Текст: Невена Грубач

Европа, Северна Амерка, Јужна Америка, Азија, Африка, Аустралија, Антарктик. Листа се ту завршава. Наша планета има 7 континената – тако смо учили у школи и тако нам говори свака мапа и свака фотографија површине Земље. У стварности, питање континената је веома неусклађена тема.

Већ готово две деценије геолози покушавају да скрену пажњу – што научне заједнице, што јавности – на једну, њима веома важну ствар: неоправдано смо запоставили читав један континент.

Готово у потпуности поплављена југозападним Пацификом, на статус континента стрпљиво чека Зеаландија – копнена маса чије врхове највиших планина, као једине делове који се налазе изнад нивоа мора, можда знате под називом Нови Зеланд.

Колико год била исправна научна аргументација која стоји иза случаја скривеног континента, околности су такве да је за сада то управо само то – случај без конкретног резултата. Наиме, за разлику од, рецимо, дефинисања и класификовања планета, за које је задужена научна организација звана Међународна астрономска унија, тренутно на свету једноставно не постоји научно тело које може копненој маси доделити звање континента.

Једино на шта може рачунати тим новозеландских геолога који стоји иза иницијативе о Зеаландији је отварање научне дебате и нада да ће се, кроз органски процес научног консензуса, за десетак година у школама учити да је Зеаландија један од континената наше планете.

Зароњени континент

Зеаландија се простире на површини од око пет милиона квадратних километара. Завидна површина – само за једну трећину мања од суседне Аустралије. Међутим, трик је у томе што се читавих 94 одсто налази испод површине Пацифика. Оно што није под водом углавном чини три познате копнене масе: Северно и Јужно острво Новог Зеланда и Нову Каледонију, као и још нека мања острва разбацана по суседству, а која извиру из Тихог океана. Главна сила се налази под водом. 

Масом доминирају два гребена, између којих се налази централни процеп. Врхови гребена достижу висину између  хиљаду и хиљаду и по метара, од којих се неки издижу изнад нивоа мора и формирају каменита острва.

Геолози сматрају да се Зеаландија одвојила од Аустралије пре око 60 милиона година, а да је последњих 23 милиона готово потпуно потопљена. Сама Аустралија је пре тога била део јужног суперконтинента Гондване, од које се одвојила пре око 90 милиона година, оставивши иза себе, на југу, Антарктик. Зеаландија је до сада у најбољем случају била помињана у контексту микроконтинента или континенталног фрагмента, али је 1995. године по први пут презентован случај у ком су се геолози заложили за њен конкретнији статус.  

Скривени континент лежи на сопственој континенталној плочи, јасно и прецизно одвојеној и значајно дебљој од океанске коре, изнад које се налази. Има јасно дефинисане границе које је дистанцирају од околне области. Ово су веома важне геолошке одлике на којима је, између осталог, и базирана тврдња да Зеаландија заслужује статус континента. 

Нова Каледонија се налази на крајњем северу подводног континента, док се Северно и Јужно острво Новог Зеланда уздижу на начин који сече његову плочу на пола. Нови Зеланд се налази на веома динамичној граници између Пацифичке и Индо-аустралијске тектонске плоче, што се и узрок изузетне лепоте планинских ланаца ове земље, али такође и несрећне оконости у виду честих земљотреса. Сасвим супротно, Аустралија је геолошки карактеристична управо по томе што у потпуности лежи на својој тектонској плочи, безбедна од земљотреса, али са, донекле, монотоним пејзажом.

Борба за признање

У раду објављеном у Журналу Геолошког друштва Америке, ”Зеаландија: Скривени континент”, Ник Мортимер, као главни аутор, не тврди да је открио нову копнену масу: напротив, Зеаландија није новост у геолошкој заједници. Али, уместо да као до сада буде позната као скуп острва, Мортимер жели да јој се призна заслужени статус континента. 

И до сада су континенти бивали дефинисани више конвенционално него по уско прецизираном сету правила. Осим географских, важне улоге су имали и политички, историјски или културолошки разлози, који су често бивали подједнако битни као и геолошки критеријуми. Уколико бисмо се водили искључиво геолошким дистинкцијама, и ригидно гледали на континенте као на копнене масе изнад нивоа мора потпуно одвојене једне од других водом, тешко да бисмо имали више од три континента на Земљи: Америку, коју би чиниле данашња Северна и Јужна Америка, Афроевроазију и Аустралију. Међутим, дефинисање површине лица наше планете ипак је много суптилнији посао од простог повлачења линије између копнених маса, и има далеко веће социо-политичке последице од пуког додавања новог имена на листу. 

Чак и геолошки критеријуми које је потребно да копнена маса задовољи како би понела епитет континента, врло су подложни интерпретацији. Осим што је неопходно да у питању буде велика копнена површина, без конкретног прецизирања колико тачно велика, такође мора имати и изражене геолошке карактеристике, али и бити јасно и видљиво одвојена од околног терена. Управо из овог последњег разлога још увек постоје дебате о томе да ли су Европа и Азија, као и Северна и Јужна Америка, заиста различити континенти. Ипак, Ник Мортимер је уверен да је Зеаландија ни мање ни више него – осми континент.

”Уколико бисмо извукли чеп и источили океан, свима би постало очигледно да овде имамо планинске ланце и велики континент који стоји високо изнад океанске коре”, каже Мортимер, водећа фигура ове иницијативе. „Још од 1920. године, с времена на време би се у геолошким радовима користио придев континентални у односу на одређене делове Новог Зеланда и Нове Каледоније. Разлика је у томе што смо сада прикупили довољно информација како бисмо придев континентални променили у именицу континент.“

У свом раду, Мортимер аргументује како Зеаландија поседује све неопходне карактеристике: издиже се високо изнад океанске коре, има битне геолошке дистинкције од којих је најважнија да је њена копнена кора значајно дебља од океанске, јасно је одвојена од околине и довољно је велике површине. 

Ипак, потпуно му је јасно да у овом тренутку његов рад представља само отварање научне дебате на ову тему; свакако не очекује да се признање ових размера деси преко ноћи. Мортимеру и његовим колегама је веома стало да истрају у својој намери: уколико у њој успеју, успеће и да илуструју да нешто велико и очигледно лако може да се превиди у науци.

Текст: Невена Грубач

”Кад год наиђемо на идеју интересантну попут ове, ми се трудимо да применимо Карл Сеганова правила критичког размишљања која укључују независне потврде чињеница, тражење алтернативних решења и охрабривање научне дебате. Ако је Планета 9 негде тамо, пронаћи ћемо је заједно”, стрпљиво, рационално, по ко зна који пут изговара директор Насиног одељења за планетарне науке, Џим Грин.

Талас панике је сасвим очекивано испратио новости о свежем, овосезонском апокалиптичном сценарију: сада већ традиционално, свима добро позната Планета X стиже у новом руху, баш на време да пре летњих врућина оконча још једну, не претерано занимљиву орбиту камена на ком живимо, око Сунца.

Као што је већ добро познато, смакови света, као што је генерално правило везано за теорије завере, најуспешније продру и најдуже остану у умовима људи када се бесплатно возе на леђима неке научне истине. Зато не чуди што је научни рад Константина Батигина и Мајкла Брауна, објављен у јануару ове године у Астрономском журналу, а који предвиђа могућност постојања великог небеског тела, могуће планете, у спољним деловима Сунчевог система, пробудио на тренутак уснулу манију звану Планета X.

Проблем орбита

Двојица научника са Калифорнијског института за технологију (Caltech) дошла су до закључка да је присуство овакве, хипотетичке планете најбољи одговор на питање необичних орбита неколико малих објеката у Кајперовом појасу, далеком и хладном региону који се протеже далеко иза Нептунове орбите. Математичким моделима и компјутерским симулацијама, уз теоријски приступ Батигина и Браунову потребу да све смести у посматрачки контекст, након годину и по дана двојица колега су самоуверено изнели теорију о ономе што су назвали Планета 9.

Да би дала смисао наизглед немогућим орбитама поменутих малих тела Кајперовог појаса, хипотетичка планета би морала да поседује неке од карактеристика које су у почетку изазвале скептицизам и код самих аутора рада, али и код њихових колега: њена орбита, која бу се протезала иза Плутонове, морала би да буде екстремно издужена, једна револуција око Сунца трајала би између 10 и 20 хиљада година, а маса би јој била око 10 пута већа од Земљине.

Сама идеја попут ове одјекнула је научном заједницом, и још једном пробудила научну дебату. Алтернативна објашњења су пожељна, и многа су се појавила. чинећи период у ком ће ауторски двојац, уз помоћ моћних телескопа широм света, покушати да пронађе посматрачки доказ своје теорије, занимљивим.

Алтернативе Планети 9

Главни аргумент за  постојање великог небеског тела на ободу Сунчевог система су орбите шест малих објеката у Кајперовом појасу, чији перихели, тачке у којима су најближи Сунцу, имају тенденцију да се групишу ка једном специфичном правцу. Ово је утолико чудније јер се спољашње, удаљеније тачке њихових орбита простиру у потпуно насумичним правцима, невезане једне за друге, као што би и требало да буде.

Одакле онда груписање? Иако су Батигин и Браун одлучили да је најуверљивија варијанта постојање девете планете, која својом гравитацијом контролише орбите поменутих малих објеката, неке од њихових колега понудиле су друге опције.

Ен Мери Медиган, истраживачица на постдокторским студијама на Берклију, и Мајкл Мекорт са Харварда ипак имају другу идеју. Објекти у расутом диску би могли, по мишљењу двојца, да се самоорганизују гурајући и увлачећи једни друге у своје особене орбите. Једини предуслов за овако нешто је да треба да их има довољно.

Уколико заједничка маса ових објеката достиже грубо масу Земље, креирање њихових орбита би се десило неких 600 милиона година по рођењу Сунчевог система. Батигин и Браун су узели ово објашњење у обзир, али сматрају да поменути регион нема у себи довољно малих објеката чија би маса могла да објасни феномен. Мада је у раној фази Сунчевог система вероватно било довољно материјала за овако нешто, временом је највећи део избачен гравитационим утицајем гасних џинова и процесима током формирања Кајперовог појаса, сматрају аутори.

Још једна анализа даје потенцијалне одговоре на горућу дилему. Истраживачи Метју Холман и Метју Пејн са Харвард-Смитсонијан центра за астрофизику имају неколико идеја. Једна од њих је да је наше разумевање орбите Плутона претрпело систематску грешку. Осим самог Плутона, они у обзир узимају још два објашњења од којих прво укључује нешто мању, неоткривену планету на удаљености између 60 и 100 астрономских јединица од Сунца, а друго такође неоткривену планету, али још масивнију и далеко ближу Сунцу него што је Планета 9.

У међувремену

И док научна заједница покушава да приђе проблему са различитих страна, у жељи да једном за свагда оконча питање Планете X, које се, како делује, појављује сваких неколико година, Наса и остале институције троше своје драгоцено време и ресурсе на уверавање јавности да овај научни рад није најавио смак света. Иако смо свесни колико је наше знање о свемиру некомплетно, знамо да ниједна мистериозна планета не долази да нас уништи.

Уколико заиста откријемо небеско тело у Кајперовом појасу које задовољава критеријуме да буде категорисано као планета, јавност ће бити прва која ће сазнати. На крају крајева, који научник не би желео да се похвали оваквим открићем?

Једини одговор на питање зашто до сада нисмо пронашли ову планету, уколико постоји, јесте – нисмо је тражили. Професионални астрономи, али и аматери, увелико прегледају одавно начињене снимке неба који покривају нама ближе делове њене орбите. Уколико је прошла туда у периоду од када фотографишемо небо, наћи ћемо је. Уколико је последњих неколико хиљада година у делу орбите веома далеком од нас, ту наступају моћни телескопи. У сваком случају, потрага је почела. Уколико Планета 9 постоји, знаћемо. До тада, само без панике.

Текст: Невена Грубач

Да су научници често љубитељи научне фантастике, потврђуjе и недавно откриће необичне праисториjске животиње, пригодно назване Xenokeryx amidalae – Амидалин необични рог. Рог овог биљоjеда, коjи растом подсећа на jелена, подсетио jе палеонтологе коjи су га открили на фризуру коjу jе краљица планете Набу, Амидала, носила у првоj епизоди филма Ратови звезда.

Мужjаци су имали два омања рога близу ушиjу, налик данашњим жирафама, али и jедан већи на потиљку, у облику слова Т. Упадљиви сабљолики очњаци наjвероватниjе су служили за застрашивање конкуренциjе, док су женке еволуирале без ових упечатљивих атрибута.

Откриће ове животиње, коjа jе своj век проводила у травнатим, речним долинама, у друштву носорога, слонова и крокодила, омогућило jе палеонтолозима да коначно лоцираjу место изумрле врсте зване палеомерициди, коjоj припада и Xenokeryx amidalae, на породичном стаблу преживара. На оваj начин затворена jе дебата коjа jе траjала децениjу. 

Фото: НАСА

Нови хоризонти још увек нису потрошили све своје адуте, што потврђује и вест о томе да су на Плутону идентификована два могућа ледена вулкана.

Две формације, незванично назване Рајтови месеци, лоциране јужно од чувеног Спутник планума на Плутону, високе су око 4, широке око 160 километара. Обе планине, наизглед, имају депресије на самом врху, карактеристичне за вулкане на Земљи, што се може видети на горњој слици.

Међутим, за разлику од течне лаве, ови вулкани, уколико се испостави да то заиста и јесу, би током ерупција избацивали ледену материју, највероватније сачињену од воде, азота, амонијака или метана. 

Пре него што су Нови хоризонти стигли на своје одредиште, научници су већином очекивали да је Плутон сувише мали објекат да би могао да генерише топлоту неопходну за геолошке процесе попут вулканизма, кретања глечера или формирања планина.

Ипак, испоставило се да је површина планетоида млађа него што се мислило и да су њене геолошке одлике од изузетног значаја за разумевање формирања тела у Сунчевом систему.

Научници су идеју леденим вулканима на Плутону представили на 47. годишњем скупу Америчког друштва астронома, и настављају да раде на прикупљању доказа у корист ове претпоставке. Ипак, хипотезу о криовулканизму узимају с великом резервом.

Од кад су Нови хоризонти по први пут забележили далеко динамичнију површину планетоида него што је ико сањао да ће затећи, астрономи у НАСА покушавају да одгонетну његову мистериозну машинерију која генерише геолошке процесе. 

Једна од идеја је да испод површине Плутона постоји плашт који се састоји од мешавине амонијака и воде. Док се хладнији материјали спуштају ка нижим слојевима, топли се крећу ка горе, стварајући на тај начин геолошку активност чија би последица могао бити и криовулканизам.

Друга могућност укључује постепено хлађење Плутоновог каменог језгра, првобитно загрејаног током формирања планетоида. Количина топлоте која је потребна за топљење и ерупцију леда свакако је мања од оне потребне за избацивање течног камена, што би, у теорији, дозволило вулканску активност.

Криовулканизам није новост у Сунчевом систему, јер се сматра да сличне процесе могу поседовати још неки објекти, укључујући Сатурнове месеце Енцеладус и Титан. 

Истражите више…

Мисија на Плутон

• Нове фотографије Плутона
• Плави хоризонти на Плутону
• Плутонове планине
• Плутон, први контакт
• New Horizons
• Отркиће Плутона

На први поглед може деловати да речи „радијација“ и „храна“ не треба да стоје у истој реченици. Озрачено значи – радиоактивно, зар не? Хвала лепо, али пахуљице које једете за доручак преферирате без зелених таласа које одашиљу наоколо?

Хајде да на тренутак одгурнемо из мисли слику Хомера Симпсона како излази са радиоактивним привеском из нуклеарне електране, и да на читаву ствар погледамо из научне перспективе.

Многи производи које можемо видети изложене на рафовима продавница стерилисани су и конзервисани управо методом радијације. Стерилизација радијациjом је последњих неколико деценија постала један од најбезбеднијих и најчистијих начина да се век трајања прехрамбених и осталих производа продужи и учини безбеднијим за коришћење, било да је у питању медицинска опрема, попут шприцева за ињекције, хируршких рукавица, сетова за инфузију и трансфузију, или паковања брашна или зачина које користимо у свакодневној исхрани.

Можда ово делује као високотехнолошки подухват какав се виђа искључиво у страним филмовима? Радијациона јединица Нуклеарног института Винча већ скоро 40 година поуздано стерилише и конзервира производе пре дистрибуције. Изграђена је 1978. године уз помоћ Програма за развој Уједињених нација и Међународне агенције за атомску енергију.

Врста стерилизације која се користи на Институту Винча омогућава убијање инсеката и њихових јаја, као и великог броја микроорганизама који би веома штетно утицали на здравље људи, и то ради боље од већине других метода. Коришћење неких хемијских средстава за уништавање инсеката у пшеници, пиринчу и сличним производима јесте ефикасно, али јаја остају практично неоштећена, чиме се не отклања накнадно развијање популације инсеката.

Многе друге методе укључују коришћење канцерогених гасова, високог притиска или високе температуре. Због овога се радијациона стерилизација назива и хладном стерилизацијом, па производи не трпе термичка или механичка оштећења, а храна остаје непромењеног укуса и структуре.

Радијациона стерилизација је чиста технологија. Сви индустријски радијациони уређаји света производе толико озона колико би прозвела једна мини термоелектрана снаге око 100 МW.

У односу на остатак света, у нашој земљи је третирање хране радијациом и даље мање популарно, и то због сасвим неоснованог страха да ће овако третирана храна да „зрачи“. Након што је производ стерилисан радијацијом, он нипошто не постаје радиоактиван.

У нашој земљи је ова метода регулисана законом и одобрена 1984. године, а још 1980. године препоручиле су је Светска здравствена организација (WHO), Светска организација за храну и исхрану (FAO) и Међународна агенција за атомску енергију (IAEA), уз закључак да се метода може примењивати на преко 90 одсто прехрамбених производа.

Принцип стерилизације радијацијом је доказано безбедан, чист и поуздан. Зрачење има велику пенетрацију, па у потпуности пролази кроз материјал, због чега је идеалан за третирање козметичких, фармацеутских и прехрамбених производа.

Радијациона јединица је део Лабораторије за радијациону хемију и физику GAMA, Института за нуклеарне науке Винча. Пружа услуге поуздане стерилизације и конзервације производа са скоро 40 година искуства. Изграђена је 1978. године уз помоћ Програма за развој Уједињених нација и Међународне агенције за атомску енергију. Објекат ове врсте је јединствен у Србији, и као незаобилазни део привреде обједињује процес производње и обезбеђује потпуну стерилизацију пре дистрибуције. Радијациона јединица по својој концепцији и капацитету представља центар за индустријску стерилизацију гама зрачењем и конзервацију прехрамбених производа.

Фото: НАСА

У тренутку у ком jе jавност полако почела да заборавља на авантуре храбре летелице New Horizons, коjа jе у jулу месецу преотела пажњу човечанства доласком на циљ на краjу свог епског, деветогодишњег путовања ка Плутону, НАСА нам не дозвољава да заборавимо на успехе ове невероватне мисиjе.

Након паузе од два месеца, током коjих jе сонда била заузета прикупљањем и спорим слањем података коjи за jавност нису толико атрактивни колико фотографиjе, али за науку и те како важни, контрола мисиjе jе почела са преузимањем друге сериjе слика коjе су начиниле камере ове летелице.

Нове, фантастичне фотографиjе Плутона коначно су стигле и до нас.

Препознатљиве фотографиjе сутона на Плутону (фотографија изнад) настале су свега 15 минута након тачке наjближег прелета, 14. jула 2015, у тренутку када се сонда окренула уназад, ка Сунцу, и заробила моменат заласка изнад Плутонових ледених планинских ланаца и залеђених равница.

Зараван коjа се види на десном делу фотографиjе, незванично прозвана Спутник Планум, граничи се са динамичним планинама високим и до 3500 метара, са леве стране.

Истражите више о мисији New Horizons.

Текст: Невена Грубач

Постоjе планете попут Земље које орбитирају око звезда налик Сунцу, и jедна од њих се налази на само 1400 светлосних година од нас. Свемирски телескоп Кеплер jе открио прву екстрасоларну планету коjа jе по величини слична Земљи, а налази се у настањивоj зони своjе звезде.

Значаj открића планете коjа носи каталошку ознаку Кеплер-452б огледа се управо у томе што jе ово прво небеско тело коjе има карактеристике налик нашоj матичноj планети, а орбитира од своjе звезде на оноj удаљености коjа би, макар теориjски, могла да пружи услове за живот.

Новооткривена планета jе око 60 одсто већа од Земље. Иако су њена маса и састав jош непознати, научници сматраjу да ова планета има боље предуслове за чврсту, камениту површину од своjих претходника. Кеплер-452б орбитира око свог Сунца сваких 385 дана, што значи да jе дужина њене године готово идентична Земљиноj.

Њена матична звезда jе типа Г2, исте врсте као наше Сунце, са сличном масом и температурним опсегом, а стара jе 6,5 милиjарди година, 1,5 милиjарди стариjа од Сунца. Читав систем jе удаљен 1400 светлосних година у правцу сазвежђа Лабуда.

Настањива зона jе на удаљености планете од њене матичне звезде на коjоj планета успева да задржи воду у течном стању на своjоj површини. Уколико се планета налази сувише далеко од звезде, вода ће се заледити, а уколико jоj jе преблизу, испариће. Савршен баланс није лако пронаћи, али ново Кеплерово откриће нам говори да ниjе ни немогуће.

Још један проблем са настањивом зоном jе и таj што она директно зависи од количине енергиjе коjа долази са звезде. Код хладниjих црвених патуљака, планета ће морати да орбитира веома близу звезде да би била довољно загреjана, али jе радиjациjа на тоj близини погубна по живот какав познаjемо.

С друге стране, огромни плави суперџинови су изузетно врели, и њихове настањиве зоне су веома далеко од ових звезда. Ипак, они због своjе огромне масе живе веома кратко, можда чак и само неколико милиона година, и када се сетимо да jе за развоj живота на Земљи било потребно око 700 милиона година, jасно jе зашто суперџинови нису идеалне колевке живота.

Настањива зона нашег Сунца за веће организме се налази између 0,9 и 1,5 AU. Ово jе ознака за астрономске jединице (Astronomical Unit), где jе jедан AU једнак просечноj удаљености Земље од Сунца, што износи око 150 милиона километара.

Откад је лансиран 2009. године, фокус свемирског телескопа Кеплер је проналажење мањих, настањивих планета.

Ипак, све што jе до сада проналазио имало jе неке недостатке: Кеплер-20е jе била превише врела и ниjе могла да задржи ни воду ни атмосферу, Кеплер-22б jе била дупло већа од Земље и у складу с тим тешко да jе могла да има чврсту површину, а Кеплер-186ф jе орбитирала око малог, хладног патуљка, масе и димензиjа дупло мањих од нашег Сунца.

Кеплер детектује планете методом транзита. Док посматра звезду, он мери њен сјај. Уколико планета током своје орбите прође испред посматране површине звезде, промена сјаја матичне звезде указује на постојање новог небеског тела.

Текст: Невена Грубач 

Физичар Стивен Хокинг и руски приватни предузетник Jури Милнер, заљубљеник у науку и оснивач наградних фондова из области природних наука, наjавили су до сада наjсвеобухватниjу потрагу за ванземаљским животом у свемиру. Breakthrough Listen проjекат ће користити наjмодерниjе радио и оптичке телескопе коjе човечанство има и коштаће 100 милиона долара. Мисиjа ће започети 2016. године, а планирано jе да траjе jедну децениjу.

Breakthrough Listen ће финансирати директно Jури Милнер, коjи jе напустио докторат из физике како би се посветио предузетништву. Стивен Хокинг jе подржао Милнеров проjекат, али jе и даље скептичан што се тиче директног контактирања ванземаљске цивилизациjе. Чувени космолог сматра да jе боље да останемо тихи, бар док не утврдимо намере наших суседа.

Захваљуjући фонду коjим располаже, проjекат ће успети да обезбеди на хиљаде сати коришћења два од наjвећих светских радио телескопа годишње, Green Bank Observatory у Западноj Вирџиниjи, као и Parkes Observatory у Аустралиjи. Ови моћни телескопи ће покрити 10 пута више неба него што су то успели претходни SETI програми, и чиниће то 100 пута брже.

Научници коjи ће радити на овоj мисиjи, међу коjима су чувени Френк Дреjк, али и Ан Драjан, прикупљаће и обрађивати радио сигнале из правца милион звезда наjближих Земљи, али и 100 наjближих галаксиjа. Циљ jе детектовање радио сигнала коjи дефинитивно потиче из вештачког извора, што би значило да негде у свемиру постоjи интелигентна цивилизациjа коjа користи технологиjу.

Проjекат се снажно ослања на чувени SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence), коjи већ децениjама ослушкуjе свемир у потрази за радио сигналима коjи потичу из вештачких, а не природних извора. Без обзира на своjу медиjску видљивост и култну улогу у популарноj култури, SETI jе у последњим годинама суочен са све мањим фондовима, занемарљиво малим броjем сати коришћења светских телескопа и маргинализациjом у научним круговима, али зато поседуjе искуство и људске ресурсе коjи ће пружити изванредну подршку овоj амбициозноj идеjи.

Реализациjа проjекта ће умногоме зависити и од SETI@home, револуционарне компjутерске платформе формиране на Беркли Универзитету, коjа користи донирано компjутерско време и процесорску снагу приватних рачунара милиона волонтера широм света, створивши тако своjеврсни суперкомпjутер коjи обрађуjе прикупљене податке.

Сви подаци прикупљени током десетогодишње мисиjе биће у потпуности доступни jавности. Исто важи и за софтвере коjи ће бити коришћени, а коjе ће свако моћи да скине са интернета и слободно користи. Управо ће ови софтвери бити написани тако да буду компатибилни са свим телескопима на свету, ради олакшане евентуалне сарадње. Читав проjекат jе замишљен као у потпуности отворен за сваког ко би желео да се укључи и помогне.

Осим Breakthrough Listen, наjављена jе jош jедна инициjатива, Breakthrough Message. Идеjа jе мотивисати људе да се у што већем броjу приjаве на такмичење у осмишљавању дигиталне поруке коjа би представљала планету Земљу и њене становнике. Сама порука неће бити послата у свемир, као што jе то раниjе радио SETI, већ ће конкурс покушати да пробуди jавну етичку и филозофску расправу о евентуалном комуницирању са интелигентним животом ван наше планете. 

Истражите више о досадашњој потрази за ванземаљцима.

Истражите више о резултатима деценијског ослушкивања неба у потрази за вештачким радио сигналом.

Текст: Невена Грубач

Узбуђење не престаjе данима у  штабу НАСА, а ни у остатку света, jер сонда New Horizons тек почиње да нам открива таjне патуљасте планете Плутон, коjе су читаву вечност скриване у мраку спољних слоjева Сунчевог система.

Плутон има планине високе до 3500 метара. Заправо има читаве планинске ланце, а НАСА тим за геологиjу и геофизику сматра да површина ове патуљасте планете спада у jедну од наjмлађих у Сунчевом систему. Процена jе да су планине старе око 100 милиона година, што представља релативну младост на геолошкоj скали, нарочито у поређењу са старошћу Сунчевог система од око 4,5 милиjарди година.

У прилог овоj теориjи иде готово потпуно одсуство ударних кратера на фотографиjи коjу jе сонда послала са удаљености од 77.000 километара, снимљеној сат и по времена пре најближег пролаза поред Плутона, а која покрива око један одсто његове површине. Научници сматраjу да jе не само Плутон, већ читав регион коjи он настањуjе милиjардама година био изложен тешком бомбардовању свемирским отпадом. Непостоjање дубоких, великих кратера сугерише да су нови, млади геолошки процеси, коjи су формирали планине, затегли кожу Плутона и собом однели трагове удара.

Плутонови планински врхови су наjвероватниjе формирани од воденог леда, коjи се на температури ове патуљасте планете понаша као камен.

Прво важно питање коjе се поставља jе: коjи су то геолошки процеси створили ове планине, а одмах за њим следи и: шта их генерише? То свакако ниjе гравитациони утицаj другог, већег небеског тела, као што jе случаj са леденим месецима гасних џинова.

Научници мисле да jе можда време да поново размотре шта заправо напаја геолошку активност на леденим световима у читавом Сунчевом систему.

• Истражите више о првом контакту са Плутоном.
• Истражите више о мисији New Horizons.
• Истражите више о открићу Плутона.
• Истражите више о Плутоновим сателитима.
• Истражите више кроз видео о путовању New Horizons.
• Истражите више кроз питања и одговоре.

Текст: Невена Грубач

Шта jе New Horizons?

New Horizons jе свемирска сонда коjом оперише америчка агенциjа NASA, а коjа jе на путу ка патуљастој планети Плутон. Део jе програма New Frontiers, коjим NASA планира да испитуjе нека од небеских тела у Сунчевом систему. Тешка jе 478 килограма и опремљена са 7 различитих инструмената уз помоћ коjих ће прикупити податке за коjе се научници надаjу да ће коначно расветлити мистериjе Плутона.

Како jе прошло лансирање?

Летелица jе лансирана 19. jануара 2006, на леђима ракете Атлас V коjа jе тада по први пут полетела са додатим трећим степеном и 551 конфигурациjом са 5 мотора на чврсто гориво. Овако моћно лансирање jе било неопходно како би сонда одмах развила довољно велику брзину за напуштање Сунчевог система и чупање из Сунчеве гравитациjе. Понела jе титулу наjбрже лансиране летелице у историjи, са брзином од око 16 км/с.

Коjи су циљеви мисиjе?

Када jе сонда кренула на своjе путовање, Плутон jе jош увек био девета планета Сунчеве породице, истовремено и jедина апсолутно неистражена и неиспитана. Било jе недопустиво да тако и остане, па jе NASA годинама радила на проjекту коjи би бацио светло на оваj мрачни кутак свемира.

Основни план jе да летелица посети Плутон, патуљасту планету коjа борави у спољним обручима Сунчевог система, да истражи његове сателите, коjих за сада има 5, потражи евентуалне системе прстенова, направи детаљне мапе Плутона и Харона, његовог наjвећег месеца, испита атмосферу, геолошке и морфолошке одлике ових небеских тела.

Уз мало среће, када сензори и камере сондиних инструмената прикупе све планиране податке, и када се New Horizons удаљи од Плутона, тим мисиjе ће jе усмерити ка jош удаљениjем и мистериозниjем пространству, Каjперовом поjасу, коjи jе дом малим, леденим и древним небеским телима чиjе би нам истраживање енормно значило у схватању раног периода формирања Сунчевог система.

Шта сонда користи као напајање?

Пошто је планирано да New Horizons путује далеко ка ободу Сунчевог система, инжињери су морали да осмисле напајање које неће зависити од Сунца. Самим тим, соларни панели нису долазили у обзир.

Летелица је добила нуклеарно напајање, тачније радиоизотопни термоелектрични генератор, RTG, првобитно направљен као резервни део за Касини мисију.

Како и колико дуго ће путовати до Плутона?

Летелица jе напустила Земљу, прошла поред Марса, и док jе путовала кроз поjас астероида, коjи се протеже између Марса и Jупитера, случаjно се нашла близу астероида 132524 APL. Сусрет jе био чиста срећа, коjу jе тим искористио да тестира сондине инструменте, за шта се астероид показао идеалним.

New Horizons jесте брза, али да би стигла до Плутона за планираних 9 година, била jоj jе потребна помоћ. При проласку поред Jупитера, сонда jе искористила гравитациjу овог гасног џина и методом гравитационе праћке добила додатних 4 км/с, крећући се тада 23 км/с. Ово убрзање jоj jе скратило пут за читаве три године. Након Jупитера, поново jе утонула у хибернациjу и наставила ка Плутону.

Након 9 година и пређених 5 милиjарди километара, New Horizons jе надомак своjе мете.

Коjи jе тренутни статус мисиjе?

New Horizons путуjе брзином од 13,7​9​ км/с у односу на Плутон. Од Сунца jе удаљен 32,​90 АУ (jедна астрономска jединица jе jеднака удаљености Земље од Сунца, што jе приближно 150 милиона километара), а од Плутона ​1,280,172 км. Увелико фотографише Плутон и његов наjвећи сателит, Харон. Сигнал коjи пошаље на Земљу путуjе 4,5 сати.

New Horizons ће у тачку наjближу планетоиду стићи 14. jула, у 11:49:57 по UTC времену.

МИСИЈА ПЛУТОН

• Истражите више о Плутоновим планинама.
• Истражите више о мисији New Horizons.
• Истражите више о открићу Плутона.
• Истражите више о Плутоновим сателитима.
• Истражите више кроз видео о путовању New Horizons.
• Истражите више о првом контакту са Плутоном.