Учење стихова једне од најпопуларнијих домаћих песама ове године није имало толико везе с емотивним раскидом, самооснаживањем, љубављу и идентитетским политикама – што су теме које теоретичар музике Бред Озборн наводи као најчешће у популарној музици – колико са претпоставком да тајна здраве косе лежи у дубокој хидратацији, те да црни колутови око очију указују на проблеме с јетром, а флеке око усана на увећану слезину. Морам да признам да ми никад није пало на памет да би слични стихови могли да ми се бесомучно врте у глави, захваљујући бесконачно певљивој мелодији песме In Corpore Sano овогодишње српске представнице на такмичењу за Песму Евровизије Констракте. Док након првог слушања ови стихови могу деловати као куриозитет дизајниран да привуче пажњу публике, свако следеће слушање открива слој по слој коментара Ане Ђурић – кроз извођачку персону Констракте – о (увек) актуелној теми здравља, старења и неминовног умирања. Прецизније, пратећи сопствени ток мисли, чији је окидач био таблоидни, сакрално и упитно интонирани наслов о „тајни“ здраве косе глумице и чланице британске краљевске породице Меган Маркл, Констракта напомиње: „Кажу да на кожи и коси се јасно види све.“ Након контемплација о аутономном нервном систему, Констракта долази до закључка да уметница мора бити здрава, јер нема здравствену књижицу, а самим тим ни право на осигурање и приступачну негу у случају да се разболи. Имајући у виду да њена егзистенција зависи од физичке и менталне спремности да наступа и да продукује свој уметнички опус, болест није опција и, у недостатку системске здравствене подршке, преостаје јој узречица „Боже здравља“. Међутим, на самом крају, у Констрактин ток мисли уплићу се могуће варијације на изреку Mens sana in corpore sano (У здравом телу здрав дух / здрав ум) и искачу друге појаве у здравом телу: mens infirma (слаб, болестан ум), animus tristis (тужна душа), mens deseperata (очајан ум), mens conterrita (сломљен ум).

И шта ћемо сад?

Далеко од тога да ова питања подстичу заокружење наратива, она Констракту остављају и даље запитану, у улози немилосрдног коментатора који не даје својој публици утешну мисао на крају песме. Такво оптимистично заокружење не долази ни на крају Триптиха, целине од три песме у чијем се средишту налази In Corpore Sano. Но, ако и не можемо да нађемо коначан и прецизан одговор на питање „И шта ћемо сад?“, можемо да дамо контекст темама из ове необичне песме – и необичног Триптиха – па да њихову актуелност и комплементарност с актуелним друштвеним темама разумемо као разлоге Констрактиног успеха. На крају крајева, зар није једна од улога уметности управо у томе да посредује теме које нас као друштво преокупирају и поставља увек нова питања?

Гледала сам своје тело и плакала

У првој песми Триптиха, Нобл, Констракта се суочава са идејом старења и умирања. Реакција на неминовност биолошког процеса старења уметници не пада лако, те, ослањајући се поново на једну новинску причу, овога пута о глумици Шерон Стоун, Констракта пева: „Гледала сам своје лице у огледалу / Гледала сам своје тело и плакала и плакала.“ Констракта је поп-фигура у својим четрдесетим годинама, а поп-звезде, како је то у неколико наврата објаснила америчка кантауторка Тејлор Свифт, око своје 35 године почињу да се убрајају у категорију „геријатријских поп-звезда“, с обзиром на то да „постојимо у друштву у којем се жене у индустрији забаве одлажу на гробље слонова“ када стигну у поменуте године. Иако то не значи да жене сасвим нестају са сцене када дођу у извесне године, ретке су оне које се за своје место изборе уколико нису у двадесетим и које то место успевају да одрже, истовремено бивајући видљиве широј публици. Имајући то у виду, чињеница да је Констракта у малој групи „старијих“ представница на такмичењу за Песму Евровизије додаје још једну необичност наративу који се око ње формира, али и потенцијално упућује на то да се стање у индустрији и култури (врло полако) мења. Чешће него у случају мушкараца у музичкој и сродним индустријама, старење је тема која је оријентисана ка питањима жена и женске сексуалности. У том смислу, док мизогина (интернализована и екстернализована) објективизација женског тела, фиксирана на врло ограничене, нормативне и жељене облике самог тела и његове артикулације, јесте реалност с којом се жене сусрећу, суочавање с темом старења актуелна је тема и за студије културе. Теоретичарка културе Абигејл Гарднер, на пример, истиче да „стадијуми у старењу и годинама живота могу бити отеловљени, исказани, изведени и репрезентовани на разнолике начине, који истовремено подржавају и субвертирају очекиване трајекторије женствености у односу на старење“. Освајање простора за жене на сцени, уз пуно уважавање искустава и појавности различитих животних доба, јесте важна тема коју је Констракта исказала на себи својствен начин.

Будућност је старење – старење је будућност

Осим што нас брига о изгледу, која је последично брига о здрављу и старењу, упућује на питања о објектификацији женског тела у индустрији, она нас генерално води ка ејџизму као једном од широко заступљених стереотипа савременог друштва. Према подацима са сајта Светске здравствене организације објављеним у марту прошле године, свака друга особа на свету има предрасуде у односу на године живота и у односу на старење, што доводи до слабијег физичког и менталног здравља и редукованог квалитета живота старијих особа које друштво кошта милијарде долара сваке године. Да је таква сива будућност као неминовно старије особе у (скорој) будућности плаши, Констракта признаје када пева у песми Нобл: „Водите ме у стару Грчку / тамо су поштовали старије / Како нам није јасно? / Будућност је старење.“ Заиста, Светска здравствена организација наводи да ће до 2030. године, свака шеста особа имати преко 60 година. До 2050. године очекује се да ће се број особа старијих од 80 година утростручити и да ће износити 426 милиона. Док се до сада раст старије популације бележио у земљама с високим просечним примањима, очекује се да ће за тридесет година две трећине најстарије популације живети у сиромашнијим земљама. Старење заиста јесте будућност, не само за појединце, већ и за друштва у целини. Иако старење доноси многе могућности, попут хобија, даљег образовања, помагања сопственој заједници, оно је у великој мери зависно од здравља, што се односи и на ментално здравље. Управо друштвени односи према старости могу у значајној мери да утичу на пад депресивности код старијих особа. У том смислу, закони и активности које се баве ејџизмом (а које укључују и ејџизам уперен према младима), а које утичу на едукативне активности о различитим животним добима, појачање емпатије и подстицање међугенерацијских размена могу да помогну у разоружавању предрасуда усмерених на године.

…мора(м) бити здрава

Као и у случају уметнице која мора бити здрава јер нема здравствену књижицу, а тиме ни институционално обезбеђену подршку за своју физичку и психолошку добробит, системска подршка је кључна у свакој од иницијатива Уједињених нација и Светске здравствене организације, као и сродних организација. Предстојећа деценија (2021–2030) проглашена је УН деценијом здравог старења (UN Decade of Healthy Aging). Упадљиво је, пак, да је аргументација у прилог акцијама које подржавају здраво старење и борбу против ејџизма делом заснована на економским последицама негативних ставова према животном добу, као и лошем здравственом стању старије популације. Наводи са сајта Светске здравствене организације указују на то да последице ејџизма утичу на додатне трошкове у систему здравствене заштите, због здравствених стања узрокованих стресом, претераном бригом за здравље која утиче на лоше одлуке када је у питању узимање лекова, као и на оштећења нервног система. На пример, студија спроведена у Сједињеним Америчким Државама 2020. године показује да ејџизам у облику негативних стереотипа о годинама и самоперцепцији води до енормних додатних годишњих трошкова за осам здравствених стања чије је лечење најскупље. Имајући у виду у којој мери економски и егзистенцијални притисци утичу на расправу о здрављу, страх од болести, опседнутост различитим формама self care-а и тражењем алтернативног начина (због недостатка системске подршке) да се сопствено здравље поспеши, заиста постају категорија наметнуте обавезе и „морања“. Као што Констракта пева у последњој песми Триптиха, Мекано: „Бринемо о себи јер self care је важан / Интелектуални, емоционални, енергетски, физички / Ментални self care је важан.“

Тужна душа у здравом телу?

Опседнутост здрављем, појачана у кризним периодима попут пандемије ковида-19, а подстакнута недостатком системске заштите, прети да постане нова религија, што је Констракта у свом евровизијском наступу истакла на неколико начина: опсесивним прањем руку, музичким референцама на композицију Miserere Алегрија и члановима хора у одорама, који је окружују као у неком религијском ритуалу, подижући поглед и руке ка небу док певају „Боже здравља“. Док егзистенцијални притисак да се остане здрав пада на појединце, економска потка расправе о здрављу испољава се и у цветању фармацеутске индустрије и производњи наизглед нових трендова када су у питању лекови, суплементи, па и намирнице које ће нам можда помоћи да што дуже живимо и будемо здрави. Трка за здрављем постаје не само симптом страха од смрти (Нобл: „Зар ја да умрем? / Који ужас“), већ и симптом комерцијализације и капиталистичког искоришћавања сваког сегмента живота. Шта, међутим, ако се уметница запита и о начину тог живота у здравом телу? Шта ако старење прати осећање бесмисла, понављања и бриге зарад живота који опасно упада у рутину? У Триптиху, након постављеног питања „И шта ћемо сад?“ на крају песме In corpore sano, Констракта улази у музичко-лирски свет песме Мекано. На фону мелодијско-ритмички репетитивног мотива, Констракта прича причу о свакодневној рутини: „Ти и ја се будимо скоро сваки дан врло рано / Око пола седам дижемо се лако као да све има смисла / Новац има смисла, идемо да радимо / А знамо тачно шта радимо / Идемо, радимо, идемо, радимо / Трошимо, радимо, трошимо, радимо / Купујемо, путујемо, дискутујемо / Ти и ја на меканом.“ Ређајући ове и друге активности које се циклично понављају у њеној свакодневици, уметница се заиста врти укруг у музичком споту који је део ове музичко-визуелне целине. Стиховима „ниједан траг није остао“ и „нек је проклето мекано“, Констракта не оставља дилему о свом ставу према овој рутини: бесмисао свакодневице, уколико је превише удобна, не оставља простор да се остави траг у свету. Да ли се брига о себи и о сопственом здрављу води због егзистенцијалне удобности, могућности да што дуже будемо активни и продуктивни и да доприносимо друштвеној економији? Да ли је критика таквог система уопште могућа или се нужно своди на рутинске коментаре и повратак сопственој дневној рутини? Уметница каже: „Разматрамо феномене савременог друштва / Дискутујемо о неолиберализму / Чудимо се људској глупости па после / Идемо да једемо.“ Чини се, ипак, да потребу за коментаром, који ће бар накратко скренути пажњу на, на пример, питања о ејџизму, о мотивацији self care-а, о системској здравственој заштити, није тако лако сузбити. Уметница, очито, има потребу да о њима говори, а ми, опет, да отварамо дискусије о темама које нас се свих тичу. Посредовање друштвено актуелних тема у музици и популарној култури у том смислу јесте један од начина да комуникацију о тим темама не остављамо по страни, што је један од првих корака у одређивању тога како ћемо као друштво живети, сада и у будућности. Да парафразирам једног мислиоца из времена античке Грчке, у којој су поштовали старије: Каква нам је уметност, таква нам је и старост.

Текст је изворно објављен у 31. броју часописа Елементи.

Марија Маглов (1989) је истраживач-сарадник на Музиколошком институту САНУ. Докторирала је на Катедри за музикологију Факултета музичке уметности у Београду. Области њеног интересовања су музика и медији, савремене музичке праксе, музичка индустрија, поља пресека музике, науке и технологије. Воли разговоре и користи сваку прилику да своје сусрете са занимљивим актерима музичких, уметничких и теоријских сцена представи и у форми интервјуа.

Историја је наука која се ослања, између осталог, на артефакте који у себи садрже безброј могућих наратива о прошлости. Од када су историчари музике, музиколози и етномузиколози почели да се интересују за грамофонске плоче као записе звукова и гласова неких других времена, један од главних изазова са којима су се сусретали, и сусрећу се и даље, односи се на приступачност самих плоча. Схваћене као продукти музичке индустрије, замењиване новим технолошким достигнућима (аудио-касетама, компакт-дисковима, дигиталним форматима звучних информација), плоче су падале у заборав, а са њима и каталози дискографских кућа, пописи извођача који су снимали ране плоче, мелодије које су чиниле свакодневице неких давних деценија. Док се, у потрази за информацијама, научници окрећу архивима и библиотекама, кључне савезнике често нађу у колекционарима плоча чије су колекције знатно богатије – онима који се истраживањем баве неформално, вођени радозналошћу и потребом да реконструишу један део музичке прошлости која их копка.

Саша Спасојевић, колекционар плоча народне музике српских и југословенских извођача снимљених на плочама, протеклих година је помагао истраживачима у неколико различитих пројеката. Етномузиколошкиња др Данка Лајић Михајловић, научна саветница у Музиколошком институту САНУ, истиче: „Помоћ коју сам добијала од Саше Спасојевића махом је у форми података о старим плочама, а понекад ми је аргументујући своје закључке објашњавао методологију којом је до њих дошао, указујући ми посебно на ниво поузданости појединих врста извора. Он поседује огромну дискотеку, фототеку, збирку најразличитијих музикалија и грађе која се односи на дискографску индустрију – каталоге издавачких кућа, копије књига снимања, написе о комерцијалним снимањима и рекламне огласе из дневне штампе и часописа. Вишедеценијски истраживачки рад је преточио у каталоге издавачких кућа, што је посебно драгоцено за истраживање плоча са српском музиком. Најновија сарадња са њим (и Давидом Покрајцем из Америке) односи се на реконструкцију дискографије Мијата Мијатовића, једног од најпопуларнијих певача у периоду између светских ратова у Краљевини СХС/Југославији, где је мој део посла да селектујем и умрежим податке тако да се формира систематична дискографија коју надаље користимо као основ за дискологију – проучавање односа музичке индустрије, односно индустрије забаве и музичке културе, утицаја на народну музику у најширем смислу (од традиционалне до тада компоноване). Рад на српској дискографији део је пројекта ’Примењена музикологија и етномузикологија у Србији’ Музиколошког института САНУ (подржан од Фонда за науку РС), па ће резултати тих истраживања постати и широко доступни другим професионалним истраживачима и онима који се неформално, али веома посвећено баве истраживањима – какав је Саша.“

Поред тога, Спасојевићева сарадња је била драгоцена и истраживачима на пројекту „Дискографска индустрија у Хрватској од 1927. до краја 1950-их“ Института за фолклористику и етнологију у Загребу, о чему сведочи др Јелка Вукобратовић, сарадница на пројекту и асистенткиња на Музичкој академији у Загребу: „С обзиром да се грамофонске плоче и друга звучна грађа нигдје у Хрватској суставно не похрањују, велик дио задатка у склопу пројекта је контактирање приватних колекционара чија нам је сурадња од велике важности и помоћи. У склопу теренско-архивског посјета Београду у седмом мјесецу 2021, водитељица пројекта др Наила Церибашић и ја смо се, осим посјета институцијама, састале и с двојицом највећих београдских колекционара шелак грамофонских плоча – покојним Миланом Миловановићем и Сашом Спасојевићем. Том приликом смо Спасојевићеву збирку грамофонских плоча и каталога фотографирале у његовом дому у Борчи. Уз његову дозволу, фотографије објављујемо у електронској бази података пројекта, а мимо тога, господин Спасојевић је остао врло важан конзултант који сурадницима пројекта редовито љубазно уступа податке до којих је дошао властитим истраживачким радом.“

Имајући у виду значај који рад Саше Спасојевића има за истраживаче музичке и медијске културе на овим просторима, разговарала сам са њим о почецима његовог интересовања за сакупљање плоча и учењу кроз изградњу колекције.

Разговор је вођен уживо, а транскрибована верзија је скраћена и прерађена због јасноће. Дискографији као пољу проучавања музикологије и етномузикологије посвећени су бројеви два научна часописа који ће бити објављени током 2022. године: часописа Музиколошког института САНУ „Музикологија / Musicology 32“ (уредница др Данка Лајић Михајловић) и часописа Хрватског музиколошког друштва Arti Musices 53/2 (уреднице др Жељка Радовиновић и др Јелка Вукобратовић).

Како је започело ваше интересовање за народну музику снимљену на старим плочама?

Памтим да се у нашој кући музика стално слушала са радија, а онда је отац купио грамофон и плоче и временом смо ту породичну колекцију увећавали. Почетком осамдесетих је колекционарство некако било у моди, па сам ја почео да правим мале колекције плоча, па је полако то прикупљање прерасло у опсесију. Мени је тада био битан квантитет, желео сам да имам што више плоча, а после сам почео да их разврставам по издавачима, да купујем још плоча у трговинама, да их јурим, тражим по бувљацима… С почетка су то биле плоче и забавне и народне музике, а после сам се определио за издања народне и новокомпоноване музике. До првих сазнања о предратним снимцима сам дошао слушајући емисију „Код два бела голуба“ на Радио Београду. То није била она народна музика коју сам знао до тада. Средином осамдесетих случајно сам дошао до својих првих 78-ица (плоча на 78 обртаја у минути, прим. аут.), прво до Југотонових издања, а после сам наилазио и на предратне шелак плоче.

Да ли бисте рекли да сте се прво заинтересовали за музику или за саме плоче, као колекционарске предмете?

Прво дође љубав према одређеном жанру. Није реч само о томе да имаш грамофонску плочу као предмет, носач звука, већ да понешто сазнаш и о људима који су снимали те плоче. То мора да иде упоредо. Из наше историје музике може човек свашта да сазна. Балкан је богат разноврсном музиком, имамо много лепих песама, много је и снимљено. Што се тиче самих плоча у 20. веку, оне су траг времена и кроз плоче можеш да пратиш културну историју саме земље. Може да се види када је држава музици придавала важност више, када мање, а продаја грамофона и плоча  показује и платежну моћ самог становништва. Рецимо, пре тридесетих година 20. века снимано је заиста много наших плоча, а већ 1935, 1936, у економској кризи, нових плоча је било далеко мање иако је у питању само неколико година разлике.

Како процењујете која плоча ће ући у вашу колекцију? Како колекција данас изгледа у обиму и који начин класификације сте одабрали?

Мене првенствено занима музика 20. века са нашег, балканског поднебља. Колекција обухвата плоче у распону од једног века, од 1901. године до деведесетих година. Пре свега је важно употпуњавање колекције недостајућим примерцима, али и њихова физичка очуваност, па су добродошли и примерци у бољем стању него што су они које већ имам. Људи који се баве дискографијом имају различите начине класификације: према издавачима, према жанровима, према имену извођача или годишту… Код мене су плоче поређане по издавачима и у оквиру њих према серијским бројевима.

Када се већ уђе дубоко у истраживања, онда се траже и различити снимци истих остварења. На пример, имам плочу која је стара 119 година, а то је снимак Добрице Милутиновића који изводи Дон Рамира. Имам снимак из 1903, када га је снимио први пут, а последњи пут га је снимио 1927. године. У међувремену, снимио га је још два, три пута… то су различити снимци за различите издавачке куће.

Где набављате плоче? Да ли је колекционарство плоча скуп хоби?

На самом почетку куповао сам их у трговинама (то је био винил, сингл и ЛП плоче), а потом сам их тражио на различитим местима. Одласци на бувљаке су зависили и од околности јер истраживање плоча и грађење колекције нису били константни током протеклих 40 година, колико се приближно тиме бавим. Лакше је било сакупљати плоче осамдесетих и деведесетих година, када је то мало кога занимало. Сад је много теже, јер многи људи скупљају плоче и онда може да се деси да, ако неко дође само пет минута пре тебе, покупи оно што би те занимало (смех). За мене је колекционарство било релативно јефтино. Има плоча које су изузетно скупе, уколико је у питању ретко издање познатих музичара, издато у малим серијама, али ове плоче које се сада налазе у мојој колекцији у време када сам их набавио нису биле скупе. Осим тога, добијао сам плоче на поклон. Људи су знали да се бавим скупљањем плоча и онда су ми их доносили. Имао сам и почетничку срећу. Једна стара госпођа је читала неки новински чланак о мени. Видела је да уживам у томе, па ми је поклонила стари грамофон и бројне плоче које није имала коме да остави, а није хтела да буду бачене. Мени је било веома драго.

Где сте тражили податке о томе које су плоче уопште снимљене, јер знамо да су каталози појединих дискографских кућа ретки, тешко се налазе, или не постоје? Како сте долазили до информација?

Када човек започиње да се бави истраживањем, зна веома мало о томе, а после 20, 30 година перспектива о истраживању и о колекционарству је другачија. То је сазревало, с годинама. Било је потребно научити око 2000 песама, пронаћи податке о 12.500 музичара, као и о 500 певача који су снимали плоче пре рата, како би се колекција адекватно обогатила. То иде мало-помало.

Није било књига из којих је могло да се учи о дискографији у Југославији, него си морао током година да се калиш упознавајући грамофонске плоче или певаче на њима, да постепено налазиш информације и да их слажеш, правиш хронологије… Много тога треба узети у обзир, поготово ако радиш истраживање музике у Краљевини Југославији. Мораш да знаш и о снимањима у Србији и ван ње, где су све људи снимали нашу музику. У новије време, архиви су свуда отворени, и у свету и код нас, али сам наишао на врло мало информација. Ми смо имали ту велику несрећу да је Народна библиотека изгорела 1941. године па, у ствари, не знамо колико не знамо, јер немамо за шта да се ухватимо, доста тога је изгорело, уништено…

Са појавом интернета је све много другачије, па више људи може да истражује, приступ материјалу је лакши, све може да се нађе.

Како је текао ваш пут сазнавања, учења о снимљеним плочама? Да ли сте питали неког од професионалних истраживача за помоћ, учили од других колекционара?

На самом почетку, када сам сакупио одређену количину плоча, упознао сам и људе који се баве тим хобијем и започео разговоре и учење. Пошто није било интернета, све је било „од уста до уста“, учио сам о плочама које ми нису биле познате и тако мало-помало себе образовао. Пошто је ис- траживање наше предратне дискографије тек у повоју, тек правимо прве кораке, нема неке опширније студије о томе. Кроз учење се дође до представе о томе како се музика развијала, ко су били музичари и морао си сам да склапаш слику о тој музици у том периоду. У том процесу упознајеш људе који се баве сличним занимањем. Ту је мој друг Поки (Давид Покрајац, прим. аут.), као и Данка (Лајић Михајловић, прим. аут.). Свако има свој део и својим знањем и искуством угради себе у рад. Мој пријатељ Милан (Миловановић, сарадник на пројекту дигитализације плоча Народне библиотеке Србије, прим. аут.) и ја смо знали сатима да разговарамо. Он је био колекционар, експерт за џез музику, за дискографију и посебно за дигитализацију, много је знао. Њему је посвећен рад који ће бити објављен у часопису „Музикологија“ (часопис Музиколошког института САНУ, бр. 32/2022, прим. аут.).

Да ли имате неке савете за будуће колекционаре, за оне који су заинтересовани да се тиме баве?

Први савет је да се определе за колекционарство према жанру, за врсту музике коју највише воле. Јер, ако ти волиш музику, биће ти лакше да се бавиш тим хобијем из љубави. Наравно, са интернетом је лакше доћи до података, а корисни су и сајмови плоча. Мој савет да је да се повежу са људима који имају слична интересовања и баве се сличним истраживањима, тако увек може да се научи нешто ново. Истраживачи који се деценијама баве овим хобијем имали су прилику да стекну нека знања која би новим генерацијама могла бити веома корисна, а која не би имали прилику да стекну другачије.

…Након нашег разговора, одлазим замишљена. Као илустрацију уз наш разговор Саша Спасојевић ми је показао неке од драгоцености из своје збирке: најстарију познату фотографију Мијата Мијатовића из 1909,, плочу француске компаније Pathé из 1928. године, са налепницом музичке куће „Хармонија“ на српском језику, коју до сада нисам имала прилику да видим уживо, као и неколико омота плоча са информацијама које су отвориле нове димензије у односу на моја досадашња истраживања о дискографији на овим просторима. Да ли је у питању куриозитет, погрешна информација или сасвим нови траг? Док ово остаје питање за размишљање и даље трагање, о једном нема много премишљања – историја проучавања дискографије изгледала би сасвим другачије без посвећености колекционара и ванинституционалних истраживача.

Интервју је оригинално објављен у 29. броју часописа Елементи.

Марија Маглов (1989) је истраживач-сарадник на Музиколошком институту САНУ и докторанткиња на Катедри за музикологију Факултета музичке уметности у Београду. Области њеног интересовања су музика и медији, савремене музичке праксе, музичка индустрија, поља пресека музике, науке и технологије. Воли разговоре и користи сваку прилику да своје сусрете са занимљивим актерима музичких, уметничких и теоријских сцена представи и у форми интервјуа.