним изумима. Јер, као што је Сократ смирено саопштио својим судијама, „живот без таквога испитивања није вредан да се живи“.

Овај текст оригинално је објављен у 37. броју часописа Елементи.