Доминик Еулберг је биолог, ди-џеј и продуцент, има две животне страсти, природу и музику. Током година је успешно повезао обе. Он је прави природњак и познати светски ди-џеј. За њега је мајка природа највећа уметница. Његов први хит носи нaзив „Штука у шарановој бари“ – Der Hecht im Karpfenteich, а његове композиције садрже звуке природе и животиња. Тако је и Доминикова музика добила етикету „еко-техно“. Истовремено пише текстове о науци, бави се научном комуникацијом и активизмом у циљу очувања природе. Аутор је књиге „Микрооргазми су свуда“, за коју је добио награду Knowledge Book of the Year 2021. године.

Разговарали смо на међународном фестивалу SILBERSALZ Science&Media у Халеу, у Немачкој, јединствeној манифестацији која окупља научнике, истраживаче, уметнике, филмске и медијске професионалце.

Милица Момчиловић: Шта су микрооргазми?

Доминик Еулберг: За мене то је контакт са природом. Најједноставнији, бесплатан пут до среће. Потребно је само да се концентришете и хоризонт ће се отворити. Пред вашим очима ће се појавити земља чуда. Незгода је што људи то не примећују, јер својим чулима перципирамо само оно што нам је познато, а то су углавном градска окружења. Људи би требало да више буду у контакту са природом, да поврате онај осећај усхићености из детињства који се налази у свима нама. Сва деца када виде лептира или змију, буду радознала, док одрасли изгубе тај осећај. Моја жеља је да га одржавам. Треба да ценимо то чудо, и то да смо део природе. Својим радом трудим се да људима представим њену интелигенцију и лепоту. Мислим да је неопходно непрестано подизати свест о природи која нас окружује.

Живимо у доба популизма, политичке партије раде само оно што покажу бројеви, и тако горе-доле. Чак и Зелена партија у Немачкој у свом програму не изражава јасну подршку испуњењу циљева Париског климатског споразума. Све ове чињенице могу да нас учине песимистима, а ја то нисам по природи. Оптимиста сам, јер ништа друго заправо нема смисла (Черчил). Данас је све више људи свесно проблема у ком се налази планета, али потребно је да се створи критична маса. А ту је важно допрети до оних који још нису схватили озбиљност ситуације и зато своје јавне наступе користим за кампању подизања свести о значају заштите природе и биодиверзитета. Уметник сам већ готово 30 година. Људи ме воле, мисле да сам „кул“, и слушају шта говорим.

Твоје интересовање за биологију потиче из детињства, а за музику?

Мој отац је такође биолог. Одрастао сам у кући без телевизора, без уплива медија. То је било намерно, родитељи то нису желели. Мој полигон за забаву била је природа.

На који начин је овај приступ твојих родитеља утицао на тебе, социјално, друга деца су имала телевизор, у школи се разговарало о томе шта су гледали или слушали?

Као мали нисам баш био сретан због тога, све деца су причала о серијама, шоу-програмима које су гледали, ја сам био нека врста вука самотњака, аутсајдера. Проводио сам време у природи, ловећи лептире, посматрајући птице… и једноставно, био сам другачији. Нисам се уклапао са већином, и њиховим нормама, дакле, за њих сам био „луд“. Али руководио сам се оном изреком да „Само мртве рибе пливају низводно“, те ми је увек било важно да живим свој живот.

Када сам уписао биологију, нашао сам се у окружењу људи који имају слична интересовања попут мојих, или који су били једнако „луди“ као ја, волели птице и синтисајзер. Али, како су људи ипак чопор, када сам постао веома успешан и популаран, одједном је било океј то што сам „луд“.

Дакле, када постанеш популаран, постанеш и „кул“?

Ако си успешан, онда си „кул“, ако ниси, онда си „луд“, једноставно је. Пре неких 30 година био сам „луд“, пионир у области којом се бавим, пре десет година постао сам део супкултуре, а данас сам мејнстрим.

У музици, природа је мој извор инспирације, поготову боје. Мој последњи албум је Avichrom (неологизам – боје птица) о бојама птица. Мајка природа је овде искористила своју комплетну палету боја, тако да на албуму има једанаест нумера, или боја, које представљају по једну аутохтону врсту птица. На немачким топ-листама албум је у првих четрдесет, што је за електронску музику невероватан успех, јер на топ-листе тешко доспевате са инструменталима.

Ми треба да будемо у сагласју са природом, све остало није нормално, односно усмерено је против човека, против људи. Проблем је што природа нема лоби, и да немамо хероје попут Грете Тонберг, не бисмо данас били ту где јесмо, а што је свакако боље него пре десет година.

Мислим да је код мене најважнија аутентичност. Све што радим је искрено, из срца, и то људи цене. Моја љубав према природи је дубока, то заиста снажно осећам.

Да ли је твој животни мото: искреност без компромиса?

Да, живот је веома кратак, ми не знамо шта доноси сутра. Ту сам да живим свој живот, не желим да губим време на тривијалности, тако да се трудим да увек радим оно што волим. Човек сам који хода на маргини науке и уметности, а за то је потребна снага ако желите да истрајете. Као дечак сам сањао да живим у кући поред језера, једног дана разгледајући некретнине у крају, угледао сам ту кућу из мојих снова, и данас живим у њој на језеру где је природа фино очувана, и мирно могу да посматрам птице. Разноврсност птица је задивљујућа. Недавно сам направио квартет, игру картама, са темом птица за своју сестричину, на идеју сам дошао тражећи у радњи да купим карте и све су имале мотиве оружја, војсковођа или емоџи „измета“, за које се испоставило да су најпродаваније у Немачкој, али ништа на тему природе. То сам морао да променим. Сада кроз овај квартет можете да се упознате са разним врстама птица, од најмање до највеће, и свака карта има и QR код који вам омогућава да чујете звук баш те птице.

„Став науке о темама о којима говоримо врло је јасан, али друштва имају проблем. Још има оних који мисле да климатске промене не постоје, то је заиста невероватно.“

Да ли се сећаш тренутка када си помислио да љубав према природи можеш да претвориш у музику?

Можда је интересантно да као мали уопште нисам волео музику, напротив била ми је одбојна. Нисам разумео. Међутим, први пут када сам чуо електронску музику, за мене то је било то. Има везе јер је у природи све panta rei, све тече, као и у електронској музици. Многе наше културе воле да играју уз монотон ритам, мислим да је то у вези са пренаталним у нама, у утроби мајке чују се откуцаји срца, а то је у корелацији са темпом од 120-125 битова по минути. И зато је за мене електронска музика најприроднија. Када тако посматрате, техно има смисла, престанете да мислите и почнете да осећате. Што више осећате, то сте све ближи вашем исконском бићу.

Зашто је важно ослободити се мисли?

Једноставно, не можемо решити све проблеме размишљањем. О иницијативама за заштиту природе говоримо већ петнаест година у светлу истог проблема, и ништа се не помера. Ниједан од двадесет циљева одрживог развоја УН нисмо испунили. Недостаје нам прави речник. Када кажем климатске промене или подизање нивоа мора или нешто треће, ако то поновим више пута, то постају пусте фразе. Ту је знање заиста алат. Ја желим да подстакнем људе да више размишљају о природи. Она није опасна. Природа је наша мајка и она нас храни. Она је пријатељ свега што је живо. Електронска музика је чудесна, има непрегледни спектар боја, на пример, певач са гитаром има ограничења у изразу, док ми који се бавимо електронском музиком можемо да генеришемо било који звук, дигитални, аналогни, какав год желимо.

Шта год да радим, немам за то мастер план. Радим искрено, из дубине душе, мислим да је једино тако може да буде добро, а све то представља само делић мог универзума.

Ми живимо у хипервизуелном свету, само гледамо, гледамо и гледамо… Ја сам концентрисан на звукове. Много људи не ослушкује природу више, не знамо како звучи лисица или јелен, а чуло слуха је једно од најсензибилнијих, развија се још у утроби мајке и последње нестаје са нама. Ми га прилично уништавамо, излагањем разном јефтином звуку.

Моје композиције су звуци природе, звуци животиња. На почетку каријере, пре тридесетак година, снимао сам све те звукове, и сада имам озбиљну архиву. Неке врсте птица на Земљи постоје милионима година, дакле, дуже од људи. Музика одавно постоји на планети. Фасциниран сам тиме како птице производе музику, копирам њихове мелодијске матрице и оне су део мојих композиција. То нису звуци птица, то је њихова метрика. Мој ди-џеј сет који си имала прилике да чујеш овде на SILBERSALZ фестивалу носи назив „Сусрет природе и техно музике“.

Сарађујем са Природњачким музејем у Берлину, где сам гост-научник. У ствари, може се рећи да сам први научник-ументник који са њима сарађује на неколико пројеката. Наредне године треба да буде објављена моја нова књига која се бави животињама и звуком. Петнаест најинтересантнијих звукова из природе преводим у ноте, и пуштам да животиње свирају на мојим синтисајзерима. На исту тему сарађујем са једним уметником из Лајпцига, он прави скулптуре животиња од отпадака, и то ће бити интерактивна изложба која ће две године обилазити разне музеје, и природњачке и уметничке.

Један од твојих омиљених писаца је Херман Хесе, и са тим у вези ти увек некако желиш да одеш даље, да не понављаш исти корак, јер то је досадно… Када већ спомињемо досаду, причали смо о детињству, колико је важно сачувати то дете у себи?

То је најважније, када напустите то дете у себи, вас више нема! И не разумем зашто би то тако требало да буде, и зашто ми треба свет да доживљавамо толико озбиљно.

„Сва деца када виде лептира или змију, буду радознала, док одрасли изгубе тај осећај. Моја жеља је да га одржавам. Треба да ценимо то чудо, и то да смо део природе. Својим радом трудим се да људима представим њену интелигенцију и лепоту.“

Активиста си већ тридесет година и оптимиста по природи како видиш будућност?

Мислим да људи нису научили да планирају будућност, када говоримо из угла еволуције, били су ловци сакупљачи веома дуго, што значи планирање два дана најдаље. Иако се затим појавила неолитска култура, по мом мишљењу то исконско непланирање је негде и даље у нама. Људи се мрдну некамо само ако их нешто баш заболи, пре тога тешко. Да се није десила Фукушима, имали бисмо данас нуклеарке свуда, и са тим у вези заштита природе је негде питање луксуза. Јер када се говори о томе да треба да се посече шума како би се изградило стамбено насеље, јасно је шта је приоритет. То је посебна врста конформизма. На пример, када је реч о климатским променама, по анкети, 89% људи жели промену, али само 10% жели да ограничи своју мобилност, ограничи путовања, промени навике.

Са тим у вези, какво је твоје мишљење о људима?

Често се сетим приче: сретну се две планете, прва пита другу: „Како си?“, друга одговара: „Лоше, имам људе“, на то ће прва: „Не брини, неће дуго“.

Са једне стране, ми смо најинтелигентнија бића на планети, круна еволуције, али смо такође веома глупи, јер смо у стању да убијамо сами себе широм отворених очију. Нисам мизантроп, али могу да живим сам сасвим океј. Живео сам у шуми пола године, без воде, без струје… нисам имао проблема. У природи се осећам сигурно. Пошто сам „ноћна птица“, волим да се по мраку шетам шумом. Пријатељи ме питају: „Зар те није страх?“, кажем: „А зашто би био“, страх ме је када се нађем на железничкој станици у некој метрополи усред ноћи, тад ме је заиста страх. Више од пола човечанства несвесно пролази кроз живот, шта раде, зашто, не запитају се… умем цинично да кажем да када неко умре, то није једини доказ да је живео. Став науке о темама о којима говоримо врло је јасан, али друштва имају проблем. Још има оних који мисле да климатске промене не постоје, то је заиста невероватно. Да би се то променило, неопходно је ангажовање, консултовање научника код доношења одлука и планирање дугорочних стратегија – не на четири године колико некој влади траје мандат – јер природа не хаје за тај календар, и ту лежи проблем.

Када упознајем људе, увек гледам колико су толерантни, да ли су свесни колико тога не знају. И да је промена једина константа у нашим животима. За мене је веома важно да приступимо позитивно свакој идеји. Радознало…

Милица Момчиловић је новинар, телевизијски аутор и водитељ. Уредник је у Научном програму РТС-а. Пише о науци, медицини, климатским променама и животној средини. Интервјуисала је бројне домаће и стране научнике међу којима и нобеловце, Ричарда Ернста, Венкија Рамакришнана, Едварда Мосера, Емануел Шарпентје и Џенифер Дудну. Председница је Светске федерације научних новинара (WFSJ), јединствене глобалне непрофитне организације са УН консулативним статусом, која окупља 70 националних и регионалних асоцијација, и више од 15.000 новинарки и новинара са свих континената усредсређених на извештавање о научним и технолошким достигнућима. Кроз свој ангажман у Федерацији охрабрује снажан, критички приступ темама из науке, технологије, животне средине и медицине. Са дванаест светских експерата члан је управног одбора Nine Dots Prize престижне књижевне награде коју додељују Универзитет Кембриџ и Кадас фондација из Велике Британије.

Ово је главна порука из Женеве са првог ГЕСДА (GESDA) самита науке и дипломатије.

Како науку пренети из лабораторија и учионица обичном свету, било је кључно питање на које је скуп покушао да пружи одговор.

Женевска фондација за антиципацију науке и технологије (GESDA) основана је 2019. године као одговор на глобалне изазове са којима се човечанство суочава или ће се суочити у блиској будућности, с посебним освртом на вртоглави развој науке и технологије, али и све озбиљније нарушавање, па и претеће урушавање екосистема наше планете. У основи рада фондације леже три фундаментална питања: прво, шта значи бити људско биће у ери робота, едитовања гена и дигитално проширене стварности; друго, како бисмо могли да употребимо технологију да бисмо смањили неједнакости, остварили добробит за све и подстакли инклузивни развој; и треће, како да свим људима обезбедимо одговарајућу прехрану, потрепштине и неопходну енергију, а да у исти мах омогућимо планети Земљи да се опорави и обнови.

У потрази за одговорима на ова питања, четири научно-технолошке области дугорочно ће бити у жижи интересовања фондације: квантна револуција и напредна вештачка интелигенција; технолошко увећавање људских способности; екорегенерација и геоинжењерство; и на крају, али не и на последњем месту, однос науке и дипломатије.

Укратко ГЕСДА фондација за антиципацију науке и технологије, која представља солидан брак између науке и дипломатије, има за циљ да предвиди главне технолошке револуције у будућности и омогући свима, а не само привилегованима, да имају користи од тога.

И док су научна истраживања раније била искључиво у рукама државе, сада се њима бави и приватни сектор који се често не обазире на фундаментална права.

Право на науку признато је 1948. године Универзалном декларацијом о људским правима, у којој се, између осталог, наводи да свако треба да има користи од научних открића.

Упркос томе, ово право је често игнорисано и није укључено у листу приоритета светских елита, што је пандемија коронавируса додатно потврдила. Јасан пример тога је чињеница да је у неким деловима свега један одсто популације вакцинисан, а то је „неједнакост која нарушава глобални економски опоравак“, наглашава Светска здравствена организација, додајући да „пандемија ковида-19 неће стати све док вакцина не буде доступна свима на свету“.

Учествујући на самиту, своје знање и експертизу поделио је сер Џереми Ферар, директор Велкам траста и један од водећих светских експерата за инфективне болести, рекавши да: „Имунизација много људи у неколико држава, док се у осталим деловима света вирус шири слободно, доприноси само развоју нових сојева. И док год буде тако, вирус ће еволуирати до те мере да вакцине, терапије и тестови више не буду ефикасни. Суочени смо са растућим трендом национализма у вези са вакцинама, а то не доноси добро никоме. Јер, док сви не будемо безбедни, нико неће бити безбедан. Треба да разумемо да је реч о глобалном проблему који тако треба и решавати.“

Окупивши експерте из области науке, политике и приватног сектора, ГЕСДА је поставила веома амбициозан циљ – стварање базе за отворен међусекторски дијалог о науци, а у циљу глобалног просперитета и социјалне једнакости. Иницијатива је кренула из Женеве, и то не случајно, јер је она престоница интернационализма и мултилатерализма.

Радар који предвиђа будуће технолошке револуције

Да ли ће ово бити још једна празна прича или можемо да очекујемо нешто конкретно – размишљање је које се могло чути међу званицама на улазу у Биотек кампус у Женеви на почетку самита. Наиме, свима је још свеже урезан говор Грете Тунберг из Милана са Youth4Climate самита, у коме је, критикујући светске лидере, њихову реторику о климатским акцијама окарактерисала као „бла, бла, бла“ – састају се, дискутују, обећавају много, али, на крају, ништа не учине, рекла је Тунберг.

Имунизација много људи у неколико држава, док се у осталим деловима света вирус шири слободно, доприноси само развоју нових сојева. И док год буде тако, вирус ће еволуирати до те мере да вакцине, терапије и тестови више не буду ефикасни. Суочени смо са растућим трендом национализма у вези са вакцинама, а то не доноси добро никоме. Јер, док сви не будемо безбедни, нико неће бити безбедан. Треба да разумемо да је реч о глобалном проблему који тако треба и решавати.

– сер Џереми Ферар, директор Велкам траста и један од водећих светских експерата за инфективне болести

Скептицизам да ће у Женеви одјекивати још једна празна прича био је реалан. Позвана да говори на отварању самита, министарка за међународну сарадњу и кооперацију Јужноафричке Републике Наледи Пандор у завршници говора истакла је: „Али, сада ове речи треба да постану дела!“

Да ли ће се то догодити, рано је рећи. Једно је сигурно – учесници самита растали су се са много већим ентузијазмом од оног са почетка.

Један од кључних разлога за то је ГЕСДА радар научних открића, који је фондација креирала у сарадњи са око шест стотина научника из целог света. Радар открива сценарија, односно потенцијал револуционарних научних открића за 5, 10 и 25 година у различитим пољима, од вештачке интелигенције до експлоатације свемира, екорегенерације и генетичког инжењеринга. Осмишљен је као помоћ државама, међународним организацијама, невладином и цивилном сектору, како би могли да се припреме на време, односно како не би били затечени, тј. изненађени када открића постану стварност.

Управо овакав кристални поглед у будућност доноси усхићење у научној заједници, која је понекад скептична на иницијативе које воде ка многим дебатама, али без конкретне акције.

Осим тога, како би се избегао „други хладни рат“ у науци и технологији, дипломате и научници треба да имају отворен приступ друштву, рекао је председник ГЕСДA Петер Брабек-Летмате.

Дух „другог хладног рата“ не оставља равнодушним ни стране владе. Администрација америчког председника Бајдена изразила је интересовање за овај швајцарски научно-дипломатски пројекат, видевши у њему сјајну шансу за напредак у области иновација и подстрек за развијање партнерстава.

Људи и технологије ближи него икад

За 25 година, могуће је да ће вештачка интелигенција личити на људску и да ће се машине у великој мери изједначити са људима, ако не и преузети примат у многим пословима, повећавајући продуктивност. Наравно, ово ће утицати на будућа запослења и подстакнуће размишљање о нашој, људској улози у друштву.

У том смислу, радар може да буде од помоћи глобалном друштву да обезбеди технолошку будућност која ће бити на добробит човечанства, а не против људских интереса, истичу организатори самита. Осим тога, може да подстакне укључивање науке у дискусије међународних организација и влада. Идеја која лежи иза ГЕСДА слогана „користити будућност у стварању садашњости“ није сасвим нова.

Када сам деведесетих почео да проучавам процес старења, то је било веома уско научно подручје. Тада сам се суочио са великим скептицизмом, већи део научне заједнице није веровао да је могуће успорити процес старења. Данас је сасвим другачија ситуација, већина мисли да је то могуће. Бавимо се развојем терапија које могу да продуже наш животни век, али и добро здравствено стање. Наравно, овде говоримо о функционалном физичком и психичком стању, не о продужетку животног века у коме ће неко да живи 120 година, али на апаратима који га одржавају у животу.

– Брајан Кенеди, биохемичар и директор Центра за здраво старење у Сингапуру

Наиме, научна фантастика дуго нас подстиче да размишљамо о различитим сценаријима будућности које можда желимо или не желимо да искусимо. Али, ове идеје нису увек биле од помоћи владама и међународним организацијама да изграде будућност којој смо се надали. Јасно је да негативни утицај вештачке интелигенције није спречен. И мада многи од нас имају користи од интернета, готово половина светске популације и даље није „он лајн“. Исто важи и за неједнакост у дистрибуцији ковид-19 вакцина – сложиле су се бројне дипломате, учесници самита. Међутим, није једноставно размишљати о будућности научних трендова када текуће теме траже сву пажњу. И ту се намеће питање да ли су међународне институције и владе, како су данас формиране, способне да прихвате изазове и шансе које могу да се материјализују тек за 25 година?

На пример, цена секвенцирања генома је за само 20 година пала са 2,7 милијарди америчких долара на свега три стотине. Драматичан напредак у нашој способности да прочитамо ДНК наговештава већу револуцију, а то је писање наше генетичке будућности. У наредних десет година генске терапије биће усмерене на ретке наследне болести и неке облике канцера и постаће део редовне медицинске праксе.

За 25 година различите могућности унапређења људских способности биће доступне, што ће обезбедити и напредак на многим пољима. Али, са друге стране, појавиће се важни био-безбедносни изазови и наметнуће суштинско питање: шта то значи бити људско биће?

Осим тога, до 2050. један од шесторо људи на планети биће старији од 65 година. Сиви цунами постојећих болести старости прети да угрози здравство и економију на глобалном нивоу, како се данас пропорција радно способних људи смањује. Охрабрујућа је вест да нова научна достигнућа усмерена на успоравање физичког и когнитивног старења човека наговештавају бољу будућност за људе на планети. Развијање лекова који циљано успоравају биолошко старење или једноставно враћају уназад „епигенетички сат“, ускоро би могло знатно да продужи наше „здраве године живота“, чак до дубоке старости.

„Када сам деведесетих почео да проучавам процес старења, то је било веома уско научно подручје. Тада сам се суочио са великим скептицизмом, већи део научне заједнице није веровао да је могуће успорити процес старења. Данас је сасвим другачија ситуација, већина мисли да је то могуће. Бавимо се развојем терапија које могу да продуже наш животни век, али и добро здравствено стање. Наравно, овде говоримо о функционалном физичком и психичком стању, не о продужетку животног века у коме ће неко да живи 120 година, али на апаратима који га одржавају у животу. Управо супротно, наша истраживања су више превентивна, циљамо на највеће ризике које старост доноси са собом, а то нису само хроничне болести. Ковид-19 додатно је показао колико је старост главни фактор ризика од смрти и хоспитализације, и то код тзв. миниинфективних болести, попут инфлуенце. Дакле, важно је да појединци остану здрави и функционални дуго. С тим у вези, у наредних 30 година у овом пољу можемо очекивати изузетне резултате“, рекао је на самиту професор Брајан Кенеди, биохемичар, директор Центра за здраво старење у Сингапуру и један од водећих светских експерата у области биологије старења.

Све ово значајно ће променити динамику старења популације на планети и захтеваће фундаменталне промене у јавним здравственим системима, економском планирању и, наравно, динамици запошљавања.

Ковид-19 показао је колико су важни одговори на готово сва глобална питања. Многи изазови нашег времена – укључујући ту не само светску пандемију, већ и климатске промене, мигрантску кризу и безбедност хране за светску популацију – не могу више бити само питање унутрашње политике држава. Веза између науке и дипломатије је изузетно важна ако желимо да употребимо напредне технологије као средство за интегрисани развој. Зато је радар циљано дизајниран да се бави овим питањем.

Науку чине људи и приче

Када говоримо о науци, ипак не смемо да заборавимо да се иза сваке иновације, иза сваког малог или великог открића које нам чини живот квалитетнијим, налазе личне приче и људи посвећени развоју науке.

У потрази за другим обликом живота у свемиру, научници треба боље да разумеју како се живот развио на Земљи. Познато је мишљење да организми откривени у подводним вулканима представљају ране облике живота на Земљи. Када говорите о пореклу живота, то је најједноставније питање од којег полазите.

– нобеловац Дидије Патрик Кело, директор новог Центра за порекло и распрострањеност живота

Нови Центар за порекло и распрострањеност живота (Origin and Prevalence of Life) биће отворен наредне године при федералном институту за технологију ЕТХ у Цириху. За директора Центра изабран је нобеловац Дидје Патрик Кело, који ће са својим тимом истраживати порекло живота.

Подсетимо, Џејмс Пиблс, Мајкл Мејор и Дидије Кело добили су 2019. Нобелову награду за физику за „револуционарно“ откриће о универзуму. Награду су добили за рад о еволуцији универзума и откриће удаљене планете која се креће око звезде попут Сунца 1995. године.

Мајкл Мејер и Дидије Кело награђени су за откриће 51 Pegasi b гасовитог џина, који кружи око звезде удаљене 50 светлосних година. То је била прва егзопланета пронађена око звезде главног низа.

Кело је на самиту у Женеви укратко представио идеју будућег истраживања.

„У потрази за другим обликом живота у свемиру, научници треба боље да разумеју како се живот развио на Земљи. Познато је мишљење да организми откривени у подводним вулканима представљају ране облике живота на Земљи. Када говорите о пореклу живота, то је најједноставније питање од којег полазите. И ту постоје два погледа: први, знамо какав је живот на Земљи и то можемо да узмемо као референцу. А то је сасвим легитимно, јер хемија каква постоји на Земљи може да постоји и на другим планетама.

Дакле, тражите нешто на основу онога што вам је већ познато. А друго, то је оно непознато. Како идентификовати живот ако не знате шта је? Најразумнији одговор је да покушате да сагледате живот као део планетарног система. Живот ће у једном тренутку играти важну улогу у историји неке планете попут овог на Земљи, где је кисеоник једноставно резултат живота. Дакле, да ли бисте очекивали да хемија неке планете буде под утицајем живота. Свакако је изазов утврдити ову претпоставку. Можда ћете наћи нешто необјашњиво и одлучити да га назовете „другим обликом живота“. Али, да ли ће бити могуће креирати живот у лабораторији? Технички, обрнути инжењеринг би се могао извести. Можете да покушате да вратите све на почетак, као када размонтирате ауто и покушате поново да га саставите. Мислим да све док неко не проба да реконструише неки облик живота у лабораторији, нећемо знати поуздано одакле потиче живот“, рекао је Келоз.

С једне стране, сасвим је јасна жеља водећих научника да ближе сарађују са дипломатама и доносиоцима одлука како би осигурали да напредак науке буде смислен и утицајан. Са друге стране, потреба да се што боље предвиди будућност подстакла је и друге секторе да се укључе, у покушају да разумеју суштину и утицај трасформативне науке која излази из лабораторије, и колико је она важна за дипломатију, било на нивоу влада, међународних институција или приватног сектора. С тим у вези, пружена је шанса да се будућа решења за добробит човечанства благовремено размотре и чини се да су обе стране спремне да премосте разлике и покушају да сарађују на овом заједничком циљу.

Ауторка је новинар, телевизијски аутор и водитељ. Уредник је у Научном програму РТС-а. Пише о науци, медицини и здравству. Интервјуисала је бројне домаће и стране научнике међу којима и нобеловце Ричарда Ернста, Венкија Рамакришнана и Едварда Мосера. Председница је Светске федерације научних новинара (WFSJ), јединствене глобалне непрофитне организације која окупља преко 70 националних и регионалних асоцијација, и више од 10.000 новинарки и новинара са свих континената усредсређених на извештавање о научним и технолошким достигнућима. Кроз свој ангажман у Федерацији охрабрује снажан, критички приступ темама из науке, технологије, животне средине и медицине.

„Већ у раној фази нашег истраживања имале смо осећај да смо на прагу нечега епохалног“, рекла је Џенифер Дудна у телефонском разговору након објаве Нобелове награде за хемију 2020, потврђујући тако речи Емануел Шарпентје: „Знале смо да смо на трагу нечег великог, али нисмо имале представу колико великог… И даље ме свакодневно радује када видим колико се истраживања одвија у свету уз помоћ ове технологије. А, када погледам уназад, наш пројекат је заиста почео из чисте радозналости.“

Емануел Шарпентје и Џенифер Дудна добиле су Нобелову награду за развој једноставног, али ефектног алата за модификовање ДНК било ког организма, укључујући и људског.

Иако само саопштење Нобеловог комитета да је награда додељена „за развој методе за едитовање генома“ не осликава невероватну моћ технике коју су лауреаткиње откриле, нити могућности њене шире употребе, у саопштењу Шведске академије наука ипак стоји да су Шарпентје и Дудна откриле један од најпрецизнијих алата – CRISPR-Cas9 „генетичке маказе“ — које истраживачи могу са високом прецизноћу да користе при промени ДНК животиња (и људи), биљака и микроогранизама. „Користећи CRISPR-Cas9 генетичке маказе сада је могуће променити кôд живота за свега неколико недеља“, пише у саопштењу.

Тиха револуција

Педесетдвогодишња Емануел Шарпентје је Францускиња, истраживачица из области микробиологије, генетике и биохемије. Сада је директорка новооформљеног одељења за науку о патогенима на „Макс Планк“ универзитету у Берлину, у Немачкој. Педесетшестогодишња Џенифер Дудна је Aмериканка, биохемичарка, ради на Универзитету Беркли у Калифорнији. Оне су тек шеста и седма жена лауреат у области хемијских наука (што чини неких четири процента укупно), а ово је први пут да су две жене заједно овенчане Нобеловом наградом. Оне су иначе ангажоване у различитим пољима биологије: Емануел Шарпентје проучава бактеријске системе, док Џенифер Дудна истражије биологију РНК. Започеле су „кратку и интензивну“ сарадњу, како Шарпентје истиче, након састанка у кафеу у Порторику за време једне конферeнције. Заједнички циљ био им је истраживање CRISPR машинерије у Streptococcus pyogenes, бета хемолитичком стрептококу серолошке групе А, изазвачу многих озбиљних болести, који Шарпентје проучава годинама.

Готово две деценије истраживачи су се бавили проучавањем бактериолошког имунског система, CRISPR, изван пажње научне заједнице и јавности, а све то се променило 2012. када су Шарпентје и Дудна, радећи заједно, али и самостално, објавиле своју иновацију базирану на CRISPR технологији едитовања гена, названу CRISPR-Cas9.

То је била прекретница.

Поље микробиологије одувек ме је привлачило, не само због важности тих истраживања. Једноставно уживам у експериментима, од планирања, преко реализације до анализа. У лабораторији се осећам као код куће

– Емануел Шарпентје

Ова моћна технологија за едитовање гена може да буде употребљена за лечење неких наследних болести, доноси иновацију у пољопривредној производњи, а може и да контролише еволуцију. Oве својеврсне генетичке маказе омогућавају биотехнолозима да исеку било који геном на одређеном месту, избаце нежељени део – на пример, мутацију која узрокује неку болест – и замене је одговарајућим „исправним“ делом, или једноставно само „убаце“ гене који носе жељене особине. То је место где се ДНК пресеца и „кôд живота“ може да се препише. Због тога се отварају бескрајне могућности које, ако нису под строгом контролом регулативних тела, могу довести до застрашујућих последица.

Невероватан напредак

За откриће CRISPR-Cas9, прецизног наноалата који је изазвао револуцију у биологији, медицини и пољопривреди, Шарпентје и Дудна добиле су 2018. и престижну Кавли награду, коју сваке друге године додељују Фондација Кавли из САД и Норвешка академија наука. Разговор са лауреаткињама вођен је током Светске конференције научних новинара у Сан Франциску и приликом доделе Кавли награда у Ослу.

Милица Момчиловић: Ваш научни рад објављен 2012. у часопису Science представља прекретницу када говоримо о CRISPR-Cas9 – едитовању гена готово било ког живог организма. У то време ова технологија је била у повоју. Где све данас видите потенцијал њене примене?

Шарпентје: CRISPR технологија брзо је усвојена у научној заједници и њена примена је заиста широка, што показује колико је свестрана и моћна. Ако погледате нова истраживања, резултати њене примене видљиви су готово на недељном нивоу. Ипак, мислим да је најзначајнији уплив у медицинским истраживањима, и стога се надам да ће употреба ове технологије бити успешна у корекцији неких наследних генетичких поремећаја.

Дудна: Код CRISPR технологије задивљујућ је њен невероватно брз напредак. Рад смо објавиле 2012, и сада, свега неколико година касније, постоје клиничка испитивања. Веома сам усхићена што се CRISPR користи за корекцију мутација које изазивају болести крви, попут српасте анемије. Више тимова у свету се бави овим истраживањем, тако да је у скоријој будућности сасвим могуће очекивати „генетички“ лек за ову болест. Био би то огроман напредак који би пружио шансу терапијама других болести изазваних мутацијом једног гена, јер уз помоћ технике едитовања гена може да се коригује та неправилност. То је заиста невероватно брзо усвајање нове технологије.

Са друге стране, ако говоримо о глобалном утицају едитовања гена на људско друштво, мислим да ће ова технологија имати већи утицај на пољопривреду. Сви треба да једемо, зар не? Направити генетичке промене на биљкама како би биле заштићене од суше или им омогућити да добију још боље особине – све то је, употребом CRISPR технологије, постало много једноставније.

Пут до открића

Др Дудна, ваша љубав према науци сеже делом из средње школе и часова хемије које сте похађали? Шта вас је толико привукло овој науци?

Дудна: Када сам похађала други разред средње школе, у граду Хило на Хавајима, имали смо професорку хемије госпођицу Вонг, која нас је учила да тајна науке није у „бубању“ лекција из књиге, већ у открићу. Учила нас је да је нормално постављати питања о свету који нас окружује и трагати за одговорима, и то ми се невероватно допало. И данас волим да постављам питања о природи, покушам да пронађем одговоре и откријем да постоје ствари које досад нико није разумео. Још ме узбуђује научни процес. Невероватно је забавно како долазите до открића. Наравно, није да нема фрустрација, али то је саставни део истраживачког процеса. И то је нешто што сам научила још на часовима хемије у средњој школи.

Проучавање система који бактерије користе у борби против вирусних инфекција звучи као широко поље, и јесте. Али нас је чиста радозналост одвела тамо где нисмо очекивале. И то је задивљујуће.

– Џенифер Дудна

Данас много времена проводим у раду са студентима завршних година и дипломцима јер сам запослена на великом државном Универзитету Беркли, у Калифорнији. Један од изазова је радити са људима који долазе из целог света да заједно уче и баве се науком. На тај начин не суочавају се само са суштинским изазовима бављења науком, већ и упознају једни друге. Тако сазнајем у чему је свако од њих добар, шта им прија да истражују, а затим им помажем да се прикључе пројектима како би заиста унапредили своје вештине.

Др Шарпентје, у детињству сте имали бројна интересовања, од клавира, преко балета до медицине. Како је наука дошла на прво место?

Шарпентје: Знате када имате онај осећај у стомаку – е то је било то. Најмање два професора у средњој школи су утицала на моју одлуку. Осим њих, и осећаја у стомаку, била је то радозналост и чиста жеља да сазнам од чега је свет сачињен, у биолошком смислу. Желела сам да студирам како бих стекла адекватно знање. Додатно, интересовали су ме професура и истраживачки, тимски рад.

Пут у будућност

Представљен као једно од најважнијих открића 21. века, CRISPR је бржи, јефтинији и прецизнији од других система за едитовање гена. Научници га употребљавају у лечењу озбиљних генетичких болести, попут обнове вида код људи са наследним слепилом. Користи се и за развој усева који су отпорнији на болести и климатске промене, али и код сузбијања штеточина које преносе заразне болести, попут комараца или пацова.

Када сте почеле са радом на CRISPR технологији едитовања гена, били сте ангажовани на базичном истраживању имунског система код бактерија. Колики део бактеријског света је истражен, не само кроз технологију едитовања гена, већ кроз основна проучавања саме CRISPR генетичке секвенце?

Дудна: Минијатуран узорак микробиолошког света је истражен. Већина микроба није проучена, јер не може бити узгајана у лабораторији. Шта све постоји у микробиолошком универзуму једна је од ствари које ме фасцинирају, а у вези је са научном облашћу којом се бавим. У ствари, многе технологије које су биле кључне у расветљавању молекуларне биологије у модерном добу управо су настале проучавањем микроба. Узбудљиво је размишљати о будућности када све више људи истражује разне аспекте света микроба који досад нису били изучавани.

Др Шарпентје, говорили сте о томе на које сте се све начине сналазили како бисте пребродили финасијске изазове са којима сте се суочавали током вашег истраживања. Неколико пута сте изнова формирали своју лабораторију, пошто сте се селили са универзитета на универзитет како би ваш истраживачки рад брже напредовао. Када оставимо финансирање по страни, који су други изазови са којима сте се сусретали?

Шарпентје: Требало је брзо да се адаптирам на нову средину, нове колеге и нову финансијску ситуацију. Други изазов је био да брзо оформим своју лабораторију, ангажујем праве људе и све то покренем одмах. Увек је изазов наћи праву научну нишу, развити истраживање у оквирима теме која је предмет интересовања научне заједнице, а да она има потенцијал да оствари шири утицај од основног истраживања.

Треба наставити са подршком основним истраживањима у микробиологији. Само континуираним проучавањем разноврсности микробиолошког света бићемо у могућности да усавршавамо генетичке алате који већ постоје.

„CRISPR-Cas9 дао је велики допринос у области генетичких истраживања. А то да ли је ово технологија која безбедно може да модификује људску наследну линију, сасвим је друга прича. Иако је CRISPR-Cas9 сјајна алатка, било би заиста веома тешко модификовати више од једног гена у тренутку… што, наравно, неће спречити људе да експериментишу“, каже Шарпентје. По овом питању, Дудна је веома активна у јавним иницијативама које прате могућност потенцијалне злупотребе ове технологије, а које захтевају усвајање добро промишљених регулатива о употреби CRISPR-Cas9, како на глобалном тако и на нивоу држава. Након формирања посебног панела експерата у децембру 2018, Светска здравствена организација недавно је објавила протокол о регулацији технологије едитовања гена.

Зови аутобус у суботу, а и воз

CRISPR је систем који помаже бактеријама да се реше генетичког материјала вируса који их напада. Састоји се од једне генетичке секвенце која има понављајући низ, и једног протеина-ензима, у овом случају Cas9, који као маказе може да исече нуклеинске киселине. Сврха секвенце је да „наводи“ протеин на одређени део генома који треба исећи.

Сам назив CRISPR је акроним од Clustered Regularly Interspaced Short Palindromic Repeats. Ови делићи генетичког материјала микроба груписани су, понављају се, и у правилним размацима су прекинути, а представљају оно што генетичари називају „палиндромске секвенце“ – попут речи у огледалу, као лингвистички палиндроми, „Зови аутобус у суботу, а и воз!“.

У циљу бољег разумевања јавности о технологији едитовања гена генерално, да ли треба на нешто посебно усмерити пажњу?

Шарпентје: Генерално сам задовољна како је јавност разумела њене предности – то како је реч о технологији пресудној за даља истраживања која служи на добробит човечанства. Томе су, у ствари, допринели медији. Било је нешто мало полемике око тога колико је ова технологија опасна, а неке од њих биле су сасвим неоправдане. Све у свему, медији су нагласили њене добре стране, порекло основног истраживања и потецијал ове технологије.

Др Дудна, након једног састанка 2015, ви и бројне колеге објавили сте саопштење у вези са применом CRISPR технологије код могућих промена у хуманом геному, а које би могле да се пренесу на потомство едитовањем наследне линије. Да ли су се отад, према вашем мишљењу, сами научници у довољној мери укључили у расправу око етичких импликација овог открића?

Дудна: Проглас објављен 2015. био је прави позив на укључење научне заједнице. Била сам врло задовољна одзивом колега. Уложен је велики труд да се у дискусију укључе научници који се баве разним дисциплинама, и да се разговара не само о питању у вези са хуманим геномом, који подразумева настанак наследних промена у људским ћелијама, већ и о другим питањима која се јављају у областима које могу имати утицај на животну средину и њиховим етичким импликацијама.

Др Шарпентје, сада када имамо CRISPR, на која фундаментална питања из биологије очекујете да ћемо добити одговоре?

Шарпентје: Сада има посла за многобројне истраживаче који могу употребом CRISPR-Cas9 технологије да проучавају разноликост организама, да открију неке нове механизме, и можда на тај начин одагнају неке догме које прате истраживања одређених типова ћелија. Истраживачи би могли да искористе CRISPR да проуче механизме који су важни у раном развоју живота. Посматрање сличних механизама у великом броју различитих ћелија може да нам открије да је њихова унутрашња организација много софистициранија него што смо мислили. Та могућност ме одушевљава. С тим у вези, уколико се повећа финансирање ових истраживања, укључиће се и већи број биолога који ће тражити одговоре на многа питања. У том смислу, CRISPR едитовање гена је веома корисна технологија.

Шта, по вашем мишљењу, можемо да очекујемо у наредним декадама?

Дудна: У следећих десетак или више година, CRISPR едитовање гена постаће саставни део свакодневице. Куповаћемо намирнице које су настале уз помоћ ове технологије. Одлазићемо код лекара на терапије које користе едитовање гена у лечењу неких болести. И, наравно, видећемо да ће едитовање генома бити саставни део истраживања која се баве променама ДНК. У овом тренутку гледамо невероватан развој технологије која ће имати уплив у сваки аспект биолошког света у коме живимо.

Шарпентје: Када се осврнемо на то како данас јавност прихвата CRISPR технологију, идеја о модификовању генома биљака и организама наићи ће на боље опште разумевање. Људи ће схватити да не треба да брину нити да се плаше. Надам се да ћемо за десетак година видети први доказ концепта ове технологије у терапији неких генетичких поремећаја, и да ће она, надаље, индиректно допринети развоју нових терапија у лечењу рака. Захваљујући њој, развиће се, такође, и друге нове технологије.

Милица Момчиловић је новинар, телевизијски аутор и водитељ. Уредник је у Научном програму РТС-а. Пише о науци, медицини и здравству. Интервјуисала је бројне домаће и стране научнике међу којима и нобеловце, Ричарда Ернста, Венкија Рамакришнана и Едварда Мосера. Председница је Светске федерације научних новинара (WFSJ), јединствене глобалне непрофитне организације која окупља преко 70 националних и регионалних асоцијација, и више од 10.000 новинарки и новинара са свих континената усредсређених на извештавање о научним и технолошким достигнућима. Кроз свој ангажман у Федерацији охрабрује снажан, критички приступ темама из науке, технологије, животне средине и медицине.

Интервју је изворно објављен у 23. броју часописа Елементи.