Текст: Сташа Бајац

У Републици Србији се 15. фебруара обележава Дан државности. Мада је као национални празник уведен пре више од десет година, овај датум је све донедавно изазивао само амбивалентна осећања грађана Србије. Но, симболично празновање рођендана српске државности у вези је са датумом који је у много чему обележио историју 19. века.

На овај дан 1804. у Београдском пашалуку и шест околних нахија избио је Први српски устанак. Мада је почео као локална побуна против дахија, устанак је прерастао у вишегодишњи рат који ће историчари назвати „српском револуцијом“. Овај тренутак је представљао историјски прелом са којим су почели ослобађање и развој Србије као државе.

Убрзо потом, уследио је и Други српски устанак, који је резултовао аутономијом Србије у оквиру Османског царства, стварањем Кнежевине Србије, и на тај начин утабан је пут до следећег важног тренутка који се догодио тог истог 15. фебруара.

Наиме, на Сретење 1835. донет је први српски устав, познат као Сретењски, по религиозном празнику који се славио 15. фебруара. Овај документ неће дуго опстати због међународног притиска на малу балканску кнежевину, али ће, мада први, игром случаја остати упамћен и као један од најлибералнијих устава које је Србија имала.

Тако модеран устав написао је један изузетно необичан великан 19. века, лекар и дипломатa Димитријe Давидовић, кога ће историја запамтити, пре свега, као првог српског новинара. Какве је тековине у српској култури и науци, заправо, оставио Димитрије Давидовић?

НОВИНЕ СЕРБСКЕ

Давидовић је рођен у Земуну 1789, који је тада припадао Хабзбуршкој монархији. До одласка у Беч, у ком је почео са новинарским радом којим ће обележити почетке српске журналистике, школовао се у Земуну, Пешти, Кежмарку и Сремским Kарловцима, одакле је чак био избачен због погрдног текста који је написао о једном од професора.

У Беч, престоницу Хабзбуршке монархије, одлази 1813. да студира медицину, међутим, Димитрије Фрушић, кога је Давидовић познавао још од школовања у Пешти, позива га да заједно оснују новине. Наиме, у Бечу је постојала велика српска заједница, али ниједне новине на матерњем језику.

После бројних перипетија, одбијања полицијске управе и писма цару, добијају дозволу и оснивају Новине сербске, додуше тада са много дужим називом. Међутим, до изласка првог броја Давидовић је морао да осигура и прве претплатнике, новчану помоћ и подршку најугледнијих Срба који су тада живели у Бечу.

Пронашавши штампарију, 1. августа 1813. објављује првих двеста примерака. Новине су имале осам страна, то јест пола табака, и излазиле сваког дана сам викендом. Испрва су се углавном састојале од европских вести, а када је аустријска цензура временом ослабила, Фрушић и Давидовић су почели да објављују вести које су се тицале збивања у Србији.

Током година, уводили су различите рубрике желећи да задовоље шаренолику публику, али најчешће су преводили стране текстове. Број претплатника је из године у годину растао па опадао, али није прелазио више од петсто, што је чинило одржавање листа изузетно тешким.

Коју годину по оснивању Новина сербских Давидовић је покренуо и Забавник, посвећен српској књиженовсти. Међутим, због већ тешке материјалне ситуације за помоћ је морао да се обрати разним људима, између осталих и самом кнезу Милошу Обреновићу, који је новчано подржао алманах.

Током нешто мање од десетак година колико су Новине сербске излазиле, Давидовић се, желећи да кроз њих одржава културни живот Срба у Бечу, задуживао, улагао два мираза, купио штампарију коју је потом продао и саветовао се и сарађивао са чувеним ученим људима попут Вука Стефановића Караџића, Јернеја Копитара, Лукијана Мушицког и других.

Занимљив детаљ је да су новине забрањене иако их је Давидовић угасио. Овај податак само употпуњује слику о сложеним политичким и репресивним системима у којима су људи попут Давидовића морали да нађу начин да остваре идеје за које су дубоко веровали да су важне за цивилизацију.

КНЕЖЕВ СЕКРЕТАР

Међутим, ово није био крај Новина сербских. Десет година касније, под истим именом, Давидовић као уредник потписује годишњу публикацију, то јест службени гласник који ће током наредна два века прерасти у Службени гласник, који излази и данас, као својеврсан живи споменик првом српском уставописцу.

По гашењу првобитног листа, Давидовић је писао Милошу Обреновићу и другим кнежевима да изрази жељу да пређе у Србију и ту настави са радом. Иако ће убрзо постати приватни, а онда и званично први кнежев секретар, пут до задобијања његовог поверења био је дуг и незгодан.

Као свестрана личност, Давидовић је био у контакту за великим бројем различитих људи, што је било довољно да га кнез протера из Крагујевца, тадашње српске престонице или да му се погорша положај, у случају да неко од тих људи јавно заступа став који се косио са званичним кнежевим ставовима. А они су, опет, зависили од Османског царства или Русије, чије је интересе Милош Обреновић стално морао да узима у обзир.

У почетку, Давидовић је за кнеза преводио текстове из иностраних новина, одговарао на писма и радиo у својству породичног лекара. Но, његова дипломатска каријера почиње 1827.  када преводи хатишериф Порте, и још важније, уз то прилаже и свој коментар на овај документ и друга сродна међународна акта. Обреновић увиђа да је Давидовић користан за рад на аутономији Кнежевине Србије и све више га укључује у послове који се Кнежевине тичу.

Захваљујући његовом дејствовању и раду неколицине других дипломата, 1830. потписан је хатишериф којим се Србији враћа шест нахија, а турско становништво се сели са њене територије. Међутим, неке од уредби спроведене су тек по потписивању хатишерифа из 1833. Овом приликом, Давидовић је од руског цара добио орден Владимира Четвртог.

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ

Ова два хатишерифа представљала су законодавну основу Кнежевине Србије, ипак, били су непотпуни, понајвише у погледу унутрашње државне управе. Међутим, Милош Обреновић је доношење Устава одлагао, што је изазвало Милетину буну 1835.

Овај догађај унео је додатни притисак и 15. фебруара донет је Сретењски устав, на ком је Давидовић до тада радио. Састављен је на основу француских уставних повеља и иако је убрзо укинут, до данас остаје најмодернији и најлибералнији Устав који је Србија имала.

Међутим, под притиском Турске, Русије и Аустрије, Устав је укинут већ почетком марта, а онда и звнанично на пролеће. Услед ових догађаја, Давидовић је смењен са свих државних функција, а онда и протеран из престонице.

Поред тога, кнез Милош Обреновић му није допуштао да се пресели у Београд, па је Димитрије Давидовић са породицом остао у Смедереву до 1838, када је преминуо. Вест о његовој смрти нису пренели у Србији, али прича о његовом животу остаје да живи кроз његову културну и политичку заоставштину.

Текст: Сташа Бајац

Како се наводи у истраживању Организације Уједињених нација за просвету, науку и културу (УНЕСКО) из 2009, број истраживача – „професионалаца који стварају или концептуализују нова знања, производe, процесe, методe и системe“ – порастао је током тог периода, са процењених 5,8 милиона, на 7,1 милион широм света. Међутим, жене и даље чине тек нешто више од једне четвртине те бројке, или 29 одсто. Док је број научника у свету укључених у истраживања порастао у последњих неколико година, жене научници мање су присутне у пројектима од својих мушких колега у већини региона.


Србија, у којој чак 43 одсто истраживача чине жене, налази се на високом четвртом месту и у односу на европски просек има десет процената више жена у науци. Иако по многим другим мерилима степена поштовања људских права озбиљно заостајемо за својим европским ближим и даљим суседима, 8. март је одличан повод да се истакне да су се српске научнице, упркос незахвалном друштвеном окружењу, избориле за своје место у научној заједници. Но, како је на глобалном нивоу почела борба за женска права и како је довела до обележавања 8. марта, празника који, упркос напорима феминисткиња и групација које се боре за његов друштвеноангажовани аспект, данас везујемо за цвеће и поклоне?

Године 1908. у Њујорку, 15.000 жена изашло је у протестну шетњу, захтевајући боље плате, краћи радни дан и право гласа. Овај талас незадовољства узбуркавао је америчко друштво и наредне године, на иницијативу Социјалистичке партије Америке, 28. фебруара 1909. обележен је први Дан жена. Идуће године у Копенхагену, на Међународној конференцији радних жена, Клара Цеткин, вођа Женске канцеларије Социјал-демократске партије у Немачкој, изнела је предлог да се подржи Међународни дан жена.

Сто жена из 17 земаља сложило се са идејом да се на тај начин званично промовишу једнака права и право гласа за жене. Већ 1911. дан је обележен у Аустрији, Немачкој, Данској и Швајцарској. Међутим, жене нису примале бомбоњере, већ шетале улицама захтевајући да им се дозволи да обављају јавне функције. Запањујућ је податак да је Швајцарска, иако међу првим земљама које су празновале, женама омогућила да гласају тек 1971, док им је у швајцарском кантону Унутрашњи Апенцел право на гласање у вези са локалним питањима додељено тек 1991.

Иницијатива која је започела у Америци проширила се са северне на источну Европу. Уочи почетка Првог светског рата и борбе за мир, последње недеље у фебруару 1913, руске жене обележиле су свој први Дан жена. Овом датуму према грегоријанском календару одговара 8. март према јулијанском, па је празник у западној и северној Европи убрзо и преименован, а жене широм старог континента обележиле су свој први 8. март протестујући против рата и изражавајући солидарност у борби за женска права. 

Међутим, у Русији се користио грегоријански календар, па је једна историјски важна победа извојевана крајем фебруара, а не почетком марта. Наиме, последње недеље фебруара руске жене су почеле да штрајкују за „хлеб и мир“, као одговор на смрт преко два милиона руских војника у рату. Политички лидери су им се супротставили, но жене су штрајковале све док, четири дана касније, цар није био принуђен да абдицира и привремена влада је женама доделила право гласа.

Током двадесетог века, Уједињене нације су сваке године одржавале конференцију посвећену Међународном дану жена, која за циљ има усклађивање међународних напора да жене добију своја права жена и учествовују у друштвеним, економским и политичким процесима.

Од свог успостављања, празник се претежно славио у комунистичким и социјалистичким земљама – у Кини је проглашен 1922, а шпански комунисти су га обележавали од 1936. Ово је уједно и главни разлог зашто се Америка дистанцирала од празника, упркос великој улози коју носи у његовој историји. Но, прошле године је амерички председник Барак Обама прогласио март Месецом жена, позивајући грађане да овај међународни празник обележе у духу великих достигнућа жена којa су обликовалa америчку историју.

Осми март je званичан празник у Авганистану, Јерменији, Азербејџану, Белорусији, Буркини Фасо, Камбоџи, Кини, Куби, Грузији, Гвинеји Бисао, Казахстану, Киргистану, Лаосу, Македонији, Мадагаскару, Молдавији, Монголији, Црној Гори, Непалу, Русији, Таџикистану, Туркменистану, Уганди, Украјини, Узбекистану, Вијетнаму и Замбији, а иако није државни празник, слави се и у Камеруну, Хрватској, Руминији, Босни и Херцеговини, Бугарској, Чилеу и, наравно, Србији.

Текст: Сташа Бајац

Илустрације мапа: Стефан Унковић

КРАКОВ

Године 1491. Универзитет у Кракову уписује двадесетогодишњи Никола Коперник. На овом месту изучава разне области, али најважније, први пут се сусреће са оним чијем ће развоју неколико десетина година касније сам значајно допринети – математиком и астрономијом. Може се рећи да је Краков симболички почетак Коперниковог пута који ће га неколико десетина година касније довести до открића да се Земља окреће око своје осе и око Сунца.

Но, пре Кракова, Никола је похађао школу у Торуну, где се родио 1473, и Леслау, где се спремао за Универзитет. Коперникова породица се у Торуну затекла пошто се његов отац, добростојећи трговац, ту доселио из Кракова. Никола је рођен десетак година по завршетку Тринаестогодишњег рата, који су Краљевина Пољска и Пруска Федерација водиле против Редова тевтонских витезова. Коперников отац је био веома политички активан и присталица пољског краља. Но, он умире док је Коперник још био дечак и усмерење његовог образовања препушта Николином ујаку, Лукасу Ваценроду млађем. Лукас, који је сам завршио Јегелонски или, како се тада звао, Универзитет у Кракову, био је бискуп Вармије, регије на североистоку Пољске, и саветник свим пољским монарсима, врло утицајна личност и као такав од велике помоћи Копернику.

Коперник је на Универзитету заправо похађао студије уметности, међутим, у програму су се налазиле и аритметика, математика, астрономија. Поред тога, филозовију му је предавао Алберт Бруџевски, пољски астроном и математичар, који је Копернику ван школе држао додатне часове. Читајући античке филозофе и научне списе, Коперник је научио да обликује своје идеје и износи теорије, што се показало као веома корисно у каснијем списатељском раду. Током боравка у Кракову почео је да скупља књиге и гради своју обимну библиотеку. Међутим, за време такозваног Шведског потопа, тј. шведских инвазија на Пољску, Коперникове књиге су постале део ратног плена и данас се налазе на Универзитету у Упсали.

Петнаести и шеснаести век у Пољској често се назива Златним веком, будући да је управо у овом периоду настао највећи број ренесансних грађевина и уметничких дела, попут Синагоге у Казимиру, познатој краковској четврти. Као дворски сликар тадашњег краља Сигмунда I радио је Ханс Дирер, млађи брат Албрехта Дирера, једног од највећих уметника епохе. Но, можда највише у прилог чињеници да је Краков био инспиративно окружење за будућег астронома говори податак да је први одштампани документ у Пољској из штампарске пресе изашао годину дана по рођењу Николе Коперника, а био је астрономски зидни календар текуће године.

БОЛОЊА

По завршетку студија, Лукас Ваценрод свог сестрића поставља за каноника Вармије, међутим, из нејасних разлога Коперник не успева одмах да заузме ту позицију. Ујак не допушта да Коперник беспосличари и заједно са братом га шаље на студије црквеног права у Болоњи. По неким тумачима, на тај начин Коперник још чвршће осигурава Лукасову позицију у Вармији.

Међутим, Коперника је овај италијански град завео у другом правцу. У то време, Болоњом је владао Ђовани II Бентовољо, формално тиранин, будући да је на власт дошао нелегалним путем. Град је улепшао бројним нарученим грађевинама и фрескама, но класне разлике су биле огромне и сиромашни су живели у потпуној беди. Насупрот томе, Болоња је била једини град у коме су жене могле да се баве било којим занимањем, школују се на универзитетима и уопште уживају много више права него у осталим деловима Италије и Европе. Ови подаци заправо говорe да је Болоња била много боље окружење за бављење хуманистичким наукма или истраживачким радом, који су Коперника свакако више интересовали од права.

Коперник очито подлеже овим чарима, остаје веран својим првобитним интересовањима и наставља да продубљује знање из астрономије. У Болоњи постаје ученик и асистент чувеном астроному Доменику Марији Новари де Ферари. Такође, све више пажње посвећује испитивању своје сумње да се Земља налази у центру нашег планетарног система. Као изузетно важно за рад на идеји о хелиоцентричном универзуму, коју је развијао током читавог живота, показало се чувено посматрање Алдебарана, најсветлије звезде у сазвежђу Бика, које је Коперник извео 9. марта 1497. Поред практичног рада, Коперник у Болоњи проучава и древне космолошке и календарске системе, и у исто време чита своје савременике и испитује њихове теорије. Један од кључних аутора са којима путем књиге Epytoma in almagesti Ptolemei долази у контакт је и немачки астроном Јохан Милер фон Кенигсберг, ког је Коперник наводио као веома утицајног за свој рад.

Убрзо по Коперниковом одласку из Болоње, почетком шеснаестог века, папске трупе преузимају власт од Бентовоља и припајају Болоњу Папској држави, чији део она остаје све до осамнаестог века.

ПАДОВА

Одлазак из Болоње није значио и завршетак студија у Италији. На путу за Падову, Коперник свраћа и у Рим где, симболично, у јубиларној 1500. години, у ноћи између 5. и 6. новембра посматра помрачење Месеца.

Коперник је своју страст за астрономијом очито морао да жонглира са плановима које је ујак Лукас Ваценрод имао за њега. У Падову га, заједно са братом, шаље на студије медицине, наводно да би могао да буде од додатне користи бискупу Ваценроду и осталој господи у бискупији. Падовом је од дванаестог века владала породица Карареси, међутим, Коперник ће присуствовати последњој години њеног управљања овим градом. 

Од других универзитетских градова Падова се разликовала по томе што не само да је привлачила студенте из целе Европе већ је имала и разноврсан интернационални професорски кадар. Најпознатија је била по школовању будућих лекара, али као и у Болоњи студије права, вредног и упорног Коперника изучавање медицине није спречило да се даље бави астрономијом. Занимљив је податак да се у оквиру студија медицине предавала и астрологија, но Коперник је никада није користио у свом раду. Коперник у Падови наставља да изучава грчки језик, са којим је почео да се упознаје у Болоњи, да би могао да чита хеленистичке списе на тему космологије.

Као и из Болоње, Коперник из Падове одлази коју годину пре политичког преврата. Наиме, Падова 1503. пада под млетачку власт. Године 1508, додуше само на две недеље, деле је између Светог римског царства, Фердинанда I, владара Шпаније, Папске државе и Француске, али Млеци су је убрзо повратили и задржали у оквиру Млетачке републике све до друге половине осамнаестог века.

ФРОМБОРК

Завршивши студије, тридесетогодишњи Никола Коперник се из Италије враћа у Вармију, где ће и остати до своје смрти. Иако би можда било логично претпоставити да је остатак живота провео радећи на својим теоријама из области астрономије као и до тада, Коперник такорећи наставља да живи паралелне животе и поткрада време да би се бавио оним по чему ће до данас остати упамћен.

Пошто је неколико година провео у Хајлбергу, где је радио као ујаков секретар и лекар, бавио се административним и финансијским пословима и пратио га на сва дипломатска путовања при којима су се обојица трудила да бране Пруске, односно Вармијске интересе, Коперник сахрањује Лукаса Ваценрода и 1512. се сели у други вармијски град Фромбурк, који је тада носио германско име Фројнберг. Од каптола добија кућу ван зидина катедрале, а две године касније купује и троспратну кулу у оквиру бедема града, где остаје да живи и ради до краја живота.

Вармијска бискупија у том тренутку ужива одређену аутономију, има сопствену војску, парламент и ризницу, али је и даље потресају напади од Тевтонских редова и политичка превирања. У једном од напада, 1920. године тевтонци упадају у Коперников дом и уништавају све инструменте које је користио за проучавање планета. Но, Коперника то не спречава да настави са радом, користећи примитивне инструменте попут квадранта и трикветрума, какве је користио Птоломеј, и обручасту сферу, модел небеске сфере.

Коперник наставља да активно подржава Пољску круну, термин који је означавао административне области које су биле под влашћу пољских племића и помаже у дипломатским активностима које су браниле Вармију од тевтонаца. Поред посла каноника, обавеза које су се тицале администрације и промена монетарне јединце, чега се прихватио да би усагласио монету у оквиру Пољске круне, Коперник је некако налазио и времена да пише.

Током боравка у Фромбурку, у есеју Commentariolus изнео је своје теорије о хелиоцентричном универзуму, које је касније продубио у делу у шест књига О револуцијама небеских сфера. Иако су га разни савременици наговарали да дело објави, Коперник је на то пристао тек по доласку Георга Јоакима Ретикуса, аустријског математичара који је средином шеснаестог века чуо за Коперникове идеје које су се шириле Европом и стигле чак и до Ватикана. Ретикус је био лутеранац и самим тим поборник Реформације, а Коперник не само католик већ и каноник, али су наука и жеља за знањем очито били чвршћи од дубоких и тада узаврелих религијских размирица. Он је Коперника снабдео многобројним књигама из математике које су му користиле за усавршавање рада, али и послужиле као пример добре штампе. Ретикус је објавио рад о Коперниковој књизи који није изазвао много контроверзи, па је Никола пристао да рукопис пошаље на штампу. Издање је посветио папи Павлу III, не спомињући Ретикуса, будући да је овај био протестант, те би спомен његовог имена папа доживео као велику увреду.

Пише: Сташа Бајац

У оквиру националне манифестације Мај месец математике, њени организатори Центар за промоцију науке и Математички институт САНУ-а објавили су, у сарадњи са Заводом за уџбенике, књигу ”Смем ли да бројим” немачког математичара Гинтера Циглера, почасног госта овог догађаја.

Гинтер М. Циглер рођен је 1963. у Минхену. Математику је студирао у родном граду, али и на престижном Масачусетском институту технологије (МИТ), после чега је постао најмлађи професор на Техничком универзитету у Берлину. Одликован је ”Лајбницовом наградом”, најзначајнијом немачком наградом за истраживање, као и наградом комуникатора.

Као председник немачког Друштва математичара, иницијатор ”Године математике” и предавача Слободног универзитета у Берлину наставља свој рад на пољу популаризације математике и ширења знања о овој дисциплини. 

Један од фронтова на ком успешно обавља ову важну дужност је и књижевност. У својој књизи ”Смем ли да бројим”, у преводу Александра Липовског, Циглер читаоца проводи кроз десет поглавља који попут ходника вијугају по узбудљивом свету математике.

У прва три бави се бројевима, започевши их са чувеном питагорејском крилатицом ”Све је број”. Доказ да ову књигу може читати свако, без обзира на ниво знања или пре незнања и страха од математике, лежи у чињеници да Циглер испрва поставља питања Шта су заправо бројеви? Шта све може бити број? Какви све бројеви постоје?.

Одговоре на ова питања нуди у виду кратких слика, анегдота, коментара на новинске чланке који се на неки начин баве темом поглавља или је релативизују. По овом принципу заснива целу књигу, што му оставља простора за духовите дигресије и опаске.

Четврто поглавње посвећено је математичким формулама. Већ у првом пасусу Циглер оповргава тврдњу да су формуле језик математике, тврдећи да је то бесмислица, будући да математичари не говоре само у формулама. Напротив, оне су писмо.

Ако ово на тренутак звучи сувише апстрактно, већ на следећој страни налази се следећа вест: Британски истраживачи пронашли су математичку формулу за прављење перфектног сендвича са сиром. У, сада већ чрвсто успостављеном маниру, Циглер балансира математичке истине и промишљања са забавним подацима, увек правећи јасну црту између науке и псеудо-науке.

У петом делу књиге, који се тиче се математичких загонетки, Циглер кроз причу о судоку и другим играма, заправо говори о важности решавања малих проблема. Иако се као озбиљан професор и математичар бави сложеним математичким проблемима, не пропушта да свој мозак тренира и кроз ове ситне и лакше. Но, ово поглавље осврће се и на озбиљне, велике и нерешене загонетке.

Можда намерно, тачно на половини књиге, Циглер прави предах од мозгања и кроз приче о томе Где настаје математика? осврће се на најразличитија места од плаже, преко кафића до кревета на којима су познати математичари дошли до значајних открића и резултата.

На пут се убрзо враћа у седмом делу књиге који говори о математичким доказима, чему служе, како се до њих долази, али и да ли су увек тачни и колико греше. Осмо и девето поглавље поново посвећује математичарима: Прво говори о три математичарске легенде, а потом, у делу названом ”Какви су то људи” прича о пет математичара који се, иако спојени овом дисциплином, умногоме разликују.

Књигу завршава целином које је на известан начин сумира стил читаве књиге. Започиње га тврдњом да оно што могу математичари, могу само математичари, разрађује уверењем да математику заправо знамо много боље него што мислимо, завршава парафразирајући Вуди Алена, а онда и наредбом, све са знаком узвика, да књиге са списка који је саставио обавезно прочитамо.

Текст: Сташа Бајац

Интернет портал Математика у Европи, који је креиран под покровитељством Европског математичког друштва (ЕМС) и намењена сваком кога занима математика, од овог месеца доступан је и на српском језику.

Како се наводи на сајту, ”јавно разумевање математике jе у изразитоj супротности са значаjем те науке у друштву. Многи наши савременици сматраjу да jе математика поље у ком су сви битни резултати добиjени одавно, пре више векова, и да има мало, ако уопште има, веза са стварним животом.”

Центар за промоцију науке и Математички институт САНУ-а су при покретању Маја месеца математике, националне научно-популарне манифестације која се одвија у петнаест градова у Србији, пошли од истог уверења, тако да  се и превођење овог веб-сајта нашло у оквиру разноврсног програма М3-а.

На адреси mathematics-in-europe.eu новинари, професори, студенти, ученици и сви остали заитересовани грађани могу да пронађу обиље релеватних података, вести и чланака из света математике, као и информације о такмичењима, наградама итд. На сајту се наглашава како циљ ниjе да “опишемо „тврди“ научни део математике. Желимо да представимо садржаjе коjи се могу разумети, бар у већини случаjева, без посебног математичког предзнања.”

Текст: Сташа Бајац

На конкурсу који се по други пут у Србији организује у партнерству Министарства просвете и науке, Националне комисије за сарадњу са UNESCO и компаније L’Oreal Балкан, за најбоље изабране су физичарке Магдалена Ђорђевић и Јована Петровић и хемичарка Полина Благојевић. Добитнице награда за изузетан научноистраживачки рад примиле су националне стипендије у вредности од пет хиљада евра.

Међу сто кандидаткиња, ове три стипендисткиње изабрао је стручни жири у саставу професора факултета природних наука, предвођен проф. др Владисавом Стефановићем, чланом Српске академије наука и уметности.

Националне стипендије део су глобалног програма „За жене у науци“, установљеног 1998. године са намером да сваке године научницама са пет различитих континената додељује пет награда у вредности од по 100.000 долара. Како наводе на веб-сајту програма, „Стипендије младим женама истраживачима омогућавају приступ међународној научној заједници, охрабрују их на тај начин да се усавршавају у својој научној области и обезбеђују им важну подршку у тренутку који је можда преломан за њихову научну каријеру. Читав програм ‘За жене у науци’ данас представља референтну тачку за међународна научна достигнућа и непроцењив извор мотивације, подршке и инспирације женама у области науке.“

Награде, иначе прве ове врсте у свету, додељују се у области природних наука, а за циљ имају промовисање изузетних жена истраживача, које су допринеле развоју науке у свету, као и да пружe инспирацију девојкама заинтересованим за каријеру у науци.

Од 2000. године, L’ORÉAL-UNESCO програм увео је и 15 међународних стипендија за младе жене истраживаче на докторским или постдокторским студијама, чијe су обећавајућe пројектe прихватиле неке реномиранe светске научнe институцијe. Пре три године, Ивана Пешић, докторка медицине из Ниша, нашла се међу петнаест научница лауреткиња, примивши стипендију од четрдесет хиљада долара и, можда још важније, улазницу за светску научну сцену.

Текст: Сташа Бајац

Светски дан књиге се у свету, као и код нас, обележава 23. априла, на дан смрти два велика европска писца – Мигела де Сервантеса и Виљема Шекспира. Међутим, ова два литерарна великана заправо су само формално преминула истог датума. Сервантес 23. априла по грегоријанском, а Шекспир по јулијанском календару, што ће рећи, 3. маја по грегоријанском.

Овај празник потекао је из Каталоније, где је први пут обележен 7. октобра 1926, на дан Сервантесовог рођења. Неколико месеци касније, писац и уредник Винсент Клавел Андрес, предложио је Званичној комори књижара и издавача Барселоне да се овај датум узме као Шпански дан књиге. Идеја је прихваћена, а датум је преиначен у 23. април четири године касније, поклопивши се са другим важним шпанским празником, који деле са нама – Дијада де Сант Хорди (Diada de Sant Jordi), тј. Светог Ђорђа или Ђурђевдан.

У Каталонији, у средњем веку, на овај дан организовани су турнири приликом којих су племићи девојкама давали руже. Данас, овај обичај и даље живи у оквиру два спојена празника – мушкарци женама поклањају цвеће, а оне њима књиге.

Но, како се овај празник проширио са Пиринејског полуострва на остатак света? Године 1995. на свом годишњем заседању Организација за образовање, науку и културу Уједињених нација (УНЕСКО) у Паризу, по угледу на Шпанце, а укључивши и Шекспира у повод, овај датум бира за Светски дан књиге и ауторских права, који прихвата око 80 нација широм света. Намера УНЕСКО-а је да уз помоћ издавача, књижара, професора и осталих стручњака из области културе и комуникација подстакне на читање све слојеве друштва, a нарочито младе.

Занимљив је податак да Велика Британија, одакле је сам Шекспир, празник не слави на дан његове смрти, већ 14. марта, како се не би поклапао са Ускрсом, али и са даном националног свеца – Светог Ђорђа! Оно што су Шпанци видели као згодну прилику, Енглезима очито није одговарало.

Ове године у Србији обележавање Светског дана књиге поклапа се са 120 година од рођења Иве Андрића и десет година од оснивања Српског библиографског друштва. Библиотека града Београда и поменуто друштво овом приликом отвориће изложбу „Иво Андрић: необична библиографска издања“, у оквиру које ће се први пут јавно приказати ретки примерци Андрићевих рукописа и књига са посветама, као и преводи његових дела на разне стране језике.

У понедељак ће грађани имати прилику и да се уз попуст од петесет одсто учлане у све библиотеке које припадају граду Београду, а многи издавачи нудиће своја издања по знатно нижим ценама.

Текст: Сташа Бајац

Брин Мар, данас женски колеџ за уметност, лоциран у Пенсилванији десет миља од Филаделфије, основан је 1885. Не само да је био први амерички колеџ који је женама омогућавао да докторирају већ је у периоду од 1921. до 1938. организовао летњу школу за жене раднице где су имале прилику да уче о политичкој економији, науци, књижевности и другим областима. Своје необично име (Bryn Mawr, на велшком „велико брдо“) дугује Велшанину Роланду Елису, који је овде пребегао из Велса 1686, бежећи од религиозног прогона.  

Велики број европских математичарки пронашао је уточиште у овом напредном колеџу, где су радиле као професори и даље шириле знање другим женама и, што је још важније, свету показивале да својим радом могу да превазиђу дубоко утемељене родне предрасуде.

Међу најпознатијим је свакако Еми Нетер. У Немачкој, одакле је дошла, часовима је само „присуствовала“, пошто јој није било допуштено да званично студира, а као изузетно цењени предавач на Гетингену прве три године професорског рада није примала плату. Иако је у родној земљи била и сведок историјских помака у начину на који су жене научнице третиране и сила која је ове промене вукла, остатак свог живота провела је на Брин Мару. У овом, такорећи рају за европске научнице је, поред посла професорке, написала око четрдесет радова. Њена пријатељица и колегиница Олга Тод је пре Гиртона неко време боравила на овом колеџу. Када су нацисти дошли на власт, почели су са протеривањем Јевреја, но Брин Мар је био једно од ретких места у свету које је 1934. радо прихватило жену научницу јеврејског порекла.

Енглескиња Шарлот Скот, којој упркос изванредним резултатима постигнутим на завршним испитима на Кембриџу није било дозвољено да присуствује церемонији доделе награда, провела је четрдесет година као професор на Брин Мару. На овом колеџу написала је књигу и преко тридесет радова објављених у American Journal of Matematics. Постала је и потпредседник Америчког математичког друштва, а остаће упамћена и као прва Британка која је одбранила докторат из математике, као и прва математичарка на Брин Мар колеџу.

Колико је свет заправо био скучено место за једну вредну математичарку и колико се у њиховим личним атласима понављају иста места, говори неколико пасуса из биографије енглеске математичарке Изабел Медисон: По завршетку студија на Гиртону, иако је положила Трајпос са највишим оценама, Кембриџ није хтео да јој додели диплому. Стога, Изабел одлази у Брин Мар, где под менторством поменуте Шарлот Скот полаже докторат. Као прва жена која је добила стипендију за студије у иностранству одлази, наравно, у Гетинген.

Брин Мар данас очито почива на истим постулатима као и пре стотинак година. Како је 2008. у интервјуу за „Њујорк тајмс“ истакла деканка Џени Рикард: „Ми и даље образујемо диспропорционално већи број жена научница“ … „Наша мисија је оснаживање жена и обезбеђивање најбољег могућег образовања.“ Током школске 2010/2011. Брин Мар је обележио 125. годишњицу постојања удомивши међународну конференцију чија је тема била приступ, једнакост и могућности које нуде средње школе и универзитети широм Америке и света.

Текст: Сташа Бајац

У недељу 6. априла 1941, у рану зору, нацистичка авијација бомбардовала је Београд, започевши инвазију на тадашњу Краљевину Југославију. Тајни назив операције био је „Страшни суд“ или Strafgericht, а по сведочењу фелдмаршала Фон Клајста, бомбардовање  је било ствар „Хитлерове сујете, његова лична освета“. Авиони који су 6, 7, а онда и 11. и 12. полетели из Беча, Граца и Арада испустили су око 440 тона запаљивих бомби, од којих је погинуло преко две хиљаде људи, порушено око 620 зграда, a оштећено десет пута више, међу њима и стари Двор.

Првог дана бомбардовања, у четири по  подне, погоћена је и Народна библиотека – зграда на Косанчићевом венцу је потпуно сравњена, а књижевни фонд је изгубио 500.000 свезака, међу којима су били рукописи, непроучени материјали, текстови на пергаменту из 12, 13 и 14. века, драгоцени примерци штампани у периоду од 15. до 17. века, целокупне библиотеке културних великана попут Вука Караџића, Лукијана Мушицког и Ђуре Даничића, али и слике, новине, гравуре… Ово је заправо био други пут да се књижевни фонд Србије нашао под бомбама, будући да је у Првом светском рату део већ страдао, после чега су очуване књиге расељене по Београду, Нишу, Косовској Митровици и Софији.

Већ 1942, вршилац дужности директора Ђорђе Сп. Родојичић започиње обнову Библиотеке, која је на крају рата бројала 5000 књига, захваљујући преузимању, и данас највећег, легата Тихомира Р. Ђорђевића и додељивањем Дворскe библиотекe, Библиотекe Сената, дела Библиотеке Народне скупштине и дела Библиотеке Друштва „Свети Сава“. Народна библиотека 1947. добија нови уређени каталог – Предметни, a годину дана касније и Ауторски, када се усељава у зграду хотела Круна. 

ОСНИВАЊЕ

За дан оснивања библиотеке узима се 15. фебруар по старом, тј. 28. фебруар по новом календару године 1832, када је кнез Милош наложио да се по један примерак сваког издања, такозвани „обавезан примерак“ шаље Народној библиотеци, установивши статус и функцију Државне националне библиотеке, најстарије српске установе културе. Инцијатива за ово потекла је од Димитрија Давидовића, аутора чувеног Сретењског устава и покретача прве штампарије. Како наводе у Народној библиотеци: „Године 1845. Библиотека је имала 1421 наслов у 2283 свеске и Ауторски каталог, који је израдио др Милован Спасић. Кнежевим указом из 1853. године уведено је звање државног библиотекара у рангу професора Велике школе. Назив ‘Народна библиотека’ озваничио је Ђура Даничић, који је дефинисао националну концепцију набавне политике и започео израду текуће националне библиографије.“

ДУГ ПУТ ДО НОВЕ ЗГРАДЕ

Занимљив је податак да у оквру историје саме Библиотеке, зграда у Карађорђевом парку, где се библиотека и данас налази, има своју мини историју. Наиме, од тренутка када је извршно веће Србије 1954. донело одлуку о подизању нове зграде до свечаног отварања прошло чак осамнаест година. Године 1957, за културу у Србији значајне и по првом одржаном Сајму књига у Београду, формиран је жири чија је улога била установљивање програма за подизање зграде. Осам година касније, Скупштина Србије доноси одлуку о изградњу. Архитекта Иво Куртовић обилази чувене европске библиотеке и на основу виђених решења мења своје да би га у потпуности прилагодио потребама једне од најважнијих културних институција земље. Сама изградња трајала је знатно мање од процеса доношења одлука да се са њом уопште почне, па је од постављања камена темељца, 20. октобра 1966, до пресељења фонда 1971. прошло само пет година. Наредне године, нова зграда проглашена је најбољим архитектонским решењем за 1972, а онда, симболично, на дан када је тридесет година раније срушена, свечано је отворена 6. априла 1973.

МОДЕРНИЗАЦИЈА

Током седамдесетих је формиран Централни каталог Србије и Центар за научне информације, коју годину касније усвојен је међународни стандард за библиографски опис ISBD, који се и данас користи. Крајем осамдесетих формира се изузетно значајан Електронски каталог Народне библиотеке Србије. Почетак нове епохе Народна библиотека означила је 1996, када је омогућен приступ интернету и израђена прва веб-презентација. У новом миленијуму, Центар за научне информације иницира омогућавање приступа великим електронским базама часописа са преко 6000 наслова, а оснива се и Центар Виртуелне библиотеке Србије, који повезује електронске каталоге библиотека у Србији у јединствен узајамни електронски каталог.

Поражавајућ је податак да је уочи бомбардовања, 01. априла 1941. године, Библиотека спакована у 150 сандука и спремна чекала премештање свог садржаја непроцењиве вредности на неко безбедније место, а да је тадашње министарство просвете забранило евакуацију просветно-културних установа Београда, па и Народне библиотеке и наредило да се све драгоцености склоне у подрум. Ипак, чињеница да данас од куће можемо претраживати фонд од два и по милиона наслова, прочитати 1,5 милиона примерака дигитализованe грађе, или 35.000 иностраних електронских научних часописа и 20.000 електронских књига, а да нам је одласком у библиотеку доступно пет милиона примерака библиотечког материјала, ипак доказује да се овај импресивни споменик културе заиста уздигао из пепела, и, што је још важније, са 20.000 виртуалних и око 1000 посетиоца у читаоници месечно није само споменик.

Текст: Сташа Бајац

Илустрација: Стефан Унковић

Московски државни универзитет, основан 1755. на иницијативу Ивана Ивановича Шувалова и Михаила Васиљевича Ломоносова, наредбом руске царице Јелисавете Петровне, најстарији је руски универзитет. Зграда Универзитета се првобитно налазила на Црвеном тргу, а Катарина Велика је наложила да се пресели у садашњу неокласичну грађевину на другој страни улице Моховаја. Но, када кажемо Универзитет у Москви, прво што нам падне на памет је импозантна архитектура зграде „Ломоносов“ у којој се Универзитет налази од 1953. Наиме, 1949. Стаљин је наредио да се изгради седам кула које би опасивале град, а архитекта Лев Руднев добио је задатак да пројектује највећу од „седам сестара“, која би удомила Московски универзитет. У то време, са својих 240 метара, зграда је представљала највишу зграду на свету ван Њујорка, а до 1990. највишу зграду у Европи. Ипак, до дан данас остаје убедљиво највиша образовна институција на целом свету, будући да је прва следећа, токијска кула Модо Гакуен Какун, изграђена 2008. године, чак 35 метара нижа.

Нажалост, физичка висина ове зграде није увек била управо сразмерна са напредношћу мисли његовог мецене. За време Стаљинове власти, Олга Александровна Ладиженскаја, математичарка која ће деведесетих постати заменик директора сaнктпетербуршког математичког универзитета и аутор преко 250 радова, није могла да брани своју докторску тезу на „Ломоносову“ јер јој је отац осуђен на смрт као „класни непријатељ“.  Но, она свакако није била једина која је трпела последице репресивног режима. У периоду између тридесетих и педесетих година 20. века, совијетски научници нису имали никакав контакт са својим колегама из иностранства, док су одређене гране науке попут генетике означене као промотери антикомунистичких идеологија. Одређени број научника осуђен је на доживотне робије.

Но, до Стаљина и премештања на ово историјско место, Универзитет је преживео турбулетне догађаје и преврате, и био стециште револуционарних идеја. Наиме, 1905. се овде оснива социјал-демократска организација која позива на то да се у Русији збаци цар и прогласи Република. Као одговор, царска влада је увела своје трупе на кампус желећи да Универзитет затвори, а 1911. у знак протеста против ових репресивних мера и малтретирања професора, 130 научника и професора је колективно дало оставке. До Октобарске револуције факултетска врата била су отворена само за припаднике бурожоазије, међутим, од 1919. укинуте су школарине, а Универзитет је почео да прима и децу радничке класе.

Отприлике у то време, Универзитет уписује и прва жена, будућа математичарка, Нина Карловна Бари. На факултету је почела да се истиче у оквиру групе „Лузитанија“, названој по професору математике Николају Николајевичу Лузину, са којим су истраживали теорије фукнција. Баријева је била одличан студент и одмах по дипломирању почела је да ради као наставник на Mосковском шумарском институту и Комунистичком институту. Убрзо потом при Универзитету „Ломоносов“ основан је Истраживачки институт за математику и механику, где је, поред својих обавеза као предавач, као студент изучавала тригонометрију. Своје резултате је 1922. представила Московском математичком друштву, чиме је ушла у историју као прва жена која је свој рад презентовала овој институцији. У наредном периоду уследили су и штампање тезе која се бави питањем под којим условима је тригонометријски развој дате функције јединствен, и награда Главнаук за објашњења проблема неких тригонометријских функција.

Неколико година пре академских успеха Нине Карловне Бари, историјски печат оставила је руска математичарка Надежда Гернет. Студије је похађала на Универзитету у Гетингену, изузетно важном месту за европске математичарке, које је међу првима у свету женама омогућавало студирање, али је своју мастер тезу полагала 1913. на Московкосом универзитету, поставиши друга жена која је овде добила диплому из математике. Током наредних година, предавала је у Лењинграду и Сент Петербургу, а у Москви је постала и шести члан Математичког друштва, но, нажалост, ови успеси нису могли да је заштите од мрака Другог светског рата – Надежда Гернет умрла је током опсаде Лењинграда. 

Ипак, као и своје енглеске колегинице, неке руске математичарке успеле су дају свој стручни допринос за време рата. Три дана по почетка борби, универзитетски професори и студенти почели су добровољно да се пријављују у војску, а једна дивизија која је касније бранила Москву формирана је искључиво од добровољаца са „Ломоносова“.

Они који су остали, наставили су са истраживањима која су побољшала ратне авионе, прецизност артиљерије, пронашли нове врсте експлозива. У ово време, департман за медицину изнео је згрушивач крви, док су географи Црвену армију опскрбљавали са мапама. Међу математичаркама нашла се и Вера Николајевна Маслењикова, која је током рата радила у дивизији противваздушне одбране, за шта је примила и орден. По завршетку рата, вратила се студијама инжењерства, после којих је уписала и математику на Московском универзитету. На Институту „Стеклов“ Руске академије наука, где је одбранила и докторску тезу, радила је 22. године, док је на Универзитету руског народног пријатељства управљала Одељењем за диференцијалне једначине и анализу финкција.

Скоро у исто време, на истим местима и на истим пољима радила је украјинска математичарка Олга Олеиник. Одбранивши докторску тезу о диференцијалним једначинама на Институту за математику Московског универзитета, где је и студирала, овде је до краја своје професионалне каријере радила као професор. Као и њена колегиница Маслењикова на „Стеклову“, на Московском универзитету постала је вођа Катедре за диференцијалне једначине. Али, нису се мимоишле ни на „Стеклову“, где се Олеинкова активно бавила истраживачким радом. Током свог живота, на тему алгебарске геометрије, парцијалних диференцијалних једначина и математичке физике написала је преко 370 радова, који су објављени, и чак осам књига, завредивши бројне награде „Чеботарев“ 1952, „Ломоносов“ 1964, и Државне награде 1988. Године 1985. проглашена је почасним научником Руске Федерације, а десет година касније председник јој је доделио Орден части.

Универзитет са ког су потекле све ове математичарке и дан-данас је најбољи руски универзитет са изузетним постигнућима из области природних наука. Можемо да претпоставимо да концертна сала, позориште, базен, кафетерија, пошта и библиотека, друга у Русији по броју књига, који се налазе у склопу овог објекта ипак инспиришу рад, или, бар, олакшавају студирање.