Било да је вода тема којом се бавимо професионално или је она наша дубока инспирација, једно од основних људских права је право на воду. Један од најважнијих циљева одрживог развоја је кристално јасан: до 2030. године сваки житељ планете мора да има приступ квалитетној, здравствено исправној води за пиће. Нико не сме да буде заборављен, ни припадници маргинализованих група (бескућници, житељи нехигијенских насеља, избеглице…), ни становници планинских села и других предела удаљених од уобичајеног поимања урбаног и руралног становања.

Овогодишњи Светски дан воде посвећен је теми вредновање воде. Кроз тему стижемо до чињенице да је њена вредност много већа од њене цене – вода има огромну и сложену вредност за наше породице, исхрану, културу, здравство, образовање, привреду и целовитост нашег природног окружења. Ако превидимо било коју од ових вредности, ризикујемо да лоше управљамо овим незаменљивим ресурсом. Без свеобухватног разумевања праве, вишедимензионалне вредности воде, нећемо моћи да заштитимо овај угрожени ресурс у корист свих нас.

ВОДЕ У СРБИЈИ

Предраг Богдановић, председник Удружења за технологију воде и санитарно инжењерство, научно-стручнe асоцијацијe која окупља различите профиле стручњака, институција и предузећа активних у области снабдевања водом, одвођења и пречишћавања отпадних вода и заштите животне средине у Србији, осврнуо се на ситуацију у нашој земљи и позицију струке када је реч о водама: „Нажалост, данас немамо довољно стручњака у сектору вода, а пре свега мислим на област снабдевања водом за пиће и прикупљања и пречишћавања отпадних вода. Према подацима за ЈКП водовода и канализације у 2019. години, укупан број грађевинских инжењера хидротехничког смера, носилаца послова у области вода,  је 226 (7% мање него претходних година). Дугогодишње смањени обим инвестиција у ову област утицао је да млађи кадар није имао прилике да стиче практична знања и испече ,,водоводски занат.“

Према Стратегији управљања водама на територији Републике Србије до 2034. године, коју је израдила Републичка Дирекција за воде – МПШВ, за планиране приоритетне активности у овој области извршена је и процена потребних инжењерских капацитета, објашњава Богдановић. За период од следећих 10 година потребно је у планерско-пројектантском и извођачком делу укупно 2.500 инжењера, а од тог броја 35% инжењера хидро-струке, а 65% грађевинскиx и машинскиx инжењера, електроинжењера, технолога и других стручњака.

Глас струке се углавном чује, каже Богдановић, али се понекад поступа у складу са циљевима које диктира инвеститор или неки други интерес. Нису појединачни случајеви највећи проблем, али кад то пређе у праксу, скуп таквих случајева доводи у питање општи јавни интерес. Како истиче, неопходно је имати у виду да се инвестиције и објекти за област вода морају планирати за дужи временски период од минимум 50 година, а капитални објекти и за више од 100 година, водећи рачуна о утицају климатских промена, као и о другим савременим утицајима на животну средину.

130 ГОДИНА БЕОГРАДСКОГ ВОДОВОДА

На питање какво је стање вода у Београду и да ли је бојазан грађана да ћемо остати без квалитетне воде основана, Богдановић истиче: „Претпостављам да ће на нашем подручју промене бити нешто умереније у односу на неке друге делове у свету, али ипак ће директно утицати на снабдевање водом за пиће, што смо већ искусили претходних година. Сезонске и просторне климатске разлике се увећавају и нису предвидљиви интензитети, могућа трајања (падавине, температура, испаравање), а то директно утиче на обнављање подземних вода и режим отицања у водотоцима. Циљ је повећати поузданост предвиђања будућих услова који су релевантни за снабдевање водом, тако да дугорочне оперативне, развојно-инвестиционе одлуке то морају да узму у обзир.“

Друштвено-политичка заједница мора се стално подсећати на те чињенице у циљу заштите, одрживог и дугорочног управљања водним ресурсима, и преузети свој део одговорности, истиче Богдановић. „Што се тиче стања вода, односно снабдевања водом Београда, може се рећи да се Водовод углавном развијао у складу са развојем града. Модерни Београдски водовод идуће године слави 130 година постојања. Најинтензивнији период развоја водовода је од 1965. до 1988. године, када је изграђен највећи број рени бунара за експлоатацију подземних вода и изграђена фабрика воде ,,Макиш I” за експлоатацију савске воде. Због дугорочне сигурности снабдевања града водом, планирана је експлоатација подземне и речне воде у сразмери 60:40%. У периоду економске стагнације од 1988. до 2000. године изграђено је постројење ,,Језеро” као допуна ,,Макишу I”. Са изграђеним постројењем ,,Макиш II”, добили смо сигурност и стратешку резерву у снабдевању водом, али треба имати у виду да је време за реконструкцију претходно изграђених постројења ,,Макиш I” и ,,Језеро”. Планским документима предвиђена је реконструкција ових постројења, као и перманентна ревитализација минимално четири рени бунара годишње.”

Коришћење подземних вода у снабдевању Београда водом има значајну предност у односу на коришћење прерађене савске воде. Квалитет подземне воде је стабилнији, а за прераду се користе једноставније и економичније технологије. Како истиче Богдановић, речна вода је и иначе сезонски променљивог квалитета, а климатске промене додатно имају све већи утицај на њих. Увек постоје и ризици узводног загађења. Потребне су компликованије  технологије, рад и експлоатационо одржавање је скупље, а треба истрајати на односу 60:40 % у корист експлоатације подземне воде, чиме бисмо смањили ризике за безбедно снабдевање града водом за пиће у редовним и у ванредним условима.

ПРИСТУП ВОДИ ЗА СВЕ

Право на воду је мрежа која окупља организације и појединце уједињене у борби за приступ води, са уверењем да сваки човек мора имати приступ довољној количини квалитетне воде како би задовољио своје животне потребе.

Жаклина Живковић, активисткиња иницијативе Право на воду, објашњава њихову мисију: „Када кажемо право на воду, за нас то значи да сваки становник Србије има приступ чистој пијаћој води на непрофитној основи, да постоји уређен систем прикупљања и пречишћавања отпадних вода, да су наши извори, реке и језера очувани. У том смислу, право на воду је нешто чему тежимо и зашта се боримо, далеко смо од тога да је оно у Србији загарантовано. Може се чак рећи да нам се то право све више ускраћује. Свест о проблему постоји, сведоци смо нарастајућег еколошког активизма широм Србије. За мене, право на воду значи да моји другови у Зрењанину имају пијаћу воду, да пријатељи који живе у селима Старе планине наставе да живе поред својих река. И оно што је заправо најважније, да се кроз настојања да обезбедимо право на воду повежемо и изборимо бољи свет за генерације које долазе.“

Говорећи о односу грађана Београда према овој теми, Жаклина наводи: „Београђани имају свест о значају воде. За некога та свест проистиче из реалног проблема као што је недоступност чисте воде у неформалним насељима, или недостатак канализације попут домаћинстава на левој обали Дунава, а све је више људи који схватају вредност очуваних заједничких добара и ван својих личних потреба. Сада је изазов предложити одржива решења која су добра и за људе и за природу.“

 

Видео: Милош Томић у сарадњи са тимом пројекта TeRRIFFICA

 

Генерална Скупштина Уједињених Нација је резолуцијом А/REZ/47/193 прогласила 22. март 1993. године за први Светски дан вода. Сваке године, овај дан се обележава различитим слоганима, стављaјући у фокус одређени аспект вода. Током 28 година, анализиране су различите теме: здравље, несташица вода, воде и катастрофе, вода и жене, култура, вода и жедни градови, подземне воде као невидљиви ресурс, недостатак воде, будућност, отпадне воде, санитација…

Овогодишњи слоган Светског дана вода гласи Вода и климатске промене: шта то подразумева? Званични доступни подаци говоре да климатске промене повећавају варијабилност у воденом циклусу, смањују извесност доступности воде и утичу на квалитет воде, непосредно утичући и угрожавајући одрживи развој и биолошку разноликост широм света. Због ових комплексних аспеката, питали смо наше стручњаке шта мисле о повезаности климатских промена и ресурса вода.

 Др Тина П. Дашић, ванредна професорка, Грађевински факултет

„Вода је најраспрострањенији биотоп и кључни елемент животне средине. Због тога се свака промена у окружењу, па и климатске промене, веома брзо и непосредно одражавају на воду, водне ресурсе и читав сектор вода, а преко њега и на друштво у целини. Те промене се огледају у све већој неравномерности расположивих количина воде, све дужим маловодним периодима, када је тешко обезбедити захтеване количине воде за све кориснике, и све краћим, али интензивнијим, периодима великих вода, када је од разорног дејства воде неопходно бранити човека и његове системе. Због чињенице да је вода незаменљива животна намерница, без које није могућ опстанак ни једног живог бића, па ни човека, притисак на воду је све већи, а са заоштравањем климатских промена заоштраваће се и проблеми у свима аспектима коришћења вода, заштите од вода и заштите квалитета воде. Да би се вода могла користити у будућности, да би сачували и квалитативну и квантитативну компоненту водног ресурса, већ сада се морају предузети одговарајуће мере да се негативне последице климатских промена у највећој могућој мери ублаже или, ако је то могуће, у потпуности отклоне. Пошто је најопаснија последица климатских промена на водне режимe повећавање нeравномерности протока, а у неким деловима земље ће доћи и до смањења просечних протока, најчешће управо тамо где су падавине и сада најмање, две планске активности постају веома важне: стриктна заштита свих изворишта подземних и површинских вода, посебно оних регионалног значаја и планска заштита простора који је планиран за реализацију нових акумулација, посебно оних са могућностима годишњег регулисања протока, чији је задатак да изврше прерасподелу воде по времену, али и да омогуће пребацивање воде на све већа растојања. Због тога у просторном планирању (управо је у току израда новог Просторног плана Републике Србије) водопривреда треба да има приоритет у дефинисању локација које су јој неопходне за развој будућих система, а мере заштите тих простора треба да буду доследне и бескомпромисне. Уколико не сачува своја изворишта и просторе за неопходне акумулације, Србија ће угрозити своју будућност.“

Др Ратко Ристић, редовни професор, Шумарски факултет

„Србија je најсиромашнија земља Балкана када су у питању аутохтоне површинске воде, односно, протицај у мрежи водотокова на територији Србије. Проблем се додатно компликује у светлу чињенице да је Југоисточна Европа један од најугроженијих светских региона, по питању ефеката климатских промена, што има негативне последице и по хидролошки режим наших река и потока, јер су велике воде све чешће и деструктивније, а маловодни периоди све дужи, уз драстично смањење протицаја. У таквим условима, акватични екосистеми брдско-планинских водотокова све теже подносе загађења и инвазивне људске активности, што је видљиво кроз деградацију или губитак биолошке разноврсности. Урбанизација, прекомерна сеча шума, изградња туристичке, енергетске и путне инфраструктуре, одсуство комуналног и урбанистичког реда, значајно доприносе угрожавању ове фрагилне хидрографске мреже, што доводи у опасност концепт превенције и заштите од бујичних поплава, као и одрживост система за водоснабдевање становништва. Стога, у оквиру целовите политике заштите животне средине Републике Србије, дужну пажњу би требало посветити очувању драгоценог ресурса површинских вода, кроз мере државне политике, али и активно учешће свих грађана.“

Др Владимир Ђурђевић, ванредни професор, Физички факултет

“Вода је у свим својим агрегатиним стањима кључни елемент климатског система планете, тако да свака промена климе за собом повлачи и промене које се тичу воде, између осталог и промене у хидролошком циклусу, односно процесу кружења воде на Земљи. Загревање планете у протеклом периоду довело је до интензивирања овог циклуса, а климатске пројекције показују да ће ово бити још уочљивије у будућности. Када причамо о падавинама, као делу овог циклуса, општа и груба слика је да области која су у прошлости биле богате падавинама могу очекивати још веће количине, док би области које су иначе биле сушне постале још сушније. У нашем региону, ова општа слика да „влажно постаје влажније, а суво сувље“ може донекле бити пресликана на њихов годишњи циклус. Тренутно је већ уочено да суви летњи услови постају још сушнији, док се падавине концентришу у краткотрајне интензивне епизоде. Према пројекцијама будуће климе оваква ситуација са променом у прерасподели падавина постаће још јаснија. У том смислу, овакве промене могу представљати посебан изазов за прилагођавање на климатске промене, с обзиром да ћемо имати изазов дефинисања одговора и на повећани ризик од суша али и на повећани ризик од поплава.“

Центар за промоцију науке се кроз пројекат TeRRIFICA бави разноврсним аспектима климатских промена. Пројекат TeRRIFICA (Territorial RRI Fostering Innovative Climate Action) својим акронимом означава специфичан тематски фокус: усмерен је на територијални приступ адаптацији на климатске промене, на јачање капацитета за спровођење мера адаптације кроз различите активности, применом одговорног истраживања и иновација, у у шест пилот градова и региона: Барселона (Шпанија), Бретања, Нормандија и Лоара (Француска), Јужни Олденбург (округа Вехта и Коппенбург (Немачка), Познанска агломерација (Пољска), Минск (Белорусија) и Београд (Србија).

Кроз пројекат TeRRIFICA, планирано је евидентирање осетљивости нашег пилот региона, Београда, на климатске промене, између осталог и евидентирање осетљивости ресурса вода. Грађани Београда током лета биће у прилици да учествују у мапирању изазова насталих услед климатских промена.