Током 12. века Трота од Салерна, медицинска радница, записивала је запажања о лечењу својих пацијената. Преданим и посвећеним радом створила је приручник под називом Практична медицина преми Троти (Practica secundum Trotam) у коме је детаљно разрадила проблеме везане за разнолике медицинске области попут женске неплодности, менструалних поремећаја али и третмана пацијената након змијских уједа. Међутим, ово је остало тотално непознато све до 1985. године када је Џон Бентон, историчар са Калтека пронашао рукопис који је припадао Троти и утврдио невероватна преклапања са три дела која су била приписана особи под именом „Даме Троте“. Ипак, до разрешења је дошло тек пре десетак година када је историчарка Моника Грин утврдила да се иза тог имена крије управо Трота од Салерна.

Године 1993. америчка историчарка науке Маргарет Роситер сковала је термин „Матилдин ефекат“ и навела седам примера који га ближе описују. Један од примера је управо био случај Троте од Салерна. А о чему је заправо реч и шта представља Матилдин ефекат? Укратко, то је лоша пракса умањивања научног доприноса жена и приписивање њихових реалних заслуга њиховим мушким колегама. Ефекат је добио назив по Матилди Џослин Гејџ, америкој списатељици и активисткињи за права жена из 19. века која је у свом есеју Жена као проналазач из 1870. године прва описала тескобу жена које се суочавају са непризнавањем достигнућа која се потом приписују припадницима супротног пола. Ова бритка списатељица поткована саркастичним начином приповедања, је у свом другом делу Сва права која желим написала: „Понекад је боље бити мртав мушкарац него жива жена.“

Међу седам жена које Роситер перципира као жртве ефекта Матилда, најпознатије је свакако име чувене физичарке и хемичарке Марије Кири. Међутим, иако је Кири још у доба апсолутне мушке научне доминације добила Нобелову награду чак два пута (1903. за физику и 1911. за хемију) њен пут до тих признања није био једноставан. Конкретно, награду из 1903. за откривање радиоактивности је требало да поделе Маријин муж Пјер и Хенри Бекерел, без обзира што је Пјер до својих дотадашњих научних достигнућа укључујући и рад на радиоактивности дошао заједничким снагама са својом супругом, што је уосталом и сам увек напомињао. У одлуку шведске Краљевске академије се, на крају, умешао шведски математичар и члан Комитета и борац за права жена тог времена Густав Лефлер, те је одлука преиначена и Марија Кири је заслужено придружена двојици лауреата. Ипак, иако је преко двадесет година била једина жива особа (а тај резултат ће потрајати све до 1962. када је хемичар Лајнус Полинг други пут награђен) са две Нобелове награде, остаће забележено да Француска академија наука никад није прихватила Марију Кири у своје редове. Разлог се може претпоставити.

Достигнућа вредна Нобела

Према избору часописа New Scientist из 2009. године на врху листе најинспиративнијих научница свих времена била је очекивано Марија Кири. Али и другопласирана на тој листи, хемичарка Розалинд Френклин,  такође се налази на листи жена које је научна комуна лишила заслуга. За разлику од Марије Кири, Френклин није добила Нобелову награду за рад на молекулским ДНК структурама иако је њен допринос том грандиозном научном открићу био несумњив. Један од добитника Џејмс Вотсон се након њене смрти залагао да се та неправда исправи и да се њено име појави барабар са именима Френсиса Крика, Мориса Вилкинса и његовим (који су поделили Нобела за откривање структуре ДНК 1962.) али је образложење Краљевске академије било да не додељују признања постхумно. Штавише, за свог кратког живота (имала је свега 37 година када је преминула 1958.) њено име није било нарочито чувено изван најужих научних кругова а може се рећи да је заслужена слава стигла са великим закашњењем, тек деведесетих година прошлог века.

Што се тиче преосталих жена са листе Маргарет Роситер, ситуација је следећа. Иако ју је номиновао лично Ервин Шредингер, аустријска физичарка Мариета Блау је ускраћена за допринос за рад на нуклеарној емулзији помоћу које је Сесил Пауел детектовао субатомске честице пионе и добио Нобелову награду 1950. Велико откриће америчке генетичарке Нејти Стивенс – XY хромозомски систем за детерминацију пола код животиња и људи је дуго у целости приписиван њеном колеги Едмунду Вилсону, иако су до резултата дошли одвојеним истраживањима. Да ствар буде још гора, Вилсонов наследник Томас Хант Морган је такође преузео значајан део рада Нејти Стивенс којим је добио 1933. Нобелову награду за откриће улоге хромозома у преношењу наследних особина.

Шведска краљевска академија је оштетила и Лизу Мајтнер и тако умањила њен огроман допринос нуклеарној физици. Године 1944. Нобелову награду за откриће фисије тешких атомских језгара добија „отац атомског доба“ Ото Хан, њен дугогодишњи партнер у раду. Мајтнер је, истини за вољу, постхумно добила велики број признања и награда те је у њену част стодевети елемент периодног система назван по њој. Остаће забележено да је велики физичар Макс Планк у случају Лизе Мајтнер направио изузетак допустивши да она буде једина женска особа којој је дозвољено да похађа његова предавања и као прва жена доктор наука са Бечког универзитета постане његов асистент. Ипак, за радну просторију добила је подрум а приступ лабораторији јој није био дозвољен. Иронично, пола века касније Лиза Мајтнер је добила награду која носи назив баш по чувеном немачком физичару.

„Госпођице Бел, направили сте најзначајније астрономско откриће двадесетог века“. Тако су гласиле речи совјетског астрофизичара Јосифа Шкловског упућене колегиници из Северне Ирске Џозелин Бел Бернел која је још као постдипломац детектовала први пулсар 1967. године. Седам година касније за ово откриће Нобелову награду је добио шеф истраживачког тима Ентони Хјуиш и његов колега Мартин Рајл. Бел је изостављена и тако постала још један случај који потпада под окриље Матилдиног ефекта. Бел никад јавно није протесовала или дала експлицитну изјаву у којој тврди да је обесправљена и ускраћена за награду  јер је особа женског пола. Њен скромни став је био да награду није добила јер би се Шведска краљевска академија осећала понижено да је на листу ставила име неког ко је у то време био само студент а не већ етаблиран научник.

Да ли и данас постоје ”мушке” области?

Иако Нобелова награда није нити једини ни пресудни фактор нечијег научног квалитета и заслуга, свакако је значајна и подстицајна. Откад је установљена 1901. године, жене су добиле свега 48 награда од 896 колико их је додељено, што је тек нешто више од пет процената. Ако се од тог броја одузме 16 награда додељених за мир и 14 за књижевност остаје свега 18 које спадају у научни домен (медицина, физика и хемија). Што се чистих научних области, односно хемије и физике тиче, ту полна дискрепанција долази до највећег изражаја јер су жене из хемије награђене са свега четири Нобелове награде, док је награду за обаст физике поред Марије Кири добила још само Марија Мајер 1963. године. Марјам Мирзахани, иранска математичарка која је преминула прошле године засад је једина жена добитница Филдсове медаље која се сматра панданом Нобеловој награди. Осим ње, награду је добило чак 55 мушкараца.

„Женама није место у науци“ се свакако може и мора оценити као једна од најрђавијих предрасуда чије се последице огледају не само кроз наведене примере и још много других о којима би могли бити исписани бројни редови. Вековима је људски род због патријархалног друштвеног оквира губио добробит половине човечанства коме је експлицитно или имплицитно било ускраћено да допринесе науци. Иако је у данашње време ситуација неупоредиво боља него у доба када женама чак није ни било дозвољено да се образују или се тврдокорно веровало да је наука ексклузивна ствар „мушког мозга“, потпуно равноправан третман је још увек идеја будућности а не реално стање.

Према истраживању које је 1996. године спровео академски часопис Contemporary Educational Psychology, особе женског пола су склоније одустајању са STEM студија због мање исказаног самопоуздања којем су узрок многобројни фактори као што су став друштва, подршка породице или предрасуде. Проценат особа женског пола које бирају да стичу знања из STEMобласти (наука, технологија, инжењерство и математика) је пословично далеко испод педесет одсто широм света, а инжењерство се истиче као „најмушкија“ област где се проценат жена креће од 15 до 35 посто широм света, према подацима UNESCO Института за статистику.

Међутим, часопис Psychology science је прошле године објавио истраживање према ком проценат жена које бирају животни позив из STEM области опада управо у земљама које највише улажу у борбу за равноправност полова као што су скандинавске земље, Холандија, Белгија, Немачка или Нови Зеланд док значајно расте тамо где је генерална полна расвоправност веома критична. Примера ради, земља са највише жена у STEM образовној групи је Алжир са 41 одсто. Према истом истраживању, једине три земље где су испитанице нагласиле како се осећају самоувереније у решавању математичких проблема од припадника супротног пола су Јордан, Уједињени Арапски Емирати и Катар. Ипак са анализом ових података треба бити обазрив јер се сматра да су они много више последица чињенице да се кроз STEM лакше долази до материјалне независности те је потреба жена да закораче у ту област много већа у сиромашнијим или неравноправнијим друштвеним системима.

Текст: Василије Гломазић

Тесла је измислио струју – потврдиће већина насумичних испитаника. Информисанији ће рећи да је у питању „само“ наизменични вид струје. На крају, веома мали број људи ће конкретно набројати неке од Теслиних највећих дарова човечанству: индукциони мотор, обртно магнетно поље, трансформатор или систем јавне расвете. Међутим, шта ако ни они нису у праву? На први поглед то је веома бласфемичан став који ниподаштава непроцењиву заоставштину једног од највећих проналазача.

Зачкољица лежи у Стиглеровом закону епонимије (епоним – име особе по којој је нешто названо) који говори да не постоји ниједно научно откриће названо по ономе ко га је доиста открио. Овај, наоко апсурд, назван по социологу Стивену Сиглеру, ни случајно не подрива заслуге научника, проналазача и мислилаца већ само указује на чињеницу да се научна достигнућа не стварају ex nihilo, већ су последица процеса који обухватају огроман број идеја, покушаја и грешака које се на крају припишу најчешће оном ко их сублимира у коначан облик.

Филозоф науке Томас Кун је у свом делу „Структура научних револуција“ одбацио тезу о „еурека моменту“ и сматра да за научна открића није прикладно поставити питања кад где и ко. Мада је немогуће било коју научну теорију или проналазак назвати по свима који су им макар делимично допринели, може се рећи и да је неправедно што њихова имена остају у запећку.

Што се саме наизменичне струје тиче, још је Хиполит Пикси, француски изумитељ, ослањајући се на Фарадејеве принципе магнетне индукције, створио форму примордијалне наизменичне струје тридесетих година 19. века. Пошто она тада није имала практичну примену, на савет чувеног физичара Ампера, Пикси помоћу комутатора који претвара наизменичну у једносмерну струју, осмишљава динамо машину, премда се динамо доводи у везу са Сименсом тек неколико деценија доцније.

Руски инжењер Павел Јаблочков је изумео први систем сијалица са електричним луком који се базирао на наизменичној струји и тако 30. јуна 1878. осветлио центар Париза током чувене Светске изложбе на којој су приказани глава Кипа слободе и Белов први телефон. Неколико година касније Лусијен Гаљард и Џон Диксон Гибс су патентирали трансформатор који су продали касније чувеној америчкој компанији за снабдевање електричном енергијом Вестингхаус. Тек 1888. године Тесла и Галилео Ферарис развијају независно први трофазни индукциони мотор без комутатора чиме наизменична струја добија све неопходне  „састојке“ за даљу употребу. 

На плећима дивова

„Ако сам видео даље од других, то је стога што сам стајао на плећима дивова“, гласи једна од реченица из писма Исака Њутна упућеног филозофу и физичару Роберту Хуку. Сама реченица је парафраза мисли Бернара Шатрског из 12. века којом се он захваљује достигнућима предака. Интересантно је да је баш Хук независно од Њутна дошао до идеје да јачина гравитације опада квадратно са растојањем и да такав однос управља кретањем планета. Још интересантније је да се пријатељство два велика научника прекинуло након што је Њутн експериментално потврдио теорију и тиме приграбио сву славу остављајући Хуково име на маргинама гравитационих закона. 

Незванично назван најлепшом математичком једначином, Ојлеров идентитет који повезује области аритметике, реалне и комплексне анализе и тригонометрију, први је, али у нешто другачијој форми, представио енглески математичар Роџер Котс неколико деценија пре самог Ојлера. Чак је и сама основа природног логаритма – број e, који се назива Ојлеровим бројем, заправо Бернулијев а четрдесетак година пре Ојлерове формулације помињали су га и Лајбниц и Хајгенс као константу b. За једног од највећих математичара Стиглеров закон је важио и у супротном смеру. Представљање скупова Веновим дијаграмима је данас уобичајен начин приказивања логичких релација, али управо је Ојлер први графички представио односе скупова које је филозоф и математичар Џон Вен касније поједноставио.

Многи бестселери модерног времена (Браунов Да Винчијев код, VALIS Филипа Дика), популарне телевизијске серије (Фон Триров Нимфоманијак и Пи Аронофског), музика (песма Lateralus бенда Tool) реферишу на mātrāmeru. Чак и просечан интернет корисник зна за mātrāmeru као апроксимацију златне спирале (златног пресека) која се као мим користи да подругљиво представи „савршенство лепоте“ на некој фотографији.

Данас овај чувени низ 1, 1, 2, 3 ,5, 8, 13… нико не назива mātrāmeru , већ Фибоначијев низ по италијанском математичару из 13. века. Међутим, до открића низа у коме је сваки његов члан (осим прва два) збир претходна два члана дошао је индијски математичар Пангала и назвао га mātrāmeru. Тек миленијум и по касније Фибоначи је разрадио ту идеју.

За једно од највећих математичких чуда свих времена, Питагорину теорему, постоје мање или више сигурни докази да је коришћена знатно раније у Вавилону, Индији, Египту и Кини. Плимптон 322 – глинена табла из доба Хамурабија (око 1800 година пре Христа) садржи податке који реферишу на чувену Питагорину тројку, бројеве три, четири и пет, који су једно од решења чувене једначине. Исти бројеви се налазе и у Sulvasutrama, светим хиндуским песмама, а у облику разломака и на папирусу Египћана из доба владавине дванесте династије (2000. п.н.е).

Чија је Халејева комета?

Астрономија је изузетно богата појмовима који сјајно илуструју Стиглеров закон. Два позната појаса у Сунчевом систему, Кајперов појас и Ортов облак, нису названи по онима који су први о њима хипотетисали. Пространство иза Непутуна је одувек изазивало знатижељу астронома. Након открића Плутона, 1930. године, Фредерик Ленард је поставио хипотезу о такозваном транснептунском насељу небеских тела. Хипотеза Кенета Еџворта из 1943. је гласила да је материјал који потиче од приморидјалне соларне небуле (од које је настао Сунчев систем) даље од Нептуна толико раштркан да није могао да се згусне у једну планету, већ је настало више тела сличних Плутону.

Занимљиво је да је астроном Џерард Кајпер 1951. године објавио научну рад у коме тврди да се у раном Сунчевом систему заиста формирао појас назван по њему, али да он више не постоји. Мада је постојање овог појаса доцније потврђено, а у појасу се, осим Плутона, налазе још две патуљасте планете, појас је назван управо по оном ко је његово тренутно присуство негирао.

Појас комета на ободу Сунчевог система назива се Ортов облак по холандском астроному Јану Орту, који је 1960. поставио хипотезу о његовом постојању на основу посматрања карактеристика дугопериодичних комета, које приликом проласка поред Сунца губе део своје масе. Међутим, три деценије пре Орта естонски астроном Ернест Ерик је претпоставио да комете са дугим периодом потичу из области на крајњој периферији Сунчевог система – великог орбитирајућег облака.

Хаблов закон је један од познатијих примера Стиглеровог закона епонимије. Руски физичар Александар Фридман је 1922. године објавио шест једначина које су показале да би свемир могао да се шири, а пет година касније белгијски свештеник и астроном Жорж Леметр први је израчунао брзину ширења универзума коју ће тек 1927. Едвин Хабл прецизније дефинисати, те ће она бити названа константом по његовом имену, а формулација да је брзина удаљавања галаксија сразмерна њиховој међусобној удаљености данас је позната као Хаблов закон.

Најчувенија комета – Халејева, први пут је незванично уочена још у петом веку пре нове ере у античкој Грчкој, а већ 240. године пре нове ере сачињени су први записи о објекту који се „појављује на истоку и одлази северно“. Скоро две хиљаде година касније асторном Едмунд Халеј је установио да је реч о комети која се периодично појављује, те је она названа по њему.

Авогадрова константа је Перенова, Чандрасекарова граница белих патуљака је Андресенова, Фермијев парадокс је парадокс Циолковског, а Гаусова нормална расподела је Моаврова. На крају, Стиглеров закон није поштедео ни самог себе. Како сам аутор наводи, овај закон се заснива на идеји Матејевог ефекта, феномена који је социолог Роберт Мертон описао као диспропорцију између научних заслуга и доприноса, где познатији научници увек покупе веће заслуге него мање познати сарадници, независно од реалног научног доприноса.

Мертон идеју црпи из Приче о талентима из Јеванђеља по Матеју у којој једна реченица гласи: „Напослетку, скептици би рекли да чак ни Јеванђеље по Матеју не припада ономе по коме носи име.“

Текст: Василије Гломазић

Када се говори о основним људским правима, обично се имају у виду право на живот, на слободу кретања и изражавања, право на политичко деловање, на образовање једнакост пред законом и слично. Међутим, шта ако би се листа тих неповредивих личних слобода проширила за право на модификацију сопственог генома? То повлачи читав сет питања, како етичких тако и законских. Морфолошка слобода је појам који потиче од Макса Мора, филозофа и трансхуманисте, који ју је пре четврт века у тексту „Технолошка самотрансформација“, објављеном у часопису Extropy, дефинисао као „својевољну могућност промене форме свог тела технологијама као што су операције, генетски инжењеринг, нанотехнологије и емулација“. Истраживач са Института за будућност човечанства Универзитета у Оксфорду, Андрес Сандберг, позвао се у раду објављеном у Журналу медицине и филозофије 2010. године на Морову идеју морфолошке слободе сматрајући да је неопходно проширивање права на сопствено тело. То би значило да људи осим „власништва над самим собом“ имају право и да себе модификују по жељи.

Данас има на хиљаде гласноговорника ове идеје, а први међу једнакима је Џосаја Зајнер. Овај тридесетосмогодишњи Американац са упадљивим бројем алки у ушним шкољкама, офарбаним праменом косе, минималистичким тетоважама и речником који се често ослања на неформалне уличне фразе, може заварати посматрача понесеног предрасудама. Ипак, Зајнер није ни члан панк бенда, нити ексцентрични мултимедијални уметник, већ научник. Докторирао је биофизику на Универзитету у Чикагу и провео две године радећи у НАСА као истраживач, али свемирксу агенцију напушта јер је, како сам каже, очекивао иновативнији посао. Себе представља као биохакера, а широј јавности је постао познат као први човек који је искористио CRISPR технологију да модификује сопствене гене.

Међутим, најзанимљивији део тек следи јер Зајнер жели да модификација гена не буде само право сваког човека, већ и свима доступна могућност. Вођен том идејом основао је стартап компанију The Odin, која продаје опрему за генетску модификацију по цени од неколико десетина до неколико хиљада долара у зависности од тога да ли је у питању основна опрема за промену боја бактерија, CRISPR опрема за едитовање гена бактерија или читава кућна лабораторија. Америчка асоцијација за научни напредак (AAAS) прогласила је 2015. године CRISPR технологију за научни пробој године и од тада завређује огромну пажњу научне, али и шире јавности. Она у суштини представља палиндромске секвенце на бактеријском геному ДНК које имају функцију одбрамбеног система од вируса који нападају бактерије – бактериофага.

Са узлетом CRISPR технологије паралелно се дешава и метеорски успон биохакерске културе, која као и други хакерски покрети подстиче и пропагира масовну доступност, у овом случају у самосталном истраживању биологије на коју прерогатив више не би имали научници. Биохакерство је један од аспеката „уради сам биологије“, растућег социобиотехнолошког покрета чији припадници заговарају генетске модфикације којим би се на другачији начин третирале многе болести са којима медицина тешко излази на крај. У вези са пионирским подухватом Џосаје Зајнера направљен је и краткометражни документарни филм Gut huck, који прати главног протагонисту током процеса трансплантације фекалних бактерија. Наиме, Зајнер је у фебруару 2016. постао прва особа која је себе генетски модификовала тако што је у свој организам унела фекалне бактерије здравог донора. Разлог је био здравствене природе јер је Зајнер патио од проблема у гастроинтестиналном тракту који су се, како тврди, знатно ублажили након овог експеримента.

Међутим, Зајнер истиче да добробити генетских модификација не би требало ограничити само на третирање здравствених тегоба. Напротив, њихова примена је далеко шира. Зајнер сматра да имамо право да медификујемо сопствене гене тако да себи створимо шансу да постанемо оно што смо можда одувек сањали. Да би то доказао, крајем прошле године је себи у леву руку убризгао CRISPR/Cas9 систем са циљем да модификује миостатин, протеин који регулише мишићни раст и смањује ниво масти у организму. Често се на животињама изводе експериметни са миостатином, а Зајнер тврди да је овим чином померио границе успостављене ригидношћу социјалне неприхватљивости и законских регулатива.

„Ово не можете зауставити нити регулисати“, изјавио је током свог перформанса који је преносио преко Фејсбука у октобру прошле године Тристан Робертс, момак заражен ХИВ-ом. Он се шест година лечио од овог вируса и мучио се са нуспојавама терапије. Вољан да ствари промени набоље, постаје први добровољни пацијент трансхуманистичке биотехнолошке организације Ascendence Biomedical. У себе је убризгао ген N6, који подстиче антитела да се боре против ХИВ-а. Према истраживању америчког Националног института за здравље, ова антитела су се у лабораторијским условима показала као одлична у неутралисању већине подтипова ХИВ-а и тренутно се развија вакцина на овој бази. Међутим, то није осујетило три Робертсова пријатеља биохакера да софтверски развију плазмид (независно репликујући ДНК молекул одвојен од хромозомске ДНК) са N6 генима који би у Робертсовом телу требало да подстакну производњу антитела која би се супротставила вирусу. Ефекти овог експеримента који је изазвао многе контроверзе и даље су непознати.

The Odin и Ascendence Biomedical су далеко од усамљеника у побуњеничком биохакерском походу да модификација гена постане свачије право. У последњих неколико година широм света ничу компаније и удружења као што су Biomakers Lab, BioBuilder, Genspace, Biotech without borders и многе друге. Септембра прошле године одржан је Global Community Biosummit, највећи скуп биохакера на коме су поред припадника еснафа учествовали и привредници и научници, као што су Џорџ Черч, генетичар, професор са Харврада и отац синтетичке медицине, или Јоичи Ито, први човек интердисциплинарног истраживачког центра MIT Media Lab, који је огранак великог Технолошког института у Масачусетсу. На самиту се представио и  BioCurious, прва компанија која изнајмљује радни простор, опрему и научну подршку свима које занима биохакерство, а која се углавном финансира из краудфандинг кампања и донација људи који деле исти ентузијазам. Мото ове компаније која се, гле чуда, налази у самом језгру чувене Силицијумске долине, савршено описује суштину биохакерства и гласи: „Експериментишите заједно са својим пријатељима.“

Међутим, велики број научника не само да не мисли да би генетски експерименти требало да постану основна људска права и јефтина доколица, већ сматрају да је то изузетно опасно. Такође, постоје и озбиљне законске препреке или, у најбољем случају, области нерегулисаности. Америчка Управа за храну и лекове (FDA) је након јавних експеримената Зајнера и Робертса издала саопштење у коме упозорава грађане на безбедоносне ризике као и да је продаја опреме за биохаковање нелегална. Микробиолог Брајан Хенли, који је и сам познат по експериментисању са генима, сада се такође противи томе јер сматра да аматерски приступ тако озбиљној области може имати катастрофалне последице. Као главни проблем истиче неконтролисаност процеса, стерилност убризгане материје и опасност од ендотоксина који може довести и до смрти.

Текст: Василије Гломазић

Из угла бројних становника Земље  2000. година није означавала само последњу револуцију планете око Сунца у 20. веку или крај другог миленијума, већ много више од тога. Од двехиљадите године очекивало се много у научно-технолошком смислу. Како футурологија никако не може бити егзактна, јер добрим делом почива на индуктивном мишљењу, а често и великој претенциозности неутемељено оптимистичних визионара, многа предвиђања о двехиљадитој години остала су неостварена. За поједина се данас чак и зна да су немогућа, док се понешто ипак и остварило.

Уколико бисте користећи временску машину скокнули пола века у прошлост и срели неког Југословена, врло лако бисте могли да побијете његов ентузијазам доказима да просечан људски век у 2000. години није износио век и по, да Југославија није постала „мала Шведска“ и да, што је по њега можда најтрагичније, земља у којој живи уопште више неће постојати. Као и у великом делу света, и у Југославији је хладноратовски период великих глобалних улагања у науку и технологију донео оптимистичне погледе у будућност. Након разарања у Другом светском рату, земља се наредних деценија убрзано обнављала, стандард и квалитет живота су расли, спољнополитичке прилике су углавном биле повољне, а колективни дух самоуправног социјализма је креирао слику берићетне будућности. 

Југославија будућности

Година 1969. остаће упамћена по једном од највећих подвига људске цивилизације – прва људска посада је крочила на Месец, а одушевљење се осетило и у Југославији. У то време популарна емисија „Видици“ на Телевизији Београд бавила се темом начина и квалитета живота када једном буде дошла та 2000. година. Бројни саговорници из света науке и технологије су током неколико епизода предвиђали како ће изгледати живот за три деценије, а реченица из сценарија ове емисије „И ми, Југословени, као да смо укрцани у неку ракету која нас носи у будућност“, описује тадашњи ентузијазам који из данашње перспективе звучи помало наивно.

Од Југославије се очекивало да двехиљадиту годину дочека у групи високоиндустријских земаља са БДП-ом равним оном у Шведској 1965. године, што би износило око 2500 долара по становнику. Тај просек је достигнут, истина, доста раније. Још током осамдесетих година досезао је и 6000 долара по становнику, али распад земље и ратови деведесетих допринели су да крња Југославија у нови миленијум уђе са БДП-ом од свега 1500 долара по становнику, као једна од најсиромашнијих земаља у Европи.

Ни предвиђање о Југославији са 30 милиона становника није се обистинило, а сада се може готово са сигурношћу рећи да та бројка не би била остварена чак ни да је земља остала цела. Према Попису из 1991, СФРЈ је имала нешто више од 23 милиона житеља, а данашњи број становника унутар истих граница износи око 21 милион. Осим велике емиграције након распада државе, тадашњи прогнозери очигледно нису имали у виду ни велики пад наталитета.

Продужити живот

Визионари тог доба много наде су полагали у спој медицине и технологије, који је човека који улази у 21. век требало да претвори у неку врсту Ничеовог Übermensch-a. Животни век од 150 година, заустављање старења, вештачки органи, те повећање интелектуалних капацитета спајањем мозга и рачунара, били су само неки од зацртаних циљева на капији 21. века. Међутим, блиска будућност се показала нешто другачијом. Просечан људски век од 150 година остао је само сан, а глобални просек је 2015. износио само 71,5 година, док је двехиљадите био испод 70 година. 

Упркос порасту квалитета живота у већем делу света и напретку медицине у последњих пола века, очекивани резултат није ни приближно постигнут, а најближи том броју је животни век Јапанки, који данас износи у просеку око 87 година. Сматра се да људски век има ограничење од око 120 година (Хејлфикова граница), што је последица максималног броја деоба ћелија. Ипак, неки научници тврде другачије. Џејмс Ваупел са Института „Макс Планк“ мишљења је да та граница прелази 120 година, али и да је могуће да она уопште не постоји. Такође, биолог Зигфрид Хекими са Универзитета у Монтреалу за „Гардијан“ је рекао да ће „просечан животни век људи бити у сталном порасту па ће најстарија особа 2300. године доживети сто педесети рођендан“.

Доктор Џејмс Бедфорд је криопрезервирао прву мртву особу 1967. године и од тада су постојале тенденције да би људи којима медицина њиховог доба не може помоћи могли бити изложени третману дубоког замрзавања. Идеја да се тако очувана тела „пробуде из зимског сна“ у блиској или далекој будућности можда звучи утопијски, али је овом процесу већ подвргнуто око 250 особа, те се тако ова визија из 1969. може на неки начин назвати и даље живом. Са друге стране, трансплантација органа је имала свој бум шездесетих година прошлог века. Први панкреас је успешно пресађен 1966, а јетра годину дана касније, па су људи тог доба очекивали да ће се 2000. витални органи мењати као резервни делови код аутомобила. На почетку 2018. можемо рећи да је ова прогноза била ипак преамбициозна, барем у погледу масовне доступности, и пре свега цене.

Надградња човека

Берни Кларк је име прве особе којој је 1982. године успешно уграђено вештачко срце које је куцало наредних 112 дана. Сходно предвиђањима, 2000. године је створена прва вештачка бешика. Ипак, њу је добио један пас, а први човек тек шест година касније. Прво вештачко уво је из лабораторије изашло 2013, док са већим или мањим функционалностима људи данас могу имати вештачку јетру, плућа, панкреас и друге органе. Британац Реј Флин је први коме је 2015. уграђено бионичко око – уређај који информације са камере смештене на његовим наочарима претвара у електричне стимулусе који путем ретине стижу до мозга. 

Протетика екстремитета је можда отишла најдаље, јер је случај Оскара Писторијуса ушао у анале медицине и спорта. Он је 2011. постао први освајач медаље на светском првенству у атлетици са обема вештачким потколеницама и стопалима. То је изазвало контроверзе јер многи сматрају да би у будућности спортисти са вештачким екстремитетима могли бити у великој предности у односу на остале такмичаре.

Идеје о повезивању мозга и рачунара постоје деценијама, али 2000. година није донела човека са микропоцесором у глави. Међутим, прошла година потенцијално може бити значајна у историји, јер је започет пројекат Неуралинк – пионирски подухват Илона Маска са циљем развијања рачунарско-можданог интерфејса који би се користио како за третирање оштећења мозга тако и за његову „надргадњу“.

Сањар из 1969. би данас вероватно био разочаран јер Сахара и друге пустиње нису постале цветне оазе, енергија није бесплатна па чак ни доступна свима, а синтетичка храна препуна витамина не стиже масовно из продајних објеката на кућну адресу. Такође, не само да није пронађен начин да се температура не Земљи контролише „убацивањем кисеоника у атмосферу“, већ су ефекти глобалног загревања из године у годину све израженији. Чак ни вештачки Месец који додатно обасјава Земљу такође није реализована идеја. Са друге стране, промене пола, боје коже и све врсте пластичних операција које мењају лични опис из корена, данас су доступне. Остварило се чак и предвиђање о бирању пола новорођенчади, а „чудесни светлосни зраци“, како су тада називани ласери, заиста су ушли у све области живота.

Текст: Василије Гломазић

Уколико би Томас Јанг у данашње време отишао на интервју за посао,  већина послодаваца би му се вероватно љубазно захвалила на интересовању али запослење би тешко добио. Неки би му се можда и отворено смејали у лице, називали га лажљивцем или разрогачили очи читајући његов CV, чудећи се шта су управо видели. 

Томас Јанг није наш савременик, штавише, није жив већ скоро две стотине година. Најпластичнији опис овог необичног човека стаје у речи наслова књиге Ендрјуа Робинсона „Последњи човек који је знао све“, која говори о невероватној поливалентности овог Енглеза када је у питању знање. Школовао се за лекара а широј јавности је најпознатији као физичар. Његови доприноси у таласној теорији светлости и испитивању еластичности материјала се сматарају изузетно значајним.

Међутим, науци је допринео и у многим другим пољима. Као египтолог дао је огроман допринос у дешифровању хијероглифа што је доцније искористио Шамполион решавајући чувену Розету. Мало људи зна да термин индо-европски језици потиче управо од Томаса Јанга, а креирао га је након упоредне анализе речника и граматике чак 400 језика. У музици је био творац методе за штимовање музичких инструмената, бавио се чак и животним осигурањем и сматра се првом особом која је описала астигматизам – рефракциону аномалију ока услед неправилне закривљености рожњаче. 

Томас Јанг је, како би се колоквијално рекло, био мајстор свих заната. Свезналица. Ерудита. Полимат (грч. polymathēs: много знања). Историја памти велики број свестраних људи а мисли некако по аутоматизму крену ка најчувенијим људима из периода ренесансе, Леонарду Да Винчију или Микаленђелу као најфлагрантнијим представницима зналачке универзалности. Сама идеја о полиматима и о „ренесансном човеку“ потиче од Леона Батисте Албертија који је и сам био човек хиљаду занимања и иза себе је оставио речи: „Човек може да се бави свим стварима, само ако то жели“.

Полимата који је увео поделу рада

Ипак, речи мудрог Албертија се у двадесет првом веку морају узети са дозом опреза. Да ли се данас можемо бавити баш свачим што пожелимо? Веома тешко. Један од разлога потиче, ироније ли, од човека који је и сам био полимат. Реч је о Адаму Смиту, филозофу, политичком економисти, писцу, правнику па чак и астроному кога свет можда највише памти као човека који стоји иза једног од најчвршћих темеља капиталилистичког друштва – идеје о подели рада. У свом чувеном делу Богатсво народа, Смит сматра да је подела рада у индустријализму основа повећања продуктивности. Ипак, он сагледава и другу страну медаље и указује да подела рада може водити до потпуне дегенерације великог броја људи кроз њихову материјализацију.

Чињеница је да је подела рада временом створила потребу за све већом специјализацијом радника а то је главни разлог што у данашње време за ретко коју личност можемо рећи да је полимат у изворном значењу речи. Свет двадесет првог века је махом свет стручњака – људи који посвећују изузетно много времена не би ли постали специјалисти у областима које са напретком науке и технологије постају све уже и уже. С обзиром на ограниченост времена као ресурса готово је немогуће у данашњици оставити дубок траг у више дисциплина па макар оне биле и веома сродне.

Чак и епохалне идеје и научни пробој углавном више нису резултати генијалности појединаца већ иза таквих резултата најчешће стоји велики број уско специализованих научника интегрисаних у целину. Уколико се Нобелова награда узме као оријентир, примећује се да награде последњих деценија пословично одлазе тимовима научника за разлику од прве половине прошлог века када су уз неколико изузетака награђивани искључиво појединци. Штавише, тим LIGO који стоји иза Рајнера Вајса, Берија Бериша и Кипа Торна, овогодишњих лауреата који су детектовали гравитационе таласе броји на десетине, вероватно и стотине научника који су у одређеној мери допринели овом, према многима, највећем научном достигнућу новог миленијума.

Стога је сасвим нереално очекивати неког новог Лајбница који ће за живота оставити идеју слчну оној о најбољем од свих могућих светова, створити моћан математички алат, бити лингвиста, психолог, изумитељ, биолог и писати бројне есеје о праву, политици или теологији. Насупрот томе, чини се да свеопште усложњавање и ригидност данашњих професија које се баштине на дубокој специјализацији стварају друштво мономата – оних који подсећају на чувену опаску да се стручњаком постаје тако што се зна све више о све мање ствари и на краје се зна „све о ништа“.

мајстор за своје срце

Један од највећих физичара 20-ог века, свирач бонга, разбијач шифара, сликар и шоумен Ричард Фајнман је након Другог светског рата пролазио кроз тежак период. Смрт оца и чињеница да је учествовао у стварању атомске бомбе која је донела светски мир али уз скупу цену смрти много невиних људи, дуго су га онемогућавале да се фокусира на научна истраживања. Утеху је нашао у решавању разноразних физичких проблема из чисте доколице. Док је седео у једном њујоршком бару посматрао је човека који баца тањир у вис. Приметио је како грб универзитета Корнел на ободу тањиру ротира брже ако је мањи угао гибања тањира. Како је сам Фајнман рекао, та оку обичног човека потпуно небитна појава, била је камен темељац за теорију квантне електродинамике која му је потом донела највеће научно признање 1965 године.

Френсис Крик, проналазач структуре ДНК и такође нобеловац је тврдио да му је то што је по образовању био физичар помогло да пређе баријеру коју су имали други биолози. Предности мултидисциплинарног приступа решавању проблема се огледају у томе да често доводе до „пробоја“ јер одступају од норматива који, као што Крик описује, некад могу одвести научнике у слепу улицу.

Тал Голсворти је потпуно невероватан пример човека који је знања из једне области применио у другој, нарочито када се узме у обзир да је од таквог хибридног знања зависио један људски живот. Његов сопствени. Тал болује од тежег облика Марфановог синдрома, ретке болести која се у екстремним случајевима као што је његов манифестује анеуризмом (проширењем) трбушне аорте. Услед опасности од руптуре аорте која је расла како је бивао старији, и која би у његовом здравственом стању значила сигурну смрт Голсворти се суочио са операцијом након које би могао да настави да живи али дијаметрално супротно дотадашњем начину животу који је био веома динамичан. За њега то није била опција па је решио да узме ствар у своје руке.

„Крвни суд је као баштенско црево, а њега умем да закрпим“. Тим речима је овај маштовити инжењер убедио тим хирурга да у његовом случају пробају другачији приступ. Након неколико година рада на проблему, Голсвортијева аорта је добила спољну обвојницу (код регуларних операција захват се врши са унутрашње стране аорте) која спречава њено даље ширење. Тако је Тал Госворти постао познат као човек који је „сам поправио сопствено срце“ а захваљујући његовој смелости, још неколико десетина људи који су се подвргли овом захвату живи нормалним животом.

Специјализација је за инсекте

Структура тржишта рада у будућности је велика непознаница. Древни занати изумиру док са друге стране нови послови и занимања ничу као на траци. Данас веома тражени послови као што су комјунити менаџери, девелопери за апликације, дрон оператери или аналитичари великих података нису ни постојали пре десет година. Према истраживању америчког Pew Research Center, чак две трећине деце која сада крећу у основну школу, обављаће послове који данас уопште не постоје.

Трендови иду ка томе да ће многе једноставне послове у будућности уместо људи обављати „паметне машине“, а само би очекивани прелазак на самоуправљива возила могао да направи хаварију на тржишту рада остављајући без посла десетине милиона људи широм света. Бројни футуристи су поприлично убеђени да ће кроз неколико десетина година вештачка интелигенција квалитетније од човека обављати велики број послова.

Да ли је онда макар креативност терен где је људска доминација недодирљива остаје на суду будућности али је сасвим сигурно да неће бити згорег подстицати је. Чувени писац научне фантастике Роберт Хајнлајн је кроз лик Лазаруса Лонга, фикционог полимата рекао: „Људско биће треба да буде способно да замени пелене, испланира инвазију, закоље вепра, пројектује зграду, напише сонет, подигне зид, намести поломљену кост, утеши умирућег, изда и прими наређења, сарађује, делује самостално, реши једначину, анализира нову ситуацију, разбаца ђубриво, програмира рачунар, направи укусан оброк, бори се ефикасно и умре херојски. Специјализација је за инсекте“.

Текст: Василије Гломазић

„То није био људски потез!“ Тим речима је Фан Хуи, европски шампион у игри го, прокоментарисао победнички потез гугловог рачунара AlphaGo у другој партији против светског шампиона Лија Сидола. Не само Хуи, већ сви који су пратили ово необично надметање човека и машине у древној кинеској мисаоној игри, одржано лане у Сеулу, видели су грубу грешку компјутерског програма и очекивали да првак света преокрене ситуацију на табли и изједначи на 1:1. Међутим, рачунар није тако „мислио“. Поменутим потезом је забезекнуо све присутне велемајсторе ове игре, победио у другом мечу и на крају тријумфовао свеукупним резултатом 4:1.

Овог маја се обележава тачно двадесет година откад је IBM-ов рачунар Deep Blue поразио једног од највећих шахиста свих времена и тадашњег светског шампиона Гарија Каспарова и тако му се реванширао за пораз од годину дана пре. Док цео свет није могао да верује како је једна машина победила шаховског генија, Каспаров је на себи својствен начин оптужио челнике велике компаније за варање.

Од тог тренутка, компјутер је успео да порази човека у бројним играма које укључују обимне прорачуне и тактике, као што су Texas Hold’em покер или квиз знања Jeopardy!  а надмоћ у игри го је дефинитивно највеће остварење јер је она неупоредиво комплекснија од свих других игара па чак и шаха. Број могућих комбинација у овој игри износи приближно 2 x 10^170. Примера ради, процена је да атома у познатом универзуму има „само“ 10⁸². Овај фрапантан податак и чињеница да је људски мозак волшебни потез машине перципирао као ноторну грешку у исто време изазивају и дивљење и страх. Да ли то значи да је сингуларитет неизбежан? И шта је уопште сингуларитет?

Шта је сингуларитет?

Технолошки сингуларитет је хипотеза према којој ће тренутак у ком се вештачка интелигенција изједначи са људском бити окидач екстремног развоја технологије након чега би свет задесиле тектонске промене. Питање сингуларитета је једно од најинтригантнијих дискурса којим се данас баве како водећи светски футуристи и научници, тако и сасвим обични људи. Апокалиптични концепти попут славног Камероновог скајнета из Терминатор франшизе често буде зазор од неконтролисаног технолошког напретка и могуће злоупотребе, а насупрот томе, користи од развоја вештачке интелигенције су дословно несагледиви. Иако је сингуларитет и даље у домену хипотетичког конструкта, велики број чланова научне заједнице сматра да није питање да ли ће се сингуларитет десити, већ када ће се десити и да ли можемо уопште бити спремни за њега.

У књизи „Superintelligence – Paths, Dangers, Strategies“ шведски полимат Ник Бостром резимира резултате неколико анкета спроведених последњих година на самитима на којим су учествовали водећи светски стручњаци из области вештачке интелигенције. Укратко, постоји педесет посто шансе да ће рачунари већ 2040. године достићи ниво људске интелигенције, а готово сви анкетирани су предвидели сингуларитет до краја овог века. Овавке предикције иако долазе из уста великих стручњака, морају се узети са огромном дозом резерве јер не постоје никакве гаранције да су они у праву и да ће се сингуларитет заиста десити. Али исто тако, не постоји ни гаранција да се сингуларитет није већ десио.

Ова логичка контрадикција произлази из чињенице да су интерпретације дефиниција сингуларитета бројне. У еснафу не постоји општи консензус око тога шта је заиста сингуларитет. Сам појам датира још из педесетих година прошлог века а творац је нико други до један од највећих ерудита двадесетог века, математичар и физичар Џон фон Нојман. Он је сингуларитет представио у контексту технолошког прогреса који ће проузроковати достизање „критичне тачке“ након које живот у форми дотад знаној човеку више неће бити могућ.

Након Нојмана, бројне учене главе бавиле су се проблемом сингуларитета, па се концепт све више разгранавао, али је тешко рећи да ли смо за готово шест деценија добили прецизну дефиницију. За популарног писца научне фантастике Вернора Винџа сингуларитет сликовито представља тачку метаморфозе људског бића у биће суперинтелектуалних капацитета какво уопште није могуће описати постојећим речником. Према Винџовом виђењу, сингуларитет је својеврстан хоризонт догађаја, сличан граници у простор-времену која одваја познати свет устројених физичких закона од домена црне рупе.

Човек по имену Реј Курцвејл сматра да ако поживи наредних петнаестак година, има сасвим реалне шансе да живи заувек. Ова на први поглед суманута мисао долази из ума водећег Гугловог човека задуженог за развој пројеката вештачке интелигенције. Он се данас сматра најпознатијим сингуларистом и заговорником тезе о коначном „уједињењу“ човека и машине. У свом најпопуларнијем делу „The Singularity Is Near“, Курцвејл дефинише сингуларитет као веома кратак период током ког ће се десити технолошки ураган који ће имплицирати промену у апсолутно свим аспектима људског живљења, па чак и смрти. 

Претходно поменути филозоф, математичар, физичар, неуронаучник и трансхумани протагониста (његова звања и титуле се овде не завршавају) Бостром је само један у низу истакнутих интелектуалаца који сингуларитету прилазе као потенцијалном егзистенцијалном ризику. Према његовом мишљењу, сингуларитет је превојна тачка након које вештачка интелигенција постаје суперинтелигенција – напреднија од људске у свим могућим областима. Рачунари не само да би брже мислили (рачунали), већ би успешније обављали и креативне послове, били квалитетнији лекари, адвокати па чак и писци или музичари.

Дефиниција сингуларитета има отприлике онолико колико и људи који о њему размишљају. Међутим, чекајући тај тренутак који ће донети емулацију мозга, виртуелне асистенте у које је могуће бити заљубљен, бесмртност и много тога другог у зависности од личне маште, можда намерно пропуштамо да признамо да се сингуларитет већ десио. И најјачи рачунари данашњице спадају у домен такозване уске интелигенције, то јест они остварују боље резултате од људи само у специјализованим областима.

AlphaGo ће померати црне и беле плочице на табли са 19 пута 19 поља успешније него било које људско биће, али ће га чак и човек просечних интелектуалних капацитета надмашити у задатку као што је „замисли великог ружичастог слона са тегет француском беретком који у сурли држи букет цвећа“. Рачунар неће ни схватити такав задатак. Немоћ компјутера у домену апстрактне мисли се сматра најјачим аргументом који иде у прилог тврдњи да је људска интелигенција и даље неупоредиво напреднија од рачунарске, те да сингуларитет није близу.

То би могао бити погрешан закључак. Свет око себе често посматрамо антропоморфистички, па тако и интелигенцију околног света меримо параметрима који нама иду у прилог и кројимо правила игре тако да нам одговарају. Aко већ постоје тврдње да ће сингуларитет бити догађај изван домашаја људске когниције, онда постоји и могућност да се он већ десио само нисмо довољно интелигентни да бисмо то схватили.