Тим Центра за промоцију науке посетио је фестивал који је највећим делом одржан на Универзитету „Јохан Кеплер“, али и на бројним другим локацијама широм Линца. Овогодишња тема фестивала заснованог на споју уметности, науке, технологије и друштва била је живот на Планети Б, верзији наше планете након (не)успешне борбе са климатским променама. 

Које ћемо изазове имати на планети Земљи након што спроведемо све промене које је потребно направити да би се избегла климатска катаклизма? Уједињене нације обележиле су текућу деценију као деценију опоравка наших екосистема. Како ћемо успети да опоравимо планету? Како ће наш свет изгледати ако успемо да га променимо? У жељи да дођу до одговара на ова питања, преко 1000 уметника из више од 40 земаља је својим радовима допринело овогодишњем фестивалу. Уметници су обрађивали широку лепезу тема које су се протезале од вештачке интелигенције, преко биодиверзитета па све до горућих друштвених проблема кроз наративе рата и избеглиштва. 

У склопу STARTS селекције радова усмерене на иновативна уметничка и технолошка достигнућа, награде су однеле Ђулија Фоскари из Италије, као и ауторски тим Холи Херндон и Метју Драјхарст из Сједињених Америчких Држава. 

Награђени рад Ђулије Фоскари, Antarctic Resolution, има за циљ подизање свести о Антарктику, континенту 1,4 пута већем од Европе. Испод километрима дебелог леда, који се топи брзином од 200 олимпијских базена у минути, копно Антарктика извире и пружа потенцијално нове услове за живот.

Холи Херндон са пројектом Holly+, својом дигиталном близнакињом, испитује границе између дигиталног и аналогног света, као и ауторских права, пружајући свакоме могућност да користи њен глас као свој. 

Рад Новосађанина Милоша Фатха Mirror Terrai посебно је привукао пажњу посетилаца упадљивом визуелизацијом контура људских фигура. Уметник je искористио сензоре покрета да мапира кретање посетилаца кроз виртуелни простор који повезује прошлост и будућност како би отелотворио наш однос према културној баштини.

Уз то, имали смо прилику и да присуствујемо аудио-визуелном спектаклу ЛП Дуа, који су оставили публику у сузама својим емотивним извођењем. ЛП Дуо годинама сарађује са квантним физичарима кроз јединствен спој науке и музичке уметности у оквиру пројекта Quantum Music. 

За крај, ЦПН тим је имао ретку привилегију да присуствује наступу Лори Андерсон, пионирке електронске музике, која је овај својеврсни перформанс посветила Амелији Ерхарт, првој жени која је прелетела Атлантик и која је нестала у покушају да прелети цео свет. Лори је, уз оркестарску пратњу гудачке секције Филхармоније из Брна, спровела посетиоце кроз емотивно путовање Амелије Ерхарт од почетка путовања на пут око света, све до њеног нестанка изнад Пацифика, где је изгубила контакт и нестала без трага. 

Текст: Катарина Стекић

Пре више од једне деценије почињу да се јављају револуционарна открића у области стем ћелија, чији је значај препознат још осамдесетих година. Шиња Јаманака и Џон Гердон добијају Нобелову награду за медицину 2012. године поводом описа механизма за репрогамирање телесних ћелија у матичне ћелије. У јануару ове године излази ново истраживање тима са Института Гледстоун у Сан Франциску које приказује нови велики корак у овом пољу – употребу CRISPR технологије у стварању матичних ћелија од ћелија коже.

Индуковане плурипотентне матичне ћелије (iPS cells) довеле су до револуције у медицини из више разлога, међу којима је најважнија могућност трансформације било које ћелије у матичну ћелију, која се даље може диференцирати у било коју другу ћелију. Овим поступком развија се потпуно нова врста персонализоване медицине која би се заснивала на самодонорству. На овај начин би кожна ћелија једне особе могла да се у лабораторији генетски измени у, на пример, ћелије јетре које би потицале од генетског материјала исте те особе. Лечење рака јетре код ове особе би овим путем било значајно олакшано, с обзиром на то да су потенцијалне имунолошке реакције организма скоро потпуно онемогућене.

Од најпре откривена четири гена (Oct3/4, Sox2, Klf4 и c-Myc) који функционишу као транскрипциони фактори заслужни за диференцирање стем ћелија у друге ћелије Шенг Динг и његов тим са Гледстоуна нациљали су два најзначајнија – Sox2 и Oct4. Њихова идеја била је да испитају да ли помоћу CRISPR технологије могу да покрену ове гене који би даље водили репрогамирање диференцираних ћелија у iPS ћелијe.

CRISPR је у овом случају истраживачима послужио као преносник информација, обавештавајући гене када треба да ce активирају. Динг и сарадници добили су неочекивано јак одговор на основу минималне активације. Покретање само једног генског локуса довело је до пропагираног ширења активације и репрограмирања осталих ћелија великом брзином. Ово је значајно велика разлика у односу на активацију преко транскрипционих фактора, где је неопходна синхронизација сва четири поменута гена помоћу одређених протеина да би се покренуо процес ремоделовања. Покретање овог процеса директном манипулацијом ћелијског генома у овом истраживању показало се као ефикаснији и бржи метод за индуковање матичних ћелија.

Динга и сараднике изненадио је овако свеобухватан процес активације и резултат да је манипулација само једног гена довољна да покрене исту активност на хиљадама различитих локуса у геному. План за даље истраживање због тога иде управо у правцу покушаја разумевања ове ширеће активације.

Поред персонализоване терапије, истраживања iPS ћелија иду и ка проналажењу имунолошки неутралних терапија које би се могле применити на широј популацији. Важан фактор у овом процесу је контрола квалитета продукованих iPS ћелија путем Еврпске банке индукованих плурипотентних ћелија, основане са циљем да пружи велику заједничку базу података и помагала за истраживаче у овој области.

Текст: Катарина Стекић

Веома узнемирујућа вест се проширила научном и широм заједницом након објављивања чланка Сержа Хорбаха и Вилема Халфмана, са Радбауд универзитета у Најмегену, у часопису PLoS ONE 12. октобра 2017. године.  Према њиховим проценама више од 30.000 истраживања у области биомедицинских наука је потенцијално невалидно или садржи значајне грешке, будући да су у истраживањима коришћене ћелијске линије чији идентитет је погрешно идентификован. Ови радови цитирани су око пола милиона пута, доводећи валидност резултата у биомедицинским наукама у велику кризу.

Све је почело педетих година претходног века када је настала прва линија бесмртних ћелија. Хенријета Лекс, по чијем је имену ова линија названа HeLa, умрла је од рака грлића материце 1951. године. Хенријетин лекар је без њеног пристанка узео узорак ткива и проследио га доктору Џорџу Геју који је био решен да направи прву имортализовану људску ћелију, у чему је и успео.

HeLa ћелије су до данас најкоришћенија линија ћелија за испитивање, нарочито познате по својој отпорности и невероватној брзини умножавања. Процењује се да је до данас настало чак 20 тона HeLa ћелија широм света. Јасно је да ћелија настала 1951. године и њена реплика из 2017. године не могу бити потпуно идентичне, али тешко је поверовати да данас ове ћелије драстично варирају чак и у броју хромозома.

Инспирисане HeLa линијом настале су и многе друге ћелијске линије које су временом постале контаминиране другим ћелијама. Још пре 17 година у часопису Nature објављен је коментар који позива на решавање овог проблема. Бо Малстром, шведски професор биохемије који умире исте године кад објављује овај коментар, наводи да ДНК испитивања HeLa ћелија у неким случајевима показују да су толико контаминиране и мутиране да је једино што их и даље чини HeLa само име.

Хорбах и Халфман на самом почетку свог чланка наводе да није ретко данас наићи на чланке који презентују резултате о раку плућа вршећи испитивања на ћелијама јетре, као и да мешање људских са мишјим ћелијама није изненађујућа појава. У неким случајевима оваква грешка може минимално да утиче на закључке, док у другим може да учини резултате потпуно бесмисленим.

Аманда Кејпс – Дејвис, представница Интернационалног одбора за аутентикацију ћелијских линија (ICLAC), објашњава у чланку из 2015. године како није нимало тешко доћи до контаминације ћелијских линија. Када се постави култура, потребно је време пре него што се развије линија и тада ћелије нису нужно активне. Током ове неактивности довољан је контакт са једном ћелијом другог порекла да се идентитет културе промени до непрепознатљивости, а да истраживачи тога не буду ни свесни.  

Иако увелико свесни постојања овог проблема већ дужи низ година, истраживачи нису постали савеснији по питању испитвања порекла ћелија које користе. Овакво понашање је довело до броја радова који су у свом чланку Хорбах и Халфман презентовали, полазећи од тога да су 451 ћелијске линије потпуно контаминиранe.  Претпоставља се да су истраживачи једним делом игнорисали овај проблем из финансијских разлога, као и због константног притиска да објаљују нове радове, немајући времена да провере идентитет ћелијских линија.

Хорбах ипак оптимистично верује да истраживачи не објављују резултате са контаминираним ћелијама намерно, већ да је све плод искрене грешке. Већи проблем од тражења кривца он види у очигледној опасности коју овакви нерепликабилни и непоуздани резултати доносе по науку. 

Истражите више о HeLa ћелијама.

Текст: Катарина Стекић

Научници са RIKEN Brain Science института у Јапану повезали су појаву поремећаја из спектра аутизма са раним дефицитима у лучењу хормона серотонина. Експерименти на мишевима су показали да серотонергична активност у мозгу аутистичних мишева повећава њихову социјабилност.

Серотонин, хормон кога лучи неколико стотина хиљада неурона средњег мозга, назива се понекад и хормоном среће. Од количине овог хормона у крви зависиће наше расположење и то како се осећамо. Код депресивних пацијената се редовно примећује пад у нивоу серотонина, због чега се у њихово лечење укључују посебни лекови који спречавају престанак дејства овог хормона. Његово лучење нам омогућава и добар сан, пажњу, као и обраду сензорних информација.

Тим истраживача са RIKEN института, предвођен Торијем Такумијем, изучавао је обраду сензорних информација код мишева и потом довео у везу дефицит серотонина са аутизмом. Истраживачи са овог института су приметили  да њихови аутистични мишеви чешће померају бркове него контролни мишеви.

Претпоставили су да је овај феномен могућа последица умањене способности обраде сензорних информација, у којој улогу има серотонин. Скенирањем мозга установили су да померање бркова код аутистичних мишева покреће активност у већој области мозга у поређењу са контролном групом.

Ширење активације је истраживачима био знак да проблем сагледају из другог угла и изуче инхибиторну активност серотониснких рецептрора. Будући да је приликом обраде сензорних информација код аутистичних мишева захваћен већи део мозга него што је то уобичајено случај, овакав налаз указује на лоше разликовање сензорних информација код аутистичних мишева.

Такуми и сарадници су потом на мишевима применили лекове који се користе у лечењу депресивних пацијената, како би спречили инхибицију серототнина. Серотонински терапију су отпочели на мишевимакоји су били стари свега три недеље, с обзиром да су у овом периоду почели да примећују први пад нивоа серотонина у њиховој крви. Терапија је помогла аутистичним мишевима да поврате нормалну инхибиторну активност овог хормона.

Још занимљивији налаз добијен када је реч о променама у понашању ових мишева. Социјална активност мерена је тестом са два кавеза. Аутистичани миш би био постављен између два кавеза, при чему би један био празан, а у другом би се налазио миш. Уочено је да аутистични мишеви бирају више времена да проводе сами, односно у близини празног кавеза. С друге стране, мишеви који су прошли серотонинску терапију су бирали друштво и ишли би ка кавезу са другим јединкама. 

Овај ефекат се показао још израженијим код младунчади. Они су под терапијом производили мање неартикулисаних звукова и показивала ублажене симптоме анксиозности. Резултати Такумија и његовог тима сугеришу да серотонин може имати терапеутско дејство при лечењу поремећаја аутизма и код људи.

Такуми ипак наглашава да се не треба залетати са сензационалистичким закључцима. Поремећаји аутизма обилују генетским мутацијама, које још увек нису у потпуности откривене, и од чије активности зависи начин испољавања болести. Серотонин је можда само један делић слагалице, али напредак у путу ка слагању слике о поремећајима аутистичног типа.

Текст: Катарина Стекић

Аларм звони поново и већ трећи пут га гасите. Трудите се да преузмете сваки минут сна на рачун дана. Спавали сте чак шест сати што делује као привилегија коју треба максимално искористити. Облачите распарене чарапе, замало да кренете напоље у кућним папучама, питате се да ли сте закључали врата. И тако сваки дан.

Хронична депривација сна, како показује истраживање објављено у мају ове године у The Journal of Neuroscience, има и значајније последице од наведених, које доводе до тога да мозак почиње да „једе сам себе“. Префесор Мишел Белеси са Одељења за псхијиатрију Универзитета у Висконзину и његови сарадници испитивали су утицај депривације сна на мишевима и показали да се услед хроничног недостатка сна повећава ризик од деменције, и да су могући узрочници глијалне ћелије.

Глија чини десет пута већи део структуре нашег мозга од неурона. Сматра се да су глијалне ћелије еволуционо подједнако значајне за човека колико и неурони, а након депривације сна активирано их је дупло више него што би требало. Глијалне ћелије чине имунски систем мозга, при чему имају задатак и да отклоне сав оштећен материјал у мозгу и на тим местима направе такозвани „глијални ожиљак“.

При нормалном раду глијалне ћелије праве мембране које представљају заштитне преграде у мозгу, а отклањају само материјал који је заиста потребно отклонити. Велики број болести мозга, нарочито аутоимуних, почива на дисфункцији глијалних ћелија. Белеси и сарадници су открили да глија појачано ради након депривације сна, што доводи до тога да „поједе“ и делове мозга који нису оштећени. Истраживачи предлажу да би ова дисфункција могла бити повезана са Алцхајмеровом болешћу и сличним деменцијама.

Није сасвим јасно колико се дуго могу осећати последице депривације сна. Данас се верује да спавање чини један од три стуба здравља поред физичке активности и здраве исхране, а неки би чак рекли да је добар сан основа функционисања друга два стуба. Дешава се да се пробудимо после само неколико сати сна, одморни и функционални, а да се после више од осам сати сна не осећамо тако.  Објашњење овог парадокса лежи иза одговора на питање колико нам је сна заправо потребно. Један од најпопуларнијих митова који се тичу сна је чаробан број осам, који са науком нема много везе. Претпоставља се да је устаљено веровање да нам је потребно осам сати сна настало као интерпретација тога што људи извештавају да просечно у спавању проводе између седам и девет сати.

За адекватан сан важнији је квалитет сна него дужина, а за утврђивање квалитета потребно је анализирати сам ток сна. Истраживања која су користила електроенцефалографију установила су да се током сна мозак налази у четири различите фазе које карактеришу различите мождане активности. Када затворимо очи и постанемо поспани улазимо у алфа фазу. Након ње иде тета фаза мало дубљег сна, затим фаза делта таласа, и четврта фаза је дубоки сан. Овде се циклус не завршава, већ након 20 до 40 минута дубоког сна поново се враћамо у другу фазу и онда изненада упадамо у РЕМ сан. Читав циклус траје око сат и по времена.

Истраживања која су испитивала депривацију сна у Совјетском Савезу показала су посебан значај РЕМ фазе. Квалитет сна се мери бројем одспаваних РЕМ фаза. У овој фази, која је карактектеристична по врло брзим покретима очију (REM – Rapid Eye Movement) мождана активност је најсличнија оној у будном стању и тада сањамо. Прекидање спавања током РЕМ фазе оставља теже последице него прекид било које друге фазе сна. Сматра се да је РЕМ сан најзначајнији за памћење и успешно учење.

Шта се дешава када се РЕМ фаза прекине? Уколико се пробудимо у току живописног сна по правилу ћемо га се добро сећати, јер је након прекинуте РЕМ фазе присећање најбоље. Оваква погодност ипак не би требало да нас радује превише јер прекид РЕМ сна доноси са собом и поспаност, поремећену концентрацију, повећану анксиозност и раздражљивост.

Пошто сами не знамо када улазимо у коју фазу сна тешко бисмо могли да израчунамо када би требало да се пробудимо. Због тога и у овом случају постоје аплкикације које помажу. Једна од њих јe Sleep Calculator која омогућава да се подеси време за буђење тако да РЕМ фаза не буде прекинута, а даје и могућност да се одабере време буђења у зависности од тога колико циклуса желимо да одспавамо. Минимална препоручена доза је ипак четири циклуса јер без шест сати сна нема доброг здравља.  

Текст: Катарина Стекић

Директор стар 61 годину кренуо је у регуларну свакодневну шетњу када је приметио бол у грудима. Иако је бол убрзо прошао, одлучио је да се јави лекару који му је предложио да уради коронарну ангиографију, тест којим се испитује постојање запушења у крвним судовима. У случају да запушења има, требало би уградити стент. Ова метална мрежаста цевчица  служи у разбијању сужења крвних судова и очвршћавању њиховог зида, чиме се омогућава бољи проток крви.   

Помало скрептичан, директор је искористио Интернет да се распита више о третману који му је предложен. Нашао је у медицинским научним часописима да бол у грудима може бити последица проблема са високим крвним притиском, које је и сам имао, и да у том случају као прву линију третмана треба користити само лекове који снижавају притисак. Обавестио је доктора о свом открићу, на шта је добио одговор да „истражује више“.

Незадовољан овим одоговором, директор је обишао више различитих лекара од којих је један био др Дејвид Браун, члан организације RightCare Alliance која се залаже за „постављање медицине на прави пут“ где сваки пацијент добија само онај третман који му је неопходан. У сарадњи са Брауном, директор је добио посебну дијету са циљем да смањи вишак холестерола у организму. Након само три месеца смршао је седам килограма и никада више није имао проблема са болом у грудима.

У другој причи главни јунак је педесетједногодишњи мушкарац из Мисурија који се жалио на тешко дисање. Овај пацијент је прошао кроз руке др Брауна који је одбио да га оперише с обзиром на његову историју са Хоџкиновим лимфомом у плућима, болести која има потенцијал развоја метастазе и због које је је пацијент морао да пролази кроз хемотерапију. У другој болници лекари су претпоставили да тегобе у дисању могу доћи од запушења крвних судова и предложили су уградњу стента.

Овај пацијент, за разлику од претходног, није одбио операцију. Иако је ангиограм показао да постоји благо запушење артерије, прави разлог тегоба са дисањем код овог пацијента било је очвршћавање плућа од последица Хоџкиновог лимфома. Пацијент је умро у болници чекајући да га скину са лекова за опоравак од операције уградње стента који му није био потребан.

Непостојеће дејство стента?

Др Браун са др Кетлин Стергиопоулос 2012. године објављује у часопису Archives of Internal Medicine мета-анализу у којој показују неделотворност уградње стента. Резултати су показали да не постоје докази да стент као превентивно средство код стабилних пацијената има било какво позитивно дејтво, већ у најбољем случају – неутрално. Ови подаци, међутим, нису имплементирани у медицинску праксу. Пацијенти настављају да траже уградњу стента за превенцију срчаног удара, а лекари настављају да им испуњавају ”жеље”.

Једно истраживање из 2007. године објављено у Journal of the American Medical Association показује да је у просеку потребно десет година, од момента њиховог објављивања, да се истраживачка знања успешно уклопе у медицинску праксу. Због чега се наставља са процедуром која је очито, како истраживања показују, неделотворна?

Могу се пронаћи разни покушаји објашњења овог феномена. Доктори некада нису довољно у току са истраживањима у медицини и настављају ригидно да примењују старе процедуре. Некада је профитабилније урадити процедуру него не урадити је. За неке процедуре се није показало да нису делотворне, исто као што се није показало ни да јесу, па доктори наставњају да их користе, исто као и процедуре за које постоје контрадикторни налази.

У покушају да открију која од ових претпоставки се највише односи на лекаре, др Браун и његови сарадници су организовали велики број предавања, фокус група и истраживања. Испоставља се да се лекари при препоручивању стента руководе хеуристиком заснованом на доступности. У психолошкој литератури се овај термин користи да би се означило понашање када се при изборима ослањамо на примере из сопственог искуства. Према томе, доктори објашњавају да и даље предлажу уградњу стента јер верују да се на тај начин пацијенту смањује анксиозност и да ће се у случају тужбе боље одбранити на суду.

Хеуристике овог типа могу довести до погрешних избора управо из разлога што су овакви закључци нагађања. Још један упечатљив податак је да лекари одбијају да верују да је стент неделотворан јер је логично да отпушавање крвних судова мора помоћи. Међутим, пошто је људско срце ипак компликованије од кухињске судопере, само отпушење изгледа није довољно.

Стент није једина процедура за коју мета-анализе показују да није делотворна. Студија из 2013. године у часопису The New England Journal of Medicine испитала је 363 чланка кроз читаву деценију објављиваља (2001-2010). Резултати су показали да лекови који снижавају крвни притисак код дијабетичара делују лошије од мање агресивних третмана који остављају крвни притисак на вишем нивоу. Неки подаци се противе интуицији, па се тако испоставља да цео пакет кардиопулмоналне реанимације није ефикаснији од саме компресије груди.

Др Стивен Нисен са Кливлендске клинике ипак верује да је побољшање ситуације на видику. Др Нисен је учествовао у стварању смерница за одређивање стабилних пацијената као потенцијалних кандидата за стент. Захваљујући овим строгим смерницама, фреквенца уградње непотребних стентова је значајно опала у периоду имеђу 2010. и 2014. године и очекује се даљи пад. Уместо одласка лекару, истраживачи наглашавају да треба најпре да погледамо у свој фрижидер и бројимо себи кораке. Најбоља превенција срчаниих болести се налази у здравим свакодневним навикама и исхрани. 

Текст: K. Стекић

Истраживачи Саумен Рој и Ђорђо Тринкиjери из Центра за истраживања рака у Мериленду, САД, у часопису Nature Reviews објашњавају како микроби могу утицати на лечење рака и токсичне последице лекова.

Микроби су микроорганизми који живе на епителу ћелија и регулишу њихову функцију и имунски одговор. Задужени су за одржавање хомеостазе и функционисање метаболизма и имунитета организма. Хомеостаза желуца се одржава непрестаном комуникацијом микробиома са имунским системом.

Колико су микроби важни за нормално функционисање организма показали су многобројни експерименти на мишевима. Због своје способности да модулирају фундаменталне функције организма, микроби имају улогу у настанку и развоју многих врста рака.

Лекови који се користе за лечење рака, било да се уносе орално или интравенски, доспевају до желуца где их дочекују цревни микроби. Показано је да микроби модулирају више од 40 лекова за лечење рака, а њихов утицај може бити разнолик. Експерименти на мишевима су показали да ксенобиотици убрзавају метаболизам код организама са оштећеним микробиомом. Irinоtecan, лек који се користи интравенозно приликом хемотерапије, доводи до тровања и дијареје ако нису присутни микроби да регулишу његов ефекат.

Антитуморски ефекти лекова попут оксалиплатина и цисплатина су драстично умањени код организама са уклоњеним микробима. Одсуство микроба повећава и вероватноћу повратка тумора тиме што умањује трајност ефеката лечења. Са друге стране, пронађени су и микроби који штите организам од токсичних последица лекова. Научници претпостављају да су за ова два процеса одговорни различити механизми микробиома, те су у потрази за оном бактеријом (или комбинацијом бактерија) која ће поспешити дејство лекова и истовремено смањити њихову токсичност.

Поред обиља података који постоје на основу истраживања цревних микроба на локалном нивоу, мало се и даље зна о функционисању микробиома у осталим ткивима и њиховој физиолошкој улози. Пројекат људског микробиома, започет пре неколико година, показује да у људском телу не само да постоји више микроба него људских ћелија, већ су њихови гени већим делом заслужни за функционисање нашег организма него што смо ми сами. Као изазов за научнике остаје и даље проширивање истраживања са мишева на људску популацију и мапирање читавог људског микробиома.

Текст: Катарина Стекић

Капетана Вилијама Блаја буде претећи узвици његових морнара. У пометњи, у једном тренутку чује: „Вежите га!“ Безуспешно се опире њиховом снажном стиску. Изводе га на палубу, где среће свог старог пријатеља Флечера Кристијана, сада вођу побуне. Кристијан му кроз зубе објашњава како пролази кроз пакао већ недељама, и како је капетан сам крив за све што се дешава. Одбија да убије Блаја, без обзира на захтеве посаде, већ га са 18 подржаваоца искрцава у чамцу са брода. Оставља му за навигацију компас, секстант и наутичке таблице без мапа, дневник капетана, а хране и воде довољно за пет дана на мору.

Срећом или невероватним поморским умећем, након 6500 километара пређених у чамцу на отвореном мору, Блај и преживели од његове посаде се искрцавају у холандској колонији Купанг. Блај, потом, користећи свој дневник капетана, прича причу о томе како је изгубио брод Баунти.

Најсавршеније путовање морем

Путовање је почело два дана пред католички Божић 1787. године. Посаду је чинило 42 морнара и два ботаничара. Улога ботаничара била је брига о главном циљу путовања – хлебном дрвету које је требало пренети са Тахитија у колоније Карипског залива. Ово путовање је била идеална прилика за Блаја да испуни свој сан о пловидби око света, због чега је на ову мисију позвао Флечера Кристијана, свог пријатеља и ранијег партнера у пловидби. Кристијан и Блај су током претходних путовања развили однос који се могао назвати братским, а Блај је додатно деловао на Кристијана као учитељ, и временом га учинио изврсним навигатором.

Блај је имао још једну замисао: да изведе најсавршеније путовање морем. На самом почетку је чак обећао посади да ће се вратити у Енглеску са истим бројем људи са којим је кренуо. Из потребе за наизглед суманутим савршенствном Блај је увео посебне рутине за посаду Баунтија. Постојала је јасна дисциплина која се тицала хигијене и исхране. Свакодневна обавеза била је 20 минута плеса уз музику. Блај је учинио уступак морнарима тиме што је организовао рад у три смене, са по осам сати одмора између сваке, чиме су добили времена за разоноду поред сна и рада. Како је Блај писао у свом дневнику, све ово је доводило до „задовољства и послушности свакога“.

Проблеми су почели да се јављају при покушају заобилажења рта Хорн, најјужније тачке Јужне Америке. Упркос опирању посаде и примедбама како је окружити рт Хорн самоубилачка мисија, Блај је инсистирао да се иде тим путем јер је био најкраћи, али и зато што му је једино тај пут омогућавао кружење око света. Након безуспешног покушаја и великог незадовољства исцрпљене посаде, Блај је морао да пристане на промену курса и одустане од свог сна.

Нова путања водила их је до Тахитија преко рта Добре наде, најјужније тачке Африке, и Тасманије у Аустралији. Тахићани су посаду дочекали врло великодушно. Морнари су били опчињени полинежанском лепотом. Блај је посматрао како његови морнари редом постају све разузданији и губе дисциплину, а боравак на Тахитију је, против његове воље, продужен на пет месеци.

Кристијан, кога је у току путовања Блај унапредио у помоћника капетана, заљубио се у Тахићанку по имену Мауатуа и занемарио своје дужности. Блај је остао чедан и био врло благ према понашању посаде докле год су извршавали своје дужности. Временом су ипак постајали само гори, на шта је Блај писао да „никада на броду није било тако немарних и безвредних ситних официра“.   

Након смрти бродског доктора од прекомерног пића Блај је одлучио да пооштри дисциплинске мере. Бичевање, које није практиковао до сад, постало је сасвим свакодневна појава. Посебно разочаран у Кристијана, Блај га је кажњавао јавно и често, због чега се у њему гомилао бес. Три морнара су одлучила да дезертирају у жељи за обиласком осталих острва, свесни да је казна за дезертирање вешање. Три недеље касније су пронађени, и без обзира што им је следила највећа казна, Блај се одлучио за блажу, поново, бичевањем.

Дух побуне

Процес узгоја хлебовог дрвета је у међувремену знатно узнапредовао, тако да су убрзо могли да пођу назад, на велико одушевљење Блаја, али разочарење читаве посаде. У повратку је капетанова дисциплина почела да прелази у параноју. Терао би посаду да перу палубу и по три пута за редом док не би била савршено чиста, дозвољене порције хране је преполовио, а наставио је да буде посебно строг према Кристијану. Кап која је прелила чашу је вероватно био моменат када га је казнио за крађу једног кокосовог ораха.

Дух побуне се градио недељама, све док већи део чланова посаде није убедио Кристијана да су на његовој страни и спремни на све. Након протеривања Блаја и њему лојалних, посада је одлучила да се врати на Тахити. Свесни да су постали мета сваког британског брода и да им следи казна смрћу након што их ухвате, морнари су одлучили да настане острво за чије постојање британска морнарица није знала.

Кристијан је искористио мапе и своје навигационе способности да пронађе такво острво, које је данас познато као Питкерн. Морнари су сумњали у свог новог капетана, али су таман пред дизање нове побуне угледали Питкерн, где су се населили са неколицином Тахићанки. Свој брод Баунти су спалили како их нико не би пронашао. И дан данас на Питкерну живе потомци ових морнара, а остаци Баунтија се могу видети близу обале, под водом.

У међувремену, Блај и његова посада су се борили за живот на отвореном мору, служећи се само сећањем капетана за навигацију. Ризиковали су и искрцали се на острву где домороци нису били пријатељски настројени. Тамо је Блај изгубио једног члана своје преостале посаде. Морнар је био каменован на смрт због одеће коју је одбио да преда домороцима. На путу ка следећем упоришту Блај је писао да је ситуација крајње несрећна, да пате од константне влаге и екстремне хладноће „без икаквог уточишта од лошег времена“. Постојале су препирке и неслагања и на овом „броду“, али је капетан успео да смири страсти морнара.

Када су се коначно искрцали јуна 1789. године бројали су 18 морнара, иако нису сви преживели пут назад до Енглеске. Блај је месец и по дана успешно одржао у животу 17 људи и себе у условима малтене немогућим за преживљавање. Одмах по повратку у Енглеску Блај је тражио да покрене потеру за побуњеницима. Пронађени су на Пиктерну, али тек 19 година касније, при чему је само један од чланова посаде био још увек жив. Претпоставља се да су остали умрли међусобним сукобљавањем, а за Кристијана се верује да се можда чак и вратио у Енглеску, иако никад није пронађен.

Након што су Кристијанови рођаци окривили Блајову преку нарав и лоше вођство за побуну, Блај је у књижевној и филмској традицији остао запамћен као антагонист, иако је био ослобођен одговорности за дешавања на Баунтију, и 1805. године добио чин гувернера аустралијске покрајине Новог Јужног Велса.

Међутим, након само три године на овој позицији доживео је још једну побуну, познату као румска побуна. У покушају да забрани коришћење рума као платежног средства разбеснео је сопствене официре и две године провео у тамници у Сиднеју. То је био једини пут да је власт у Аустралији била свргнута оружаним путем. И поред овог инцидента, Блај је касније добио чин вице-адмирала.

У последња два века много простора је посвећено капетану Блају у покушају да се открије узрок побуне. На броду се дисциплина и послушност подразумевају и готово никада не доводе до побуне. Где је на Баунтију настао проблем? Вероватно негде у сукобу Кристијанове тежње за слободом и Блајеве потребе за дисциплином, у духу џорџијанског времена, данас можда несхватљивом. Међу фамилијама Блај и Кристијан и данас постоји непријатељство.

Текст: Катарина Стекић

Средином 2009. године председник САД Барак Обама објавио је тајне документе бившег председника Џорџа Буша познате као „списи о мучењу“. Међу овим документима налазе се детаљни описи десет дозвољених техника мучења у сврхе испитивања, као што су ускраћивање сна, заточеништво у тесним просторијама и симулација дављења. Ове технике је користила CIA, а након објављивања ових докумената ту праксу је преузела новонастала група за испитивање притвореника (HIG). Заправо, улога HIG-а је да испитује ефикасност овог мучења научним путем, али јој није забрањено да га спроводи.

Уврежено лаичко мишљење каже да су ове технике, иако су неморалне, успешне у извлачењу информација. Међутим, научници нису тако сигурни. Са циљем да пружи валидне неурофизиолошке чињенице о дејству мучења, Шејн О’Мара, директор Тринити института неуронаука у Даблину, објавио је књигу „Зашто мучење не ради“ (Why Torture Doesn’t Work), у којој објашњава колико је ефикасност ових метода у долажењу до истине заправо – минимална.

Највећа заблуда почива на веровању да људи под притиском „пукну“ и кажу истину да би тиме окончали мучење. Чак се велики број затвореника и подвграва мучењу како би се „сетили“ заборављене истине. Како објашњава О’Мара, мучењем се, тзв. механизмом стресног одговора, постиже управо супротан ефекат. Лучење велике количине хормона стреса кортизола утиче погубно на хипокампус, неуралну структуру која је задужена за очување и призивање сећања. Такође, дуготрајно излагање стресу доводи до претеране осетљивости амигдале, која иначе усмерава пажњу и омогућава комуникацију између различитих делова мозга у стресним ситуацијама.

„Списи о мучењу“ наводе да је мучење ускраћивањем сна безопасно. О’Мара се не слаже: наиме, различита истраживања показују да лишавање сна има дуготрајне последице на когнитивне способности. Услед недостатка сна долази до нагомилавања глукокортикоида у мозгу, у које спада и кортизол. У комбинацији са другим стресорима, дуготрајно ускраћивање сна може имати негативне последице чак и на дисајне и кардиоваскуларне функције.

Мучење није безопасно ни за мучитеља. Особа која треба да мучи другу особу се често налази у стању које психолози зову когнитивна дисонанца. Овај феномен објашњава оптерећење под којим се налазимо када реагујемо супротно нашим ставовима и веровањима. Што је већа дисонанца између изведене радње и става особе која је изводи, то је притисак на когнитивни систем већи. Последице овога су појављивање симптома сличних посттрауматском стресном поремећају, који се јављају и код онога ко проживљава мучење.

Како наводи О’Мара, много ефикаснији начин долажења до инфорамација је – разговор. Истраживач из Даблина наводи податке о активацији једног дела мозга задуженог за осећај задовољства, зван nucleus accumbens, када се испитиваној особи пружи могућност признања. Статистика показује да само пет одсто испитиваних особа одбијају да разговарају. Успешнија од мучења би могла да буде и виртуелна реалност.

Објашњења која могу да пруже психолози на ову тему су врло уска, јер би дубље испитивање последица мучења захтевало кршење основних етичких кодекса. Стога је велики скандал настао јула 2015. године када је адвокат по имену Дејвид Хофман јавно објавио свој извештај о учешћу психолога у мучењу затвореника војне базе Гвантанамо Беј. Психолози су спроводили и присуствовали многим окрутним испитивањима, а учестововали су и у третманима ускраћивања сна, као и насилног храњења затвореника који су прибегли штрајку глађу.

Овакво понашање представља кршење једног од главних етичких принципа психологије који налаже да рад психолога не сме ни на који начин негативно утицати на човека. Америчка психололошка асоцијација (АРА) решила је овај случај већ крајем 2015. године објавивши нову полису, којом се забрањује учешће психолога у испитивањима затвореника.

Текст: Катарина Стекић

Међу вирусима, посебну групу чине тзв. бактериофази. Ови вируси, како им и име каже, нападају бактерије како би их убили, а потом и користили њихове остатке да се даље размножавају. Испитујући ове микроорганизме, др Ротем Сорек и његов истраживачки тим са Вајцмановог научног института у Израелу открили су нешто необично: бактериофази међусобно комуницирају, и одлучују о судбини својих жртава.

Др Сорек и сарадници су први уочили да вируси могу да остваре неку врсту међусобног контакта. Комуницирају тако што остављају молекулске сигнале који им омогућавају да „планирају“ шта да ураде са жртвом. Откриће је настало испитивањем оних вируса који нападају бактерију Bacillus subtilis.

Наиме, одраније је било познато да бактерије имају свој специфичан начин комуникације. Сореков тим је заправо хтео да испита на који начин Bacillus бактерије упозоравају једне друге на присуство бактериофага. Феномен назван „кворум очитавање“ омогућава бактеријама да на основу броја других бактерија у околини промене своје понашање. Ако број бактерија опада, оне ће активирати систем за размножавање да би повећале своју бројност.

Уместо разоткривања механизма комуникације бактерија Сореков тим је открио да специфичан вирус phi3T има улогу у вирусној комуникацији. Рhi3T има двојаку стратешку улогу – може да убије бактерију као и сви остали бактериофази, или може само да је инфицира, и остане неактиван у живом домаћину.

Шта је одлучивало о понашању овог вируса није било познато док Сорек и један његов студент по имену Зохар Ерес након две и по године истраживања нису пронашли протеин који су назвали arbitrium.

Посао arbitriumа је да сигнализира бактериофазима да ли треба да наставе са убијањем осталих бактерија или је боље да се притаје. Овај протеин лучи phi3T након што убије свог домаћина. Увећана количина овог протеина постаје сигнал за остале вирусе да пређу из фазе убијања у фазу пасивне инфекције.

Сигнал заправо спречава да дође до истребљења свих домаћина пре него што се вируси довољно размноже. Сореков тим је потом открио више од сто различитих система вирусне комуникације који подсећају на arbitrium, а који су међусобно независни, као да сваки прича својим посебним језиком.

Иако аrbitrium делује као моћно оружје вируса, истраживачи га виде и као њихову потенцијалну слабост. Научници имају разлога да претпоставе да и вируси који нападају људе поседују овакве или сличне комуникацијске системе. Шта је са вирусима као што су ХИВ или херпес, који такође имају активне и пасивне инфекције? Уколико бисмо пронашли „гласнике“ у таквим системима, можда бисмо успели да у потпуности сузбијемо њихове смртоносне навике.