Текст: Марија Ђурић

Сматра се да је први лифт конструисао славни грчки математичар, физичар и астроном из Сиракузе, Архимед око 236. године п.н.е. О томе сазнајемо од римског архитекте Марка Витрувија који је у првом веку п.н.е. писао о Архимедовим великим открићима.

Лифтови попут Архимедовог и каснији служили су за подизање и спуштање терета. Имали су дрвену платформу или кутију за коју су били везани конопци. Људи или животиње подизали би и спуштали платформу кроз отвор вукући конопце.

Постоји још мноштво занимљивих примера конструкције лифтова кроз историју. Један од њих направљен је у Версају у време Луја XV (1710-1774), краља који је волео науку. Многе версајске љубавнице имале су тајне пролазе и степенице до краљевих одаја, али војвоткиња од Шатуроа имала је – лифт. Био је врло мален – то је била столица са канапом и контратегом која се подизала и спуштала окретањем точка. Мадам Шатору је тако могла брзо и неопажено да долази до краља. Лифт је наследила друга љубавница, мадам Помпадур, али када је она добила нове, раскошније одаје у Версају, лифт је расформиран и механизам је послат у дворац Фонтенбло.

Чувен је лифт уграђен 1889. године у Ајфелову кулу у Паризу. Осим што је сама грађевина висине 324 метра била чудо модерне технологије тадашњег доба, то су била и три одвојена система за подизање и спуштање посетилаца. Два највећа изазова, како се наводи у извештају ”Системи лифтова Ајфелове куле” Роберта Вогела, била су како направити лифтове са довољно капацитета и како их подићи на толику висину. Конструкторе је мучило и то како да лифтове поставе у закривљене ноге куле.

У источну и западну ногу куле поставили су два лифта која су возила само до прве платформе где ће се, претпостављали су, већина посетилаца и запутити. Око конструисања та два лифта није било много муке. Много већи проблем био је подићи посетиоце до друге платформе – није постојала компанија у Француској која је била спремна да преузме тај посао на себе. Страни понуђачи су с друге стране били одбијени јер није било дозвољено користити увозне материјале у изради куле. Зато је рок за израду продужен и радило се на анимирању домаћих мајстора – узалуд. На крају је уговор потписан са париским представништвом америчке компаније Otis Brothers & Company за посао вредан 22.500 долара. У компанији су у то време објаснили да раде на конструисању хидрауличног лифта, јединог на свету под толиким нагибом, и да су припреме за посао трајале три године. Дупле кабине лифта кретале су се брзином од око 120 метара у минути, носећи 40 особа које су због нагињања лифта морале да седе.

Текст: Марија Ђурић

Док разгледамо познате фотографије осликаних пећинских зидова, готово да можемо да замислимо наше далеке претке из палеолита и неолита како седе у дубини пећине око ватре која чини да се њихови цртежи животиња са сводова померају и трепере. Међутим, цртежи бизона, носорога, јелена или мамута стари и по 40.000 година по свему судећи уопште нису служили за улепшавање простора. Заправо у пећинама у којима су оне нађене, човек практично није живео. Обично су то сасвим удаљена места до којих је тешко доћи.

На сводовима славне пећине Шове на југу Француске, откривене 1994. године, налазе се нека од најзначајнијих уметничких дела из праисторије – велике површине одлично очуваних цртежа – док су на тлу пронађена сведочанства о животу људи као и остаци животиња, од којих су неке изумрле. Процене о старости слика из Шове пећине су контроверзне – између 27.000 и 35.000 година.

Шове није само необично велика пећина, већ су у њој коришћене и необичне технике цртања. На зидовима је осликано стотине дивљих животиња – како се види на слици коју је редакцији часописа ”Елементи”, а сада и Културном додатку „Политике”, уступио француски Национални центар за праисторију, ту су коњи, медведи, бизони, јелени, лавови, носорози, мамути и друге животиње – најмање 13 врста. Уместо плена – животиња које су ловили људи – који се појављује на цртежима из каснијег периода, на зидовима у Шовеу осликани су углавном предатори.

Неки од њих су у интеракцији, као на пример у борби, а други е су у покрету. Затим, ту су облици добијени тачкањем, линије, знакови, симболи и отисци шака у црвеној боји гвожђе-оксида. Као и у многим другим пећинама, овде налазимо и матрице руку, и то углавном женске. Ови специфични елементи слике су прављени тако што је рука положена на зид пећине, па је дувањем у прашкасту боју пребојена њена околина, а сама површина испод руке остала је без боје. Занимљиво је и да су зидови ”чишћени” пре осликавања па су радови врло јасни и светли.

Сликари из Шовеа, занимљиво, никад нису приказивали реке и равнице, а чак су и људе врло ретко цртали. Њихови радови се своде или на животиње или на апстракцију попут линија, тачака и симбола. Око 5000 година након њиховог настанка, у стару, суву, огромну пећину су се уселили Граветијени. То је номадска култура из доба млађег палеолита чији су артефакти чувене фигурине Венере. Они привремено насељавају Шове и остављају за собом неке трагове као на пример отисак дечјег стопала и пса (или вука) или мрље од гарежи бакљи. Након њих стопе и друге отиске овде су оставили и медведи.

Пећински атеље

Једна од занимљивијих ствари је како је пећински сликар долазио до боја и како су их је наносио на зидове. На сликама у пећини Шове, као и у већини других доминирају црни угаљ и земљани пигменти – оксиди гвожђа са различитим примесама, степенима оксидације и влажношћу.

Најчешће употребљавана и најстарија је окер боја коју човек користи, процењује се, готово 250.000 година. Ове боје нису коришћене само за осликавање пећинских зидова, већ и за украшавање грнчарије, тетовирање и друго. Сијена је нешто светлија, жућа, а тамнији оксид гвожђа садржао је и трагове магнезијума па је давао мрку боју. За црвене нијансе коришћен је хематит, такође оксид гвожђа који се најчешће налази у природи.

Неки од цртежа рађени су урезивањем линија каменом или цртањем комадом дрвеног угља који је човек држао у руци као оловку. Пигмент који је налазио свуда око себе човек је мрвио и квасио. Мешао је са животињском машћу, крвљу, биљним соковима, урином или водом коју је налазио у пећини, а која је по правилу богата калцијумом. Тако замешану боју понекад је чувао у унутрашњости шкољке као у посуди за фарбу, а затим наносио прстом или четкицом направљеном од животињске длаке или биљних влакана и бојио своја дела. 

За цртање је користио и шупље кости ситних животиња, као на пример кост птице напуњена црвеним пигментом која је пронађена у чувеној пећини Алтамира и која датира од 16.000 година пре нове ере. Понекад је угљем сенчио ивице да би приказао трећу димензију. Шове је и добар пример употребе ”печата” чијим отисцима је сенчена унутрашњост тела животиња. 

Коњ из Ласка

Мада фасинанте, Алтамира или Шове пећина нису први такви примери. Најстарија до сад откривена осликана пећина у Европи, а можда и у читавом свету је Ел Кастиљо у Шпанији. Претпоставља се да су цртежи и отисци шака са сводова ове пећине стари око 40.000 година и да их је насликао неандерталац. Та тврдња истраживача – која подразумева да неандерталац није, како многи сматрају, дивљак који више наликује животињи него човеку – отворила је велику полемику о томе да ли је наш предак био способан да произведе уметност и довољно интелигентан да осмисли симболе.

Уколико је то тачно, а данас већина научника верује да јесте, онда разлика између неандерталца и модерног човека и није толико велика како се раније сматрало. Као и у многим касније осликаним пећинама, и у Ел Кастиљу се могу видети матрице руку, тачке и други симболи које су нацртали неандерталци, али и слике бизона и коња који сасвим сигурно датирају из каснијег периода.

Различите технике цртања као и изглед зидова пећина зависиле су од више фактора – пре свега од вештине и знања аутора, али и од површине пећинских зидова, њихове тврдоће, боје, затим доступног осветљења у пећини као и од материјала за цртање које је уметник успевао да нађе у окружењу.

Пећина Ласко на југозападу Француске позната је по 17.300 година старом цртежу коња у покрету, са тамном гривом, као и по другим сликама за чију је израду употребљено више различитих боја. Такође је, међутим, и одличан пример да су у различитим добима пећински уметници користили другачије мотиве и технике. У Ласку су археолози идентификовали више од десетине различитих стилова сликања.

Иако је сва прилика да ћемо у наредним деценијама пронаћи још неоткривених пећина и пећинске уметности, није извесно да ћемо са сигурношћу открити сврху ових слика. Постоје различита објашњења – по многим истраживачима, то су далека, мрачна места на која су се повлачили шамани где су стању транса цртали прошлост или будућност, оно што им је у подсвести. Уједно, ово је био простор за церемоније којима су присуствовали малобројни и где су се, претпостављамо, изводили религиозни ритуали, призивало натприродно или тражило оно што је људима потребно.

—

* Оригинални текст аутора Елементаријума првобитно је штампан у додатку ”Култура, уметност, наука” дневног листа Политика, у издању од 8. априла 2017. године, као део сарадње ЦПН редакције са Културним додатком

Текст: Марија Ђурић

Стални или дугогодишњи унос мање калорија од онога што се сматра уобичајеним могао би значајно да продужи људски век, сугеришу нова истраживања.

Докази за ове претпоставке се гомилају готово читав век, а нарочито у последње три деценије, од када су на мишевима изведени тестови са импресивним резултатима. Наиме, 1986. године Journal of Nutrition објавио је резултате истраживања утицаја рестриктивне дијете на живот мишева – дуговечност, старење, учесталост канцера, и имунитет.

Мишеви су подељени у шест група и храњени су на различите начине. Прва, контролна група, имала је уобичајен режим исхране који су сами одређивали, док су мишеви у преосталих пет група имали смањене, различите калоријске уносе (рестрикције од 25 до 65 одсто) и различите уносе минерала, витамина и протеина. Сви мишеви из ових пет група са рестриктивном дијетом живели су драстично дуже него они из контролне групе који су јели колико су желели.

Убедљиво најдуже живели су мишеви из групе 6, чији је животни век био 35 до 65 одсто дужи него живот мишева из контролне групе. Око десет одсто мишева из групе 6 живело је дуже од било којих човеку познатих мишева. Мишеви из ове групе имали су и убедљиво најмање случајева тумора. Они су уносили тек око 35 одсто хране коју су јели обични мишеви (ипак, били су потхрањени, а не неухрањени) и њихова исхрана била је богата протеинима, витаминима и минералима.

Објављивање овог истраживања пратила је велика еуфорија, јер су многи помислили да би човек могао да једнако драматично продужи свој век пратећи сличан тренд исхране. Да ли и ми можемо да доживимо 100+? У Сједињеним Америчким Државама је основано Међународно удружење за калоријску рестрикцију које се залаже за смањен унос хране тврдећи да је то једини научно доказани метод за продужење живота. У међувремену, настала је и армија од више хиљада људи који из истог разлога дугорочно мењају своју исхрану – уместо уобичајених 2000 до 2500 калорија (за жене, односно мушкарце), они уносе 1500 до 1800. Истраживања на људима још нису окончана, али према неким испитивањима, људи на оваквом режиму исхране имају нижи ниво шећера у крви и холестерол.

Слична истраживања попут овог на мишевима спроведена су и пре, а нарочито после њега и већином су имала позитиван резултат, с тим што се он разликовао од врсте до врсте, било да су у питању пацови, муве, паукови, црви или мајмуни. Вишедеценијска студија која се спроводи на макаки мајмунима потврдила је исти тренд. Мајмуни овог рода на рестриктивној дијети живели су у просеку три године дуже, што би, преведено у људске мере. било око девет година. Неколико мајмуна из једне од студија живело је преко 40 година, што је апсолутни рекорд за било коју врсту макаки мајмуна, који у заточеништву у просеку живе око 26 година. Друга студија показала је да су међу мајмунима било мање срчаних болести и случајева рака, који су углавном повезани са старењем.

Пошто је ипак реч о дугорочним, вишедеценијским студијама, које су потврдиле претпоставку о користи овакве дијете код многих животиња, али не и свих примата, општег закључка још нема. Научници ипак помало бојажљиво изјављују да здравствена корист код макаки мајмуна јесте потврђена и да би сличан механизам „врло вероватно“ функционисао и код човека, с обзиром на то да је наш и њихов геном врло сличан и да се и анатомија и физиологија, као и начин старења, у великој мери поклапају.

Истраживања са људима

Професор Луиђи Фонтана са Универзитета Вашингтон у Сент Луису током осам година је као шеф Дивизије за исхрану и старење Италијанског института за здравље пратио један број људи које назива „кронији“ (Calorie Restriction with Optimal Nutrition, Рестрикција калорија са оптималном исхраном). Ови људи уносе до 30 калорија мање него што је званична препорука и једу нискокалоричну храну богату нутријентима, претежно поврће, у великим количинама. Њихов индекс телесне масе је на граници између нормалног и неухрањеног и износи 18,5. Фонтана још није дошао до конкретних резултата јер најстарији људи у његовом програму имају око 70 година. За сада је доказао да овакав начин исхране заиста побољшава здравље. Односно, смањује могућност да  човек оболи од типичних болести старости као што су канцер и дијабетес. Људи које Фонтана испитује имају низак притисак и холестерол и здраво срце.

Разлика између реакције животиња и људи на смањен калоријски унос ипак постоји. Један од важних промотера старости, хормон IGF-1 ког производи јетра, код животиња на оваквом режиму исхране је нижи него што је то нормално и делимично је заслужан за њихову дуговечност. Код „кронија“, међутим, то није случај – њихов IGF-1 је исти као и наш – и због тога научници баш и нису били скроз сигурни у исход истраживања.

Даља истраживања показала су да велики утицај на IGF-1 има унос протеина, а да су „кронији“, да би умањили осећај глади, уносили више протеина него просечан човек. Када је неколико њих смањило унос протеина, и IGF-1 им је после три недеље значајно пао. Фонтана је, иначе, раније поредио IGF-1 код вегана који не уносе протеине из животињског меса, млека и јаја па је њихова дијета нископротеинска, са IGF-1 код оних који једу животињске производе, и нашао да су вегани у великој предности.

Фонтана је врло свестан да нискокалорична и нископротеинска дијета није за свакога и да је веома тешко одржавати је. Онима који нису снажног карактера што се хране тиче, препоручује смањење уноса протеина уместо смањења калорија јер се много лакше издржава, а има снажнији ефекат на здравље и дуговечност. Он, међутим, сматра да је могуће да поред протеина и други нутријенти, попут масних киселина и холестерола, могу имати улогу, а такође и однос калорија и протеина.

У ова истраживања укључила се и фармацеутска индустрија која покушава да пронађе пилулу за продужење живота која би стварала супресију IGF-1. У међувремену, испитивања на људима мораће да потрају још најмање неколико деценија, али резултати су за сада довољно оптимистични да би наредној генерацији могли да гарантују макар здравију старост.

Текст: Марија Ђурић

Зашто зебра има пруге, и зашто само она има такво упадљиве црно-беле пруге, а не и неке друге животиње, питање је којим се научници баве дуже од једног века. Сваких пар година појави се неко ново истраживање са објашњењем које звучи логично и оно ”одјекне” у научној заједници и међу љубитељима популарне науке. Али, изгледа да тих актуелних хипотеза сада већ има много, а још не знамо која је тачна.

Наизглед најлогичнија је она која каже да шаре служе за камуфлажу. Вертикалне су баш као и висока трава у којој се зебре крију, а када се посматрају из даљине, делују сиво и лако преваре очи предатора. Међутим, предатори уопште ни не виде зебре из далека, него пре намиришу крдо. Затим, неки научници тврде да се ради о другој визуелног варки: када су у крду, зебре могу да збуне предатора јер изгледају као безобличан скуп великог броја пруга.

Према неким научницима, упадљиве пруге су упозорење јер зебре уједају.

Постоји чак и хипотеза да зебре једна другу препознају по пругама с обзиром да не постоје две зебре са идентичним распоредом и димензијама шара.

Међутим, ни то није доказано, баш као ни претпоставка да пруге служе за хлађење јер црна поља боље абсорбују светлост и преко њих брже струји ваздух, насупрот белих. Тако око зебре циркулише ваздух и хлади животињу.

У књизи ”Зебрине шаре” професор биологије са Универзитета Калифорнија, Тим Керо поставља питање зашто друге животиње афричке саване, нити зебрини блиску рођаци, немају пруге, ако је то тако корисна ствар, очигледно настала као еволутивна адаптација.

Он је набројао на десетине разних претпоставки и експериментално тестирао пет најпознатијих, посматрајући дешавања из саване, проучавајући предаторе, мерећи ширине пруга и бројећи муве које слећу на зебрино крзно. Своја сазнања прво је објавио у часопису ”Nature Communications” чланку ”Улога зебриних пруга”, а затим и у поменутој књизи. Објашњавајући успут шта је то научни метод и показујући како је посао научника узбудљив и интересантан, Керо је дошао до закључка да ниједна од горе поменутих претпоставки не може да се потврди научним чињеницама, али је пронашао једну која може.

Наиме, пругасто зебрино ”одело” је доста тање и са краћом длаком у односу на сличне животиње па су зебре осетљивије на болне убоде инсеката. Убоди су штетни јер, осим што боле, пут су преношења болести, а зебра губи значајну количину крви. Муве привлачи зебрин мирис и топлота, али их одбијају пруге. Тачније, захваљујући пругама зебра привлачи много мање цеце мува и мува пецара, а обаде готово да и не привлачи. Што су пруге шире, то су привлачније за обаде, док зебре са уским пругама готово су у потпуности поштеђене њихових уједа. Зашто је то тако, није сасвим познато, али сматра се да има везе са преламањем светлости од подлоге различитих боја, као и са специфичним видом инсеката. Знамо да инсекти радије слећу на једнобојне површине, а могуће је да неки инсекти пругасте подлоге уопште не виде.

Текст: Марија Ђурић

Већ деценијама људи уносе у себе огромне количине антибиотика. Ови лекови користе се у третману бактеријских инфекција какве су, на пример, уринарне; дају се превентивно оболелима од неке теже болести као што је канцер, као и приликом операција како би се спречила бактеријска инфекција.

Готово сваком од нас се дешавало и да му лекар препише антибиотик (или га болесник сам набави у апотеци што је доскоро било могуће и без лекарског рецепта) за лечење прехладе која је заправо вирусно обољење на које антибиотик нема утицај.

Много је, ипак, већи проблем то што исто тако огромну количину антибиотика уносе и животиње које су део човекове исхране.

Антибиотици, чија је улога не да лече, већ да поспешују раст животиња на фармама откривени су четрдесетих година 20. века. Улога ових „промотера раста“ је да омогуће животињама да енергију троше на раст уместо за борбу са оним лаганијим, честим болестима. Овај тип антибиотика је одскоро забрањен и у САД и у Европској унији, али се врло обилато користe у другим деловима света.

Уз промотере раста на фармама се користе још две врсте антибиотика. Једни служе за лечење болесних животиња, а други се дају превентивно, у малим дозама, како би се болести спречиле.

Процењује се да ће тако ове године на глобалном нивоу животиње које човек узгаја уносити више антибиотика од људи.

Када се то сабере, не чуди да су током деценија непромишљене употребе антибиотика бактерије постале отпорне на ове лекове.  Све чешће се догађа да људи добијају сепсу након некада баналних болести само зато што антибиотик више нема дејство. Податке о употреби и погрешној употреби антибиотика у Србији немамо, али илустрације ради, у Великој Британији годишње од рака плућа умре 35.000 људи, од рака дебелог црева 16.000, а од сепсе 44.000.

Фарме бактерија

Због пораста тражње за месом мале фарме се са растом трансформишу па животиње на њима најчешће не пасу траву и не шетају по газдинствима као у рекламама, већ кратак живот проводе у пренасељеним шталама и хангарима без дневне светлости и природне циркулације ваздуха. Због таквог живота непрекидно су под терапијом која спречава ширење болести. Истовремено, антибиотици који се рутински дају животињама убрзавају раст, што значи да оне поједу мање хране и имају краћи живот на фарми омогућавајући бржи обрт и већи раст прихода узгајивача. Тако се на фармама истовремено „узгајају“ и резистентне бактерије које могу да заврше у човековом организму.

У Кини животиње одавно конзумирају више антибиотика од човека, јер је тражња за месом на овом тржишту нагло скочила (а што смо богатији једемо више меса) и тамо је бактеријска резистентност на антибиотике израженија. У Сједињеним Америчким Државама око 80 одсто антибиотика попију животиње, а у врху листе земаља које потроше највише антибиотика, налази се и Немачка. Очекује се сличан сценарио и у неким другим државама у експанзији као што су Бразил, Русија, Индија и Јужна Африка.

Прва процена ове врсте направљена је за 2010. годину у чланку објављеном у Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America под насловом „Глобални трендови у антимикробиотској употреби код животиња за исхрану“. По њој, фармери глобално сваке године кокошкама, свињама и кравама дају 63.000 тона антибиотика. Једна свиња по овој рачуници годишње унесе 172 милиграма антибиотика по килограму телесне масе – сваког дана једна млађа животиња од 100 кг попије скоро 50 милиграма антибиотика што је „суптерапеутска доза“. До 2030. животиње ће годишње добијати, према истој процени, скоро 70 одсто антибиотика више – глобално 106.000 тона.

Праксе

Додатни проблем је што је бактеријска резистентност глобална претња, па строга национална политика у вези са употребом антибиотика у једној држави није довољна.

Примера ради, 1986. Шведска је године забранила све антибиотике који промовишу раст, али када је ова држава 1995. ушла у Европску унију, дат јој је рок од три године да се прилагоди законима Уније – или да одустане од забране, или да убеди друге земље чланице да и они исто ураде, у чему тада није успела.

Данас владе бројних држава, као и међународне организације, у фокус стављају управо овај проблем с обзиром на то да је постао глобална претња – не само да је ургентан већ и у његово решавање морају да се укључе сви. Ради се на едукацији лекара опште праксе који би требало да преписују антибиотике само када је то нужно, као и на едукацији запослених у болницама са којима се говори о наизглед баналној, али суштински пресудној ствари – прању руку и хигијени простора.

У многим случајевима забрањена је употреба одређених антибиотика код животиња који се рутински користе за лечење људи, али не и свих. У Европској унији пре једне деценије пооштрени су закони у вези са рутинском употребом антибиотика, поготово оних за подстицање раста животиња, а забрањена је употреба антибиотика које узимају људи. Ипак, сматра се да је и то недовољно и да примена антибиотика уопште треба да се смањи, као и да се интензивније надзире.

Калифорнија предњачи у оквиру САД пошто је у овој савезној држави 2015. донет изузетно рестриктиван закон који ступа на снагу 1. јануара 2018. Науме, у САД су се досад антибиотици за животиње – за лечење болести, превенцију болести, као и поспешивање раста животиња набављали без рецепта. Од јануара ће бити ограничени антибиотици за превенцију, док ће антибиотици за раст бити потпуно забрањени. Оне за лечење мораће да препише ветеринар, а биће надзирана и продаја. Многи ресторани и трговци су истовремено одлучили да не купују месо животиња узгајаних са антибиотицима.

Нове бактерије, стари антибиотици

Глобално посматрано, овако добре вести и даље су незнатан помак. Број инфекција резистентних на бактерије у међувремену убрзано расте, а нове антибиотике не успевамо да створимо. Заправо, у последњих 40 година само две нове класе антибиотика су стигле на тржиште. Антибиотици су јефтини, па фармацеутске куће немају рачуницу да инвестирају у истраживање већ се радије концентришу на лекове који се пију доживотно или дуго.

Иначе, бактерије отпорне на антибиотике које су стигле са фарме до људи, изузев салмонеле, не налазе се често. Још одавно је, међутим, доказано да је трансфер гена за резистентност на одређени антибиотик могућ. Примера ради, Бил Нобл из болнице Свети Томас у Лондону на лабораторијским тестовима доказао је пре две деценије да се ген за резистентност може преносити са сојева који живе код животиња на сојеве чији су домаћини људи, иако природан трансфер није био потврђен. Нобл је доказао да се ген за отпорност на антибиотик ванкомицин пренео са соја Enterococcus faecalis на Staphylococcus aureus. ”Подаци показују да је могуће да се гени за отпорност пренесу између различитих сојева бактерија, али то не значи да ће се и догодити. Може се десити следеће недеље или 2020. године, али има других ситуацијама у којима се резистентност није пренела иако је било прилике”, објаснио је Нобл, разговарајући са новинаром Џоном Бонером који се међу првима бавио антибиотицима на фармама и још 1997. године о овој теми писао за Њу сајентист.

Многи противници антибиотика напомињу да промотере раста треба посматрати као посебну категорију јер је њихова улога у потпуности неетичка и служи понајвише за згртање профита. Али пример Шведске забране антибиотика показао је да они итекако имају утицај на здравље с обзиром да је прве године након забране антибиотика угинуло додатних 50.000 свиња од дијареје која је код ових животиња честа болест, а изазивају је најчешће вируси (као ротавирус) или бактерије као што је Escherichia coli.

Ово је разлог што не смемо бити априори противници антибиотика код животиња у потпуности. Најре, мало је бактерија које могу да живе код оба домаћина, и код људи и код животиња. Истовремено, важно је подсетити да непромишљеном забраном антибиотика без прилагођавања фарми новим условима можемо створити још већи проблем тако што ћемо у људску употребу увести месо контаминирано бактеријама, а животињама изазвати још већу патњу.

Текст: Марија Ђурић

Констатација генетичара са Харварда, Џорџа Черча, да би за две године могао да створи ембрион вунастог мамута, а затим да из њега настане фетус који ће да се у потпуности развије, у научној заједници и широј јавности подстакао је бројна питања и етичке расправе.

Шта би се десило ако би човек отишао корак даље и створио примерке врсте изумрле пре око 10.000 година? На који би начин то утицало на природну развнотежу, ланац исхране и остатак живог света на Земљи, када су станишта неких животиња aпотпуно нестала? Шта бисмо све могли да научимо гледајући животињу о којој смо до сада сазнавали само захваљујући остацима? Има ли оправдање тако неприродни акт као што је оживљавање врсте? Где су границе научне радозналости?

Како ће то уопште да ураде?

Copy/Paste

Клонирање овце Доли успео је из 277. покушаја. У случају животиње изумрле пре више хиљада година, могуће је да ће бити потребно и више. Наиме, научници у овом моменту само преправљају геном донекле сличног азијског слона додајући му карактеристике по којима се разликује: мање уши, дебео слој масноће испод крзна, дугу коврџаву длаку, крвоток прилагођен хладним условима… До сада је направљено чак 45 оваквих преправки генома методом коју научници у шали називају Copy/Paste.

Вунасти (или рунасти) мамут је рођак степског мамута, и настао је пре око 400.000 година на истоку Азије. За разлику од већине других мамута, захваљујући обиљу пронађених остатака, о вунастом знамо много. Залеђени и добро очувани примерци као и многи делови скелета пронађени су на Аљасци, у Сибиру, али и широм северне хемисфере.

Како су ови мамути живели у исто време са човеком и његовим прецима, о вунастом мамуту можемо сазнати и из пећинских слика. Био је сличних габарита као најближи живи рођак, азијски слон – висок у просеку око три метра и тежак око пет тона, са дугим кљовама. Имао је дугу, светлију или тамнију длаку и испод подлаку које су му омогућиле да преживи екстремно ниске температуре. Јео је траву и шаш. Живео је око 60 година.

Инкубатор за слона

Како је Черч објаснио за магазин ”Њу сајентист”, његов тим ће у следећем кораку створити хибридни ембрион који ће у ствари бити слон са мамутским карактеристикама, али ће за неколико година бити у могућности да одгаји ембрион ”чистог” вунастог мамута.

Азијски слон је угрожена врста и било би неетички и непрактично, Черч сматра, користити га као сурогат мајку која би носила фетус мамута. Уместо тога, покушаће да развију фетус у лабораторији – тежине око 90 килограма колико је имао вунасти мамут на рођењу – што до сада још нико није урадио. Ово толико отежава процес да је могуће да мамут никад неће бити ни рођен.

Због чега ови научници уопште покушавају да оживе мамута? Тако би, кажу, дали допринос у борби против глобалног отопљавања јер би живи мамути омогућили опстанак тундри – пробијали би се кроз снег и омогућавали циркулацију хладног ваздуха, што би спречило отопљавање.

Такође, сматра се да би оживљавањем изумрлих врста човек испрвио неке грешке из прошлости због којих су изгубљене многе врсте и станишта – чак, многи тврде да је то наша морална обавеза. У процесу оживљавања наука би, сасвим сигурно, освојила нова знања.

Економска рачуница

Како се, међутим, наводи у новој студији ”Потрошња ограничених средстава на оживљавање врста може довести до новог губитка биодиверзитета” објављеној у ”Нејчеру”, оживљавање можда ипак нема морално оправдање јер њиме стварамо друге проблеме. Наиме, како је израчунато, оживљавање и заштита 11 новозеландских врста коштало би исто колико и заштита 31 постојеће врсте (које би без те заштите изумрле). Што се Аустралије тиче, оживљавање пет врста коштало би исто као и заштита 42 постојеће.

Они који се баве очувањем угрожених врста сада страхују да ће средства само бити пребачена из једног џепа у други и да би оживљавање могло постати погубно за огроман број угрожених врста.

”Проста је чињеница да у каси за очување нема толико новца. Али цена није једина брига”, наводи се у ”Нејчеру”. ”Мамут је одавно нестао. Може ли таква врста преживети у свету који је изменио човек?”

Ако би човек, на крају, ипак оживео неку животињу, мамут би свакако био најлогичнији кандидат. Има живог блиског рођака, Азијског слона, што овај поступак уопште чини могућим; мамут би имао немалу улогу у савременом свету, утицај на климу. И, на крају крајева, ако постоји једна животиња – поред диносауруса – која би придобила толику пажњу, финансијска средства и симпатије шире јавности, то би свакако био вунасти мамут.

Сазнајте како мозак  слуша рок музику, а како Моцартове композиције, откријте како спавају космонаути и животиње, решите дилему ”јести или спавати”, послушајте научника који зна како да излечите главобољу, упознајте се са физиологијом ноћног учења и истражите бројне  друге загонетке најмистичнијег људског органа током манифестације Недеља свести о мозгу.

Манифестација која се одржава у Београду, од 13. до 19. марта обухвата занимљива предавања из области неуронаука, трибине, посете лабораторијама, интерактивне радионице и изложбе, као и богат програм посвећен најмлађима. Током седам дана они ће биће одржани на више локација – у просторијама Галерији науке и технике САНУ, Студентском културном центру, Културном центру Београда и другим бројним локацијама 

Недеља свести о мозгу 2017. са слоганом „Мозак у земљи снова“, посетиоцима ће приближити тајне спавања и сањања. То је истовремено и тема изложбе која се одржава у Галерији науке и технике САНУ.

Забавне радионице за децу ће бити одржаване сваког дана манифестације, а ове годиде у њихово организовање први пут се укључила и Менса Србије. За децу узраста 4 до 7 година, одржаће се демонстрациона радионица НТЦ система учења, док ће деца од 7 до 12 година имати прилику да размрдају вијуге и позабаве се креативном математиком.

Недељу свести о мозгу седми пут организују млади научници и ентузијасти Студентске секције Друштва за неуронауке Србије. Центар за промоцију науке традиционално је подржао ову манифестацију и укључио се у организовање трибинског програма.

Улаз на све догађаје је бесплатан.

Истражите више програм Недеље свести о мозгу.

Текст: Марија Ђурић

Далеки предак данашњих птица, диносаурус Limusaurus inextricabilis током адолесценције доживљавао је јединствену промену која није уочена код других диносауруса. Примерци ове врсте, откривене тек 2009. године, рађали су се са свим зубима, да би их током адолесценције губили и развијали кљун.

Занимљиво је и да је убрзо након што је лимусаурус први пут описан, пронађен већи број примерака различитог узраста – од беба до одраслих – у кинеској провинцији Синкјанг. Њихови остаци били су у ”замкама смрти”, заглибљени у блату.

Лимусаурус је био ситнији диносаурус, дугачак око 1,7 метара и тежак петнаестак килограма, са краћим предњим удовима и дугачким вратом и ногама. Снажне ноге омогућиле су му да брзо трчи азијским равницама. Имао је уску лобању и крупне очи. У вилици је у детињству имао укупно 42 зуба са којима је рођен и који су периодично одређеним редоследом испадали како је диносаурус растао. Зрели примерци већ су били потпуно без зуба.

Откриће јединствене метаморфозе у свету рептила одмах је заинтригирало научнике. У међувремену смо сазнали да је ова радикална промена текла паралелно са променом начина исхране младог лимусауруса који је на почетку живота био сваштојед и оштрим зубима кидао и месо, да би касније прешао искључиво на биљну исхрану.

Екстремне онтогенетске промене кроз које су прошли ови далеки рођаци птица – а у последњем истраживању објављеном у часопису Cell потврђено је чак 78 њих – иначе су реткост код диносауруса и научницима помажу да сазнају више детаља о еволуцији птица и посебно кљуна.

Истражујући 19 примерака Limusaurus inextricabilis из доба Јуре, који су према величини тела и изгледу разврстани у шест фаза раста и развоја, група научника међу којима је и палеолог Џејмс Кларк са америчког Универзитета ”Џорџ Вашингтон” потврдили су да је да губитак зуба код ове врсте врло постепен и комплексан процес.

”Иако лимусаурус није у блиској вези са птицама, подаци сугеришу да би порекло губитка зуба код птица могло да следи сличну путању, са транзиционим облицима који се јављају код лимусауруса”, наводи др Кларк у разговору за  ResearchGate News.

Научнике, каже, сада очекује нови изазов – да утврде да ли се код теропода, двоножних диносауруса који су у ближем сродству са птицама, у периоду развоја можда јавља сличан процес губитка зуба.

Текст: М. Ђурић

У среду 8. марта у Галерији РТС-а представљено је електронско издање часописа ”Нова Галаксија”. Творац овог издања, главни уредник Станко Стојиљковић, водио се жељом да створи наследника чувеног југословенског магазина ”Галаксија” који је излазио од 1972. до 2001. године. У наследници ”Галаксије” биће понајвише представљена достигнућа српских истраживача код нас и у свету, али и најновија глобална открића.

Како је најављено, за ”Нову Галаксију” писаће наши водећи научници у матици и расејању, од којих су шесторица академици, затим 22 редовна професора универзитета, три доктора наука, два магистра и четири стручњака за поједине области. Сам Стојиљковић је домаћој публици познат као вишедеценијски уредник научне рубрике ”Политике”.

Њихове прве теме су: како изгледа шумски интернет, зашто лептири носе наочари, у ком рату ратују фрижидери, да ли је Његош био научник, може ли Београдски универзитет међу 100, зависимо ли од акцеларатора, ко сме да оперише у ничијој земљи, има ли повратка из црне рупе, може ли се објаснити време, када нас мозак вара, колико је Пупин поклонио Србији, шта откривају Теслине машине, ко је велики заборављени српски филозоф, како је Павлу Савићу измакао Нобел, зашто је реч мир једна од најопаснијих, чије су арапске цифре, каквој се химни радују студенти, који је највећи прост број, где се крије шесто чуло.

Истражите више електронско издање часописа ”Нова Галаксија”.

Текст: Марија Видић

Колико ли је само научнофантастичних филмова обрадило тему о последњем човеку на Земљи који је једини (или бар он тако мисли) преживео катаклизму? За разлику од неуверљивих глумаца и режисера, који тек ретко успеју да нас „увуку у причу“, идеја о последњој животињи, јединки своје врсте на читавој планети, заиста је тужна.

Таквих јединствених, или оних малобројних примерака нађе се много. Наука има чак и неколико назива за њих, као на пример – терминарх.

Један такав терминарх је пуж Аchatinella apexfulva. Овај тропски мекушац са врхом кућице обојеним у јарко жуту боју, који је некада настањивао Хаваје пењући се по дрвећу, крајње је угрожен јер у дивљини већ дуги низ година није уочен ниједан примерак. Последњи који живи, дане проводи у лабораторији и научници му не предвиђају баш никакву будућност.

На листи Међународне уније за очување природе која води рачуна о угроженим врстама постоји више нивоа угрожености, а једна од њих, најалармантнија, је такозвана црвена листа на којој је тренутно око 2500 врста. То су врсте чији је опстанак под великим знаком питања. А како ствари стоје, и којом брзином врсте изумиру, јасно нам показује податак да је на црвеној листи 16 година раније било значајно мање животиња – 854.  

На овој листи налазе се сасвим сигурно и животиње које су већ нестале, али се оне не померају на листу изумрлих све док се то сасвим поуздано не докаже исцрпним потрагама.

Можда је ипак најупечатљивија категорија изумрлих у дивљини – примерака са листе има, али они живе у заточеништву, под човековим надзором. Таквих врста је прошле године било 39. На тој листи има риба, жаба, пужева, јелена, птица…

Једна од познатијих је птица Миту миту (Alagoas curassow) која је некада давно настањивала брзонестајуће шуме Бразила, а данас живи свега око 130 примерака, и то у заточеништву. Половином 20. века масовно су зарад стварања плантажа шећерне трске уништаване шуме у којима је Миту миту живео, па је у то време процењивано да је у дивљини преостало тек око 60 ових птица сјајног црног перја. Уз то, ради се о радо ловљеној врсти, па се верује да је последњи примерак који је живео у дивљини управо уловљен, односно убијен половином 80-тих година.

У заточеништву ове птице живе од 1977. године, а њихов број се у последњих деценију  и по значајно повећао, на око 130, што даје наду да би једног дана, можда, поново биле враћене у природу. Наиме, ових 130 примерака у „приватној режији“ живи у две одвојене популације, а већ је одабрана територија коју би они у будућности могле да настане, што је било врло поблематично решити с обзиром да су њихова природна станишта сасвим уништена. Такође, постоји бојазан да би тек сада, као готово изумрле, ове птице постале скупа и тражена ловина.
Мора се ипак рећи и да, иако је неизвесна, судбина ових птица, за разлику од многих других, ипак можда и може имати срећнији крај. Врсте изумиру сваког дана, а уз бројне сасвим природне разлоге, ипак претежу они у којима је човек умешао своје прсте, мењајући климу, уништавајући станишта и изворе хране.