Текст: Марија Николић*

Добро вече!
Желимо да вас позовемо на састанак на којем ћемо разговарати и размењивати идеје са професором Марвином Минским у његовом дому у Бруклејну. Ово ће бити ћаскање поред камина, тако да не бринете ако мислите да сте неспремни.

Био је то изненадни позив који је уследио неколико дана након што је у фебруару 2014. званично отказан пролећни курс „Друштво ума“, који на Медијској лабораторији Технолошког института Масачусетс (МИТ) још води 86-годишњи професор Марвин Мински, оснивач Лабораторије за вештачку интелигенцију на овом престижном универзитету.

Мински је професор који је одрастао у раној ери кибернетике и заслужан је за развој научних идеја о вештачкој интелигенцији. Свој истраживачки рад је започео педесетих година прошлог века, што представља историјски тренутак за развијање дигиталних рачунара. Дотад такве машине нису постојале, односно биле су аналогне.

Иако образован у пољу математике, Мински је одувек размишљао о односу ума и машине, што је утицало да његов рад добије на ширини. У својој дисертацији коју је радио на Универзитету Принстон, анализирао је „машине које уче“, за које је мислио да би требало да симулирају неуронске мреже мозга.

Утицај Минског, пре свега, на поље развоја компјутерске науке и вештачке интелигенције за многе стручњаке у овој области је непроцењив. Са друге стране, неки критичари сматрају Минског заслужним за такозвану зиму вештачке интелигенције, која је наступила осамдесетих година прошлог века када је претерано теоретисање сматрано разлогом за све већи одлив напредних умова, а самим тим и финансијских улагања у ову област.

Према не толико скромним речима Исака Асимова, Карл Сеган је један од двојице људи на целом свету за које је мислио да су интелигентнији од њега. Други је био Марвин Мински.

Оно што Бостон чини изузетно примамљивим упркос леденим и дугим зимама јесте могућност да се на свакодневном нивоу срећете и дружите са највећим умовима данашњице и сутрашњице. Иако вештачка интелигенција и рачунарске науке нису моје професионално поље интересовања у техничком смислу, жеља за популаризацијом ове и генерално области науке и технологије, обезбедила ми је место на кућном семинару „Друштво ума“ код Марвина Минског.

Мали семинар је окупљао заљубљенике у област вештачке интелигенције који тренутно бораве у Бостону, као и оне који нису желели да пропусте прилику да чују нешто инспиративно од АИ гуруа. Испоставило се да је таквих овога пута било свега нас петоро.

Улазна врата старе породичне куће Минских у Бруклејну је отворио младић тврдог скандинавског акцента коме се убрзо придружила љупка бакица повијене фигуре, изразито седе косе ошишане у „паж“. Били су то Глорија Радишч, супруга Марвина Минског, и Хеики Руска, један од његових асистената.

„Добро вече, добро дошли. Изволите, тамо можете оставити ваш капут“, Хеики ме је упутио у просторију која се налазила лево од улазних врата. Првих неколико минута сам се окретала по просторији трагајући за слободним местом где бих могла да одложим свој капут, будући да је соба била претрпана најразличитијим стварима: од сувишних фотеља, преко неколико редова наслаганих књига, друштвених игара и разних играчака. Било је потпуно свеједно где ћу га одложити, те сам капут спустила преко неколико одевних предмета који изгледају као да већ годинама леже на тој ружичастој фотељи.

Пут од ходника ка дневном боравку Марвина Минског испуни вас разним утисцима. Тешко је не приметити три слоја различитих тепиха који изгледају као да се сваки пут када је породица одлучила да купи нови, онај стари љубоморно чувао како би његово постојање остало упамћено. Марвин Мински је, иначе, један од оних савременика који сматрају да би требало да се отарасимо смрти.

Након што смо се сви кратко представили, Глорија је покушала да упамти имена присутних тако што је свако понављала, „Марвине, ово је Џон. Марвине, ово је Марија…“, на шта је Марвин кратко, глумећи мрзовољу, прокоментарисао: „Зар не би било много једноставније да сви имамо једно исто име?“

…

* Одломак из репортаже Марије Николић који је настао након ауторкиног боравка у Бостону где је похађала медијски курс на МИТ-ју и који је у целости, уз илустрацију Братислава Миленковића, објављен у првом броју часописа Елементи

Текст: Марија Николић

Свако је у животу бар стотину пута заборавио нешто. Врло често, последица заборављања је била у најмању руку нелагодна међутим, има и оних примера који славе управо овај неуро-процес захваљујући коме смо у стању да превазиђемо одређена непријатна искуства.

Када би постојао уређај који би бележио сваки тренутак вашег живота те који бисте по потреби могли да активирате и на аудио и визуелан начин се подсетите неког сегмента из живота, да ли бисте желели да га имате? Или идаље врло поносно заборављате делове своје прошлости? Налет технолошког развоја и растуће дигиталне неписмености нас лагано баца у сенку овог избора.

Lifelogging

Реч која ће ускоро постати саставни део и српског вокабулара life-logging, представља процес континуираног прикупљања физиолошких података. Први експеримент овог типа урадио је а уједно је и творац израза, Стив Ман, професор са Универзитета у Торонту, који је још као студент на МИТ Универзитету 1994. године почео да носи на себи бежичну камеру и да преноси тако начињене снимке уживо на интернет.  

Гордон Бел, истраживач у Мајкрософту је 1998. отпочео сличан процес сакупљајући што је више могуће дигиталних података о сопственом животу како би успео да креира арихиву својих сећања коју би могао накнадно да истражује. Бел је чак написао и књигу Total Recall, у којој је бранио тезу да каталошки присутп сопственој меморији може унапредити животе људи те ће то свакако ускоро постати врло уобичајена ствар за сваког појединца.

На срећу или не, још увек нисмо стигли до тог тренутка али се лагано крећемо у том правцу. Паметни телефони који су у широкој употреби, а који поседују камере и апликације које задивљујуће дају безброј могућности да се у готово сваком тренутку улогујете и на овај или онај начин поделите са ким желите тренутак у ком се налазите, постају све доступнији и јефтинији. Тренутно су у употреби апликације и life-logging уређаји као што су Аутографер, Наратив клип – изузетно мале камере које окачите на ланац око врата, али и апликације и уређаји који сакупљају бесконачно пуно физиолошких података о свакодненој кретњи и активностима као што су фитбит (Fitbit) наруквице и сатови, гугл наочари (Google glass), мајлајфбитс (MyLifeBits) итд.

Искуство једног лајф-логера

Застрашујући се чини призор човека или жене који седе у фотељи и прелиставају на таблету свој пређашњи живот, оптерећени тривијалним детаљима на пример прошлогодишњег летњег одмора или последњег пословног састанка не водећи рачуна о суштини потребе за физичким и психичким одмором или стратешки добро урађеним послом. Један од ретких људи који може да говори заиста о томе како изгледа када сте у прилици да излиставате готово сваки тренутак претходног живота је споменути Гордон Бел који данас има 79 година и идаље је почасни истраживач  у истраживачком центру Мајкрософта у Сан Франциску.

Као део пројекта који се зове Моји животни битови (MyLifeBits), Бел је архивирао колико је могао података сопственог свакодневног живота (сем оних конверзација које су правно могле бити спорне) у периоду од 1998 до 2007. Бел је непрекидно проширивао архиву коју је креирао скенирајући све своје фотографије, књиге, чак је сакупљао и базу свих имејлова и других кратких порука (смс, скајп, и тсл.) Носио је око врата и преносну мини-камеру SenseCam бележећи визуелно све детаље и места којима се кретао. И након завршетка пројекта MyLifeBits 2007. године, Бел је наставио да сакупља податке. Недавно је имао операцију бубрега коју је такође комплетно снимио а из здравствених разлога је почео да носи сат који константно мери најразличитије параметре његовог здравственог стања те тако себи практично омогућава нормалан живот.

И након 15 година колико је константно улогован на неки од уређаја који снимају његову стварност, Бел идаље мисли да је дигитална евиденција врло корисна и не види ниједан разлог зашто би се људи ограничавали само својом нестабилном меморијом. У једом од разговора са медијима, изјавио је да се осећа пуно сигурније од када дигитално прати свој живот и да када жели да се подсети то жели да буде стварно и засновано на чињеницама, без емотивних и других хотимичних или спонтаних искривљења своје прошлости, што је особина која краси готово све људе.

Технологија коју данас Бел користи му омогућава да врло једноставно претражује податке путем свог рачунара. Податке је разврстао у два фолдера „приватно“ и „професионално“ те у две категорије „активно“ и „архивско“. Сваки податак му је обележен именом и мета-податком који карактерише неки детаљ као што је нпр ко се налази на фотографији или шта тај податак документује. Оно што признаје да га идаље брине је чињеница да смо далеко од најбољег начина организације и претраге дигиталне меморије. Ако погледате на свом примеру како су вам организовани фолдери фотографија на телефону или рачунару схватићете на шта је Бел мислио: то су углавном нека неуређена поља успомена него организоване колекције сећања. Биће потребно још много дизајнерског посла и компјутерских визија пре него што уређаји који бележе сваки тренутак живота  постану угодни за масовно коришћење.

Лепота заборава

Без обзира колико конфорна буде била та нова технологија укидања заборава, сам процес истог је врло често кориснији него што је памћење.

Анинд Деи, професор сарадник на одељењу за интеракцију човека и рачунара на Карнеги Мелон Универзитету, проучава предности лајфлогинга код пацијената који болују од Алцхајмера као и како ова алатка може да помогне људима са одређеном врстом аутизма. Међутим, изван ове директне примене Деи не види како би ови уређаји постали широко популарни и то пре свега због начина на који људи размишљају: када се присетите неког ружног догађаја из живота, у својој глави га углавном учините лепшим како би га лакше поднели, а ако то не урадите бићете несрећнији.

Професор Бел је нашао решење за овакве податке, те их у својој архиви слаже у фолдер који се зове „никада не гледати, заборавити“. Међутим, он идаље сматра да и ови нежељени подаци такође могу бити од важности, ако ни за шта друго онда их бар можете дати свом терапеуту.  

Дакле, како бисмо дошли у ситуацију које се унпаред гнушамо, а то је да нам наша комплетна меморија буде на дохват руке у сваком тренутку и да је једноставно поново активирамо, мораћмо прво да променимо начин размишљања а онда ће се спонтано променити и однос према овој новој појави страног имена лајфлогинг. До тада, уживајмо у свим тренуцима заборава, ускоро ће такав процес вероватно бити немогућ. 

Текст: М. Николић

Како се моћни дигитални свет све више распростире, залазећи у све поре нашег „овоземаљског“ живота, тако људи лагано почињу да добијају карактеристике Дигимона, а неки трче у сусрет и новим могућностима развоја Сајбер-човека. Наука и технологија су кључни покретачи таквог развоја, а колико је овакав сценарио заиста могућ, знаће само они који су у стању да разумеју и прате нове трендове у овим областима.

У том послу преноса вести, сазнања и нових научнотехнолошких открића широј јавности, научни новинари и комуникатори играју посебно важну улогу. Зато је неизмерно важно да и они сами буду у кораку са дигиталним развојем комуникацијских мрежа које на најефикаснији начин могу допрети до огромног броја људи, који се тренутно налазе у дигиталној сфери, а којих је сваким даном све више.

Овогодишња тема пете Међународне школе научног новинарства, која се одиграла од 9. до 14. јуна у сицилијанском градићу Ериће, односила се управо на тему дигиталних медија и иновација у овој области. Научни новинари и комуникатори из целог света (Европе, Јамајке, Костарике, Израела, Русије, али и Србије) били су у прилици да присуствују овом јединственом догађају и размене искуства.

Циљ Међународне школе научног новинарства је да омогући новој генерацији научних новинара да искусе границе научне презентације, али и да се суоче са изазовима које ова професија носи. Школа је, дакле, била намењена како научним новинарима тако и научним комуникаторима, студентима у овим областима, али и другим стручњацима из области медија и науке.

Током пет дана, учесници школе су пратили предавања и радили у групама које су водили међународни стручњаци из области науке, новинарства и комуникација. Тема овогодишње школе је била „Дигитални свет – компјутинг, мреже и ми“, те су предавања и презентације биле груписане на следећи начин: научне презентације и медијске лабораторије у светлу дигиталних технологија и начина на који интернет утиче на обликовање друштва. Дакле, предавања и радионице овогодишње школе су биле на следеће теме: „Од научног рада до успешне вести, изазови научне прес службе“, „Новинарски увод у свет мреже“, „Извештавање о неуронаукама у рачунарском добу“, „Подизање научне писмености путем дигиталних медија“, „Када научно новинарство сусретне науку: Хакатон“, „Медијска лабораторија: од класичних медија до мултимедијалне редакције“ итд.

Посебну пажњу учесника привукло је предавање „Интернет и рођење веба“, које је одржао Франсоа Флакигер, компјутерски научник из ЦЕРН-а. Наиме, ЦЕРН је између осталог, познат и по томе што је место на коме се практично родио веб какав данас користимо у Европи, али његов допринос у развоју интернета је генерално јако мало познат. Раних деведесетих година, ЦЕРН је био највећи интернет хаб у Европи, са 80% интернет капацитета који се данас налази у ЦЕРН-овом компјутерском центру.

Лепота Међународне школе научног новинарства је и у самој локацији где се дешава, а у питању је Еторе Мајорана, међународни центар за научну културу, основан 1962. и носи назив истакнутог италијанског физичара, рођеног у Сицилији 1906. Еторе Мајорана је центар у ком се одржава преко 118 различитих школа, из најразличитијих научних области, а налази се у старом средњовековном градићу Ериће, где се у три објекта рестаурираних манастира дешава сва високоинтелектуална научна размена.

Међународну школу научног новинарства у Ерићеу су организовали Умберто Досели из Националног института нуклеарних наука и Фабио Туроне из Удружења научних новинара Италије. Захваљујући одличној организацији школе, подељено је 30 стипендија за учеснике из европских земаља и пет стипендија за учеснике који долазе изван Европске уније, што је обухватило и новинаре из Србије, Тамару Вученовић, уредницу Дигиталних икониа са Радио Београда и Марију Николић, уредницу Радио Галаксије и научно-популарног портала Елементаријум, Центра за промоцију науке. 

Текст: Марија Николић

„Планета Земља је острво на ком сви живимо и зато морамо да је чувамо заједно“, рекао је Бан Ки Мун, генерални секретар Уједињених нација, када је најављивао овогодишњи Светски дан заштите животне средине, и овога пута посебно посвећен изазовима са којима се сусрећу мале острвске земаље у развоју.

Последњих година за реч животна средина везују се углавном лоше вести. Међутим, поред вести о растућој емисији CO2 ефекта стаклене баште и њених последица у виду климатских промена, у свету се све чешће појављују иницијативе и пројекти који завређују пажњу, а окренути су заштити и очувању нашег окружења. Покрети за одрживије и чистије енергетске системе, заштита шума и еколошке праксе су све чешћи. Чињеница је да свест о проблемима животне средине расте, али она и даље није пропорционална порасту активности доносиоца одлука о овим важним темама.

Зато су датуми као што је 5. јун врло важни, јер позивају на активност свих делова друштва, посебно оних који имају највећи утицај у решавању проблема који се тичу свих становника планете.

Светски дан животне средине је јубилеј чија је главна улога поспешивање и ширење свести о здравој животној средини планете Земље. Иницирана из Уједињених нација, ова манифестација је временом постала глобални покрет који окупља појединачне акције када су у питању теме очувања и заштите окружења у ком људи живе. Сваке године  јубилеј  је посвећен одређеном проблему из широког спектра питања о животном окружењу. 

Међународна година малих острвских земаља у развоју

Климатске промене представљају посебан проблем државама у развоју, а још су израженије код малих острвских земаља због пораста нивоа мора. Због своје величине и природне изолованости, мале острвске земље су врло угрожене од природних катастрофа, као и оних које су последица људског фактора и климатских промена. Од Палауа до Порторика, од Тринидада и Тобага до Тонга, Самое до Суринама, проблеми са којима се мала острва сусрећу – одлагање смећа, деградација природних ресурса, екстремне природне катастрофе, пренасељеност и растућа индустријализација – такође су проблеми и свих осталих земаља, али је удружена акција у њиховом решавању неопходна. 

Овогодишњи домаћин прославе је Барбадос, мало карипско острво које за сада предњачи у продукцији соларне енергије те је пример добре праксе развоја зелених енергија у малим острвским земљама. 

Светски дан заштите животне средине

Обележавање дана животног окружења иницирано је 1972. и представља једно од главних мотора покретача путем којег Уједињене нације подстичу подизање свести о проблемима животне средине и охрабрују политичку активност доносилаца одлука о овим питањима. Обележавањем Дана заштите животне средине, програм Уједињених нација за животно окружење омогућава широк спектар активности, како појединаца тако и организација, у преузимању одговорности и генерисању снаге за промене које су неопходне како би планета на којој живимо и даље била благонаклона према нама и нашим животињским пријатељима.

У Србији ће Светски дан заштите животне средине бити обележен двема манифестацијама које се одржавају у Београду и Новом Саду.
У Београду се по десети пут одржава регионална конференција Окружење за Европу, коју су покренули Амбасадори животне средине. У Новом Саду ће 5. и 6. јуна бити одржан Фестивал планете Земље у организацији различитих струковних и омладинских организација, а теме које ће бити обрађиване су: климатске промене, одржива енергија и енергијска ефикасност, органска производња хране и заштита тла, управљање отпадима и рециклажа. 

Текст: Марија Николић

Илустрација: Александар Савић

Истражите више о Харпу…

Мерења промене температуре, влажности, атмосферског притиска, ветра, падавина, атмосферских честица, један је од начина да се прати и предвиди клима. Развој науке и технологије је врло важан и у овом животном сегменту, те смо сведоци разних истраживања која указују на промену климе, али врло често у шуми других информација, ове ретко допру до људи, а и када до њих дођу, људи из често необјашњивих разлога буду сумњичави.

Један од најпопуларнијих истраживачких пројеката у тренуцима критичних последица климатских дешавања, а ових дана и код нас, јесте пројекат под називом HAARP (High Frequency Active Auroral Research Program). Високо фреквентни активни истраживачки програм поларне светлости је удружени пројекат различитих партнера: индустрије, америчког министарства одбране и бројних универзитета (Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу, Технолошког института у Масачусетсу, Стенфорда, Дартмоута, универзитета у Аљасци, Тулси, Клемсона, Пен Стејта, Мериленда и Корнел универзитета).

Од 1990. па све до 2007. године, студенти и углавном стручњаци из области физике плазме покушавали су да истраже и разумеју како ради врло сложени део више атмосфере, који се назива јоносфера (а налази се на отприлике 80 километара од Земљине површине). Ово су пре свега радили да би схватили шта се дешава у јоносфери када постоји неки снажан догађаји на Сунцу, попут соларног блесака или геомагнетне олује, за које су мислили да изазивају поремећаје у раду сателита и других комуникацијских средстава.

Будући да је Земља све више бивала премрежена електичним и системима моблине телефоније, сматрало се да је већа могућност да снажна соларна олуја може да изазове бројне сметње у будућности, те је идеја била да се утврди како јоносфера утиче на промене које се дешавају на Сунцу.

Важан животни елемент – атмосфера, само је један део ширег система који се назива климатски систем, а који директно утиче на све облике живота на земљи, а све чешће смо сведоци његовог великог утицаја на животе људи. Поред атмосфере, остали важни делови једног од најкомпликованијих и људима тешко докучивих система тзв. климе су: хидросфера (океани, мора, реке, језера), криосфера (ледене површине земље, глечери, снежни предели), земљина површина и биосфера (тзв. зона живота).

Научници су посебно били заинтересовани за област јоносфере због њене способности да утиче на радио-сигнале, али и за Ван Аленов појас који се налази изнад јоносфере и део је магнетосфере, будући да радијација у том појасу може да угрози рад сателита, објаснио је Денис Пападопулос, професор физике на Универзитету у Мериленду.

Како би све то успели да прате, научници су направили лабораторију у Гакони, на Аљасци, и поред кућица са разним дијагностичким инструментима, инсталирали низ од 180 високофреквентних антена које заједно могу да емитују 3600 киловати радио-таласа на фреквенцијама од 2,8 до 10 мегахерца (високофреквентни ранг) што омогућава изузетно осетљивим инструментима да измере физичке процесе који се дешавају у том појасу. Овај истраживачки кампус на Аљасци је, док је био активан, био отворен и за радознале посетиоце, а многе фотографије и објашњења како направити HAARP-ову антену и даље љубитељима науке омогућавају да и сами направе једну, уколико желе.

Ова технологија је била занимљива и припадницима Министарства одбране Сједињених Америчких Држава, због њене шире употребе и то када су у питању комуникацијске иновације. Оно где је ова нова технологија могла бити употребљена  односи се на комуникације у изузетно дубоким деловима мора или земље, конкретно у случају комуникације са подморницама, али и детектовању објеката дубоко испод земље. Далеко од тога да је ова технологија довољно моћна да утиче на промене у клими, изазивању земљотреса или промени расположења код људи. Неразумевање технологије и непознавање науке о клими довели су до потпуно погрешних тумачења употребе ове технологије.

HAARP  технологија је тестирана на све стандарде електромагнетичке радијације на свим локацијама на којима се налазила. HAARP  електромагнетна емисија на најближем јавном месту нижа је него што је то случај у многим урбаним подручјима где други уређаји емитују електромагненте таласе.

HAARP емитује јако ниску фреквенцију радијације те тако не може утицати на ментално или здравствено стање људи. Испитавања су показала да јоносферске олује проузроковане радом Сунца нису довољно јаке да утичу на климу у другим појасевима атмосфере, и самим тим не постоје ни теоретске шансе да HAARP конструкција, иначе небројано пута слабија, утиче на промену локалног или климатског појаса већег региона.

Питајте научника о катаклизмичном утицају HAARP технологије и он ће вам се или смејати или се напросто јако изнервирати: „Веровање у такве библијске апокалиптичне приче је последица незнања“, каже Умран Инан, професор електичног инжењерства са Стенфорд универзитета, чија је истраживачка група радила на HAARP пројекту. 

Студенти и истраживачи на Аљасци, као и припадници војних индустрија, још немају те супермоћи да усмере радио-таласе на више делове наше атмосфере те креирају штит од непријатељског сателита или да проузрокују катастрофалне земљотресе или поплаве, а свакако не да путем HAARP технологије управљају умовима милиона људи.

Климатски систем планете Земље је много сложенији него што људи обично мисле, а научници настављају потрагу за скривеним тајнама његовог функционисања како би лакше могли да увере доносиоце одлука, креаторе политика и ширу јавност о важности овог феномена за све људе и друге бројне облике живота на Земљи.

ИСТРАЖИТЕ ВИШЕ…

У специјалном научнопопуларном фељтону, Елементаријум објашњава зашто научни пројекат под називом HAARP није ни у каквој вези са изузетно обилним падавинама и катастрофалним поплавама које су у мају 2014. погодиле Србију, Хрватску и Босну и Херцеговину.

Слободан Бубњевић: Кишни плес

Марија Николић: Шта је Харп?

Невена Грубач: Харп и јоносфера

Тијана Марковић: Временска прогноза

Пише: Марија Николић 

Еволуција је један од најчешће коришћених научних појмова у свакодневном језику. Рекло би се да jе реч о процесу који је толико једноставан и интуитиван, да се ни у школама више наставници претерано не задржавају на том делу градива. Међутим, ако изузмемо креационистичке трзаје, та тема модерне биологије и биохемије је и даље врло актуелна међу научницима – сваке године се на тему еволуције објави стотине књига и хиљаде научних радова.
Наиме, намера овог текста је да укаже на изражену подразумевајућу црту кључне теорије за  радознале хомо сапијенсе који, како се испоставља, ипак не знају много о Теорији еволуције.

Иако сви знају за Чарлса Дарвина, слабо ко зна да је почаст принципима еволуције одао Дарвинов деда Еразмус у својој песми Храм природе неколико година пре Чарлсовог рођења. Пре него што је млади Дарвин прочитао Есеј о принципу популације Томаса Малтуса (у коме је објашњено како увећање извора хране никада неће моћи да сустигне раст становништва из математичких разлога), и пре него што је Чарлс схватио да је живот вечита борба и да је природна селекција начин на који неке врсте успевају док друге пропадају, еволуцијом се интензивно бавио Жан-Батист Ламарк, а потом и Хуго де Фриз, Пол Камерер, Рихард Голдшмит и др.

ШТА ЈЕ ЕВОЛУЦИЈА?

Дарвин је еволуцију дефинисао у свега једном пасусу, где је рекао нешто типа: сви организми се такмиче око ресурса, а они који имају неку урођену предност успевају и преносе ту предност на своје потомство, и на тај начин се врста непрекидно усавршава – појашњење како се то заправо дешава је, ипак, уследило на неких 600 страница мало комплексније приче.

И као што смо имали прилику да прочитамо, живот на Земљи је почео са једном врло, врло једноставном врстом организама и постепено, у периоду од око 3,5 милијарди година, кроз мале (повремено велике) промене живот се мењао и те промене су се преносиле на наредне генерације (познате као наследне промене), што је допринело продукцији нових напреднијих врста. Еволуција се, дакле, по свим доказима које досад имамо, креће потпуно спонтано, производећи адаптације према тренутним потребама, и без дугорочних циљева.

Процес који подразумева малу промену зове се мутација и он је сасвим случајан догађај. Међутим, природна селекција је далеко од случајности. Природна селекција је процес у ком те мале промене обдаре организам повољним или штетним карактеристикама чинећи их тако више, односно мање пожељним за даљу репродукцију. Организми са корисним карактеристикама ће преживети и репродуковати се, док они са мање повољним неће. На крају ће све наредне генерације поседовати ту карактеристику. Али еволуциони часовничар је слеп: природна селекција није свесна – она не може да предвиди које промене ће бити потребне за преживљавање.

Битно је такође истаћи да еволуција није прича о томе како је живот настао, већ како се развија. Такође, еволутивна временска скала мери стотине хиљада милиона година. Погледајмо, на пример, пса који се развио од азијског сивог вука пре око 15.000 година и видећемо огроман број варијација које нису последица природне селекције. Да ли се иста ствар могла догодити за милион година природном селекцијом?
Еволуција је, дакле, постепена. Она путем природне селекције производи различите врсте настале од истог претка.

Теорија еволуције не предвиђа да ће се врсте стално развијати или којом брзином ће се то дешавати. Неке групе, попут китова и људи страховито су брзо еволуирале, док су се неке друге врсте једва промениле за преко сто милиона година. Док је селективни притисак снажан, промена се дешава брзо, чим притисак попусти и врста се добро адаптира, еволуција се успори.

Еволуциона биологија је историјска наука која не зависи од једног доказа, већ од спајања низа истраживачких линија. Она се заснива на знањима из неколико различитих области: геологије, палаентологије, биогеографије, компаративне анатомије и психологије, ембриологије, молекуларне биологије, генетике итд. На сличан начин ће, користећи различите научне области, један детектив успешно реконструисати сцену убиства од пре 30 година, употребаљаваујући сличну технику спајања доказа. Генетика такође показује да наизглед различите врсте имају идентичног претка. Геном (цела ДНК секвенца) шимпанзе има 98,5% сличности  са геномом човека.

ШТА ЈЕ ВРСТА?

Врсте се могу дефинисати као репродуктивне групе. Нове врсте се појављују као еволутивна коинциденција када се једна група изолује од својих рођака. После дужег времена, геном те две групе ће се променити до те мере да њихова међусобна репродукција више неће бити могућа.

Та ситуација се може илустровати преко језика: латински језик је у једном тренутку био језик који се користио у пределу Иберијске пенинсуле и Италије. Данас, се у том региону говоре италијански, француски, шпански и португалски језик.

Заједнички корен свих ових језика јесте у латинском, али се људи ових говорних подручја више не разумеју. Иако су нпр. шпански и португалски веома блиски, као што су шимпанзе и људи доста слични. Природна селекција подразумева сексуалну селекцију по којој  женка бира мужјака са одређеним карактеристикама, што временом доводи до тога да сви мушки потомци имају ту исту карактеристику.

Зачарани круг природне селекције се управо огледа у тој константној игри два делимично супротна процеса: адаптацији и разликовању.

КЉУЧНИ ПОЈМОВИ ЕВОЛУЦИЈЕ

Еволуција: Постепена промена током времена.
Мутација: Случајна промена у генетичкој секвенци организма. Мутације креирају разлике и варијације међу индивидуама истих врста.
Природна селекција: Неопходан механизам еволуције. Најбоље адаптирани организми једне популације надмашују оне лошије прилагођене, репродукују се и преносе своје повољније гене.
Селективни притисак: Спољашњи притисак који води еволуцију у једном одређеном правцу.
Врста: Група животиња које су способне да имају репродуктивно плодно потомство.
Варијација: Разлике међу индивидуама.

Више о Теорији еволуције можете прочитати на 

 

Текст: Марија Николић

Илустрација: Александар Савић

Од дописнице Елементаријума из Бостона, САД

Ако се некад, из било ког разлога, будете нашли у Бостону, а посебно ако нисте у посети локалним универзитетима, требало би да знате неколико ствари. Прва је да се сваког дана у одређено време потпуно бесплатно можете придружити групи коју води студент-водич који ће вас провести кроз тајне студентског живота на Харвард или МИТ кампусу. Дакле, као што бисте отишли да посетите локални музеј савремене уметности или неки други познати историјски објекат, тако можете да посетите и кампусе универзитета. Чисто да наслутите колико је свет знања отворен и инспиративан без обзира на то колико имате година.

Поред тога што се шетајући кроз двориште кампуса можете дивити класичној или поптуно генијалној савременој архитектури, уласком у ове велелепне објекте залазите у магични свет истраживања и сазнања. Топла препорука је да се након организоване туре по кампусу самоиницијативно препустите да вас река студената одведе у непознатом правцу. Пловидба било којом од притока у виду ходника врло често повезаних зграда појединачног кампуса, сасвим је задивљујуће искуство. На пример, ходајући ходницима МИТ зграда можете лако бити сведок најновијег научног открића. То је могуће тако што се лабораторије у овим објектима не налазе иза затворених врата подрумског простора, већ су организоване тако да са ходника директно можете гледати кроз „излог“ лабораторије у којој студенти са професорима вредно раде.

СУСРЕТ СА НАЈВЕЋИМА

Наредни ниво туристичког истраживања образовних институција у Бостону је сурфовање на таласима популарних едукативних и научних догађаја који се нуде широј публици. Наиме, појединачни факултети свакодневно организују на десетине изванредних предавања, трибина, пројекција филмова или изложби. Изненадни сусрет са холивудском звездом или неком другом естрадном уметницом светског ранга која је у посети једном од универзитета, врло је уобичајена ствар.

Међутим, уколико се одважите да проверите календар Харвард или МИТ догађаја, врло лако се можете наћи у благој нелагоди због недоумице изазване подударањем одређених садржаја: да ли да слушате разговор са нобеловцем, бившим или садашњим председником неке државе, да погледате тест вожњу летећих дронова, или пак да се подружите са далај-ламом?! Убрзо схватите да шта год да изаберете, већ сте погрешили, те тако постанете потпуно спокојни и отворени за сасвим нова сазнања.

Протекла недеља је у том смислу у Бостону била врло динамична.  На харвардском календару се нашао и догађај у оквиру програма Махиндра, хуманистичког Центра под називом „Етике џеза“. Наиме, ове 2014, почасни носилац звања Чарлс Елиот Нортон, Професор Поезије у оквиру наведеног центра је легенда џеза Херби Хенкок. Сваке године неко од познатих уметника буде номинован за ову престижну награду, те одржи серију предавања на тему поезије. Т. С. Елиот, Игор Стравински, Хорхе Луис Борхес, Џон Кејџ и Орхан Памук су неколицина  бивших „Професора поезије“ у оквиру овог програма. Прошле среде Херби Хенкок је своје друго предавање у серији посветио принципу кршења правила. Он сматра да је кршење правила врло важно за процес иновације и креативности.

Овог пролећа, Херби Хенкок ће се на јавним предавањима бавити темама као што су мудрост Мајлса Дејвиса, нове технологије и иновативност, будизам и креативност…  

Уколико вам бостонски едукативни туризам и даље не изгледа довољно примамљиво, следи још један илустративни пример јавног предавања на које сасвим случајно можете да набасате. 

ПСИХОЛОГИЈА МОРАЛА

Догађај од протекле недеље који је посебно привукао пажњу дописнице Елементаријума је предавање из области психологије морала под насловом „Наш мозак и могућност за решење сукоба“. Наиме, нова истраживања заснована на снимању рада мозга показују да нас наши инстинкти и претпоставке врло често навлаче на још веће сукобе, посебно међу групама које имају различите моралне кодексе или неједнаке приступе моћи. Др Џошуа Грин, професор са катедре за психологију на Харварду, изнео је неколико нових увида из истраживања које се бави питањем зашто улазимо у сукобе и које стратегије нам могу помоћи да превазиђемо аутоматске реакције те да креирамо нове могућности за компромис, слогу и суживот у миру.

Моралност је један од основних принципа психолошког механизма који нам омогућава да сарађујемо са другима. Међутим, на биолошком нивоу, еволуирали смо таман толико да сарађујемо на праткично племенски начин. Моралност је, дакле, неопходност за сарадњу – али овај закључак треба узети са одређеном резервом. Наиме, биолошки говорећи, људи су направљени за сарадњу, али по свему судећи, само са одређеним људима. Према истраживању проф. Грина, наши морални мозгови се још нису развили довољно у том смислу да смо спремни да сарађујемо са другим групама (бар не са свим другим групама).  Дакле, у доказивању својих хипотеза проф. Грин се креће у следећим областима: психолошки експерименти, посматрање рада мозга и еволутивна теорија.  

Зашто су животи људи који живе на другом крају планете мање вредни од оних који су нам у непосредном окружењу?

Као један од примера променљивог процеса доношења одлука базираних на моралу, Грину је послужила чувенa дилемa филозофа Питера Сингера, коју је поставио неколико деценија раније: угледали сте дете које се дави непосредно испред вас. Могли бисте да га спасите, али ако то учините, уништићете свој скупоцени сат који кошта 1000 долара. Сингер је потом поставио питање: Да ли је у реду да оставимо дете да се удави? Без сумње одговор на ово питање је: наравно да није у реду, то би било монструозно. Међутим, у другом случају, деца која живе у удаљеним крајевима света се свакодневно боре за живот у оскудици хране. Уколико бисте донирали новац, могли бисте директно да учините да се та ствар промени. Питање је сада: да ли сте у обавези да то учините? Већина људи, сматра да би било лепо, али да не би било толико страшно ако то и не би урадили већ се одлуче да тај новац потроше на сопствени луксуз. Многи филозофи мисле да је такво интуитивно размишање потпуно у реду, те да имате моралну обавезу да помогнете детету које се налази испред вас, али не и оном које је на другој страни света. Међутим, Сингер се пита да ли ту уопште постоји морална разлика?

Проф. Грин сматра да нам психологија може помоћи да одговоримо на то питање. Заједно са колегама са одељења Грин је урадио неколико верзија Сингеровог експеримента и добио прилично сличне резултате – да је раздаљина важна.  Шта то заправо значи? Када размишљате о томе да ли би требало да спасите животе неких људи, ви обично не размишљате о томе колико су они удаљни. Разумевајући шта је то на шта реагујемо, може променити наше мишљење о самом проблему.

ТРАГЕДИЈА МОРАЛА ЗДРАВОГ РАЗУМА

Трагедија морала здравог разума подразумева концепт по коме у случају угрожености неког заједничког добра, појединац обично тежи томе да донесе одлуку која је у супротности са интересом целокупне заједнице (нпр. случај претеране експлоатације рибе у океанима). Уколико би појединци ограничили свој лични интерес придржавајући се одређеног договора, заједничко добро не мора бити уништено, већ напротив, може да служи целој заједници.

Грин такав концепт назива: Ми испред Мене, што нас такође доводи до следеће диспозиције: Ми испред Њих. Наиме, врло често људи имају обавезу да прате чланове своје заједнице, али не и оне који су изван исте. Како би ово решио, Грин сматра да је потребна „метаморалност“, која се заснива на универзалној вредности коју сви људи препознају, чак и уколико се она коси са деловима интуитивне моралности здравог разума.

Како би боље објаснио свој аргумент, Грин се позива на концепт Даниела Канемана, психолога који је 2002. добио Нобелову награду из економије, који указује на разлику између брзе инстинктивне и споре промишљене реакције. Према Канеману, ова два модела размишљања прожимају практично све аспекте људског живота, те без оба не бисмо успели да преживимо. Грин појашњава ову разлику путем два мода која се налазе на савременим фотоапаратима: аутоматски и мануелни мод. Аутоматско подешавање вам омогућава да усмерите камеру у одређеном правцу и направите фотографију, не размишљајући притом о удаљености или условима осветљења, док уколико сте подесили апарат на мануелни мод, омогућили сте себи опцију да подесите сваки параметар појединачно: брзину окидача, ниво осветљености, оштрину објекта који фотографишете и слично томе. Могућност постојања обе опције утиче на ефикасност, односно флексибилност, у зависности од тога шта вам је неопходно у одређеном тренутку.

Процес доношења одлука је према Грину врло сличне природе. Када је реч о моралним оценама – при доношењу одлуке о томе да ли је нешто добро или не можемо бити брзи, аутоматски, емотивни или спори, промишљени и рационални.

Следећи ниво истраживања би требало да понуди предлоге како да натерамо мозак да одређен проблем реши у најбољем могућем моду. Како да не улазимо у нови сукоб и када да одустанемо од личног интереса.  

Уколико се некада задесите у било ком граду у ком се налази неки од престижних светских универзитета, не устручавајте се да испробате овај рецепт: посетите кампус и проверите онлајн календар догађаја отворених за ширу јавност.  Изненадићете се колико је свет знања отворен и инспиративан за све старосне групе са најразличитијим предзнањима. 

Истражите нове идеје директно из центра америчке образовне империје, у рубрици АМЕРИКАНА

Текст: Марија Николић

Илустрација: Александар Савић

Од дописнице Елементаријума из Бостона, САД

Имам докторат из молекуларне биологије, а и даље једва разумем о чему већина научника говори. Једном приликом је пријатељ покушао да ми објасни неки експеримент и што је више објашњавао, ја сам све мање разумео. Јер, уколико желите некоме да дате целокупну слику сложене идеје, како бисте у томе успели, најбоље је да користите што је могуће мање речи. Заправо, можда би било идеално да речи уопште не користите. Сећам се да сам размишљао о томе како би било добро да је мој пријатељ цео експеримент објаснио плесом...

Био је то одломак из TEDx предавања биолога и научног писца Џона Бохенона са Харварда, творца покрета Одиграј своју докторску тезу. Управо је Џон Бохенон послужио као инспирација творцима курса Плес и наука сусрећу креативност, који је у оквиру протеклог јануарског семестра био понуђен студентима на Технолошком институту у Масачусетсу (МИТ), а који сам имала прилику и сама да похађам.

Након што смо завршили са последњим часом, разговор о овом јединственом образовном искуству наставили смо у локалном ресторану.

Саговорници су ми били креатори курса Мараја Стил, антрополошкиња и уметничка директорка Квиксилвер плеса, плесне организације смештене у просторијама МИТ-ја, која такође предаје Модеран плес и Историју плеса на Ендикот колеџу у Беверлију, и Лери Прет, научник у Океанографском институту Вудс Хол, који предаје Физику флуида на МИТ-ју од 1989.   

КРЕАТИВНОСТ НАС СПАЈА

„У Бостону постоји организација која се зове Уметници у контексту, која у својим програмима спаја уметнике, научнике и активисте у области проучавања животне околине. На једној од својих редовних конференција пре неколико година, бавили су се темом климатских промена. Будући да су научници поприлично незадовољни начином на који се званичници баве овим питањем у оквиру јавне политике, организатори конференције су желели да истраже да ли постоји могућност да прича о климатским променама пронађе неки други пут до јавности, на пример кроз уметност“, објашњава Прет док одговара на питање како су дошли на идеју о курсу. „На конференцији се појавио и Џон Бохенон, и Мараја је била ту, и све коцкице су се брзо сложиле“, са осмехом на лицу закључио је Прет.   

Прет је тада провео читав дан са групом студената са бостонске академије уметности, међу којима је било и неколико плесача који су, након што их је увео у причу о динамици флуида и океанским струјама, своје импресије покушали да искажу кратком кореографијом коју су том приликом импровизовали.   

„Научни процес и уметност имају јако много заједничких особина. Оно што их дефинитивно спаја је процес креативности. Један од доказа за то је и чињеница да су МИТ студенти познати по својој креативности“, нашалила се Мараја, након што је поделила своје импресије о доласку на МИТ после Универзитета Туфтс, где су, по њеним речима, „сви били превише укалупљени и неспремни да размишљају ван стандардног обрасца“. На то се Прет надовезао: „Тако је. Врло често се говори о разлици између студента са Харварда и студента са МИТ-ја. Студенти са Харварда обично не воле да раде ствари које излазе из неке уобичајене форме, посебно не нешто што би било потенцијално луцкасто, док се студенти са МИТ-ја не устручавају да у процесу сазнања ураде некада и нешто потпуно неочекивано. Отуда уопште није необично да се управо на овом универзитету нађе курс који на први поглед може звучати блесаво: ‘Плес и наука’.“

„Неке ствари не остављају довољно јак утисак на нас када их спознајемо на одређени начин. Сазнања која добијамо посматрањем уметничког дела некада могу бити много интензивнија него када покушавамо да их рационално разумемо. Посматрање санте леда која се топи или уметничког дела које то осликава, свакако нам изгледају уверљивије и у нама могу да пробуде одређене емотивне процесе, за разлику од искуства које проживљавамо док о истом проблему читамо у новинама“, истакла је Мараја Стил не спуштајући притом из руке шољу чаја.

ПЛЕС ЈЕ ВАЖАН

Наиме, курс „Плес и наука сусрећу креативност“ осмишљен је тако да се кроз покрет и стварање кореографије дубље истражи процес креативности: најмањи заједнички именитељ уметности и науке. У овом курсу, плес се не односи на тежњу за техничком виртуозношћу, већ се више користи као алат за разумевање процеса стварања, импровизације и комуникације кроз призму модерног и савременог плеса. Курс је намењен свим студентима МИТ-ја, без обзира на предзнањe – како онима са интересовањем за уметност тако и инжењерима, научницима и истраживачима.

„Још један мотив који сам имао када смо одлучили да радимо овај курс био је и тај да, будући да предајем физику флуида на МИТ-ју, студентима понудим један другачији приступ физици и математици. Сматрам да би одласком у плесни студио могли да добију нове идеје и да, користећи плес као алат, развију своју интуицију. Е, онда сам се запитао:  шта би студенти који нису научно оријентисани, већ су плесачи или неки други умтеници, могли да добију од овог курса?“, замишљено је рекао Прет, као да се на тренутак поново преиспитивао очекујући од свих нас да се добро замислимо над овим питањем.

„Да, то су моји …“, убрзо је Мараја усмерила разговор у правцу тачног одговора – „као љубитељка науке, није необично да сам инспирацију за своје кореографије тражила управо у области биологије, физике и других области. Често сам посматрала кретње бактерија и других микроорганизама, или животиња као што су јегуље или медузе, које су ми служиле као инспирација за покрете. Некада би се кореографија базирала на Теорији еволуције, па би делови кореографије представљали делове еволутивног процеса одређеног организма. Моја идеја је да управо ствари које се тичу научних сазнања прикажемо публици на један другачији начин. Искрено мислим да је плес врло важан део свачијег живота и да путем игре боље исказујемо одређене ствари. Плес, иначе, има јако широку употребу: користи се у психолошким радионицама за решавање конфликата или других менталних оптерећења. Плес је врло важан. Моја тежња је да плес повежем са другим областима и тако покажем колико је он посебна форма изражавања и комуникације.“   

И док сам се борила да отерам визуелизације новинара који плешу испред камера вести које би обично читали, или шефа изборног штаба који драматично представља резултате гласања, али у виду плесних покрета, Мараја је поентирала: „Дакле, идеја је да покрет буде средство научне комуникације, али и да се у исто време модеран плес покаже у једном другачијем светлу, будући да људи не хрле претерано да гледају извођења модерног плеса. Интерпретације научних истина кроз плес могу модерном плесу дати једну сасвим нову димензију!“

Курс „Плес и наука сусрећу креативност“ биће понуђен студентима и у јесењем семестру 2014. Читав курс је структуриран тако да постоје плесни и теоретски часови. У првих неколико недеља ће се бавити основним вештинама креирања кореографије, пошто је идеја да на крају курса свако, без обзира на предзнање, може да осмисли кореографију на одређену тему. Бројни научници из разних области ће у току курса бити у прилици да полазницима приближе своја истраживања, идеје и препреке са којима се сусрећу. Свака научна тема ће након представљања бити на одређен начин обрађивана у току плесног дела курса. 

Као илустрација свега овога може да послужи тема Теорија хаоса, коју смо теоретски и плесно обрађивали у току јануарског курса. Дакле, након што нас је Лери Прет увео у основе ове теорије, имали смо прилику да кроз кратку кореографију искажемо своје интерпретације, сазнања и дилеме. Узимајући улоге елементарних честица, кретали смо се у одређеним правцима и на одређен начин, покушавајући да кроз покрет прикажемо теорију о којој смо управо слушали. Након овог јединственог искуства улоге елементарне честице, признајем да ми је Теорија хаоса постала прилично јасна. Мада би свако даље образлагање исте, поред папира или дела екрана, захтевало и неколико квадратних метара физичког простора у ком бих могла детаљније да се изразим.   

На крају, идеја курса је да кроз реконструкцију процеса креативности у плесу студенти на сасвим јединствен и нов начин открију три важне компоненте сваког сазнања, а то су инспирација, процес рада и интерпретација резултата.    

Погледајте цело TEDx предавање Џона Бохенона на тему „Плес VS Power Point, скроман предлог“.  

Истражите нове идеје директно из центра америчке образовне империје, у рубрици АМЕРИКАНА

Текст: Марија Николић

Илустрација: Александар Савић

Од дописнице Елементаријума из Бостона, САД

Подручје Нове Енглеске и генерално државе Масачусетс, карактеришу дуге и релативно хладне зиме. Међутим, почетак нове 2014. остаће упамћен по поларном вортексу, дефинитивно најпопуларнијем метеоролошком термину за наступајућу годину, бар што се Северне Америке тиче.

Док се блага зима развија у пределима југоисточне Европе, велики део северне Америке и Канаду обухватио је вртоглави талас висинског система ниског притиска који и иначе зими лебди изнад Арктика, али се овога пута несебично проширио преко средњозападног дела Северне Америке, практично све до Голфског залива. Важно је рећи да појам поларног вортекса није никакав нови термин који су сковали лукави заговарачи климатских промена, већ је термин који метеоролози употребљавају још од средине прошлог века – када су први пут уочили талас хладног ваздуха изнад Арктика у овом делу године.

Вореткс, односно поларни вртлог, обично одређује колико ће хладног ваздуха бити пренесено са Арктика дуж Канаде, па све до одређених делова Сједињених Америчких Држава. Управо протекле недеље атмосферске прилике су дозволиле да се овај поларни вртлог прошири мало више него што је то обично случај, стварајући тако проблеме у подручју које настањује око 200 милиона људи.  

Метеоролози су објаснили да није реч ни о каквој необичној промени климе, те су подсетили да је пре двадесетак година сличан ледени талас донео снег и поларну температуру ваздуха. И овога пута, из истог разлога, неке државе су накратко биле потпуно блокиране.

АЈНШТАЈН МЕЂУ ПАПАГАЈИМА

Док природа спава дубоким зимским сном под налетом поларног вртлога, јануарски семестар на универзитетима Харвард и МИТ увелико траје. За све вредне студенте који зимски распуст желе да проведу радно, ови универзитети нуде забавне интензивне програме – од тродневних до двонедељних курсева. Целодневне школске активности заљубљеника у знање једноставно не дозвољавају поларном вртлогу да се у потпуности искаже.  

Док једни помно прате предавања и учествују у мањим или већим радним групама усавршавајући сопствене вештине преговарања, убеђивања и лидерства, други стичу знања из основа биоинформатике, а трећи покушавају да усаврше летеће роботе или стратегије планетарних посматрања. Међутим, међу свим тим студентима и професорима има и неколико папагаја.

Наиме, у оквиру истраживања порекла људске интелигенције, које се спроводи на Катедри за психологију харвардског универзитета, има неколико бриљантних папагаја који својим активностима доприносе раскринкавању мистерије интелигенције и комуникације.

Афрички папагај Грифин препознаје називе неколико десетина објеката. Он разликује пет боја и шест облика, па чак и броји до осам. Грифин уме да тражи своје омиљене посластице, али и да покаже на место на које жели да иде. Уколико му се допадате, дозволиће вам да га чешкате по глави.

У потрази за пореклом људске интелигенције, истраживачи покушавају да деконструишу механизме помоћу којих папагаји успевају да науче различите концепте и комуникацијске вештине. За разлику од примата, наших најближих рођака, папагаји уче вокално. Испоставља се да птице имају у мозгу исти број регија за вокално учење као и људи, само што су оне другачије организоване. Иако су се папагаји у еволуцијском процесу раздвојили од нас пре око 280 милиона година, чињеница да од нас могу да науче једноставне комуникацијске системе и препознају ознаке објеката, говори много о томе колико су ове вештине дубуко усађене у наш систем.

Професорка Ајрин Пеперберг, позната је по свом колеги Алексу, такође афричком папагају који је скоро 25 година очаравао свет својом интелигенцијом и способношћу да увиди различите односе и разуме најразличитије концепте. Његова интелигенција се мерила нивоом интелигенције шестогодишњег детета. Након Алексове смрти 2007, на његово место долази већ поменути Грифин, који може да препозна облике објеката који су само делимично приказани. Ова вештина би омогућила Грифину да у дивљини разазна предатора који је делимично скривен и тако сачува свој живот.

ПТИЦА УЧИТЕЉ

Грифин очигледно има задивљујуће вештине, међутим, да ли то значи да је он једнако паметан као и дете млађег узраста?

Професорка Пеперберг указује на то да рад са Грифином и сличним папагајима показује да није у питању само једноставни стимуланс, одговор или мимикрија, те да истраживачи попут ње нису људи који тестирају животиње навикле на научнике, већ оне одговоре на одређене задатке могу да дају било коме. Оно што проф. Пеперберг жели да истакне јесте да животиње нису истрениране, већ да оне са пуним разумевањем суделују у комуникацијским односима. Проф. Пеперберг додаје и то да управо због те особине птице као што је Грифин могу без проблема да служе као учитељи њиховим другим дивљим рођацима.

Ових хладних јануарских дана, на Катедри за животињску когницију харвардског универзитета, Грифин своју млађу шестомесечну рођаку Атену подучава препознавању облика.

У потрази за разрешењем тајни живота и бесмртности помажу нам не само машине које пажљиво развијамо већ и животиње – бића од којих још имамо толико тога да научимо. 

ЗИМСКЕ ЧАРОЛИЈЕ

Замрзавање које је подразумевало температуре и до минус 30 на Целзијусовој скали остаће запамћено као кратко дубоко замрзавање појединих густо насељених предела. У историју ће свакако ући и листа бизарних догађаја који су били директна последица споменутог мини леденог доба.

Док је жива природа одумирала у леденој грозници, један затвореник у кентакијском локалном затвору се, након што се успешно евакуисао из заточеништва, већ наредног јутра добровољно пријавио полицији како би се спасио од залеђивања и вратио топлом гнезду, додуше поново иза решетака. Поред Анана, највеће светске звезде поларног вртлога, чикашког дванаестогодишњег поларног медведа, који је због неарктичке исхране изгубио неопходну дебљину крзна, те је налет леденог таласа морао да проведе у температурно контролисаном окружењу, запањујућа је била и чињеница да је Флорида накратко била хладнија од Аљаске, за два степена.

Зимске чаролије дубоког замрзавања навеле су људе на нове облике заштите од проклизавања на пешачким стазама. Будући да со губи своје карактеристике не температурама нижим од -10 степени Целзијуса, грађани су уочили неколико нових облика одлеђивања тротоара: и то помоћу сока од цвекле, саламуре сира, меласе и сока од кромпира. Неки грађани су посебно били инспирисани ледом, па су у празничним данима уживали у игри са кључалом водом посматрајући како се на поларним температурама иста моментално претвара у кристале. Овај зимски хоби био је врло распрострањен, што је парадоксално увећало број људи који су се у периоду ледене стихије јавили за помоћ услед опекотина.

У Канади је у току двонедељног замрзавања било више пријава експлозија тзв. мразних земљотреса – појава које настају услед замрзавања воде која у контакту са земљиштем доводи до ослобађања енергије која је веома слична енергији која се ослободи при промени у земљишту након земљотреса. Међутим, последице мразних земљотреса су знатно мањег обима од оних које имају прави земљотреси, тако да се вибрације након ове „експлозије“ не шире даље од стотинак метара у пречнику.

Истражите нове идеје, директно из центра америчке образовне империје, у рубрици АМЕРИКАНА

Текст: Марија Николић

Илустрација: Александар Савић

Од дописнице Елементаријума из Бостона, САД

Тешко бреме које крај године носи са собом је свакако и последица тзв. рекапитулације свих ствари које сте урадили, или нисте урадили у току протеклог периода. Колико је догађаја који су обележили ваших последњих 365 дана? Колико сте нових људи упознали? Који је број места које сте посетили у првој половини године, а колико у току летњег распуста? Да ли би нам био занимљив и користан податак да у општој годишњој рекапитулацији освестимо и то колико смо литара воде утрошили или још боље колико десетина кила шећера појели?

Нема дилеме да је крај године период који је највише оптерећен информацијама. Бројни подаци који теже да се спакују у неку фиоку из које се по потреби могу вадити одређеним редоследом, слажу се не само у нашим главама већ све више и у нашим персоналним рачунарима. Међутим, због природе технолошких ствари, ти подаци се ипак мало више складиште у простору популарног назива „Облак“ на виртуалној локацији званој интернет.

ВЕЛИКИ ПОДАЦИ: ДОБРИ, ЛОШИ ИЛИ ЗЛИ

Одлазећа 2013, а још више долазећа 2014, године су великих података. Никада до сада није било више различитих смислених и бесмислених информација на једном конкретном симулацијском месту. Те чињенице смо, нажалост, постали свесни тек онда када се због исте појавио неки проблем. Злоупотреба информација које добровољно и свесно остављамо на свима доступно место, тера нас да све још једном добро промислимо.

Потенцијал који имају пројекти који подразумевају употребу великих података, као што су научна истраживања која могу допринети излечењу тешких болести или унапређењу живота становника у градовима, необично је велики. Међутим, такав потенцијал врло лако може пасти у сенку злоупотребе истих од стране власти или корпорација које верују да их употребљавају у добре сврхе.

Ово је један од закључака дебате на којој су учествовали професор лингвистике и познати филозоф Ноам Чомски и Бартон Гелман, некадашњи истакнути уредник „Вашингтон поста“, двоструки добитник Пулицерове награде и један од новинара заслужних за објављивање Сноуденових контроверзних података из Националне безбедносне aгенције. Дебата је била део семинара Употреба података 2013, који је недавно одржан на Масачусетском технолошком институту под окриљем МIT SENSEable City лабораторије са циљем да се истраже ризици и користи од пројеката који укључују велике податке.

Употреба великих података у пројектима, као што је, на пример, унапређење градског саобраћаја, може умногоме олакшати свакодневни живот грађана. Не постоји ниједан разлог да вам се не допада апликација која вас обавештава о локацији слободног паркинг места или она која вам омогућује да на улици лоцирате особу са којом можете да поделите вожњу таксијем у одређеном правцу. Постоји небројено много начина сакупљања података о саобраћају у конструктивне сврхе међу којима је велики број података о појединачним кретњама грађана. Један од начина сакупљања таквих података је и технологија препознавања лица. Међутим, информације о саобраћају утичу на општу транспарентност самих грађана, како код власти тако и код комерцијалних предузећа. И то је оно што нам се обично не допада.

„Можемо бити сигурни да ће сваки систем моћи, било да су то власти неке државе или Гугл или било ко други, користити најбољу постојећу технологију како би контролисали, задржали и максимизирали своју моћ“, поручује познати мислилац Чомски, „трудећи се да то раде у тајности.“ Потом је цитирао политичког научника Семјуела Хантингтона: „Моћ опстаје само док је у мраку, чим изађе на светло дана, она почиње да ишчезава.“

Са друге стране, Бартон Гелман је истакао важну ствар која лако исклизне у дебатама ове врсте, а то је да ми готово увек мислимо како институције нужно злоупотребљавају податке грађана. Истражујући документа која је добио од Сноудена, Гелман је у многим деловима пронашао јасне доказе који га уверавају да безбедносне институције успешно штите грађане управо на основу података које добијају од њих самих. Дакле, опште распрострањено је веровање да одређене злоупотребе постоје, али их грађани ретко заиста разумеју.

Принцип око кога су се оба саговорника сложила је да осећај угрожености који имамо долази управо из чињенице да власти не желе да ми знамо о стварима за које они мисле да би требало да раде због нас, бојећи се да се ми нећемо сложити са њима те да ће тако изгубити нашу подршку. „Јер лакше је победити у игри у којој други играч уопште не зна да игра постоји“, рекао је Гелман.  

ГДЕ СМО ТУ МИ?

Није тешко окривити институције као што су Гугл или америчка влада да сакупљају и користе податке о грађанима – у било које сврхе, општег добра или не – међутим, постоји још један актер, а то смо управо: ми.

„Ми смо активни саучесници у том процесу. Ми им омогућавамо да раде то што раде“, рекао је Чомски, истичући да се процес надгледања вршио и у далекој прошлости, али да је данас „повратни ударац“ извеснији него икада (посебно у САД), те да људи и те како могу да ураде нешто како би се заштитили. „Уколико не урадимо онолико колико заиста можемо да урадимо по питању опште контроле, надгледања и доминације, будући да за то имамо прилику, онда смо само пуки саучесници“, поновио је Чомски.

Ми смо ти који развијамо и правимо технологију која ће се касније користити у функцији контроле и терора нас самих. Ми смо корисници, али и креатори. Чомски истиче да не морамо да чекамо Викиликс да објави тајне скрипте које ће нас фасцинирати, будући да су такве информације већ присутне у медијима, али да их ми из неког разлога не препознајемо. 

„Слободе које имамо нису дар са неба“, подсећа увек будни активиста,“оне су резулатат свеопште борбе. Потребно је да ангажујемо знање, да се организујемо у масовне покрете, и једино тако можемо доћи до легислативе какву желимо и до расклапања постојећих институција.“ Без обзира на то што та победа неће доћи одмах сутра, битно је да се процес започне на дужи рок.

Заинтересовани професори и студенти са Масачусетског технолошког института позивају појединце, компаније и владе да удружено раде на транспарентнијем и флексибилнијем „договору о подацима“, који ће допринети томе да велики подаци постану добри подаци.

Овај и друге панеле са семинара Употреба података 2013 можете у целости погледати овде.

УПОТРЕБА ВЕЛИКИХ ПОДАТАКА

У оквиру Лабораторије за рачунарске науке и вештачку интелигенцију (CSAIL) при Масачусетском технолошком институту постоји иницијатива Big Data, која у сарадњи са градом Бостоном окупља студенте различитих програма у циљу развијања иновативне употребе прогностичких алгоритмова и визуализација система превоза у Бостону. Идеја званичне бостонске саобраћајне политике је да на овај начин унапреди све видове превоза користећи податке у реалном времену. Циљ анализирања тих података јесу бољи модели планирања путања превоза. Урбанисти желе да пруже грађанима више могућности за долажење до одређеног циља користећи све облике превоза (ходање, вожњу бицикли, коришћење приватног и јавног превоза), али и ефикасније управљање возилима у самом граду.

Истражите више о техничком проблему складиштења великих података. 

Истражите нове идеје, директно из центра америчке образовне империје, у рубрици АМЕРИКАНА