За сваког постоји шанса. Mоћна математичка теорија вероватноће, настала из три века старе преписке два Француза који су покушали да математички докуче правилности у игри коцке, тема је шестог по реду Маја месеца математике. Под слоганом „Математика, моја шанса“, Центар за промоцију науке организује традиционално најмасовнију националну научнопопуларну манифестацију од 10. до 31. маја.

Отварање је у среду, 10. маја, у 19 часова, у Научном клубу Београд. Само 15 минута касније, др Стојан Раденовић са Машинског факултета у Београду држи предавање под називом „Зашто волим математику“.

Једна од главних тема програма „Математика, моја шанса“ је узбудљива свакодневност вероватноће. Сваки би атом угљеника могао бити део људског бића, сваки молекул целулозе постати папир на којем је одштампан Шекспиров сонет. Човек је уз помоћ математике овладао неизвесношћу природе, страхом, несигурношћу.

Инспирисан овом идејом, Центар за промоцију науке је осмислио изложбу „Шансе“, која се током трајања манифестације налази на отвореном, у Кнез Михаиловој улици. Поред предавања и изложби, програм Маја месеца математике укључује и трибине и радионице, као и забавне активности као што су турнири у играма јамб и флеш.

Највећа овогодишња атракција је „Математички шоу“, први међународни математички шоу-програм организован у Србији, који се одиграва у Великој сали СКЦ-а, у Београду, 16. маја. У оквиру петочасовног програма, од 17 до 22 часа, учествују Џејмс Тентон, чувени математичар из САД, Колм Малкајхи и Колин Рајт из Ирске, Бен Спаркс из Велике Британије, Кристоф Фењеси, мађарски филозоф и уметник, и, из Србије, психолог Оливер Тошковић и математичар Драган Машуловић. Предавања су на енглеском језику, уз обезбеђен превод.

Наравно, као што то није био случај ни претходних година, програм Маја месеца математике није ограничен само на престоницу. У току трајања манифестације организујe се читав низ популарних предавања, радионица, изложби и разговора у местима широм Србије, а посебно у тринаест научних клубова, чије планиране програме и најаве можете пратити како буду објављивани на сајту Мреже научних клубова и на календару Научног клуба Београд.

Истражите више на www.m3.rs

Нова епизода емисије Радио Елементи емитована је на Радио Апарату у четвртак, 23. марта, у 14 часова.

Путујући кроз мрак из утварних прича, а у потрази за најбољим од свих могућих светова, емисија је представила интерсовање Едгара Алана Поа за астрономијом, искушења Готфрида Вилхелма Лајбница и бројне друге дилеме о интуицији, идејама и знању. 

У емисији су учествовали Јована Николић, ауторка и помоћница уредника Елемената, у улози госта, и Слободан Бубњевић, уредник Елемената, у улози домаћина емисије.

Радио Елементи су популарна емсија која је резултат сарадње Центра за промоцију науке и Радио Апарата. У емисији аутори часописа Елементи воде разговоре подстакнути занимљивим темама које су покренуте у часопису.

РАДИО ЕЛЕМЕНТИ, Емисија 06

ЗАШТО ЈЕ СВЕМИР ЦРН?

Слушајте Радио Апарат

Текст: С. Бубњевић

Славни Универзитет у Берклију у Калифорнији у средишту је медијске пажње након изразито насилних протеста 1500 студената против наступа екстремног десничара Милa Јанопулуса. У сукобе студената и полиције умешао се и нови амерички председник Доналд Трамп, који је, до сада невиђено, преко Твитера запретио Универзитету Беркли да ће им ускратити финансирање из федералних фондова јер „не дозвољавају слободу говора“.

Истовремено, иза дивовских дрвених врата зграде Ле Конте, једне од култних зграда у средишту Беркли кампуса у којој је радило више Нобеловаца и водећих имена модерне физике, влада тишина. На трећем спрату у источном крилу, добро расположени Норман Јао, страсни љубитељ стоног тениса и талентовани доктор физике са Харварда, добио је вест која, за разлику од већине других, нема везе са Донадлом Трампом.

Наиме, у два одвојена експеримента потврђена је његова необично смела теоријска идеја, тачније конкретан рецепт да се идеја оствари, о стању материје која не постоји у простору, него у времену – идеја о временским кристалима.

У „обичном“ кристалу, који представља унутрашњу структуру чврстих супстанци као што су кухињска со, кварц, лед или какав метал, молекули или јони не лутају унаоколо слободни као код гаса, него су периодично распоређени у простору и граде такозвану кристану решетку. Физичари их називају чворовима решетке, а врло згодна математика којом се описују омогућила је да се данас подробно разумеју разноврсни како класични тако и квантни феномени унутар чврстих тела (што је имало силне примене, пре свега у развоју силицијумских технологија). 

Норман Јао је смислио начин да направи кристалну решетку чији чворови нису распоређени у просторним димензијама, него у временској. Његов предлог је да се прво ласерском побудом промени једна карактеристика јона у кристалу, да се на пример обрне магнетни момент, односно спин, како га физичари чешће називају.

Ова промена спина једног јона ће променити спин следећег, који ће у низу променити следећи итд., али ће доћи и до повратних промена. Норман Јао је предложио да се тако начини промена која ће без прекида „путовати“ кроз кристал у затвореном кругу. Када ове промене постану колективно сихронизоване, одрживе и периодичне и кад више не зависе од спољне побуде, оне су распоређене у времену и заправо саме по себи чине временску решетку, односно временски кристал.

Рад у коме је, заједно са неколико колега са Берклија, Јао описао ову методологију, објављен је средином јануара у престижном часопису Physical Review Letters. Будући да је, како то физичари иначе чине, Јаов рад већ био обзнањен у бази ArXivs, његов ментор са Харварда Михаил Лукин већ је окупио тим који је Јаову технику применио на кристалу дијаманта, док је Крис Монро са Универзитета у Мериленду покушао да је тестира на заробљеним јонима итербијума.

Оба експеримента су резултате предала за објаву и оба су показала да временски кристал заиста настаје и да има период који је два пута већи од периода побуде начињене ласером. Кључно код оба експеримента јесте да је временски кристал затворен систем, да му након побуде не треба спољна сила, нити да на било који начин троши енергију интереагујући са спољним светом. Од значаја је и да интеракције између јона саме одржавају временски кристал стабилним.

Сама идеја о постојању временских кристала присутна је већ пет година, а први ју је предложио нобеловац Френк Вилчек. Како у чланку о временским кристалима у часопису New Scientist пише Џенифер Оулет, већина физичара је пре ових експеримената била скептична према овој идеји, јер је замисао да нешто путује у бесконачној петљи врло налик на perpetuum mobile.

Ако се одрже као идеја, временски кристали ће изменити много тога у модерној физици, од отварања нових поља истраживања до дубљег разумевања времена и простора, али ће имати и практичну примену за могућу изградњу такозваних кубита за квантне рачунаре будућности. Друга питања се, наравно, већ сада могу поставити чим пређемо у друга агрегатна стања – постоји ли, по аналогији, временски гас? Или временска течност?

Текст: Слободан Бубњевић

Снег је поново над градом. Као гост који ретко долази у посету, његова изненадна појава у сивом, хладном дану, уме да у први мах изазове приличну радост. Због поновног сусрета са старим пријатељем, они који га дочекују изађу на прозоре, на тренутак оставе своје уобичајене животне невоље и свакодневне обавезе, понеко чак и телефоном обавести комшије и рођаке о неочекиваном посетиоцу.

Нажалост, снежно задовољство брзо пролази. Снег убрзо постаје гост који ремети свакодневицу, отежава кретање, предуго се задржава и не хаје превише за устаљене навике, тако да изазива испрва тихо гунђање, нервозу, а потом и отворену нетрпељивост. Шта је снег заправо? Шта је то што су деца узалудно ишчекивала целе зиме и што је наједном, почетком децембра, поново дошло?  

Каква се наука крије иза снега? Шта је протеклог дана падало изнад града, по чему се разликује од кише и леда, како настаје једна снежна пахуља и колико ће разних метеоролошких околности поново морати да се усклади да би се у облацима формирала пахуља?

СНЕЖНИ КРИСТАЛИ

Снег је облик воде у чврстом стању чија се кристализација одвија у атмосфери, па иако је његова хемијска формула H₂0, иста као код воде или леда, снег се прилично разликује од суснежице и ледене кише.

Кишне капи, настале кондензовањем водене паре у облацима, могу се због ниске температуре током пада замрзнути и претворити у суснежицу и лед, али тако настале залеђене честице нису снег и разликују се од снежних пахуља по свом облику и структури.

Кључни разлог за то је што пахуље настају већ у облацима, где се снежни кристали формирају директно из водене паре. Пахуље могу бити сачињене од једног или више спојених кристала, док се при вишим температурама граде од великог броја кристала и на земљу падају у снежним грудвицама.

Сваки снежни кристал је заправо кристал леда, тако да његову геометрију одређује геометрија молекула воде који је састављен од једног атома кисеоника и два атома водоника, међусобно размакнута за 105 степени.

У леду се молекули воде везују у низове правилних шестоугаоних прстенова, па лед има хексагоналну кристалну решетку. Елементарна ћелија кристала леда је у облику шестостране призме, геометријског тела са два шестоугла у основама и шест правоугаоника у омотачу, у чијим се теменима налазе молекули воде.

Раст снежног кристала почиње у облаку суперзасићене водене паре тако што се молекули воде кондензују око сићушне честице прашине и образују шестострану призму на коју се додају нови слојеви молекула. Испрва, док је кристал малих димензија, он расте споро и читава решетка задржава исти облик.

Како снежни кристал постаје све већи, његових шест углова бивају све више размакнути и све више окружени суперзасићеним ваздухом, тако да углови почињу да расту за нијансу брже од остатка кристала.

Због ове мале разлике у брзини на угловима, шестоугаони кристал почиње да се грана у шест кракова. Околни атмосферски услови су практично исти за све краке, тако да они расту приближно на исти начин и истом брзином. Зато све снежне пахуље имају шест међусобно идентичних кракова.

ЈЕДИНСТВЕНА СИМЕТРИЈА

Раст снежног кристала и коначан облик пахуље пре свега зависе од концентрације влаге у облаку и температуре ваздуха.

У лабораторијским експериментима са контролисаним условима утврђено је да при различитим температурама, у интервалу од  -3 до -20 °C, настају пахуље које се међусобно драстично разликују. Нa -5°C обично настају пахуље са најдужим крацима, док се између -20°C и -15°C формирају пахуље у облику равних шестокраких кристала.

Током обликовања свака пахуља непрестано преживљава драматичне измене у окружењу, бива ношена на разне стране облака, трпи различит притисак и влажност, али се те промене једнако одражавају на све кракове у једној пахуљи, што без обзира на сложеност коначно добијене структуре, обезбеђује њихову симетрију. Због ове симетрије, све пахуљице на први поглед изгледају слично.

Међутим, никада из облака на тло неће пасти две потпуно исте снежне пахуље. Вероватноћа да настану две индентичне пахуљице скоро да је једнака нули, управо због прилично несталних услова у којима поједине пахуље настају, али и због молекуларне структуре леда. Услед постојања више изотопа водоника и кисеоника, на сваких 5000 молекула воде јавља се један који се разликује од осталих.

Омањи снежни кристал садржи неколико хиљада милиона милијарди молекула воде, што значи да у њему има око милион милијарди молекула који се разликују од осталих. Они су насумично распоређени по кристалној решетки, чинећи сваки снежни кристал јединственим.

 Када би у свакој години настало милион милијарди пахуља, вероватноћа да се чак и током периода од 15 милијарди година, колико износи старост целе васионе, формирају две до у молекул индентичне пахуљице и даље је практично нула.

БОЈА СНЕГА

Снежна пахуља посматрана из непосредне близине није бела, већ је безбојна и провидна, што је логично, јер су пахуље сачињене од кристала леда. Бела боја снега је својеврсна илузија – оптичка варка која настаје рефлексијом светлости. Расејана на више снежних кристала, светлост одбијена од снега изгледа бела, што је мешавина свих боја у видљивом спектру светлости.
Људско око на неки начин успева да разлучи и види белу боју снега чак и када на њега пада долазећа светлост која није мешавина свих боја, већ припада ужем делу спектра. Међутим, за разлику од људског ока, фотографије снимљене под флуоресцентном светлошћу приказују снег зелене боје.

Иначе, поред препознатљивог белог, постоји и такозвани црвени снег. То су снежне површине крвавоцрвене боје која настаје због тога што у снегу живе колоније алги Chlamydomonas, Raphidonema и диатоми.

Ове алге су најпознатији и најраспростањенији припадници „снежне флоре“. Када има мало сунчеве светлости, а температуре постану изузетно ниске, ове алге успевају да преживе јер се њихов метаболизам се успорава и оне постају неактивне.

С друге стране, управо такви услови у поларним областима или на високим планинама омогућују замрзавање нижих слојева снега, због чега долази до трајног таложења снежног покривача и настанка ледника. У овим крајевима рефлексија светлости од снежног покривача битно снижава температуру и важна је за глобални климатски систем, пошто се известан део сунчеве радијације због одбијања враћа назад у атмосферу и не долази до загревања тла.

Разни планетарни модели климе показују да површина снежног покривача има врло значајну улогу током ледених доба. Тада увећана површина покривена снегом одбија сунчеву светлост и планета се додатно хлади, што доводи до појачаних снежних падавина, још већег одбијања зрачења и даљег хлађења планете.

Када је површина снежног покривача исувише велика, овај процес постаје неповратан и планета се трајно замрзава. Ако се снежни покривач не прошири довољно, уобичајени циклус хлађења и загревања планете се наставља, тако да се ледено доба завршава. Ледници се повлаче на север и југ, а климатски систем се стабилизује на више хиљада или милиона година.

ЗВУЦИ НА СНЕГУ

Снег данас привремено или стално покрива око 23 процента површине Земље. Уобичајено, снег пада северно од 35° и јужно од 35° географске ширине, а ближе екватору се јавља врло ретко и то на надморским висинама изнад 5000 метара.

Осим за климу, снежни покривач је значајан за многе биљне и животињске врсте. Слаба проводљивост топлоте штити поједине врсте од смрзавања током зиме, док отопљавање снега наводњава земљиште.

Занимљиво је да снег, осим што слабо проводи топлоту, лоше проводи и звук. Будући растресит, налик на материјале који се у грађевинарству користе за звучну излоацију, снежни покривач добро апсорбује амбијентални звук услед чега настаје добро позната тишина, тајац после снежне вејавице. Када се довољно наталожи и временом постане гушћи, више није тако добар апсорбер звука.

Међутим, тада се јавља једна појава омиљена код људи који уживају у шетњама по снегу. Сабијени снежни кристали на довољно ниској температури, уместо да се топе, пуцају под ногама, што изазива ефекат шкрипања. Када се температура подигне, кристали почињу да се топе под корацима и звук нестаје, тако да се шкрипање снега најчешће јавља ноћу и у хладним јутрима. Снег прате и разне друге, донекле необичне појаве, чисто литерарне.

Љубитељи снега се могу пронаћи у извесном броју књига о једној врло специфичној чежњи за удаљеним светом белине, за мистериозним светом „код Хиперборејаца“ или пак у нешто популарнијем Осећају госпођице Смиле за снег. Чаролија снега је у таквој тежњи несумњива. Пахуље се увек у хаотичном лету спуштају на тло и стварају снежни покривач који у белини, у невиности на коју асоцира, уравнотежује сваки предео, улепшава призоре прљавог града и укида ружне овдашњости. Изазива тишину.

(ВИДЕО) Погледајте снимак новогодишње ЦПН трибине „Основе geek културе” одржане 26. децембра у СКЦ-у

Илустрација: Hedof / Мотив илустрације из Елемената, број 6, стр 34

Уочи новогодишњих празника, Центар за промоцију науке организивао је ЦПН трибину посвећену такозваној geek култури. Комплетан снимак трибине ”Основе geek културе”, која се одржавала у понедељак 26. децембра, у 19 часова, у Великој сали СКЦ, можете погледати путем нашег Youtube канала.

Као последња у овој календарској години, организована у сали где из месеца у месец долазе стотине заинтригираних посетилаца, ова ЦПН трибина није посвећена ниједном конкретном научном отркићу, сазнању, концепту или идеју. У опуштеној празничној атмосфери, учесници трибине ће разговарати о феномену једне супкутлуре која окружује науку, њене вредности и тесно је повезана са културом науке.

У последњих неколико година, из некада маргиналног света geek-ова на глобалну сцену су изашле многе утицајне личности, док се традиционалне geek теме увелико преселиле у Холивуд и  у ударне телевизијске термине. Књижевне и ТВ серије попут Gаme of thrones или Stranger Things, свемирске и SF саге, као и дела из Толкиновог опуса постала су део опште масовне културе. Ко су заправо geek-ови? Како су се вредности ове културе тако рашириле? У којој мери се научни напредак и нова знања прожимају са овом врстом културе?

Новогодишња ЦПН трибина инспирисана је текстом „Основе geek културе” ауторке Невене Грубач. На трибини учествују Иван Минић, IT media експерт и директор агенције Бурек, Горан Скробоња, писац, Владимир Јакшић, уредник geek сајта Holonet, и Зоран Станојевић, новинар и уредник са Радио Телевизије Србије. Модератор је Слободан Бубњевић, главни и одговорни уредник часописа Елементи.

ЦПН трибина

Понедељак, 26. децембар, 19 часова

Велика сала СКЦ / Улаз слободан

Учесници:

• Иван Минић, IT media експерт и директор агенције Бурек 
• Горан Скробоња, писац
• Владимир Јакшић, уредник geek сајта Holonet
• Зоран Станојевић, новинар и уредник са Радио Телевизије Србије

Модератор:

• Слободан Бубњевић, уредник часописа Елементи, ЦПН

(ВИДЕО) “Кварк-глуонска плазма је дошла у фазу да је откриће неоспорно, али да се поставља питање њених особина”, каже др Магдалена Ђорђевић, добитница ERC гранта

Разговарали: Слободан Бубњевић, Никола Здравковић
Текст читала: Љиљана Илић
Монтажа и камера: Бојан Живојиновић (Тајмлајн)

Уочи објављивања вести да је у Србију стигао престижни ERC грант за истраживање кварк-глуонске плазме, која је изазвала огромно интересовање медија и лавину на интернету, екипа Центра за промоцију науке интервјуисала је др Магдалену Ђорђевић на Инстититу за физику.

Истражите више о ERC гранту за др Магдалену Ђорђевић

Истражите више Шта је ERC грант, а шта кварк-глуонска плазма?

Текст: Слободан Бубњевић

Фото: Милован Миленковић

5. децембар 2016.

Из Брисела стиже неуобичајено добра вест за науку у Србији – др Магдалена Ђорђевић са Института за физику у Београду начинила је историјски успех и добила престижни европски грант у вредности од 1.356.000 евра за истраживања кварк-глуонске плазме.

Ово је други грант Европског истраживачког савета (ERC) који стиже у Србију.  ERC грантови су доступни српским истраживачима јер је Србија чланица европског оквирног програма за финансирање науке – Хоризонт 2020. Но, они представљају само језгро Хоризонта 2020 и награђују искључиво изврсност, пре свега оне идеје које потенцијално могу да промене ток светске науке.

На свету постоји мало надметања у којима је конкуренција тако снажна. Државе се у науци мере и по томе колико су ERC грантова добиле, а ретки добитници из малих држава као што је Србија представљају праве хероје модерних истраживача.

Након што је археолошкиња Софија Стефановић пре две године освојила ERC starter грант, ово је први ERC у категорији consodilator, за истраживаче средњих година. Реч је о најзначајнијој подршци коју је један истраживач са Западног Балкана у области природних наука икада добио од Европе и то за изучавање фундаменталних особина материје.

„Наш пројекат се односи на разумевање основних закона природе, па самим тим нема директних примена у привреди“, каже добитница ERC гранта, др Магдалена Ђорђевић. “Економска корист овог пројекта је да смо у земљу донели 1.356.000 евра бесповратних средстава Европске уније. Добар део тих средстава ће бити искоришћен да се запосле наши научници, посебно младе колеге, које би, у одсуству овог пројекта, вероватно отишли из земље“.

„Милијарде евра се улажу да би се прикупили подаци на великим сударачима честица. Наш тим развија теоријске и нумеричке моделе који ће омогућити да се из тих података одреде особине кварк-глуонске плазме“

др Магдалена Ђорђевић

Докторка Ђорђевић је дипломирала на Физичком факултету у Београду. Након тога одлази у Америку где докторира на Универзитету Колумбија у Њујорку, а своја истраживања у области нуклеарне физике наставља у Охају. Међутим, упркос бројним признањима и успешној каријери у Америци, одазива се на позив Института за физику и пре шест година се враћа у Србију, заједно са супругом који је такође изузетно успешан физичар, али у области биофизике.

„Немам у плану одлазак из земље јер да сам желела да останем у иностранству, не бих се ни враћала у Србију. Волела бих да овај пример буде подстрек нашој Влади да наша наука има потенцијал и да наше истраживаче треба подржати“, каже Ђорђевић, додајући да то нажалост тренутно није случај.

Са својим тимом, др Ђорђевић проучава ново стање материје – кварк-глуонску плазму, чије је постојање доказано тек пре десетак година у експериментима на акцелератору у Брукхејвену у САД и Великом сударачу хадрона у ЦЕРН-у код Женеве.

„Да би се тачно проучиле особине овог новог стања материје, неопходно је да се експериментални подаци упореде са теоријским предвиђањима, односно математичким моделима. То је и основна сврха мог пројекта“, објашњава Ђорђевић, одговарајући на питање зашто је њено истраживње важно за Европу. „Милијарде евра се улажу да би се прикупили подаци на великим сударачима честица. Наш тим развија теоријске и нумеричке моделе који ће омогућити да се из тих података одреде особине кварк-глуонске плазме“.

Кварк-глуонска плазма је стање материје на тако екстремно високим температурама и притисцима да су у њој кваркови слободни. „Материја се састоји од атома, атоми од језгра и електрона. Језгра се пак састоје од протона и неутрона, који се састоје од још ситнијих честица који се називају кваркови и глуони, а који су у језгру везани изузетно јаким интеракцијама”, подсећа Ђорђевић, објашњавајући да је густина енергије у кварк-глуонској плазми толико висока да се кваркови и глуони налазе у слободном стању и нису више везани јаким интеракцијама.

Плазма у којој су кваркови и глуони били слободни природно је постојала само у раној фази развоја Универзума. У експериментима кварк-глуонска плазма настаје при сударима изузетно брзих тешких јона, при чему остварена температура износи невероватних 5 трилиона Келвина, која је скоро милион пута виша од температуре у центру Сунца.

„Немам у плану одлазак из земље јер да сам желела да останем у иностранству, не бих се ни враћала у Србију. Волела бих да овај пример буде подстрек нашој Влади да наша наука има потенцијал и да наше истраживаче треба подржати“

др Магдалена Ђорђевић

Како би одгонетнули овако необично стање материје, др Ђорђевић и њен тим проучавају интеракције кварк-глуонске плазме са такозваним џетовима, који представљају само 0,1% ове плазме, а имају енергију неколико редова величине већу од типичних енерија честица у плазми.

Пројекат користи домишљату идеју. Проблем изучавања кварк-глуонске плазме своди на за физичаре добро познату ситуацију која наликује на модел интеракције X зрачења са материјом, познат из историје науке. “У нашем пројекту џетови би били аналогни X зрацима, а материјал који се проучава је управо кварк-глуонска плазма, иако је у реалности кварк-глуонска плазма далеко компликованија од материјала који се изучавају X зрацима”, наводи др Ђорђевић.

Значај овог истраживања тешко је описати. „Космолози не могу да разумеју нека од темељних питања, као што су особине раног универзума, ако се пре тога не истражи природа кварк-глуонске плазме“, каже Ђорђевић, задовољна јер се њени модели необично добро слажу са експерименталним подацима из два различита акцелератора.

Своје истраживање ће наставити у Србији, на Институту за физику, за који др Ђорђевић каже да је „најелитнија истраживачка институција у Србији, која запошљава 1 одсто истраживача, а производи 10 одсто свих научних радова објављених из Србије”. Тим који ће радити на овом пројекту броји више старијих и млађих истраживача, докторанада и три страна сарадника. 

Текст: Слободан Бубњевић

Србија, 23. новембар 2016. године. Незахвалан задатак да се поуздано измери стање у једном друштву као што је наше, да се бројевима или речима сагледају све друштвене поре, унутрашња кретања, конфликти и стремљења – било да су далеко гори него што очекујемо, или развијенији него што смо претпостављали – не постаје лаганији ни ако покушамо да се концентришемо на само једну малу, чак маргиналну област живота. На пример, на науку.

У овом тренутку у Србији наука испољава симптоме толико разноврсне да је прецизну дијагнозу стања заиста тешко дати. Јер, док из Новог Сада стижу вести о невероватним успесима БиоСенс института у Европи, а Универзитет у Београду избија на листу 300 најбољих у свету, док уз академске зоне расте гигантска мрежа малих чворова српске ИТ индустрије, док више деценија запуштени пројекат као што је Научнотехнолошки парк на Звездари коначно оживљава, а поједини истраживачи се поносе радовима у часописима Nature и Science, научна заједница истовремено преживљава тешке изазове, можда најтеже у последњој деценији.

Након укидања конкурса за научне пројекте у мају ове године, разноврсни проблеми, мањак ресурса, статус и примања, сукоби института и универзитета, нетрпељивост друштвених и природних наука, ривалитет старих и младих истраживача, судбина докторанада, испливали су на површину. Битка чији су циљеви давно заборављени се води у медијима, на Фејсбуку, на трибинама и по ходницима. Наука је у превирању око мерења квалитета, система оцењивања, пројектног и институционалног финансирања. Страсти су узавреле и не стишавају се већ месецима.

Како то бива, уз овакво стање у кући деца расту на улици. Једно од њих, које управо пуни шест година, а коме је по Закону као републичкој, јавној установи у задатак припало да комуницира са спољним светом, оним изван науке, живи као дете издвојено из свих тих сукоба, као шестогодишњак занет маштаријама о будућности.

Но, шестогодишњак није сам и напуштен. Уз драгоцену подршку убедљиво најбољих истраживача, најјачих лабораторија, најуспешнијих института и организација у земљи, Центар за промоцију науке не само да у овим збуњујућим околностима није одступио, одустао или се поколебао око своје мисије ширења културе науке, већ из месеца у месец развија нове начине да кроз научно описмењавање и целоживотно образовање наука помогне друштву, ако већ обрнуто тренутно није могуће. 

У непрекидном покрету, са стотинама активности широм Србије, Центар за промоцију науке на свој шести рођендан и буквално јесте на улици. Својим научопопуларним програмима пре свега је окренут грађанима Републике. Истраживања њихових ствавова, али и посећеност програма показују да више стотина хиљада грађана широм Србије то заиста жели, да и они такође маштају – њихова радозналост, потреба за новим, другачијим садржајем, стремљење ка знању и креативности предуго је потцењивана у медијима, у политици, у институцијама.

Тим поводом, једна лепа новост. Ускоро ће сви они због којих запослени у опустелим установама културе отворено говоре како је наука у тренду – сва та пробрана публика научнопопуларних трибина, фестивала, радионица и предавања – добити један нови, скроман, али трајан и инспиративан заједнички простор који је Република уступила на коришћење Центру за промоцију науке.

Тренутно у Улици краља Петра, на броју 46, у зони града где се налазе бројне академске установе, након серије коначно разрешених застоја, мајстори убрзано довршавају реконструкцију простора у коме се до краја године отвара Научни клуб Београд.

Ово место ће се придружити дугој серији подухвата и брендова које је Центар покренуо и развио у протеклих шест година, међу којима је и дванаест већ отворених Научних клубова широм Србије, али и Научни камион, Мобилни планетаријум, часопис Елементи, свакојака друга издања, бројни међународни пројекти, конференције, изложбе, медијске акције, иницијативе против псеудонауке, портал Елементаријум, разноврсне обуке, ЦПН трибине, велике националне манифестације попут Маја месеца математике или Дана роботике.

Шест година након што је 23. новембра 2010. године настао уписом у судски регистар, након што је Закон о научноистраживачкој делатности претходно установио његово постојање, Центар за промоцију науке за све резултате током протеклих година захвалност дугује бројним пријатељима, партнерима, научницима и наставницима, али пре свега својој верној и јединственој публици.

Истражите више о ЦПН-у на посебним страницама

• Програми
• Људи 
• Документи
• Издања
• Међународни пројекти
• Научни камион
• Научни клубови
• Часопис Елементи

Текст: Ј. Николић, С. Бубњевић

Током прошле недеље, Србија се ујединила око једне неочекиване идеје – изградње паркова науке у дванаест градова широм земље. На иницијативу Центра за промоцију науке (ЦПН), градоначелници девет већих градова у Србији упутили су дописе министру просвете, науке и технолошког развоја, Младену Шарчевићу, позивајући ресорно министартсво да такође подржи ову националну иницијативу.

Акција је резултат плодотворне сарадње ЦПН, центара за стручно усавршавање и јединица локалних самоуправа на децентрализацији промоције науке. Наиме, заједно са локалним Центрима за стручно усавршавање наставника и Регионалним центрима за просефионални развој запослених у образовању, ЦПН је током пролећа ове године отворио дванаест Научних клубова у сваком од  дванаест градова Србије.

Ова акција је остварена уз снажну подршку јединица локалне самоуправе које су са ЦПН и центрима за стручно усавршавање претходно потписале тројне меморандуме о сарадњи. Научни клубови су се одмах показали као одржива идеја –  клубови су само у првих три месеца рада организовали више од 100 разноврсних програма, постајући локална места окупљања за све које наука занима.

Зато су ЦПН и сви партнери окупљени око идеје Научних клубова поставили себи нови, амбициознији циљ – да се током 2017. године у парковима у сваком од градова направи Парк науке, са специфично дизајнираним експонатима у отвореном простору где се научни појмови усвајају кроз игру и непосредно искуство. Идеја је одмах наишла на снажну подршку јединица локалних самоуправа и свих градоначелника лично.

„Паркови науке постоје петнаест година у свету. У Европи су изграђени или самостално или у околини  центара промоције науке, односно музеја науке“, каже за Елементаријум покретач ове иницијативе и директор Центра за промоцију науке, Немања Ђорђевић који је својевремено пројектовао Парк науке на Ади у Београду. Како објашњава, најпознатији паркови науке се налазе у Шведској (Tom Tits Experiments), Шпанији (Cosmocaixa), Швајцарској (Technorama), а први је отворен у Израелу, у граду Реховот у оквиру Вајцман института (Clore Garden of Science).  

Сличне иницијативе за изградњу парка науке већ су покренуте у оквиру Центара за стручно усавршавање у Шапцу и Кикинди, а за три дана ће се отворити и први парк науке у Регионалном центру за професионални развој запослених у образовању у Чачку. Ако идеја Паркова науке Србије оживи током 2017. године, Србија ће, уз Научне клубове, добити паркове науке и научнопопуларне експонате у оквиру постојећих паркова у Шапцу, у Кањижи, Кикинди, Смедереву, Крагујевцу, Чачку, Ужицу, Крушевцу, Новом Пазару, Лесковцу, Књажевцу и Нишу.

Циљна група једног парка науке су пре свега ученици основних и средњих школа, али и њихови родитељи. „Доласком у парк  свако научи понешто и то на занимљив начин са посебним акцентом на науку, јер наука обликује материјални и друштвени свет у коме данас живимо“, сматра Ђорђевић.

Дописи градоначелника и председника општина који траже изградњу Паркова науке

• Тихомир Петковић, градоначелник Ужица
• Драги Несторовић, градоначелник Крушевца
• Роберт Фејстамер, градоначелник Кањиже
• Милун Тодоровић, градоначелник Чачка
• Нихат Бишевац, градоначелник Новог Пазара
• Радомир Николић, градоначелник Крагујевца
• Горан Цветановић, градоначелник Лесковца
• Павле Марков, градоначелник Кикинде
• мр Милан Ђокић, градоначелник Књажевца

*Фотографија горе приказује детаљ првог Парка науке на свети, на Вајцман институту у Израелу

Текст: Слободан Бубњевић

Чудновати цвет који се зове Наталијина рамонда, као и све друго у вези са једнодневним празником који се у Републици Србији већ четири године обележава 11. новембра, још увек је непознаница због које се тек тако добија слободан дан. Изабрани датум свакако није део колективног сећања и током већег дела године мало ко зна ког је тачно датума новембарски празник, као и да се званично назива Дан примирја.

За разлику од Дана државности, 15. фебруара, који је постао препознатљив и јасно повезан са почецима националних демократских традиција, прича о Дану примирја за већину грађана још увек спада у егзотична знања која могу да послуже као тежа питања на неком ТВ квизу.

Будући да су разни други датуми у новијој, али и старијој прошлости много чешће спомињани, све док овај ендемски историјски датум није постао државни празник ретко ко је размишљао о његовом стварном значају. 

Празник је, наиме, посвећен потписивању примирја у Првом светском рату, када су 11. новембра 1918. године генерали двеју зараћених страна у француском граду Компијену, у једном железничком вагону потписали примирје. Мада ће ствар бити сасвим завршена тек са конференцијом у Версају, овим догађајем на железничком колосеку у пракси се окончао Велики рат, најкрвавији сукоб у дотадашњој људској историји.

Исти вагон ће још једном бити позорница историје – Хитлер ће 1940. године, у зениту Другог рата, инсистирати да се након Седана, слома француске војске и пораза британског експедиционог корпуса, капитулација Француске потпише у вагону који је по нацистима симболизовао понижење Немачке.

Република Србија је овај датум изабрала за један од својих празника, а уређено је и да се уз празник одреди и специфичан амблем који се носи на реверу у недељи уочи Дана примирја.

Амблем се састоји од две зелене траке које асоцирају на ленту славне албанске споменице и једног љубичастог цвета са пет латица. Веза са одличјем из Првог светског рата сасвим је јасна, имајући у виду колико су тај рат, немерљиво национално страдање током повлачења кроз Албанију и бројне војне победе обележили домаћу историју.

Но, какав је то цвет који иде уз ленту?

ДРЕВНА ВРСТА

Цвет који се носи као званични симбол Дана примирја је Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae). Помало налик празнику, реч је о ендемској биљној врсти за коју су до пре пар година знали само искусни ботаничари и страствени љубитељи локалне флоре.

Међутим, њене биолошке особине су готово запањујуће. Ако сте сумњичави или вам је можда и помало смешно на Балкану учестало увођење непознатих традиција и чудноватих симбола из заборављене историје у пантеон националног идентитета, Наталијина рамонда ће вас у много чему изненадити.

Наиме, реч је o угроженој и реткој врсти – ендемиту који живи само на подручју Централног Балкана, у Србији, Македонији и северној Грчкој. Притом, реч је о биљци која има запањујућу способност да васкрсава након што је потпуно осушена.

Припада породици Gesneriaceae и простире се на надморским висинима од 350 до 2200 метара. Иначе расте на изузетно неприступачним местима, углавном у клисурама, на кречњачким стенама где је суво и хладно. За националну епопеју у Првом светском рату везују је управо оваква станишта и област простирања, на којој су се одвијале преломне битке у завршници рата.

Наталијина рамонда није лековита. Вишегодишња је, зелена и зељаста биљка која има снажно подземно стабло, какво ботаничари називају ризом. Висока је десетак центиметара и има неколико цветова. Сами цветови су сачињени од четири, а ређе пет или шест преклопљених круничних листића. Круница је углавном љубичасте, али понекад и беле боје.

Посебно је занимљиво што Наталијина рамонда спада у древне, практично фосилне врсте. Она је остатак суптропске флоре, вероватно из Африке, који је преживео ледено доба и потом се повукао у скривене делове Балкана.

Расла је још у геолошко доба пре Квартара које се по старој класификацији називало Терцијар (по новој подели, Терцијар одговара добима Неоген и Палеоген).

БАЛКАНСКИ ФЕНИКС

Осим што је древна и изузетно издржљива, Наталијина рамонда има особину коју међу скоро 300.000 познатих цветница има само тридесет биљних врста. Наиме, након што се у одсуству воде сасвим осуши, ова биљка може да поново оживи након мало кише или заливања. 

Наводно је 1928. ботаничар Павел Черњавски случајно просуо воду на хербаријум у коме се налазио узорак осушене Наталијине рамонде. И она је након тога оживела. 

Ова особина која се назива анабиоза и данас, посебно у ери свемирских истраживања, изазива узбуђење и подстиче нова истраживања ове биљне врсте. Понекад се зато назива и феникс. Но, Наталијина рамонда има ову особину пре свега као реликтна, суптропска биљка која је живела у древним епохама и клими битно другачијој од данашње.

Историја открића Наталијине рамонде делимично се везује за оца српске ботанике, Јосифа Панчића. Рамонде су, иначе, као биљна врста познате од тридесетих година XIX века кад их је француски истраживач по коме носе име открио на подручју данашње Шпаније, у Пиринејима.

Но, пола века касније, 1874. године, Панчић је дошао до значајног открића када је открио да рамонде постоје и изван Шпаније. Открио их је на територији јужне Србије, али је закључио да је реч о новој врсти коју је назвао рамонда сербика (Ramonda serbica). 

Десет година касније, 1884. године, дворски лекар Сава Петровић открива да на Балкану постоји још једна врста рамонде са нешто другачијом круницом и листовима. Будући да је био у служби на двору краља Милана, Петровић овој врсти даје назив Ramonda nathaliae, у част краљице Наталије.

Мада заузима другачија станишта, она повремено живи са Панчићевом српском рамондом у такозваној симпатрији. Истраживачи са Биолошког факултета у Београду превођени професором Владимиром Стевановићем успели су да детаљно опишу  и анализирају ова преклапања и простирање обе врсте (мапа изнад).

Век и по након што ју је проучио доктор Петровић, испоставиће се да ће ова тајанствена и издржљива, древна биљка која и потпуно осушена оживљава, постати један од нових симбола савремене Србије.

Потрага за идентитетом, трајним и аутентичним симболима, која се може наћи у историји бројних европских народа, али која је у претходне две деценије била својствена народима Балкана, док су се непрекидно мењали називи, границе и облици држава, углавном је само у жижу лансирала неке неугодне догађаје, старе невоље и мрачне дилеме.

Но, догодило се и то – да нам се тако представи један цвет.