Текст: Милица Ђустебек

Одговор на питање да ли ћете бити живи за пет година не морате тражити само код лекара, у болници или лабораторији. Довољно је да попуните упитник на адреси www.ubble.co.uk. Питања су једноставна и неће вам одузети више од пет минута. После неколико секунди обраде, можете сазнати колика је вероватноћа да ћете доживети октобар 2020. године. Аутори упитника, Андреа Гана и Ерик Инглсон са Универзитета Упсала и Каролинска института, обећавају тачност од 80 одсто, али само ако је особа стара између 40 и 70 година. Поставља се питање зашто само тај део популације.

Упитник Гане и Инглсона је произашао из њиховог истраживања о предвиђању морталитета код средовечних и старијих особа. Одлука да се посвете искључиво популацији од 40 до 70 година старости је произашла из доступности података. Уместо да проведу неколико година сакупљајући податке, Гана и Инглсон су се одлучили на коришћење највеће базе података о средовечним и старијим људима под именом УК Биобанк.

Основана је 2006. године са намером да активно помогне превенцији, лечењу и истраживању широког спектра болести. У наредне четири године, 500.000 Британаца старости између 40 и 70 година, дало је своје податке, узорке крви и урина те одговорило на 655 питања о својим навикама, стилу живота, породичној и личној медицинској историји. Такође су се обавезали да ће следећих 30 година сви подаци о њиховом здрављу и начину живота бити доступни Биобанци ради даљих истраживања. 

Истраживање Гане и Инглсона је значајно јер је прво које користи искључиво податке Биобанке и које је у потпуности посвећено истраживању веза између смртности и стила живота код средовечне и старије популације. Њих су нарочито интересовали подаци учесника који су преминули у првих пет година постојања Биобанке. Користећи њих, Гана и Инглсон су дошли до занимљивих закључака. На дуговечност женске и мушке популације, која до пријаве у студију није имала озбиљнијих здравствених проблема, највише утиче пушење.

За оне који су већ имали дијагнозе, попут рака или срчаних болести, фактор дуговечности се знатно разликује у односу на пол. Код жена се значајно смањује ако су имале дијагнозу рака а код мушкараца ако је опште здравствено стање лоше.

Захваљујући овако великом узорку и пре свега веома детаљним подацима, Гана и Инглсон су могли да осмисле веома једноставан упитник који процењује вероватноћу умирања у следећих пет година. Жене одговарају на 11, а мушкарци на 13 питања која се у одређеним аспектима веома разликују. Инглсон брани овакву поделу тврдећи да свако питање представља значајан аспекат живота.

Ако је темпо свакодневног хода спор, то је знак да особа има већ проблема са здрављем и највероватније има дијагнозу неке срчане болести. Број аутомобила које поседује мушки испитаник даје податке о његовом социо-економском статусу, али се то питање не може пронаћи у женском упитнику. Утврђено је да на дуг живот позитивно утиче живот у заједници, те су и питања везана за ову тему пронашла пут до упитника. 

У јуну 2015. године, Гана и Инглсон су објавили чланак са својим сазнањима у британском медицинском часопису Lancet те лансирали упитник на горепоменутој Интернет адреси.  Сајмон Томпсон и Питер Вилејт са Универзитета Кембриџ су  похвалили шведске истраживаче јер су успели да осмисле питања која стварно осликавају ризик од умирања.

Међутим, сматрају да упитник у целости не препознаје тренутне или будуће здравствене проблеме попут високог крвног притиска или прекомерне дебљине који значајно утичу на смањење животног века. Инглсонов одговор на то је био да се вредност упитника управо огледа у томе да се људи запитају зашто имају лоше резултате и како би то могли да промене.

Упитник би могао помоћи и докторима опште праксе да препознају међу својим пацијентима оне чији их стил живота ставља у категорију најугроженијих. Он сматра да повећање физичке активности, побољшање исхране и престанак пушења значајно смањују ризик од умирања те да ће се многи окренути ка здравијем животу ако не буду били задовољни резултатима његовог упитника. Гана посматра њихов рад као узбудљиву прекретницу јер није потребно да се испитаници подвргавају лабораторијским испитивањима те их свега неколико кликова дели од сазнања колико су им шансе за дуг живот и посредно да добију процену општег стања свога здравља. 

Текст: Милица Ђустебек

Пре 70.000 година, напустивши плодну и топлу климу Африке из још непознатих разлога, прва група наших предака је населила југоисточну Азију и Аустралију. Уз другу групу која је кренула пут Блиског истока и продужила до централне Азије, људска врста је после десетак миленијума стигла на преостале континенте.

Као социјални феномен, миграција је присутна од давнина. Јавља се у свим друштвима и због различитих историјских, социјалних и културних разлика, реакције појединаца и заједница на миграцију могу бити веома различите.

У модерном друштву које се истиче по мобилности и протоку информација, миграције постају саставни део живота и друштва. Штавише, њихов обим и обрасци постају све сложенији. 

Историја миграција

Кроз историју, миграције су се дешавале добровољно или присилно, унутар или преко граница једне земље, у малим или великим групама. Разлози за селидбу могу бити разни – религијски, класни, национални, племенски, економски.

Велика географска открића између 15. и 17. века открила су Европљанима нове светове, испуњене природним богатствима и плодном земљом. Остварене трговачке везе су доприносиле брзом развитку колонија и богаћењу матице. Европљани, подстакнути причама о богатству, прелазе океан и преносе језик, религију и културу те обликују живот колонија по узору на земљу порекла.

Инспирисана економским разлозима, ова добровољна миграција је покренула и једну присилну – трговину афричким робљем. Физички снажни, навикнути на тропску климу и отпорнији на болести које се јављају уз њу, Африканци су били јефтина радна снага неопходна на плантажама шпанске, француске и енглеске круне. 

Реч миграција описује кретање људи из једног места у друго са циљем сталне или привремене промене места боравка. Нераскидиво је повезана са историјом људске врсте.

Док се део Европе исељавао у Нови свет, Јевреји и Маври су због притиска Инквизиције напустили Шпанију 1590. године и упутили се ка Отоманском царству. На подручју Балкана одиграле су се две велике сеобе Срба, 1690. и 1737. године. Бесплатна плодна земља, загарантована слобода вероисповести и већа права били су разлози одласка око 185.000 Срба из Отоманског царства.

Вероватно највећа масовна миграција у историји, одиграла се 1947. године при настанку две нове државе, Индије и Пакистана. Процењује се да је приближно 14,5 милиона људи напустило своје домове из верских и политичких разлога. Муслимани су се упутили ка Пакистану, а чланови Хинду и Сик заједница ка Индији. 

У модерном добу, демографи разликују четири врсте миграција.

Сезонска се односи на раднике који се кружно крећу између села, где обрађују земљу, и града, где раде повремене послове ван пољопривредне сезоне. Друга врста миграција, која је нарочито изражена у земљама у развоју, јесте сеоба из руралних према урбаним подручјима, подстакнута бржим добијањем посла и бољим условима за живот. У развијеним земљама примећена је трећа врста миграције – сеоба из градских у приградска насеља, а где се као разлози наводе побољшање квалитета и смањење трошкова живота. Четврта миграција је међународна и односи се на селидбу ван границе земље порекла. 

У потрази за бољим животом

У проучавању миграција, социолози и демографи разликују негативне и позитивне факторе.

Негативни фактори се односе на место које напуштају и представљају разлоге одласка из места порекла. Обухватају: слабу здравствену негу, страх од мучења и притиска, немогућност исповедања религије или политичких убеђења, недостатак радних места, лоше услове живота, недостатак могућности за усавршавање и образовање, природне катастрофе.

Позитивни фактори се односе на место у које се мигрант упутио и објашњавању зашто је имигрант одабрао баш то место или државу за живот. Они обухватају: физичку безбедност, бољу медицинску негу, виши стандард живота, могућност добијања посла, образовање, спајање породице. 

Земља или место доласка најчешће добија младу мигрантску популацију, која може попунити празна радна места те својим доприносима и порезима увећати државну касу. Са попуњеним радним местима скаче продуктивност и привреда се брже развија.

Учесник у миграцији назива се мигрант. Ако се исељева из земље порекла, назива се емигрант, а његов поступак емиграцијом. У земљи доласка, називаће се имигрантом, а његов долазак имиграцијом.

Имигранти доносе нову енергију, идеје и културу, па може доћи до стварања мултикултуралних места за живот. При мешању веома различитих култура могу се јавити тензије између мањинске и већинске заједнице и проузроковати расни, национални и верски конфликти.

У земљама одласка се смањује незапосленост, а емигранти слањем новца својим најближима индиректно помажу земљу свог порекла. Емигранти се враћају са бољим образовањем, вештинама, новцем и међународним контактима.

Негативна страна емиграције је губитак младе и образоване радне снаге, што носи и економске последице на дуже стазе.  Поред економских и културних утицаја, емиграција може остварити позитиван утицај и на социјалне теме попут очувања животне средине или побољшања права угрожених категорија друштва.

Међународни покрет Црвеног крста и Црвеног полумесеца предлаже да се миграција не посматра као недостатак, већ као предност и знак прилагодљивости, нарочито ако узмемо у обзир неизбежне последице климатских промена. По њиховом мишљењу, неопходно је искористити пун економски и друштвени потенцијал миграција, а предупредити негативне ефекте, како у земљама порекла тако и у земљама доласка.

Истражите више о миграцијама на ЦПН трибини 17. септембра у СКЦ-у.

Текст: Милица Ђустебек

Након што су у маjу 2015. године снаге Исламске државе преузеле контролу над Палмиром, Унеско, археолошка и конзерваторска заjедница су постали додатно забринути за њену судбину. Већ на листи угрожених места светске културне баштине од 2013. године, због оштећења и пљачкања, Палмира jе доспела под контролу снага коjе су већ уништиле два локалитета под заштитом Унеска.

Упркос уверавањима да Исламска држава не планира њено уништење, 25. августа наjгоре слутње конзерватора и археолога су се обистиниле. На фотографиjама коjе су тог дана преплавиле електронске и штампане медиjе, виделе су се припреме и последице минирања Бал Шаминовог храма. Две хиљаде година стара грађевина jе сравњена са земљом.

Са уништавањем културне баштине од стране Исламске државе jавност се не среће први пут. Почев од jуна 2014. године, специjалне снаге Исламске државе систематски уништаваjу археолошке локалитете, верске обjекте и артефакте коjи не одговараjу њиховим религиjским узорима.

Прве на удару, нашле су се шиитске џамиjе и света места у ирачким градовима Мосулу, Тал Афару и Тикриту. Хришћанске цркве и манастири у Ираку и Сириjи доживели су исту судбину.

У преосталим мосулским џамиjама, украсни елементи и мозаици су уништени, укључуjући и оне са стиховима из Курана, jер jе такав вид украшавања проглашен богохулним. Већи део скулптура из мосулског музеjа посвећен асирским боговима jе или уништен или значаjно оштећен, jер су одраз политеистичких и паганских религиjа коjе су забрањене по њиховоj интерпретациjи Курана.

Броj и различитост паганских храмова jе jедан од разлога зашто jе Палмира доспела на листу светске културне баштине 1980. године као jедан од наjзначаjниjих културних центара старога света. Између 1. века п.н.е. и 3 века н.е, град jе био центар Римског царства у трговини са источњачким караванима.

Богатство града и његових становника jе омогућило градњу велелепних грађевина, међу коjима се по своjоj очуваности и лепоти истичу сада порушен Бал Шаминов храм, храм бога Бела, велика колонада стубова и римско позориште са девет редова камених седишта.

На први поглед, грађевине су у грчко-римском стилу, док пажљивим загледањем можемо приметити семитске и персиjске утицаjе, уз детаље инспирисане Далеким истоком.

Географски положаj jе омогућио Палмири да постане станица за одмор трговачких каравана коjи су се кретали између Медитерана, Месопотамиjе, Арапског полуострва и Далеког истока. Археолошки остаци говоре нам о култури Палмире као мешавини локалне традициjе и религиjе са персиjском и грчко-римском културом. Грчки jезик коришћен jе у дипломатиjи и трговини, док jе главни jезик био локални диjалекат арамеjског.

Персиjски утицаj се огледао у церемониjалима, ратноj тактици и одећи. Месопотамски, семитски и арапски политеизам jе обликовао религиjску слику града. Уз арамеjска и арапска племена коjа су живела у граду, живела jе и jевреjска мањина.

Са растом града и његовим прикључењем Римском царству, становништво се све више мешало са придошлицама. Свако од њих jе допринео томе да Палмира постане мултикултурно, мултирелигиjско и мултиетничко место за живот.

Уз лепоту и разноликост архитектуре, Палмира jе значаjна и због величине локалитета. По површини и броjу откривених предмета и грађевина спада у наjвеће на свету. Очуваности доприноси мањак урбанизациjе у непосредноj близини.

Са ископавањем се почело тридесетих година 20. века и до почетка грађанског рата у Сириjи, свега трећина локалитета угледала jе светлост дана. Уздигнуте усред пустиње, камене грађевине представљаjу спектакуларан призор, нарочито при изласку или заласку Сунца. Пустињска невеста, како jе понекад називаjу, криjе jош много тога испод песка и чува за нека боља и мирниjа времена.

Текст: Милица Ђустебек*

Ако бисте зауставили некога на улици и питали га за име неког од познатих физичара 20.века, већина би без проблема одговорила на то питање – Алберт Ајнштајн, а неко би можда рекао и Стевен Хокинг. Ако реч физичар замените са математичар, мало је вероватно да бисте као одговор чули име Курта Гедела (1906-1978).

Тридесетих година 20. века то није био случај. Иначе, тих година је било веома узбудљиво бити математичар. Значајна открића су се појављивала, чинило се, сваке године, одводећи математику и математичаре на још узбудљивија путовања. Теме су се продубљивале и у појединим областима, као математичкој логици, прелазиле границе науке и флертовале са филозофијом.

У светлу свих тих нових открића, јавила се потреба да се преиспитају основе и да се уз помоћ математичке логике, математика дефинише тачно и прецизно, са надом да ће се свако ново откриће моћи описати тим једноставним језиком.

Међу онима који су се упустили у ова суштинска питања био је и Давид Хилберт (1862-1943). Његова идеја, данас позната под именом Хилбертов програм, била је следећа: направити коначан и комплетан систем аксиома који описује целокупну математику и доказати да је овај систем без контрадикције. Хилберт је сматрао да би се сложенији системи лако могли свести на једноставније и да би се цела математика могла свести на основну аритметику. Многима се учинило да овај програм може бити и решење.

И онда, 1931. године, објављен је рад који је уздрмао целокупну математичку заједницу и чији је аутор био Курт Гедел.

Он је указао да ако прихватимо коначан систем аксиома које Хилберт предлаже, имаћемо увек један израз који нећемо моћи ни доказати ни оповргнути употребом тих аксиома. Ако се изађе у већи систем, доказ је могућ, али онда тај нови, већи систем има своје аксиоме које ће моћи да се докажу у само још већем новом систему, и тако у недоглед.

Реакција математичких кругова била је бурна. Многи су се трудили да пронађу грешке, да побију доказе, да покажу да је Хибертов програм прави пут ка утемељењу целокупне математике. И пре 1931. године, Хилберт је игнорисао резултате Гедела на пољу логике, што чуди јер су они били у директној вези са његовим програмом. Разлог томе може бити чврсто уверење у исправност својих теза, а можде је апстрактност Геделове теорије била превелик залогај за њега.

Из писама Хилбертовог сарадника Пола Бернајса(1888-1977) сазнајемо да је Хилберт био љут на самог Бернајса због сумње у исправност одређених теза и да је био веома незадовољан по објављивању теорема о непотпуности 1931. године. Напомена у предговору првог тома Основе математике да теореме о непотпуности ипак нису у стању да сруше његову теорију доказа, је било једино помињање Гедела у Хилбертовим списима.

Најугледнији међу математичарима епохе, Бертран Расел (1872-1970) није видео теореме о непотпуности као доказ да нешто није у реду са његовом или Хилбертовом теоријом. Он је сматрао да је Геделов приступ свакако био авангардан у тренутку објављивања његове Principia Mathematica 1910.године, али да је то 30-их година постао стандард у логици.

Можда најинтересантнију критику упућује Лудвиг Витгенштајн (1889-1951), филозоф заинтересован за логику, филозофију језика и филозофију математике. По њему теореме нису ништа друго до логичко-језички парадокс и да није потребно давати им било какав значај. Сматра да Гедел није решио проблем јер није понудио строг математички доказ већ само игру речи која је на корак од контрадикције. Oдбацили су његове примедбе. Било је и говора о томе да се Витгенштајн превише усредсредио на сам језик и значење речи него на сам логички доказ те изводећи погрешне закључке, погрешно је протумачио цео Геделов рад.

Лавина критика и писмене коресподенције је потрајала неколико година. Сензационални новински наслови говорили су о крају математике, о очају многих што им се деценијска научна каријера руши само због једног научног рада младог непознатог аустријског докторанта.

Гедел је срушио све оно у шта су математичари 19. века веровали. Не постоји апсолутна истина, не постоји једна теорија која може да објасни целокупну математику нити било коју другу науку. Можемо сазнати много, али не можемо сазнати све.

Савременици попут Џона фон Нојмана и Пола Бернајса су одмах увидели значај Геделовог рада. Неоптерећен великим именима, сигуран у своје идеје и доказе, указао је на грешке и променио математичку логику и целокупну математику за сва времена. Увео их је у 20. век и омогућио им да великим корацима грабе напред.

Након Гедела, можда математика није постала основа за све природне науке, али омогућила је настанак нових попут рачунарства и информатике које су потом промениле и науку и људске животе током 20. и 21. века.

ПИОНИРИ

Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте, појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?

* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.

Истражите више…